Korisnik:Jovanvb/Nikolaj
Nikolaj Velimirović | |
|---|---|
.JPG) Vladika Nikolaj Velimirović | |
| Datum rođenja | 5. januar 1881. |
| Mesto rođenja | Lelić, Jugoslavija |
| Datum smrti | 18. mart 1956. (75 god.) |
| Mesto smrti | Libertvil, SAD |
Sveti vladika Nikolaj Velimirović poznat još i kao Sveti Nikolaj Srpski i Sveti Nikolaj Žički je srpski pravoslavni svetitelj i književnik.
Detinjstvo i školovanje
urediNikolaj Velimirović je rođen 5. januara 1881. godine (po starom kalendaru 23. decembra 1880) na crkveni praznik Tucindan)[1]. Rodio se u selu Leliću, u blizini Valjeva[1]. Njegovi roditelji su bili Dragomir i Katarina, prosti seljaci koji su imali još osmoro dece (Nikolaj je bio prvo dete)[1]. Na krštenju je dobio ime Nikola[1].
Nikolaj je rođen i vaspitan u srpskoj patrijarhalnoj zadruzi sa preko 30 članova[1]. Pošto je Nikolajev otac zbog poslova često odsustvovao od kuće, vaspitala ga je majka Katarina. Ona je bila veoma pobožna, pa je Nikolaja vaspitavala tako da živi hrišćanskim životom, a još kao malog vodila ga je u crkvu u obližnji manastir Ćelije na bogosluženja[1].
Kada je malo odrastao Nikolaj je upisao osnovnu školu koja se nalazila u manastiru Ćelije. Pošto je živeo 4-5 km od manastira, da ne bi pešačio svaki dan, živeo je i školovao se u manastirskom konaku koji je bio pretvoren u internat[1]. Kada je završio osnovnu školu, učitelj Mihailo Stuparević je predložio Nikolajevom ocu Dragomiru da sina pošalje na dalje školovanje[1]. Dragomir je poslušao učiteljev savet i poslao sina u Valjevsku gimnaziju koja nije bila potpuna i koja je imala samo 6 razreda[1].
Posle završene gimnazije Nikolaj se prijavio da upiše Vojnu akademiju, ali je odbijen zbog neuhranjenosti i malog obima grudi[1]. Posle toga upisao se u Beogradsku bogosloviju. Bio je stariji od većine svojih drugova iz razreda jer su oni bili upisani u bogosloviju sa po dva razreda gimnazije, a Nikolaj je imao 6[1]. U bogosloviji je bio zapažen i oduševljavao je svoje profesore i drugove pošto je shvatao teške probleme iz oblasti nauke, filozofije i teologije[1]. Sem obavezne literature, koristio je i drugu literaturu tako da je do kraja školovanja pročitao dela Njegoša, Dostojevskog, Puškina, Tolstoja, Šekspira, Getea, Igoa, Marksa, Dantea, Voltera, Ničea i drugih poznatih pisaca[1]. Zanimao se i za daleki Istok, tako da je čitao i proučavao sveštene i filozofske knjige drevne Indije, što je ostavilo traga i u egovom kasnijem stvaralaštvu[1]. Žalio je što hrišćanstvo nije uspelo da prodre u Aziju i smatrao je da bi ga indijski duh još više produbio i obogatio[1].
Učitelj
uredi
Po završetku bogoslovije, Nikolaj je postavljen za učitelja u selima Dračiću, u blizini Valjeva gde se upoznao i sprijateljio sa sveštenikom Stevom Popovićem, emigrantom iz Crne Gore sa kojim je odlazio na razne sveštene obrede u selo gde je upoznao duhovni život srpskog sela i seljaka[1]. Letnje raspuste je provodio u Boki na lečenju[1] jer je za vreme školovanja u Beogradu, zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio je škrofule[traži se izvor]. Već tada je ovladao veštinom pisanja i besedništva tako da je sem pisanja i saradnje u “Hrišćanskom vesniku”, pisao i u drugim crkvenim i svetovnim časopisima i novinama[1]. Kao učitelj napisao je jedan pozorišni komad koji je izvođen u valjevskom pozorištu[1]. Posle Dračića, postavljen je odlukom ministra prosvete Srbije za upravnika škole u Donjim Leskovcima[1].
Studiranje
urediPosle završetka bogoslovije, kao odličnom i darovitom učeniku, nuđeno mu je da studira u Rusiji, ali on je hteo da studira na Zapadu[1]. Pošto nije mogao odmah da dobije stipendiju odlučio je da sačeka. Posle nekog vremena stigla je odluka ministra prosvete da se Nikolaju obezbeđuje stipendija za nastavak studija na starokatoličkom fakultetu u Bernu u Švajcarskoj[1]. Za vreme studiranja je dobro naučio nemački jezik i pored svog matičnog fakulteta u Bernu išao je na predavanja na drugim fakultetima u Švajcarskoj i Nemačkoj[1]. Kada je završio fakultet prijavio je doktorsku tezu i doktorirao na temu: “Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve”[1].
