Википедија

Korisnik:Pinki/Pesak/Pesak 3

< Корисник:Pinki
Slobodan Milošević
Slobodan Milošević, 1988.
Lični podaci
NadimakSloba
Datum rođenja(1941-08-20)20. avgust 1941.
Mesto rođenjaPožarevac, Okupirana Srbija
Datum smrti11. mart 2006.(2006-03-11) (64 god.)
Mesto smrtiHag, Holandija
Uzrok smrtisrčani udar
UniverzitetUniverzitet u Beogradu
Zanimanje
  • pravnik
  • političar
Porodica
SupružnikMira Marković (v. 1964)
DecaMarija Milošević
Marko S. Milošević
PorodicaMarko M. Milošević (unuk)
Politička karijera
Politička
stranka
23. jul 1997 — 7. oktobar 2000.
Prethodnik
NaslednikVojislav Koštunica
11. januar 1991 — 23. jul 1997.
Prethodnikfunkcija uspostavljena
Naslednik
8. maj 1989 — 11. januar 1991.
Prethodnik
Naslednikfunkcija ukinuta
28. maj 1986 — 8. maj 1989.
PrethodnikIvan Stambolić
NaslednikBogdan Trifunović
17. jul 1990 — 24. maj 1991.
Prethodnikpozicija uspostavljena
NaslednikBorisav Jović
24. oktobar 1992 — 11. mart 2006.
PrethodnikBorisav Jović
NaslednikIvica Dačić
Miloševićev glas
Snimljeno 9. decembra 1990.
na mitingu u Novom Sadu
Potpis

Slobodan Milošević (Požarevac, 20. avgust 1941 — Hag, 11. mart 2006) bio je srpski i jugoslovenski političar i pravnik i društveno-politički radnik SFR Jugoslavije; od 1986. do 1989. nalazio se na funkciji predsednika Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, od 1989. do 1997. bio je predsednik Predsedništva SR Srbije, odnosno predsednik Republike Srbije, a od 1997. do 2000. predsednik Savezne Republike Jugoslavije. Osnivač je i prvi predsednik Socijalističke partije Srbije

Politikom je počeo da se bavi tokom studija na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde je od 1963. do 1966. radio u Univerzitetskom komitetu Saveza komunista. Potom je od 1966. do 1970. radio u Skupštini grada Beograda, od 1970. do 1978. u preduzeću „Tehnogas”, gde je bio generalni direktor i od 1978. do 1983. u Udruženoj beogradskoj banci, gde je bio predsednik Poslovnog odbora. Posredstvom kolege sa fakulteta, Ivana Stambolića, ušao je 1982. u politiku. Nakon kratkog rada u Predsedništvu CK SK Srbije, aprila 1984. izabran je za predsednika Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda, a maja 1986. za predsednika Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije i člana Predsedništva CK SK Jugoslavije. Njegov politički uspon počeo je aprila 1987. nakon posete Kosovu Polju, kada se uključio u problematiku krize u SAP Kosovu. Na talasu populističke retorike, koju je pokrenuo, septembra iste godine na Osmoj sednici CK SKS porazio je političku grupu predvođenu Stambolićem i utvrdio poziciju političkog vođe Srbije. Nakon toga, aktivno se uključio u rešavanje ustavnih problema koje je SR Srbija imala sa pokrajinama Vojvodinom i Kosovom. Masovnim demonstracijama, poznatim kao „antibirokratska revolucija”, tokom leta i jeseni 1988. primorao je pokrajinska rukovodstva na ostavke, čime je Srbija ponovo preuzela punu kontrolu nad pokrajinama, a marta 1989. to formalizovala usvajanjem amandmana na Ustav. Maja 1989. postao je predsednik Predsedništva SR Srbije, a na ovu funkciju ponovo je izabran na neposrednim izborima novembra iste godine.

Tokom aktivnosti za suzbijanje uticaja autonomnih pokrajina, došao je u sukob sa rukovodstvima drugih jugoslovenskih republika, naročito posle smenjivanja rukovodstva SR Crne Gore, januara 1989, koje se odigralo po sličnom scenariju kao u SAP Vojvodini. Ekonomska kriza, izazvana prezaduženošću, uzrokovala je inflaciju i pad životnog standarda, što je uz krizu na Kosovu, koja je budila nacionalizam, značajno oslabilo unutrašnji položaj jugoslovenske federacije. Događaji u svetu, kao i slom komunizma u istočnoj Evropi, ohrabrili su zahteve opozicije, naročito u Sloveniji i Hrvatskoj, za uvođenje višepartijskog sistema i ukidanje socijalizma. U političkoj borbi, koja je krajem 1980-ih, vođena unutar Saveza komunista Jugoslavije, doživljavan je kao pristalica državnog centralizma i protivnik demokratizacije, ali i kao srpski nacionalista. Nakon raspada Saveza komunista, jula 1990. je SK Srbije transformisao u Socijalističku partiju Srbije (SPS) i postao njen prvi predsednik. U vreme uvođenja višestranačja u jugoslovenskim republikama, prvo je doneo novi Ustav, pa tek onda u decembru 1990. odžrao izbore na kojima je odneo ubedljivu pobedu i ponovo bio izabran za predsednika Srbije, a SPS dobio većinu u parlamentu i formirao vladu. Uprkos velikoj popularnosti koju je imao, protiv njega su marta 1991. u Beogradu održane masovne demonstracije, koje su potom prerasle u višednevni studenstki protest, na kome je tražena veća sloboda medija.

Početkom 1990-ih nazivan je „liderom svih Srba“, što ga čini jednom od ključnih ličnosti tokom ratova na porostoru bivše Jugoslavije. Nakon raspada SFRJ, bio je zagovornik stvaranja Savezne Republike Jugoslavije, koju su činile Srbija i Crna Gora. Zbog pomoći koju je pružao Srbima u Hrvatskoj i Srbima u Bosni i Hercegovini, tokom ratnih dejstava, Ujedinjene nacije su maja 1992. uvele sankcije SR Jugoslaviji, što je znatno pogoršalo životni standard i 1993. dovelo do hiperinflacije. Usled unutrašnje političke krize, u Srbiji su decembra 1992. održani novi izbori na kojima je ponovo izabran za predsednika Republike, ali uz znatno manji broj glasova, zbog čega je SPS morao da formira manjinsku vladu. Parlamentarni izbori, održani su i naredne godine, nakon čega je formirana koaliciona vlada. Novembra 1995. učestvovao je u ime Republike Srpske na mirovnim pregovorima u Dejtonu, gde je sa Franjom Tuđmanom i Alijom Izetbegovićem zaključio mir, kojim je završen rat u Bosni i Hercegovini. Tada je od strane Zapada proglašen za jednog od „glavnih faktora mira i stabilnosti na Balkanu“.

