Википедија

Korisnik:Gudi129/Silvio Berluskoni

< Корисник:Gudi129

Politička karijera

uredi

Berluskoni se brzo popeo na čelo italijanske politike u januaru 1994. godine. Prvi put je izabran u Predstavnički dom i imenovan za premijera nakon opštih izbora u Italiji 1994. godine, kada je Forca Italia dobila relativnu većinu samo tri meseca nakon pokretanja. Njegov kabinet se srušio posle devet meseci zbog unutrašnjih nesuglasica među koalicionim strankama. Na opštim izborima u Italiji 1996. godine, Berluskoni je poražen od kandidata levog centra Romana Prodija. Na opštim izborima u Italiji 2001. ponovo je bio kandidat desnog centra za premijera i pobedio je kandidata levog centra Frančeska Rutelija. Berluskoni je potom formirao svoj drugi i treći kabinet, do 2006. godine. Berluskoni je bio lider koalicije desnog centra na opštim izborima u Italiji 2006. godine, koje je izgubio veoma malom razlikom, a protivkandidat mu je ponovo bio Prodi. Ponovo je izabran na opštim izborima u Italiji 2008. nakon raspada Prodijevog drugog kabineta i položio je treći put zakletvu kao premijer 8. maja 2008.

Nakon što je izgubio većinu u parlamentu zbog rastućih fiskalnih problema u vezi sa evropskom dužničkom krizom, Berluskoni je podneo ostavku na mesto premijera 16. novembra 2011.[1] Berluskoni je predvodio Narod slobode i njegove desničarske saveznike u kampanji za opšte izbore u Italiji 2013 . Iako je prvobitno planirao da se kandiduje za peti mandat kao premijer,[2][3][4] kao deo sporazuma sa Lega Nord, on bi umesto toga planirao da predvodi koaliciju bez da postane premijer.[5] Berluskonijeva koalicija desnog centra dobila je 29 odsto glasova, zauzevši drugo mesto, posle koalicije levog centra Italija Zajedničko dobro koju predvodi Pjer Luiđi Bersani. Nakon toga, Berluskonijevi saveznici su podržali Letu kabinet na čelu sa Enrikom Letom iz Demokratske stranke, zajedno sa centrističkim Građanskim izborom bivšeg premijera Marija Montija. [6]

Berluskoni je kritikovan zbog svoje izborne koalicije sa desničarskim populističkim partijama (Lega Nord i Nacionalna alijansa) i zbog izvinjenja na račun Musolinija; takođe se zvanično izvinio za postupke Italije u Libiji tokom kolonijalne vladavine.[7] Dok je bio na vlasti, Berluskoni je zadržao vlasništvo nad Mediasetom, najvećom medijskom kompanijom u Italiji, i kritikovan je zbog svoje dominacije nad italijanskim medijima.[8][9] Njegovo vođstvo je takođe potkopano seksualnim skandalima.[10]

Pobeda na izborima 1994

uredi
 
Berluskoni tokom mitinga Forca Italia 1994

Da bi pobedio na opštim izborima u martu 1994., Berluskoni je formirao dva odvojena izborna saveza: Narod slobode (Polo delle Liberta) sa Lega Nord (Severna liga) u severnim italijanskim okruzima, i drugi, Narod dobre vlade (Polo del Buon Governo), sa Nacionalnom alijansom (Alleanza Nazionale), naslednicom italijanskog socijalnog pokreta, u centralnim i južnim regionima.[11] U pragmatičnom potezu, on se nije udružio sa ovim poslednjim na severu jer ih Lega Nord nije volela, a Forca Italia je bila u savezu sa dve strane koje nisu bile u savezu jedna sa drugom.

