Korisnik:ViniPu199/pesak

Teodor Žeriko
Lični podaci
Datum rođenja	(1791-09-26)26. septembar 1791.
Mesto rođenja	Ruan, Francuska
Datum smrti	26. januar 1824.(1824-01-26) (32 god.)
Mesto smrti	Pariz, Francuska

Splav Meduza (1817-1818)

Splav Meduze

Teodor Žeriko

https://pulse.rs/splav-meduze/

Jedno od najznačajnijih imena francuskog romantizma je Teodor Žeriko. Rođen je 26. septembra 1791. godine u Ruanu, a umro je jako mlad, u svojoj 32. godini života, 26. januara 1824. godine u Parizu. Obrazovanje je stekao u tradiciji engleske umetnosti Karla Vernea i klasične kompozicije Pjera Narsisa Žerena, koji je i bio klasicista. Međutim, Žeriko je brzo napustio školovanje, i samouko se usavršavao proučavajući umetnička dela u Luvru, gdje je kopirao Rubensa, Ticijana, Velaskeza i Rembranta, od 1810. do 1815. godine. Veliki uticaj na njega imao je Mikelanđelo, u delima Žerikoa vidimo njegovu dinamiku ljudskih figura. Žeriko je obrađivao isključivo savremene motive, i zbog toga ga ubrajaju u preteče realizma.

Splav Meduze

Misao tvrdoglavog rojaliste nekoliko godina prie tragedije broda Meduza (bio je jedan od konjaničke policije koji je služio Luja XVIII u izgnanstvo kada se Napoleon vratio sa Elbe), Teodora Žerikoa, bilo je razočarenje u restauraciju koje je veoma brzo usledilo, pa je počeo broj neuspešnih poslova otvoreno kritikujući novi režim. Sa brodolomom Meduze našao je temu koja mu je omogućila fokus potpune njegove kreativne i političke energije u jedan monumentalni rad. Rezulat je bio prvo remek-delo od pojave Francuskog romantizma..

1. istorijski kontekst
2. proces nastanka slike
3. značaj slike

Istorijski kontekst

Slika Splav Meduze je umetnikov odgovor na politički skandal i veliku tragediju koja se zbila za vreme života umtnika. Slika je nastala 1818.-1819. godine, kada je umetnik imao 27 godina i vrlo brzo je postala ikona francuskog romantizma.

U julu 1816. godine brod Meduza, koji je bio državni brod, otplovio je na otvoreno more, zajedno sa tri druga broda, prema senegalskoj luci Saint-Louis, koju su Britanci poklonili Francuzima kao znak dobre volje prema kralju, Luju XVIII. Na brodu se nalazilo oko 400 ljudi. Kapetan Meduze je bio pedesetrogodišnjak, kome je ovo bilo prvo iskustvo upravljanja brodom. On je bio nedavno vraćeni emigrant, izabran više zbog svoje političke lojalnosti nego sposobnosti. Brod je takođe bio nespreman.

Fregata Meduza se zaglavila u blizini zapadnoafričke obale. Brod je uplovio u plitke vode i udario o greben. Pokušavali su izbaciti višak tereta u nadi da će izbaviti brod, ali kapetan nije dozvolio posadi da se oslobodi topova, zbog straha da bi naljutio svoje nadređene u Francuskoj.

Zbog nastale katastrofe bili su prisiljeni napustiti brod. Bogatijima je bilo osigurano mesto u spasilačkim čamcima, dok je ostalih 149 ljudi moralo ploviti improvizovanom splavom, koji je bio svezan užetom za jedan od spasilačkih čamaca. Kapetan i oficiri svsni svoje situacije, i da spasilački čamci možda nisu u stanju da vuku ovoliki splav, iz straha od smrti, naređuju da se pokidaju konopci kojima se vuče splav, radi svog bezbednog povratka u luku.

Ljudima koji su ostali na splavu, usledila je trinaestodnevna noćna mora olujnih mora, brutalnih ubistava, ludila i kanibalizma. Bez slatke vode, hrane, bilo kakvog sredstva za preživljavanje, suočeni sa bolestima, pobunama, smrću. Na dan 17. Jula, samo je 15 ljudi bilo živo kada su ugledali jedan od brodova koji su isplovili zajedno s Meduzom. Brod Argus je spasio preživle. Isprva se pojavio a zatim nestao iznad horizonta (ovo „viđenje“ će postati tema Žerikoove slike), da bi se pojavio nekoliko sati kasnije kako bi spasio brodolomce. Kapetan je bio sudski optužen, ali i oslobođen zbog straha Francuske od ismejavanja Britanaca, zbog davanja dužnosti nestručnom licu.