U zemlji osiromašenih građana i prepunoj izbeglica, popularnost njega i njegove partije stalno je padala. Zbog pokušaja da poništi lokalne izbore, na kojima je SPS izgubila vlast u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i drugim većim gradovima, pokrenut je novi talas protesta, kojima su se ponovo pridružili studenti. Nakon tromesečnih demonstracija, uz posredstvo međunarodne zajednice, priznao je izborni poraz i predao vlast opoziciji. Jula 1997. izabran je za predsednika SR Jugoslavije, a na izborima septembra iste godine SPS je uspeo da sačuva vlast u Srbiji, nakon čega formirao koalicionu vladu sa SRS i JUL. Prilikom političkog sukoba u Crnoj Gori, između Mila Đukanovića i Momira Bulatovića, podržao je Bulatovića i sa njegovom strankom formirao koaliciju na saveznom nivou, nakon čega je došlo do početka loših odnosa između dve republike.

Kosovska kriza se intenzivirala 1998. albanskom pobunom, što je dovelo do rata na Kosovu i Metohiji. Pod pritiskom međunarodne zajednice pristao je na mirovne prgovore u Rambujeu, ali je zbog ponižavajućih uslova jugoslovenska delegacija odbila mirovni sporazum, što je SAD i EU poslužilo kao opravdanje za pokretanje NATO intervencije, tokom koje je od marta do juna 1999, bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN, bombardovana SR Jugoslavija. U toku NATO agresije, maja 1999, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju podigao je protiv njega optužnicu za zločine protiv čovečnosti, dok su optužbe za kršenje običaja rata i Ženevske konvencije u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i za genocid u Bosni i Hercegovini dodate godinu i po dana kasnije. Posle dvodnevnih pregovora sa izaslnicima EU, SAD i Rusije, prihvatio je plan za okončanje rata, nakon čega je potpisan Kumanovski sporazum, kojim su se jedinice vojske i policije povukle sa područja AP Kosova i Metohije, koje je potom potpalo pod kontrolu Ujedinjenih nacija.

Nakon NATO agresije, pokrenuo je reformu i obnovu ratom razrušene zemlje, čime je delimično povratio poljuljanu popularnost. Uveren u uspeh, jula 2000. promenio je Ustav SRJ i uz redovne savezne i lokalne izbore u Srbiji, raspisao prevremene izbore za predsednika Jugoslavije, čime je sopstveni mandat skratio za dve godine. Glavni konkurent na izborima, održanim 24. septembra 2000. bio mu je Vojislav Koštunica, kandidat udružene opozicije. Zbog pokušaja manipulacijom izbornim rezultatom i insistiranjem na drugom krugu predsedničkih izbora, opozicija je organizovala proteste, koji su kulminirali 5. oktobra kada je došlo do njegovog svrgavanja sa vlasti. Sutradan se obratio javnosti, priznao poraz i čestitao pobedu Koštunici.

Posle napuštanja vlasti, nastavio je da sa porodicom živi u predsedničkoj vili, sve do 1. aprila 2001. kada je nakon trodnevne policijske akcije uhapšen pod optužbom za zloupotrebu službenog položaja. Nakon dva i po meseca boravka u Centralnom zatvoru, na osnovu uredbe Vlade Srbije, koju je Savezni ustavni sud proglasio neustavnom, 28. juna 2001. izručen je Međunarodnom tribunalu u Hagu. Na suđenju koje je počelo 12. januara 2002. samostalno se branio jer nije priznavao zakonitost suda. Nakon početka suđenja, koje je prenošeno preko televizije, došlo je do rasta njegove popularnosti u Srbiji. Tokom četvorogodišnjeg napornog suđenja, javili su mu se ozbiljni zdravstveni problemi, s obzirom da je patio od slabosti srca, izazvane visokim krvnim pritiskom i dijabetesom. Sud je krajem februara 2006. odbio njegov zahtev za lečenje u Moskvi, a on je ubrzo potom preminuo od posledica srčanog udara. Njegovi posmrtni ostaci su potom preneti u Beograd, gde su dva dana bili izloženi u Muzeju istorije Jugoslavije, nakon čega su 18. marta preneti u Požarevac, gde su u popodnevnim časovima, u prisustvu velikog broja građana, sahranjeni u dvorištu njegove porodične kuće.

Biografija uredi

Porodica Milošević potiče iz Crne Gore, iz sela Tuzi Ljevorečke (zaseok Uvač),[a] u blizini Lijeve Rijeke, na putu Kolašin–Podgorica. Bratstvo Miloševića, čiji je rodonačelnik četobaša i veliki junak sa početka 18. veka Miloš Markov, sin Marka Batrićeva, ogranak je plemena Vasojevići.[1] Slobodanov deda Simeun Milošević, kapetan Crnogorske vojske, koji je poginuo u Balkanskim ratovima, imao je troje dece — sinove Svetozara i Dimitrija i ćerku Darinku. Najstariji Svetozar (1907—1962), Slobodanov otac, završio je Bogosloviju na Cetinju, ali nije postao sveštenik, već je predavao veronauku u osnovnoj školu u Nikšiću. Majka Stanislava (1912–1974) poticala je iz porodice Koljenšić, iz sela Sretnja, kod Danilovgrada.[2] Njeni rođaci bili su partizanski prvoborci, a posle rata general-majori Jugoslovenske narodne armije (JNA) — Vlado i Milisav Koljenšić.

 
Svetozar Milošević, Slobodanov otac

Svetozar i Stanislava venčali su se 1935. u Nikšiću, gde im se jula 1936. rodio stariji sin Borislav Bora. Godine 1938. Svetozar je dobio premeštaj u Požarevac, gde se preselila cela porodica. Ovde ih je zatekao početak Drugog svetskog rata u Jugoslaviji i tu ime se 20. avgusta 1941. rodio mlađi sin Slobodan. Tokom okupacije, Svetozar je radio u školi, a Stanislava je bila domaćica. Nakon završetka rata, došlo je do razvoda Slobodanovih roditelja. Svetozar se vratio u Crnu Goru, a kako se veronauka više nije predavala, radio je u školama u Bijelom Polju i Titogradu kao nastavnik ruskog jezika, koji je naučio u bogoloviji. Posle očevog odlaska, Borislav i Slobodan ostali su da žive sa majkom. Stanislava čiji se dotadašnji život, kao i većine tadašnjih žena, uglavnom odvijao u kući, morala je da počne da radi. Zaposlila se kao vaspitačica u internatu za učenike srednjih škola u Požarevcu. Uporedo je pohađala potrebni kurs, kojih je u to vreme bilo mnogo kako bi se osposobili kadrovi za razne oblasti i počela da radi kao učiteljica. Po političkom uverenju bila je komunista i aktivni član Komunistike partije. Nastojala je da to uverenje prenese, kako na svoje sinove, tako i na svoje učenike, želeći da učestvuje u izgradnji „novog socijalističkog čoveka“.[2][3]