Spoljna politika

uredi
 
Berluskoni sa američkim predsednikom Džordžom V. Bušom u Beloj kući

Berluskoni i njegovi kabineti su imali snažnu tendenciju da podržavaju američku spoljnu politiku, [12] uprkos političkoj podeli između SAD i mnogih osnivača Evropske unije kao što su Nemačka, Francuska i Belgija tokom administracije Džordža V. Buša.[13] Pod Berluskonijevim vođstvom, italijanska vlada je takođe pomerila svoj tradicionalni stav o spoljnoj politici od najproarapskije zapadne vlade, [14] ka većem prijateljstvu sa Izraelom i Turskom nego u prošlosti.[15][16] To je rezultiralo rebalansom odnosa između svih mediteranskih zemalja, kako bi se postigla jednaka bliskost sa njima. Berluskoni je jedan od najjačih pristalica zahteva Turske za pristupanje Evropskoj uniji.[17] Kako bi podržao molbu Turske, italijanski premijer je pozvao premijera Erdogana da učestvuje na sastanku evropskih lidera Danske, Francuske, Nemačke, Holandije, Španije, Švedske i Ujedinjenog Kraljevstva, okupljenih u L'Akvili na samitu G8 2009.[18][19] Italija, sa Berluskonijem na vlasti, postala je čvrst saveznik Sjedinjenih Država zbog njegove podrške ratu u Avganistanu i ratu u Iraku nakon invazije na Irak 2003. u ratu protiv terorizma . Berluskoni je 30. januara 2003. potpisao "Pismo osmorice" podržavajući američke pripreme za invaziju na Irak 2003. godine.[20]

Berluskoni je, na sastancima sa generalnim sekretarom Ujedinjenih nacija Kofijem Ananom i američkim predsednikom Džordžom V. Bušom, rekao da se zalagao za "jasan preokret u iračkoj situaciji" i za brzu predaju suvereniteta vladi koju je izabrao irački narod.[21] Italija je imala oko 3.200 vojnika raspoređenih u južnom Iraku, treći po veličini tamošnji kontingent posle američkih i britanskih snaga.[22] Kada je Romano Prodi postao premijer, italijanske trupe su postepeno povučene iz Iraka u drugoj polovini 2006. godine, a poslednji vojnici su napustili zemlju u decembru te godine.

Saradnja sa Zapadnim Balkanom

uredi
 
Mapa međunarodnih putovanja Berluskonija kao premijera

Dana 5. aprila 2009. godine, na samitu EU-SAD u Pragu, Berluskoni je predložio mapu puta od osam tačaka za ubrzanje evroatlantske integracije zapadnog Balkana . Tokom tog samita italijanski ministar spoljnih poslova Franko Fratini je pozvao svoje evropske kolege da pošalju „vidljive i konkretne” znake zainteresovanim zemljama (Srbija, Kosovo, Bosna, Crna Gora, Hrvatska, Severna Makedonija i Albanija). [23]


Izborna istorija

uredi
Izbori Kuća izborna jedinica Glasovi Rezultat
1994 Predstavnički dom Lacio 1 – Rim centar 34.354 izabran
1996 Predstavnički dom Lombardija – Milano 1 46.098
1999 Evropski parlament Severozapadna Italija 992.657
2001 Predstavnički dom Lombardija – Milano 1 42.098
2006 Predstavnički dom Kampanija 1 – [a]
2008 Predstavnički dom Molise –
2013 Senat Republike Molise –
2019 Evropski parlament Severozapadna Italija 187.612
2022 Senat Republike Lombardija – Monca 231.440

[[Категорија:Премијери Италије]] [[Категорија:Биографије живих особа]] [[Категорија:Рођени 1936.]] [[Категорија:CS1 French-language sources (fr)]] [[Категорија:Чланци са хАудио микроформатом]]