Potom se vraztio iz Švajcarske u Beograd, sa namerom da studije nastavi na Oksfordu u Engleskoj. Iako nije odmah dobio stipendiju, otputovao je u Englesku 1909. godine gde mu je ubrzo dodeljena stipendija[1]. Tamo je naučio engleski jezik i završio filozofski fakultet u Oksfordu i doktoriro iz filozofije na temu: “Filosofija Berklija”, a ovu temu je branio na francuskom jeziku u Ženevi[1]. U Beograd se nikolaj vratio sa dva doktorata i znanjem tri glavna evropska jezika.
Međutim u Beogradu mu nije priznata ni jedna diploma jer što nije imao završenu punu gimnaziju[1]. Tada se Nikolaj, sa dva završena fakulteta i dva doktorata, vraća u srednju školu i polaže sedmi i osmi razred u Drugoj beogradskoj gimnaziji[1]. Posle toga je postavljen za suplenta Beogradske bogoslovije kao svršeni student filozofije. Predavao je svetovne predmete i jezike[1].
U početku je Nikolajevo obrazovanje bilo više opštekulturno, filozofsko i religiozpo, a manje bogoslovsko, pravoslavno, biblijsko-svetootačko, koje karakteriše njegov potonji period života, poznat kao ohridsko-žički[2]. Postoje dva perioda u Nikolajevom konačnom formiranju, doohridski i ohridskožički, zato postoje i dve vrste Nikolajevih dela: ona do Ohridskog Prologa i ona posle njega[2].
Bolest i monašenje
urediU jesen 1909. godine Nikolaj se razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja[traži se izvor]. U bolnici se zavetovao da će, ukoliko preživi, primiti monaški čin i celog sebe staviti na službu srpskoj crkvi i svome narodue[1]. Kada je ozdavio i izašao iz bolnice otišao je u manastir Rakovicu i tu se, 20. decembra 1909. godine, zamonašio i postao jeromonah Nikolaj[1].
Posle monašenja, na predlog tadašnjeg Mitropolita Srbije Dimitrija, Nikolaj je otišao na studije u pravoslavnu Rusiju na Duhovnu akademiju u Petrograd, da se “opravoslavi”[1]. Kada je stigao u Petrograd, Nikolaj se upisao na Akademiju kao svršeni beogradski bogoslpov ne pominjući fakultete i doktorske titule i ne pokazujući pismo i preporuku Mitropolita Dimitrija koje je ovaj uputio petrogradskom Mitropolitu da se Nikolaju nađe pri ruci[1]. Nikolaj je bio nepoznat među studentima, do prvog učešća u diskusiji na književno - duhovnoj večeri, kada je svojim znanjem, govorničkim darom i talentom zadivio i profesore i studente i petrogradskog Mitropolita, koji je od ruske vlade za Nikolaja izdejstvovao besplatnu voznu kartu za putovanje po Rusiji[1].
Besednik
urediNikolaj se iz Petrograda vratio u Beogradsku bogosloviju, ali je želeo nešto više od profesorskog mesta, tako da počinje seriju propovedi po beogradskim crkvama[1]. Za besede je uzimao teme iz života sa originalnom obradom tipa: “Lagano korača Hristos”, “O mislima u ogledalu”, “Čija je zemlja”, “O omladinskom pesimizmu”, a istovremeno je počeo da objavljuje svoja pisana dela: “Religija Njegoševa”, “Besede pod Gorom”, “Iznad greha i smrti”[1]...
Godine 1912. Nikolaj je pozvan u Sarajevo na proslavu desetogodišnjice srpskog kulturnog društva “Prosveta”. Došao je u Herceg Bosnu gde ga je dočekala prepuna crkva i porta kao poznatog propovednika[1]. Propoved je počeo rečima[1]:
Dolazim iz Srbije, tog ostrva slobode, da vama, našoj braći u ropstvu, donesem pozdrave Beograda.
Posebno je oduševio bosansko-hercegovačku omladinu i članove “Mlade Bosne”, koji su se 1914. godine, pred sarajevski atentat, na grobu Bogdana Žerajića i nad Nikolajevim “Besedama pod Gorom”, zakleli na vernost i istrajnost[1]. Nikolaj se tada u Sarajevu upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih porobljenih Srba: Dučićem, Šantićem, Ćorovićem i drugima[1]. Austrougarske vlasti su ga na povratku u Beograd nekoliko dana zadržale na pretresu u Zemunu, a sledeće godine mu nisu dozvolile da poseti Zagreb na proslavi godišnjice Njegoša[1].