 
Stanislava Milošević sa sinovima Borislavom i Slobodanom

Osnovnu školu i gimanziju braća Milošević završila su u Požarevcu, nakon čega je stariji Bora otišao na studije ekonomije u Beograd.[b] Kao učenik trećeg razreda Požarevačke gimnazije Slobodan je januara 1959. primljen u članstvo Saveza komunista Jugoslavije (SKJ). Tokom gimnazijskih dana aktivno je radio u omladinskoj organizaciji, učestvovao na lokalnim omladinskim radnim akcijama, a nakon prijema u Savez komunista bio je predsednik omladinske organizacije učenika trećih, a potom četvrtih razreda gimanzije. Kao srednjoškolac učestvovao je na dve savezne omladinske radne akcije na izgradnji auto-puta „Bratstvo i jedinstvo“ – prvi put na trasi kod Škofje Loke, u Sloveniji, a drugi put na jugu Srbije. Sa obe radne akcije vratio se sa udarničkom značkom.[4] Nakon završene mature, oktobra 1960. krenuo je na studije na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tokom studija bio je politički aktivan. Krajem drugog semestra izabran je za potpredsednika Fakultetskog komiteta organizacije Saveza komunista na Pravnom fakultetu, a na početku druge godine studija oktobra 1961. za predsednika ove organizacije. Time je počela njegova profesionalna studentska politička karijera. U Fakultetskom komitetu upoznao se i blisko sarađivao sa — Ivanom Stambolićem, Nebojšom Popovom, Kostom Čavoškim, Jagošem Đuretićem i Dušanom Mitevićem, koji je tada bio predsednik Saveza studenata Beograda.[5] Na trećoj godini studija 1962. počeo je da radi u Univerzitetskom komitetu Saveza komunista kao sekretar za ideologiju. Tada je počeo da prima platu, čime se znatno popravio njegov materijalni status, s obzirom da ga je do tada finansijski pomagala majka. Nakon završene treće godine, tokom leta 1963. učestvovao je na omladinskoj radnoj akciji na izgradnji auto-puta, kao komandant omladinskog naselja kod Belog Potoka. Diplomirao je oktobra 1964. sa prosečnom ocenom 8,9.[3][6] Sa radom u Univerzitetskom komitetu, gde je od 1963. bio predsednik Ideološke komisije nastavio je da radi i nakon diplomiranja.[7]

Profesionalna karijera uredi

 
Slobodan Milošević i Mira Marković, kao studenti početkom 1960-ih godina

Godine 1966. prešao je u Skupštinu grada Beograda, gde je u kabinetu tadašnjeg predsednika Branka Pešića, radio na poslovima vezanim za ekonomske odnose, a pre svega za privredu. Tada je napustio političku karijeru i posvetio se u to vreme dinamičnom razvoju beogradske privrede, s obzirom da je Beograd kao glavni grad Jugoslavije bio centar njenog privrednog i industrijskog razvoja.[8] U međuvremenu, 14. marta 1964. venčao se sa svojom drugaricom iz gimnazije i dugogodišnjom devojkom Mirom Marković, studenkinjom sociologije, koju je upoznao decembra 1958. prilikom organizacije dočeka nove 1959. godine.[9] Mira je bila vanbračna ćerka Mome Markovića predratnog revolucionara i tada istaknutog partijskog radnika, člana Centralnog komiteta SKJ i glavnog urednika lista Borba. Markovićeva je bila njegova najveća podrška, zbog čega je imala veliki uticaj na njegove odluke, kako u privatnom, tako i u javnom i političkom životu. Snažno je uticala na njega da postane politički lider, poput tadašnjeg predsednika Josipa Broza Tita.[10] Stanovali su u naselju Karaburma, na tadašnjoj periferiji grada, gde im se 22. septembra 1965. rodila ćerka Marija.[11] Oktobra 1967. preselili su se u Novi Beograd, a septembra 1968. Milošević je otišao na odsluženje vojnog roka u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA). Kao diplomirani pravnik poslat je u školu rezervnih oficira pri Školi protivavionske artiljerije u Zadru, gde je proveo šest meseci. Drugi deo vojnog roka, od marta 1969. služio je u Beogradu, u kasarni „Četvrti juli”[v] na Voždovcu.[8]

Posle odsluženja vojnog roka, septembra 1969. vratio se u Skupštinu grada, gde je postavljen za rukovodioca Službe za organizaciju informacionog sistema, koja se bavila kompijuterskom obradom važnih podataka. Skupština Beograda pridavala je veliki značaj ovoj službi i nabavila je tada modernu elektronsku opremu, a ovaj informacioni sistem bio je velika novina u Jugoslaviji. Tadašnji gradonačlenik Branko Pešić nastojao je da Beograd u svemu bude prvi i avangardan, očekivajući da će svojim primerom podstaći i druge velike gradove na sličan poduhvat. Svi zaposleni u novoj službi, uključujući i Miloševića, pohađali su kompijuterski kurs.[12] Godine 1970. Ivan Stambolić, Miloševićev kolega sa fakulteta,[g] koji je od 1965. bio direktor preduzeća „Tehnogas” u Rakovici, u želji da unapredi i razvije preduzeće, počeo je da okuplja mlađe kadrove, uglavnom svoje ranije poznanike sa fakulteta i omladinskog rukovodstva. Među njima, pozvao je i Miloševića, koji je prihvatio ponuđenu ponudu i postao zamenik generalnog direktora. Preduzeće koje je brzo napredovalo, vršilo je integraciju sa sličnim preduzećima iz drugih jugoslovenskih republika, nakon čega je postalo ozbiljna i respektabilna kompanija. Kada je 1973. Stambolić izabran za predsednika Privredne komore Beograda, Milošević je postao generalni direktor „Tehnogasa”. Oktobra 1972. porodica Milošević se iz centra Novog Beograda preselila u tek izgrađeno „Naselje sunca” u novobeogradskom bloku 45. Njihova ćerka je ovde pošla u osnovnu školu „Branko Radičević”, a tu se 3. jula 1974. rodio njihov mlađi sin Marko.[13][14]

 
Sleva nadesno: Milan Radonjić, Kosta Čavoški, Špiro Galović, Rade Kuzmanović i Slobodan Milošević, na studentskom seminaru na Bohinjskom jezeru avgusta 1962.