  1. ^ „Italy crisis: Silvio Berlusconi resigns as PM”. BBC News. 13. 11. 2011. Arhivirano iz originala 28. 11. 2013. g.  BBC News 12 November 2011.
  2. ^ „Berlusconi says will run to become Italian PM for fifth time”. Yahoo News. Arhivirano iz originala 12. 12. 2012. g. Pristupljeno 8. 12. 2012. 
  3. ^ „Berlo plans comeback as PM in 2013”. The Times of India. 12. 7. 2012. Arhivirano iz originala 15. 7. 2012. g. 
  4. ^ „Silvio Berlusconi sentenced for tax fraud”. BBC News. 26. 10. 2012. Arhivirano iz originala 7. 2. 2014. g. 
  5. ^ Vogt, Andrea (7. 1. 2013). „Silvio Berlusconi 'will not run for Italian prime minister'”. The Daily Telegraph. London. Arhivirano iz originala 18. 9. 2013. g. Pristupljeno 5. 2. 2013. 
  6. ^ Facts & Stories Arhivirano 5 jun 2013 na sajtu Wayback Machine. I-Italy (26 April 2013). Retrieved 4 August 2013.
  7. ^ The Report: Libya 2008. Oxford Business Group. 2008. str. 17. 
  8. ^ „Italy”. Freedom House. 24. 4. 2012. Arhivirano iz originala 3. 5. 2014. g. 
  9. ^ Popham, Peter (5. 9. 2006). „Prodi braces for fight to curb Berlusconi's media empire”. The Independent. London. Arhivirano iz originala 11. 10. 2009. g. Pristupljeno 5. 2. 2013. 
  10. ^ „Opponents tell Berlusconi to quit over sex scandal”. NBC News. 18. 9. 2011. Pristupljeno 1. 11. 2011. 
  11. ^ Griffin, Roger (1996). „The 'Post-Fascism' of the Alleanza Nazionale: A Case Study in Ideological Morphology”. Journal of Political Ideologies. 1 (2): 123—145. doi:10.1080/13569319608420733. „AN's ideological tap-root is still thrust deep into historical Fascism ... retaining many Fascist core values.” 
  12. ^ „Istituzioni, Europa, Enti Locali: "Il G8 deve fermare gli speculatori"” (PDF). Corriere della Sera (na jeziku: italijanski). 7. 7. 2008. str. 10. Arhivirano iz originala (PDF) 28. 9. 2011. g. 
  13. ^ „Esportare la democrazia anche cambiando leggi internazionali”. Corriere della Sera (na jeziku: italijanski). 6. 12. 2003. str. 6. Arhivirano iz originala 20. 10. 2013. g. „...Berlusconi, l' uomo che disse in passato di essere dalla parte degli Stati Uniti prima ancora di sapere da quale parte questi si schierano....” 
  14. ^ Momigliano, Anna (novembar 2011). „Italy's Berlusconi agrees to resign. Here's why.”. The Christian Science Monitor. 
  15. ^ ALESSANDRI, Emiliano. „Italian-Turkish Relations: Potential and Limits of a 'Strategic Partnership'” (PDF). sam.gov.tr/. Arhivirano iz originala (PDF) 13. 7. 2020. g. Pristupljeno 19. 9. 2018. 
  16. ^ „Prime Minister Silvio Berlusconi Warmly Received in Israel” (PDF). Ambasciata d'Italia Tel Aviv. jul 2003. 
  17. ^ „Italia sempre disponibile per ingresso Turchia in Europa” (na jeziku: italijanski). ASCA. 10. 7. 2009. Arhivirano iz originala 15. 11. 2012. g. 
  18. ^ „Berlusconi invita Erdogan alla riunione degli Europei”. Corriere della Sera (na jeziku: italijanski). 10. 7. 2009. Arhivirano iz originala 25. 8. 2011. g. 
  19. ^ „Zirve bahane gösteriş şahane”. Sabah (na jeziku: turski). 10. 7. 2009. Arhivirano iz originala 18. 10. 2013. g. 
  20. ^ „Full text of letter written by eight European leaders”. The Irish Times. 30. 1. 2003. 
  21. ^ Roberts, Roxanne (maj 2004). „The Italian Connection”. The Washington Post. 
  22. ^ Tucker, Spencer C. (2010). The Encyclopedia of Middle East Wars: The United States in the Persian Gulf, Afghanistan, and Iraq Conflicts [5 volumes]: The United States in the Persian Gulf, Afghanistan, and Iraq Conflicts. ABC-CLIO. str. 609. ISBN 9781851099481. 
  23. ^ „Frattini: piano in otto punti per i Balcani”. il Giornale (na jeziku: italijanski). 5. 4. 2009. Arhivirano iz originala 24. 2. 2012. g. 


Greška kod citiranja: Postoje oznake <ref> za grupu s imenom „lower-alpha“, ali nema odgovarajuće oznake <references group="lower-alpha"/>

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Gudi129/Силвио_Берлускони&oldid=25705629”