Misija za vreme Prvog svetskog rata
urediU oba Balkanska rata, Nikolaj je aktivno učestvovao. Njegove besede su nosile pečat herojstva i patriotizma; stradanje i nacionalni stoicizam srpskog naroda upoređivao je sa golgotskom žrtvom Hristovom i sa stradanjem hrišćanskih mučenika i svetitelja[1]. Posle izbijanja Prvog svetskog rata, početkom 1915. godine predsednik srpske vlade Nikola Pašić je pozvao Nikolaja u Niš i uputio ga u Englesku i Ameriku da propagira srpsku borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije[1].
Četiri godine, od aprila 1915. do aprila 1919. godine, Nikolaj je po SAD i Engleskoj držao predavanja u crkvama, univerzitetima, koledžima, bioskopskim dvoranama, hotelima i po drugim ustanovama, propagirajući srpsku oslobodilačku borbu protiv austrougarske carevine. Na velikom zboru u Čikagu, avgusta 1915. godine pridobio je za srpsku stvar znatan deo naroda i sveštenstva i to ne samo pravoslavnog nego i rimokatoličkog, protestantskog i unijatskog, a veliki broj dobrovoljaca, Srba i Hrvata, otišao je tada na Solunski front da pomogne srpskim i savezničkim armijama u oslobođavanju Srbije[1]. Načelnik engleske armije izjavio je posle rata, da je Nikolaj bio treća srpska armija[1]. Neka svoja predavanja i besede iz tog vremena objavio je u četiri knjige na engleskom jeziku: “Duša Srbije”,“Srbija u svetlosti i mraku”,“Duhovna preporod Evrope” i “Agonija crkve”[1].
Episkop žički i ohridski
urediPosle rata, 25. marta 1919. godine, dok je još uvek bio u Engleskoj, izabran je za episkopa Žičkog, odakle je krajem 1920. godine premešten na Ohridsku episkopiju[1]. Narednih godina Nikolaj je bio član raznih diplomatskih delegacija i misija u Atini, Carigradu, Svetoj gori, kao i u Americi i Engleskoj[1]. Tek kao episkop Ohridski i Žički Nikolaj je razvio svoju punu misionarsku i jevanđelsku delatnost: svakodnevno putuje po eparhiji, poučava narod i propoveda, obnavlja porušene crkve i manastire, osniva sirotišta za nezbrinutu decu[1]... Osnovao je Pravoslavnu narodnu hrišćansku zajednicu poznatiju kao Bogomoljački pokret, iz koga se regrutuje veliki broj monaha i monahinja koji pune srpske manastire[1].
Na Nikolaja su Ohrid, sa svojim drevnim svetinjama na obalama Ohridskog jezera, susedna pravoslavna Grčka i Sveta gora, izvršili veliki uticaj[1]. On se okrenuo Svetim ocima i pravoslavnoj vizantijskoj klasici i duhovnosti jer je shvatio da su Sveti oci rešili pre mnogo vekova one probleme koji su njega mučili[1]. Govorio je i priznavao: da je ranije nalazio da postoje mnogi nerešeni, i nerešivi, problemi duha i života ljudskog, ali kada je upoznao Svete Oce Pravoslavne crkve - a to je bilo u Ohridu i Svetoj gori - kada je uvideo da su oni sve te probleme već odavno rešili, i to blagodareći Hristu Bogočoveku, u koga su poverovali i Koga su istinski doživeli[2]. Od tada je njegov životni stav glasio: "Bog iznad svega, a čovek pre svega.[2]"
U ovom "ohridskom periodu" nastaju neka od njegovih najpoznatijih dela: “Reči o Svečoveku”, “Molitve na jezeru”, “Omilije” i “Ohridski prolog”[1].
Godine 1934. Nikolaj je vraćen na tron Žičke eparhije. Odmah je počeo sa obnavljanjem manastira Žiče, a obnovio je i mnoge druge manastire, naročito venac manastira u Ovčarsko-kablarskoj klisuri[1]. Za vreme konkordatske borbe 1936. godine Nikolaj je aktivno učestvovao pa je, zahvaljujući njegovom ogromnom ugledu i autoritetu, Konkordat pao[1]. U martovskim događajima 1941. godine, Nikolaj je uz Patrijarha Gavrila imao udeo u rušenju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček što mu Nemci nisu zaboravili[1].
