Korisnik:Vlada/Logos u Pravoslavlju
LOGOS (gr. Λογος, lat. verbum, reč, um, smisao): U Hrišćanskoj teologiji ima dva glavna značenja:
- Logosnost ili božanski smisao koji postoji u tvarima kao podrška njihovoj egzistenciji i kao njihov lični, inteligibilni i dinamički princip
- Ipostasni Logos, Drugo Lice Svete Trojice
Pojam Logosa već je poznat u aleksandrijskoj nehrišćanskoj filozofiji, odakle su ga preuzeli biblijski pisci (Sv. Apostol Jovan), hrišćanske apologete i potonji Crkveni pisci. Shodno načelu po kome "jeres prima svoje oružje od sekularne filozofije" (Tertulijan, De praescriptione Haereticorum, VII, 2), ta lingvistička pozajmica ne znači istovremeno i asimilaciju njenog filozofskog sadržaja.
Patristička teologija, a naročito Sv. Maksim Ispovednik, govori opširno o λογοι, odnosno o opštim logosnostima sveta, koje preegzistiraju u Bogu i preko kojih On, od časa kad stvara svet, jednovremeno saopštava i smisao njegove egzistencije. Te božanske slike ili uzori postaju opipljivi, manifestuju se na konkretnoj ravni stvari i individualnih entiteta. One su odraz uma Božijeg koji se iskazuje u rečima i događajima, i one čine racionalnu potporu tvorevine. Štaviše, one učvršćuju stvarnosti u njihovoj konkretnoj biti, dajući im punoću egzistencije. One imaju privlačnu i pokretnu moć od Boga. Kroz λογοι Bog stvara harmoniju i smisao tvorevine. U tom smislu, svet je ne samo opipljiv nego je i inteligibilan. Nauka je moguća baš zbog toga što svet ima svoju logičnost radi ovih λογοι.
Logos je utelovljen kako u tvorevini - prirodno otkrivenje, tako i u rečima, u Svetome Pismu, u velikoj raznolikosti logosnosti. Logos je providniji u Bibliji kao pisanom otkrivenju (reči, predstave, događaji) nego u tvorevini. Poredak tvorevine stavljen je najpre u svetlost i poredak Biblijskog otkrivenja. U tvorevini, logosnosti se stalno kombinuju i granaju u složeni splet. Punoća, mnogosložnost i razlikovanje ovih kombinacija ne mogu se odgonetnuti bez Boga. Sam čovek prisutan je u ovom složenom svetu logosnosti, i on sam se razvija u tom logičnom dijalogu Boga sa tvorevinom. On ulazi u taj dijalog svojim odgovorom, koji je odlučujući u razvoju sveta, shodno njegovoj opštoj logičnosti. Pobijajući Origenovu teoriju - koja je idući za platonizmom zastupala radikalno odvajanje od sveta, da bi se tako čovek vratio na preegzistentno jedinstvo tvorevine - Sv. Maksim Ispovednik podvlači nužnost i važnost tvorevine u duhovnom "penjanju" ka Bogu. Tako, napustivši svoj lični identitet, sa svojim specifičnim darom i u svojoj posebnoj situaciji, čovek se nalazi u kosmičkoj zajednici sa beskrajnim oblicima manifestovanja ljubavi Božije. U toj složenosti stvarnosti Bog od svakoga ište odgovor koji će vrednovati božansku ljubav u konkretnoj situaciji njegovoga života. Lični odgovor jeste odlučujući pošto on pokazuje i smer u kome će čovek, na osnovu logosnosti stvari, doprineti njihovom razvoju. To je objedinjujući odgovor, normativni i formativni. Svi delovi tvorevine okreću se, kreću se, približuju se i opšte među sobom u jedinstvenom simfonijskom kretanju. Ta simfonijska konvergentnost ostvaruje se na stepenu kad čovek s Bogom formira jedinstvo neposrednosti. Prema tome, doktrinom o λογοι, Pravoslavlje želi da pokaže da ništa nije bezlično i nelogično u egzistenciji bića, da sve postoji u Bogu.
Svakako da se ta logična struktura tvorevine ne može shvatiti bez ipostasnog Logosa, to jest Logosa Božijeg (Otkr. 19,3), koji reorganizuje svet u novu ličnosnu zajednicu sa Tvorcem. U koncepciji prvih hrišćanskih apologeta: Justina Mučenika, Tatijana, Atinagore, Klimenta Aleksandrijskog, Logos je svetlost koja, u pripremi čovečanstva unutar ikonomije Spasenja, "oplođuje", delimično i nepotpuno, "spoljnu" filozofiju i premudrost. Zakon i proroci primili su svetlost od otkrivenja Logosa pre Ovaploćenja. Za Justina (Apologija I, 46,1-4; Apologija II, 7,1-4; 10,1-3; 13,3-4) i Klimenta Aleksandrijskog (Stromata I, 19,91,94), to oplođavanje jeste kosmičko, pa se tako semena Logosa nalaze i u prehrišćanskoj filozofiji i u nehrišćanskim religijama.