Radoje Stefanović, Miloševićev bivši kolega iz „Tehnogasa”, bio je od 1976. do 1978. v.d. predsednik Beogradske banke, ali kako ga ova funkcija nije previše zanimala, pošto je uporedo bio direktor preduzeća „Minel”, preporučio je Slobodana za ovu funkciju. Ivan Stambolić, koji je u to vreme bio sekretar Izvršnog komiteta CK SK Srbije podržao je njegov izbor u banci i pozvao ga da se uključi u politički život. Milošević je odbijao da uđe u politiku, ali je nešto kasnije, novembra 1980, prihvatio gotovo simboličnu funkciju predsednika Opštinske konferecnije Saveza komunista Starog grada.[d][15] Udružena beogradska banka, formirana je marta 1978. i bila je naslednik sistema Beogradske banke i vodeća privredna banka u SR Srbiji, čiji je zadatak bio da obezbedi kredite za najveće privredne projekte. Za predsednika Poslovnog odbora banke, čije se sedište nalazilo u Palati Albanija, na Terazijama, postavljen je Slobodan Milošević. Gotovo istovremeno, Stambolić je maja 1978. izabran za predsednika Izvršnog veća Skupštine SR Srbije (predsednik Vlade Srbije).[16] Dobro upoznat sa dešavanjima u privredi, Milošević je bio veoma zadovoljan prelaskom u banku, koja se bavila finansiranjem privrede. Kako je Beogradska banka imala saradnju sa svim velikim bankama u svetu, odmah je počeo da putuje širom sveta, najčešće u Sjedinjene Američke Države — Njujork, San Francisko, Boston, Sijetl, Dalas, ali i druge destinacije u zemljama zapadne Evrope — London, Pariz, Milano, Cirih i veoma često u Kuvajt.[17] U Udruženoj banci upoznao je mnoge svoje buduće saradnike, sa kojima je vremenom postao i blizak prijatelj, a pre svega sa Miodragom Zečevićem i Borkom Vučić, koja mu je bila najbliži saradnik i potpredsednik Izvršnog odbora.[18] Između ostalog banka je obezbeđivala kredite za nabavku opreme za železaru u Smederevu i Petrohemiju u Pančevu, kao i za krupne investicije u infrastrukturi, modernizaciju železničke mreže u Srbiji i izgradnju auto-puta. Izbor preduzeća koji su dobijali kredite vršen je uz konsultaciju Stambolića, kao predsednika Izvršnog veća. Kako bi uspeli da pod povoljnim uslovima obezbede kredit vredan 700 milona dolara[đ] Stambolić i Milošević su u proleće 1979. otišli u Njujork, gde su vodili uspešne pregovore sa Dejvidom Rokfelerom. U jesen iste godine Milošević se u Beogradu ponovo susreo sa Rokfelerom, koji je prisustvovao godišnjoj skupštini Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske banke, održanoj u Sava centru.[16] Takođe, Milošević je u ovom periodu imao dobre odnose sa Lorensom Iglbergerom, tadašnjim ambasadorom SAD u SFRJ.[19] Maja 1980. porodica Milošević se iz stana u bloku 45 preselila u Ulicu 14. decembra[e] na Vračaru.[20]

Ulazak u visoku politiku uredi

Svoju studentsku političku karijeru, Milošević je okončao nakon što se zaposlio. Na insistiranje Ivana Stambolića, novembra 1980. prihvatio je funkciju predsednika Opštinske konferencije Saveza komunista Starog grada, ali kako ona nije bila profesionala i kako je bio zauzet poslovima u banci, nije joj se previše posvećivao. Na ponovno insistiranje Stambolića, 1982. se nakon 16 godina vratio u političke vode. Za razliku od studentskih dana, kada je politički delovao na Univerzitetu, sada se našao u političkom vrhu Beograda i Srbije. Na izbornoj konferecniji Saveza komunista Beograda 14. aprila 1982. Stambolić je izabran za predsednika Gradskog komiteta, a Milošević za jednog od članova Predsedništva Gradskog komiteta.[21] Na Devetom kongresu SK Srbije, 29. maja 1982. izabran je za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije i člana njegovog Predsedništva. Na ovom Kongresu za predsednika Predsedništva CK SKS izabran je Dušan Čkrebić, a za sekretara Predsedništva Radiša Gačić.[22][23] Iako je bio član najviših partijskih foruma, nastavio je sa poslom u banci, sve do kraja 1983. kada je izborom za rukovodioca sektora za ekonomske odnose Predsedništva CK SKS otpočeo profesionalnu političku karijeru.[24] Ubrzo je postao čest diskutant na sednicama Centralnog komiteta i njegovog Predsedništva.[25][26][27] Nakon istekao dvogodišnjeg mandata, Stambolić je sa mesta predsednika Gradskog komiteta SK Beograda, prešao na funkciju predsednika Predsedništva CK SKS, a na njegovo mesto je 16. aprila 1984. izabran Milošević.[ž][29][30]

 
Brošura sa referatom Slobodana Miloševića

Slobodan Milošević je pripadao novoj generaciji komunistikih političara, tzv „tehno-menadžera”, koji su bili prva generacija koja je odrasla i školovala se u socijalističkom društvu. Iako nije bio klasičan politički aparatčik, svojim govorom, ponašanjem i oblačenjem, upravo se tako ponašao. Tvrdim govorom i oštrim stavom, bio je oličenje komunističkog ideala.[31] U vreme kada se intenzivirao u političkom životu Srbije, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija nalazila se u početnim godinama krize. Ekonomsko-privredna kriza, uzrokovana velikim spoljnim dugom, izazvala je pad životnog standarda i dovela do inflacije i raznih nestašica, uglavnom robe široke potrošnje iz uvoza (kafa, benzin, deterdžent), kao i niza nepopularnih mera — restrikcije električne energije, smanjivanja plata, uvođenja bonova i dr. Ekonomska nestabilnost znatno je uticala na pogoršanje društveno-političkih prilika i odnosa među rukovodstvima jugoslovenskih republika, posebno nakon smrti Josipa Broza Tita (1980) i nemira na Kosovu (1981).[32][33] Kao sekretar Gradskog komiteta SK Beograda Milošević se u znatnoj meri i dalje bavio ekonomskim pitanjima, prateći sprovođenje mera ekonomske stabilizacije, koje je donelo Savezno izvršno veće (SIV), a u cilju ublažavanja ekonomske krize.[34][35] Bio je svestan ekonomske situacije i isticao da je ona najveći neprijatelj,[36] a tome je govorio i na sednicama Centralnog komiteta SK Srbije.[37][38] Kao partijski birokrata odlučno je istupao protiv nacionalizma,[39] a februara 1985. pokrenuo je kapanju za zabranu štampanja sabranih dela Slobodana Jovanovića, koje su pripremali Prosveta i Književne novine,[40] Jula iste godine oštro se suprotstavio najavljenoj reformi obrazovanja, kojom je predviđano izbacivanje marskizma iz školskog programa. Ovim akcijama skrenuo je pažnju na sebe i stekao simpatije starijih partijskih kadrova, među kojima Nikole Ljubičića i Petra Stambolića.[41] U susret Desetom kongresu SKS, februara 1986. počelo je predlaganje kandidata za najviše funkcije u Savezu komunista Srbije. Dotadašnji predsednik Predsedništva CK SKS Ivan Stambolić, koji je odlazio na dužnost predsednika Predsedništva SR Srbije, za novog presednika je predložio Miloševića. Ovom predlogu oštro se suprotsatvio Draža Marković, jedan od vodećih srpskih komunista starije generacije i stric Mire Marković, koji ga je ocenio kao netolerantnu i dogmatičnu ličnost, nepodobnu da bude na čelu CK SKS. Predlagao je da se umesto jednog biraju dva kandidata, a kao protivkandidata predlagao je Špiru Galovića.[42][43] Uprkos Markovićevom protivljenju, Predsedništvo CK SKS je podržalo kandidaturu Miloševića, a to je potom potvrdila i Republička konferencija Socijalističkog saveza Srbije.[44][45]