Drugi svetski rat
urediVeći deo Drugog svetskog rata Nikolaj je proveo u zarobljeništvu. Komandantu južnog fronta, generalu Aleksandru fon Leru, Hitler je izdao naređenje[1]:
Uništiti srpsku inteligenciju, obezglaviti vrh Srpske pravoslavne crkve, i to u prvom redu patrijarha Dožića, mitropolita Zimonjića i episkopa žičkog Nikolaja Velimirovića, kao i kaluđere i monahinje srpskih manastira.
Čim su Nemci okupirali Srbiju, odmah su vojne i policijske snage upale u manastir Žiču i izolovale Vladiku Nikolaja, a ubrzo potom, 12. jula 1941. godine uhapsili su ga i prebacili u manastir Ljubostinju u zatočeništvo[1]. Pod jakom nemačkom stražom Nikolaj je u Ljubostinji ostao do 3. decembra 1942. godine kada je zajedno sa jeromonahom Vasilijem Kostićem i svojim sinovcem Jovanom Velimirovićem, prebačen u manastir Vojlovicu kod Pančeva[1]. Krajem maja 1943. godine Nemci su u Vojlovicu doveli i patrijarha Gavrila[1]. Dok je bio u zarobljeništvu, Vladika Nikolaj je ispunio danonoćnim radom i molitvom; U Ljubostinji je napisao svoja poznata dela: “Teodul”, “Srpski narod kao Teodul”, “Srednji sistem”, “Indijska pisma”, “Mudra igumanija ljubostinjska”, “Stoslov o ljubavi” i druge knjige[1]. U Vojlovici je ispravio Vukov prevod Svetog pisma Novog zaveta[1].
Nemci su Nikolaja i Patrijarha Gavrila, 15. septembra 1944. godine, sproveli iz manastira Vojlovice u koncentracioni logor Dahau u Nemačkoj[1]. Oslobođeni su 8. maja 1945. godine od savezničke 36. Američke divizije[1].
Emigracija
urediPosle oslobođenja Nikolj je emigrirao, jer nije želeo da se vrati u Srbiju u kojoj su komunisti došli na vlast, a smatrao je da će više za svoj narod uraditi ako ostane u emigraciji i pokrene svoje prijatelje u Evropi i Americi da pomognu Srbiji[1].
Preko Engleske stigao je u SAD i tamo je nastavio svoj misionarski i spisateljski rad[1]. Iz ovog perioda potiču njegova dela: “Kasijana”, “Zemlja nedođija”, “Žetve Gospodnje”, “Divan” i njegovo poslednje nedovršeno delo “Jedini čovekoljubac”[1]. U SAD, zajedno sa protom Aleksom Todorovićem pokreće religioznu biblioteku “Svečanik” u kojoj su se nalazila najznačajnija dela pravoslavne hrišćanske duhovnosti[1].
Kraj života, Nikolaj je proveo u ruskom manastiru Svetog Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji[1]. Preminuo je 18. marta 1956. godine, dok se molio u manastiru. molitvi[1]. Iz ruskog manastira, prenet je u srpski manastir Svetog Save u Libertvilu i sahranjen uz velike počasti u srpskom narodnom groblju pored manastira[1].
Prenos moštiju u Srbiju
urediMnogo godina posle smrti njegovi posmrtni ostaci su preneti iz Libertvila u Lelić 12. maja 1991. godine[traži se izvor]. Sahranjen je u maloj crkvi u Leliću, koja je njegova zadužbina[traži se izvor].
Kanonizacija
urediNa prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravolsavne crkve u maju 2003. proglašen je za svetitelja[traži se izvor]. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. godine[traži se izvor]. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio svetom Nikolaju[traži se izvor]. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine[traži se izvor]. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove "Dom svetog vladike Nikolaja" u kojoj preko leta borave učesnici "Mobe"[traži se izvor].
Tropar sv. Nikolaju Srpskom
uredi- Glas osmi
- Zlatousti propovedniče Vaskrslog Hrista
- Putovođo roda srpskoga krstonosnoga u vekove
- Raspevana liro Duha Svetoga
- Ponose i ljubavi monaha
- Radovanje i pohvalo sveštenika
- Učitelju pokajanja svenarodni vladiko
- Čelovođo bogomoljne vojske Hristove
- Sveti Nikolaje srpski i svepravoslavni
- Sa svima svetima Nebeske Srbije
- Moli Jedinog Čovekoljupca
- Da podari mir i slogu rodu našemu[1].
Reference
uredi- ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č dž š aa ab av ag ad ađ ae až az ai aj ak al alj am an anj ao ap ar as at ać au af ah ac ač adž aš ba bb bv bg bd bđ be bž bz bi bj bk Knjiga "Vladika Nikolaj u službi Bogu i rodu" izdanje iz maja 2003. - Valjevo; Glas Crkve - Valjevo
- ^ a b v g Atanasije Jeftić - Narodni čovek na sajtu www.svetosavlje.org