Francuska vlada se trudila zataškati detalje ove tragedija. Međutim, jedan od preživelih je nakon odbijanja zaslužene naknade za preživljenu nesreću, odlučio da objavi detalje. Žeriko kao i mnogi njegovi savremenici su bili pogođeni ovim incidentom. Ostio se odgovornim da ustane protiv društvene nepravde i naslika sliku koja će da ovekoveči ovu tragediju..

Proces nastanka slike

Slikar je želeo da ovaj događaj prikaže što autentičnije. Iz tih razloga stupio je u kontakt i razgovarao sa preživelima. On je koristio prijatelje kao modele, pre svega slikara Ežena Delakrou (1798-1863), koji je prikazan na slici u prvom planu sa licem okrenutim nadole i jednom rukom raširenom. Zamolio je stolara sa broda, da pokuša u ateljeu da rekonstruiše identičan splav kakav je bio taj na kojem su se borili za život. Proučavao je odlike, boje i teksture obolelih i mrtvih tela u bolnicama i mrtvačnicama. U bolnici blizu njegovog ateljea napravio je studije mrtvih i na samrti, da bi uhvatio tačnu ekspresiju čak je proučavao različite faze raspadanja tela. Zatim je obrijao glavu i od novembra 1818. do jula 1819. godine živeo disciplinovan monaški život u svom ateljeu dok slika nije bila završena. Obrijao je svoju glavu da ne bi bio u mogućnosti da ide na trke ili u pozorište. Osamnaest meseci Žeriko je radio sa strašću i opsesijom, što je postalo romantičarski mit genija.

Na slici su prikazani izmoreni, bolesni, očajni, preživeli putnici Meduze. Jedan starac drži leš svoga sina na kolenima. Nekoliko mrtvih tela je razbacano po splavu, neke leševe talasi odnose u more, drugi nam dočaravaju surovu atmosferu. Ljudi u sredini su upravo spazili brod, jedan drugom ga pokazuju, dok jedan afrički član posade, stoji na buretu i maše maramicom ne bi li privukao pažnju posade na brodu. Naslikao je čitav spektar ljudskih osećanja od potpunog očajanja i apatije do strasne želje za životom.

Slika je rađena tehnikom ulje na platnu, teške, tamne boje dominiraju slikom, jedino brod u daljini i odsjaj sunca na horizontu prave kontrast. Žeriko je slikao sa malim četkicama i viskoznim uljima, što je omogućilo malo vremena za doradu jer je slika bila suva do sledećeg jutra..

Značaj slike

Kada su vesti objavile šta se dogodilo sa brodom Meduza, došlo je do političkog skandal u Francuskoj, gdje je kritika Burbonske restauracije vidla gubitak broda kao simbol novog režima- slabost, nesposobnost i korupcija. Ovo je način kako su je razumli savremenici, posebno istoričar Žil Mišle, koji je kasnije iz dela izvukao sliku „same Francuske“, prepuštena nekompetentnom vođstvu. Kako se rad završio, specifična politička poruka transformisana je u univerzalnu izjavu o ljudskim uslovima.

Za istorijske slike se očekivalo da budu exemplum virtutis (lat. primer vrline) i klasične teme su uglavnom bile izbor slikara. Svi savremeni događaji bili su prihvaćeni (ustvari ohrabreni kao deo slavljenja Napoleonovih dostignuća), međutim oni su morali biti herojski. Žerikoov Splav Meduze takođe osikava patnje obične grupe ljudi, bezimenih individua- ali nema više heroja ili klasičnog konteksta, da potvrdi čistu moralnu temu. Ovi brodolomci nisu žrtve tragičnog neuspeha velikih ambicija, ili patriotske borbe protiv tiranije. Oni su slučajne žrtve prirode i čovekove slabosti koja, u želji za životom, treba da ubije slabije i nemoćne i u nekim slučajevima da pribegne ljudožderstvu.

Značaj slike nalazi se u njenoj temi. Prateći istoriju umetnosti, do ovog trenutka slikari predstavljaju prvo religijske, mitološke motive, zatim istorijske događaje, slike po narudžbinama, itd. Ali nismo nailazili da slikar potresen, i emotivno ganut aktuelnim i savremenim događajem bude inspirisan da stvori delo. Ovaj potez kasnije otvara svet angažovanoj umjetnosti. Osim što se Žeriko bavi savremenom temom, zauzima kritički stav spram vlasti, spram kapetana i nadležnih koji su mu dozvolili da upravlja brodom, bavi se i rasnim pitanjem.

Tema slike se danas koristi kao metafora o stradanju naroda zarad dobrobiti vlasti. Temu osećamo kao blisku, jer većina ljudi se osetila napušteno na splavu u uzburkanom moru bez uslova za život, metaforički, čekajući slamku spasa i tračak nade..

Reference