Uspon na vlast uredi

Na Desetom kongresu Saveza komunista Srbije, održanom od 26. do 28. maja 1986. Slobodan Milošević je izabran za predsednika Predsedništva Centralnog komiteta SKS. Za sekretara Predsedništva izabran je Zoran Sokolović, a za članove Predsedništva, između ostalog, neki od kasnije bliskih Miloševićevih saradnika — Zoran Anđelković, Radmila Anđelković, Petar Gračanin i Borisav Jović.[46] Izborom na funkciju predsednika Predsedništva CK SKS Milošević je po funkciji postao član Predsedništva Centralnog komiteta SK Jugoslavije. Na mesto predsednika Gradskog komiteta SK Beograda, na Stambolićev predlog, izabran je Dragiša Pavlović, ali je u Predsedništvo Gradskog komiteta ušao i deo Miloševiću bliskih ljudi — Radoš Smiljković, Zoran Todorović, Slobodanka Gruden, Dušan Mitević i dr.[43] Podršku im je pružala i grupa profesora iz Univerzitetskog komiteta okupljena oko njegove supruge Mire Marković.[47] Svega par meseci nakon Kongresa, politička scena u Srbiji uzdrmana je pojavom Memornaduma SANU, odnosno njegovog prednacrta, koji je bez znanja Srpske akademija nauka i umetnosti, 24. septembra 1986. objavljen u listu Večernje novosti. Ovaj nedovršeni dokument, koji je sastavilo 16 akademika, sadržao je njihovo viđenje uzroka krize — ekonomska i politička fragmentacija Jugoslavije i inferiorni status SR Srbije u okviru SFRJ, što je uzrokovao Ustav SFRJ iz 1974, kao i položaj Srba u SR Hrvatskoj i na SAP Kosovu. Pojava Memoranduma, koji je odmah osuđen kao nacionalistički, izazvala je burne reakcije u čitavoj Jugoslaviji, a posebno u Srbiji. Iako je rukovodstvo Saveza komunista Srbije osudilo ovaj dokument, ta osuda nije bila monolitna i energična i predstavljala je prvu javnosti nevidljivu tačku razdora u rukovodstvu. Deo rukovodstva, predvođen Stambolićem, smatrao je da Memorandum šteti odnosu Srbije sa drugim republikama, kao i njenom položaju u federaciji, dok je deo oko Miloševića, prećutno podržao stavove Memornaduma.[48] Režimska kampanja protiv Memoranduma i same SANU vođena je mesecima, a 18. januara 1987. u listu Politika je objavljena humoreska „Vojko i Savle”, u kojoj su na pogrdan način prikazani predsednik SANU Pavle Savić i akademik Gojko Nikoliš. Humoreska, praćena karikaturom, bila je još jedan potres na političkoj sceni Srbije, koji se odvijao narednih meseci.[43][49] Autor humoreske i nalagodavac njenog objavljivana, nisu otkriveni, a kasnije zavađene političke strane — Stambolićeva i Miloševića međusobno su se optuživale oko ovog slučaja.[z]

 
Milošević i Stambolić na 10 kongresu SK Srbije, maja 1986.

Kriza u SAP Kosovu, najnerazvijenijem delu SFRJ, kulminirala je marta 1981. albanskim demonstracijama, nakon čega je došlo do intercvencije jedinica milicije i JNA. Potom su usledile određene političke smene u rukovodstvu pokrajine, ali se situacija nije popravljala. Pokrajinsko rukovodstvo bilo je blago prema albanskom iridentističkom pokretu, koji je zahtevao da Kosovo dobije status sedme jugoslovenske republike. Kako su Albanci predstavljali većinu, a Srbi i Crnogorici manjinu, bili su manje zastupljeni u pokrajinskim organima — miliciji, sudstvu, školstvu, zdravstvu, kao i u samim partijskim i pokrajinskim organima. Razni pritisci, koji su vršeni na Srbe i Crnogorce, da se iseljavaju sa protora Kosova i Metohije, bili su praćeni nasiljem velikoalbanskih nacionalista, koje je najčešće prolazilo bez kazne.[43] Nakon izbora za predsednika Predsedništva CK SKS, Milošević se zainteresovao za krizu na Kosovu i ona je bila jedna od skoro stalnih tema na sednicama Centralnog komiteta i njegovog Predsedništva.[50][51] U toku priprema za izveštaj o jednogodišnjoj aktivnosti na stabilizovanju političko-bezbedonosne situacije u SAP Kosovu, u pratnji pokrajinskih funkcionera Azema Vlasija i Kolj Široke, 20. aprila 1987. posetio je Kosovo Polje, kod Prištine. Prilikom posete, razgovarao je sa okupljenim građanima srpske nacionalnosti, koji su želeli da mu iznesu svoje probleme i u dogovoru sa njima zakazao naredni sastanak za tri dana.[52] Kada je 24. aprila ponovo došao u Kosovo Polje, ispred zgrade Doma kulture, u kojoj je trebao da se održi zakazani sastanak, okupilo se oko 15.000 Srba i Crnogoraca. Pošto je zahtev da se sastanak održi napolju odbijen, masa je pokušala da uđe u Dom kulture, nakon čega je došlo do intervencije pripadnika milicije, koju su činili uglavnom Albanci. Građani su na ovo uzvratili kamenicama, nakon čega je Milošević, kako bi sprečio dalji sukob, izašao pred okupljenu masu davajući joj punu podršku i najavljujući državne mere koje će ih zaštiti od velikoalbanskog terora. Tom prilikom izgovorio je čuvenu rečenicu — „Niko ne sme da vas bije!“[53][54] Posle smirivanja tenzija, u Domu kulture je do jutarnjih časova slušao izlaganja predstavnika okupljenih Srba.[55][56][57] Miting u Kosovu Polju dobio je veliki publicitet u srpskoj i jugoslovenskoj štampi, a popularnost Slobodana Miloševića naglo je porasla.[43][58]

 
Ivan Stambolić, Miloševićev kolega sa fakulteta i politički mentor do 1987.

Otvoreni razdor u rukovodstvu Gradskog komiteta SK Beograda, počeo je maja 1986, a povod je bio list Student, na čijoj se naslovnoj strani našao nagrižen glogov list i naslov „Noć Vampira”. Kako je redkacija lista bila bliska Buci Pavloviću i Ivanu Stamboliću, Dušan Mitević je na sednici Predsedništva Gradskog komiteta izneo oštre kritike na njen rad smatrajući da naslovna strana ima „aluzije na plakat povodom Dana Mladosti” i predstavlja „uvredu druga Tita”. Ove optužbe bile su praćene sličnim tekstovima u listu Politika, a nedugo potom, u listu NIN se oglasio Branislav Milošević, republički sekretar za kulturu i otvoreno napao Mitevića, braneći redakciju lista, čime je počelo odmeravanje snaga Miloševićeve i Stambolićeve frakcije. Krajem maja, Milošević je zakazao zatvorenu sednicu Predsedništva CK SKS na kojoj se raspravljalo o listu Student i na kojoj su osuđeni učestali napadi na Josipa Broza Tita i osnovne društvene vrednosti, nakon čega je došlo do smene redakcije lista. Tokom ovog sukoba, Miloševićeva struja je uspela da svoje protivnike optuži za vođenje „antititovske linije” i na taj način ih značajno diskredituje u delu javnosti, a posebno partijskog članstva.[59][60] Istovremeno, Milošević je koristeći popularnost stečenu nakon događaja u Kosovu Polju, otpočeo sa političkom kamapanjom za otvaranje pitanja zaštite Srba i Crnogoraca na Kosovu. O stanju u pokrajini govorio je na tematskim sednicama Centralnog komiteta SK Jugoslavije (26. jun)[61] i Centralnog komiteta SK Srbije (9. jul)[62] o stanju na Kosovu, a CK SKS je potom formirao Radnu grupu za sprovođenje zaključaka donetih na ovim sednicama, na čijem je čelu bio Zoran Skolović.[63] Na ovim sednicama nije oklevao da za stanje u pokrajini traži odgovornost pokrajinskog rukovodstva, kao i Fadilja Hodže, čime je dodatno stekao simaptije kod Srba i Crnogoraca na Kosovu.[64]

Napeta atmosfera oko stanja na Kosovu doživela je svoj vrhunac nakon ubistva u kasarni JNA u Paraćinu, 3. septembra 1987. kada je vojnik Aziz Keljmendi ubio četvoricu i ranio šestoricu vojnika. Iako tragedija nije imala političku pozadinu, a među ranjenima i ubijenima su se nalazili pripadnici svih jugoslovenskih naroda, mediji su je iskoristili za raspirivanje antialbanskog raspoloženja. Sahrana jednog od vojnika u Beogradu, kojoj je prisustvovaloko oko deset hiljada ljudi, pretvorena je u svojevrsne demonstracije, a po raznim mestima u Srbiji su razbijani izlozi radnji čiji su vlasnici bili Albanci. Pokušavajući da smiri situaciju, Dragiša Pavlović je 11. septembra sazvao konferenciju za štampu na kojoj je kritikovao medije zbog pojave nacionalizma, a opaskom o „olako obećanoj brzini”[i] izneo je aluziju na Slobodana Miloševića i njegovu kampanju za sređivanje stanja na Kosovu. Na ovu izjavu, odgovoreno je komentarom u Politici ekspres, nakon čega je 17. septembra održana sednica Predsedništva Gradskog komiteta na kojoj je uprkos protivljenju ljudi bliskih Miloševiću, data podška Pavloviću.[66] Nezadovoljan ishodom, Milošević je 20. septembra održao sednicu Predsedništva CK SKS na kojoj je zatražena ostavka Pavlovića i predloženo Centralnom komitetu SKS da ga zbog „pružanja otpora sprovođenju politike Saveza komunista” iskuljči iz Predsedništva CK.[67] Osma sednica CK SK Srbije održana je 23. i 24. septembra 1987. u dva dela — prvi svečani deo bio je posećen jubileju 50 godina od dolaska Josipa Broza Tita na čelo KPJ, a na drugom radnom delu raspravljalo se o smeni Dragiše Pavlovića. Tokom dva dana zasedanja, koje se završilo iza ponoći 25. septembra, vođena je rasprava u kojoj je učestvovalo 90 članova Centralnog komiteta. Uvodno izlaganje imali su Zoran Sokolović, sekretar Predsedništva CK SKS i general Nikola Ljubičić, koji su oštro napali Pavlovića i osudili ga zbog „suprotsavljanja politici Saveza komunista”. Od optužbi ga je branila malobrojna grupa članova, okupljena oko Ivana Stambolića, koji je na prethodnoj sednici Predsedništva CK SKS kompromitovan objavljivanjem pisma koje je uputio članovima Predsedništva Gradskog komiteta SK Beograda i optužen da se kao predsednik Predsedništva SR Srbije meša u unutarpartijske stvari. Posebno aktivni u napadu na Pavlovića bili su — Dušan Čkrebić, Radmila Anđelković, Ratomir Vico, Petar Gračanin i Bogdan Trifunović, kasnije najbliži Miloševićevi saradnici. Kako bi se istakla demokratičnost nove politike, Milošević je doneo odluku da se sednica prenosi na televiziji, što je ovom događaju dalo veliki publicitet i izazvalo ogromno interesovanje javnosti, koja je prvi put javno na televiziji gledala sukob dve partijske grupe. Na glasanju, održanom nakon duge rasprave, podršku razrešenju Pavlovića pružila je većina članova Centralnog komiteta, protiv je bilo samo njih osam, dok su članovi iz pokrajina, njih 18, bili uzdržani.[68][69][70][71]

Isključenje Dragiše Pavlovića iz Predsedništva CK SKS bila je samo formalnost, a suština Osme sednice CK SKS bila je pobeda Miloševićeve grupe nad Stambolićevom i njeno potpuno potiskivanje u političkom životu, kao i samog Ivana Stambolića, na koga više niko nije računao. Trijumf na sednici bio je do tada najveći politički uspeh Slobodana Miloševića, koji je postao neprikosnoveni vođa Srbije, a veliki doprinos njegovom usponu dali su mediji, pre svega listovi Politika i Politika ekspres i Televizija Beograd, koji su bili aktivni još od njegove posete Kosovu Polju. Nakon Osme sednice došlo je do postepenog uklanjanja, ostavkama i smenjivanjima, ljudi koji su podržali Pavlovića ili su se suprotistavljali Miloševiću. Na Stambolića, koji se nalazio na funkciji predsednika Predsedništva SR Srbije, vršen je pritisak da podnese ostavku, što je i učinio 14. decembra 1987, nakon čega je na njegovo mesto izabran general Petar Gračanin.[72][73] Odlaskom Stambolića, Milošević je u potpunosti zaokružio vlast u Srbiji i počeo da samostalno vlada, pošto su političari starije generacije — Nikola Ljubičić, Dobrivoje Vidić i Dušan Čkrebić ostali bez ikakvog uticaja.[74]

Na čelu Srbije 1988—1990. uredi

 
Mapa SR Srbije

Socijalistička Republika Srbija, koja je u svom sastavu imala dve autonomne pokrajine — Vojvodinu i Kosovo, nakon donošenja Ustava SFRJ i Ustava SR Srbije iz 1974, našla se u teškoj situaciji jer su njene pokrajine imale velika ovlašćenja, skoro ista, kao i druge jugoslovenske republike, a bile su i jednako zastupljene u federalnim organima. Kako su pokrajine imale svoje zasebne pravne sisteme i kompletnu organizaciju vlasti — zakonodavnu, izvršnu i sudsku, to je direktnu vlast republičkih organa SR Srbije svelo samo na teritoriju uže Srbije. Protiv ovakvog položaja Srbije, još 1977. pobunilo se, ali bez uspeha, rukovodstvo SR Srbije predvođeno Dražom Markovićem i objavilo Plavu knjigu. Druga republička rukovodstva razumela su neprirodni položaj Srbije, ali su se protivila novim ustavnim promenama, zbog straha od moguće recentralizacije federacije. Nakon nemira u SAP Kosovu, 1981. došao je do izražaja neprirodni ustavni položaj SR Srbije, pa je Marković uspeo da povrati republičku ingerenciju nad pokrajinskom Službom državne bezbednosti, čime je značajno ojačao republičke ingerencije u pokrajinama i pripremio teren za dalju centralizaciju. Kosovska kriza, koja je zajedno sa inflacijom i ekonomskom krizom, tokom 1980-ih narušavala stabilnost jugoslovenske federacije, otvorila je prostor za političko delovanje u cilju rešavanja statusa SR Srbije. Posebno aktivan na ostvarivanju ovog cilja bio je Ivan Stambolić, koji je tokom 1984—1987. uspeo da u Predsedništvu CK SKJ nametne ovu temu. Uprkos raznim otporima, uspeo je da pod republičku vlast vrati strateški važne privredne subjekte poput železnice, pošte i elektroprivrede, a pre njegove formalne smene od rukovodstava drugih republika dobio je saglasnost za promenu Ustava Srbije, uz uslov da se sa predloženim izmenama slože rukovodstva autonomnih pokrajina.[75] Skupština SFRJ je 11. februara 1987. prihvatila inicijativu SR Srbije da se pristupi promeni Ustava SFRJ u delu koji se odnosi na ustavni položaj Srbije, a nekoliko meseci kasnije Predsedništvo SR Srbije je 28. jula 1987. usvojilo predlog o promeni Ustava SR Srbije.[76]

Nakon defakto preuzimanja vlasti u Srbiji Milošević je svoju politiku definisao u tri tačke — društvena transformacija socijalističkog društva na principima novog ekonomskog, socijalnog i kulturnog obrasca; izmena političkog i administrativnog statusa SR Srbije unutar SFR Jugoslavije i rešavanje demografske i istorijske drame na Kosovu.[77] Iako se zbog unutrašnjih sukoba unutar SK Srbije, činilo da je novo rukovodstvo SR Srbije odustalo od izmene Ustava, rad na ovome je nastavljen juna 1988, a Skupština SR Srbije je 25. jula 1988. usvojila Nacrt amandmana na Ustav SR Srbije. U toku borbe za ustavne promene, sva rukovodstva Srbije su tokom 1980-ih dolazila u sukob sa rukovodstvima autonomnih pokrajina. Posebno je bio oštar sukob sa rukovodstvom SAP Vojvodine, s obzirom da se direktan sukob sa rukovodstvom SAP Kosova, izbegavao zbog mogućih međunacionalnih problema. Koristeći se nezadovoljstvom naroda zbog situacije na Kosovu, Milošević je odlučio da mitinzima Srba i Crnogoraca sa Kosova i Metohije izvrši pritisak na vojvođansko rukovodstvo. Prvi miting održan je 9. jula 1988. u Novom Sadu,[78] a nakon njega su u naredna četiri meseca u više mesta Vojvodine, uže Srbije i Crne Gore održavani mitinizi na kojima se izražavala solidarnost sa narodom na Kosovu, kao i nezadovoljstvo zbog odnosa vojvođanskog i kosovskog rukovodstva prema najavljenim ustavnim promenama. Na širenje nezadovoljstva građana značajno su uticali socijalno-ekonomski problemi, izazvani rastućom inflacijom. Mediji koji su bili pod kontrolom Miloševićevih saradnika, a pre svaga Televizija Beograd, davali su medijsku i logističku podršku protestima, što je značajno uticalo na rast Miloševićeve popularnosti.[79]

 
Naslovna strana lista Ilustrovana Politika od 11. oktobra 1988. sa naslovom: Slobodan Milošević — čovek kome radnici veruju

Kulminacija protesta dogodila se početkom oktobra 1988. godine. U Beogradu se 4. oktobra ispred zgrade Skupštine SFRJ dogodio protest oko 5.000 nezadovoljnih radnika iz Rakovice, na kome je traženo da ih primi Milošević, koji im se potom obratio. Na kraju gvora izgovorio je čuvenu rečenicu — „A sada svako na svoj zadatak“.[j][80][81] Nakon niza protesta po Vojvodini, skup održan 2. oktobra u Bačkoj Palanci izazvao je prekretnicu. Pošto je vojvođansko rukovodstvo pokušalo da ispita partijsku odgovornost vođa protesta Radovana Pankova i Mihalja Kertesa, kasnijih Miloševićeh bliskih saradnika, revoltirani radnici iz Bačke Palanke krenuli su 5. oktobra u Novi Sad, gde su im se pridružili radnici nekoliko novosadskih preduzeća. Nezadovoljnim radnicima, u protestu ispred zgrade Izvršnog veća Vojvodine ubrzo su se priključili građani. Masovnim demonstracijama, tokom kojih je zgrada Izvršnog veća zasuta jogurtom, zbog čega su ove demonstracije kasnije nazvane „jogurt revolucija”, izvršen je pritisak na pokrajinsko rukovodstvo.[82] Dok je deo rukovdstva bio protiv ostavki i zahtevao od vrha SFRJ intervenciju jedinica JNA, predsenik PK SK Vojvodine Milovan Šogorov ponudio je ostavku i zatražio pomoć od Miloševića. Sutradan 6. oktobra u Novi Sad su stigle organizovane kolone iz svih delova Vojvodine, pa je broj demonstranata narastao na oko 100.000 ljudi. U „pomoć” vojvođanskom rukovodstvu Milošević je poslao Zorana Sokolovića, sekretara Predsedništva CK SKS, koji je istog dana prisustvovao vanrednoj sednici Pokrajinskog komiteta na kojoj su članovi Predsedništva PK SKV podneli ostavke.[83][84]

Na čelu Srbije 1991—1997. uredi

Predsednik SR Jugoslavije uredi

Pad sa vlasti i hapšenje uredi

Suđenje u Hagu uredi

Smrt i sahrana uredi

Privatni život uredi

Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Mirko Milošević
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Simeun Milošević
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Svetozar Milošević (1907—1962)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Jonka Milošević
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Slobodan Milošević (1941—2006)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Đuro Koljenšić
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Stanislava Milošević (1911—1974), rođena Koljenšić
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Kića Koljenšić
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Kratka hronologija uredi

Kratka hronologija života i rada Slobodana Miloševića
vreme događaji
20. avgust 1941. Rodio se u Požarevcu
1948—1960. Pohađao osnovnu školu i gimnaziju u Požarevcu
1959. Postao član Saveza komunista Jugoslavije
1960—1964. Studirao na Pravnom fakultetu u Beogradu
1961—1962. Bio potpredsednik, a od 1962. predsednik Fakultetskog komiteta SK Pravnog fakulteta
1962—1966. Radio u Univerzitetskom komitetu Saveza komunista, gde je od 1963. bio sekretar za ideologiju
14. mart 1964. Venčao se sa Mirom Marković, svojom dugogodišnjom devojkom, koju je upoznao decembra 1958.
1966—1970. Radio u Skupštini grada Beograda
1968—1969. Na odsluženju vojnog roka u JNA, najpre u Školi rezervnih oficira u Zadru, potom u Beogradu
1970—1978. Radio u preduzeću Tehnogas, gde je najpre bio zamenik direktora, a od 1973. generalni direktor
1978—1983. Radio u Udruženoj beogradskoj banci kao predsednik Poslovnog odbora
1980—1982. Nalazio se na funkciji predsednika Opštinske konferencije Saveza komunista Starog grada
april/maj 1982. Izabran za člana Predsedništva Gradskog komiteta SK Beograda i Predsedništva CK SK Srbije
1984—1986. Nalazio se na funkciji predsednika Predsedništva Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda
1986—1989. Nalazio se na funkciji predsednika Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije
24. april 1987. Posetio Kosovo Polje i razgovarao sa lokalnim Srbima o problemima koje imaju u SAP Kosovo. Izgovorio čuvenu rečenicu: Niko ne sme da vas bije!
24. septembar 1987. Na Osmoj sednici CK SK Srbije porazio političku struju Ivana Stambolića i postao glavni politički lider Srbije
19. novembar 1988. Govorio na mitingu Bratstva i jedinstva na Ušću, kome je prisustvovalo više stotina hiljada ljudi
8. maj 1989. Skupština SR Srbije ga izabrala za predsednika Predsedništva SR Srbije
28. jun 1989. Govorio na skupu posvećenom šestogodišnjici Kosovske bitke na Gazimestanu, kome je prisustvovalo više stotina hiljada ljudi
12. novembar 1989. Na neposrednim izborima ponovo izabran za predsednika Predsedništva SR Srbije
17. jul 1990. Ujedinjenjem SK Srbije i SSRN Srbije formirao Socijalističku partiju Srbije i postao njen predsednik
9. decembar 1990. Na prvim višepartijski predsedničkim izborima odneo ubedljivu pobedu i osvojio 3,2 miliona glasova, nakon čega je postao predsednik Srbije
9. mart 1991. U Beogradu održane masovne demonstracije protiv njegove vlasti, sa zahtevom demokratizacije medija, zbog nasilno ugušenih demonstracija, otpočeli su višednevni studentski protesti
11. mart 1991. Govorio na Ušću, gde je održao kontra skup svojih pristalica, kome je prisustvovalo više desetina hiljada ljudi
23. jul 1997. Savezna skupština SRJ izabrala ga za predsednika SR Jugoslavije
28. jun 2001. Isporučen Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju u Hagu
12. februar 2003. Otpočelo mu suđenje pred Međunarodnim sudom
11. mart 2006. Umro u Hagu
18. mart 2006. Sahranjen u dvorištu porodične kuće u Požarevcu

Stil vladanja uredi

Napomene uredi

  1. ^ Uvač se danas nalazi u sastavu Opštine Kolašin, a Tuzi Lijevorečke u sasatavu grada Podorice
  2. ^ Kasnije je završio Pravni fakultet
  3. ^ Na mestu ove kasarne danas se nalazi naselje Stepa Stepanović
  4. ^ Stambolić je vanredno studirao na Pravnom fakultetu u isto vreme kada i Milošević, a upoznali su se u Fakultetskom komitetu
  5. ^ Prema tadašnjoj organizaciji Saveza komunista, glavnu ulogu u partijskoj organizaciji imao je sekretar Komiteta, a funkcija predsednika Konferencije bila je više počasna
  6. ^ Za potrebe Metaloruškog kombinata u Smederevu bilo je predviđeno 500 miliona, a za potrebe Beogradske banke 200 miliona
  7. ^ Danas Ulica cara Nikolaja II
  8. ^ U trenutku Miloševićevog izbora za predsednika Gradskog komiteta, raspored rukovodećih kadrova Saveza komunista Srbije bio je sledeći — Nikola Ljubičić član Predsedništva SFRJ, Draža Marković i Dobrivoje Vidić članovi Predsedništva CK SKJ, Dušan Čkrebić predsednik Predsedništva SR Srbije, Ivan Stambolić predsednik Predsedništva CK SK Srbije, dok je najuticajniji od njih Petar Stambolić bio samo formalno član centralnih komiteta SKJ i SKS i Saveta federacije.[28]
  9. ^ Prema Miri Marković autor humoreske je Vidosav Stevanović, a naručioci su Dragiša Pavlović i Ivan Stambolić, sa ciljem da diskredituju SANU.[43] Prema novinaru Radmilu Kljajiću, tadašnjem izvršnom sekretaru za informisanje Gradskog komiteta SK Beograda, autor sporne humoreske je Živorad Minović, tadašnji glavni urednik Politike, a njen cilj je bio diskreditacija Pavlovića i Stambolića. Kljajić takođe, navodi da je akademik Gojko Nikoliš, smatrao da iza humoreske stoji Nikola Ljubičić, koji je tada bio blizak Miloševiću.[49]
  10. ^ Ukupno stanje na Kosovu, koje se ne popravlja ni potrebnom ni poželjnom, ni olako obećanom brzinom stvara opasnu atmosferu u kojoj kao da se svaka izgovorena reč protiv srpskog nacionalizma doživljava kao popustljivost prema albanskom nacionalizmu — deo iz izjave Dragiše Pavlovića[65]
  11. ^ Često se pogrešno interpretira kao: „A sad svi na svoja radna mesta”.

Reference uredi

  1. ^ „Slobodan Milošević – Lične i političke drame (6): Prkosno bratstvo iz Lijeve Rijeke”. vesti-online.com. 15. 3. 2019. 
  2. ^ a b Marković 1 2015, str. 112–115.
  3. ^ a b „Suđenje Slobodanu Miloševiću, bivšem predsedniku Srbije i SR Jugoslavije, ulazi u četvrtu godinu: Od ljubavi do mržnje...”. arhiva.glas-javnosti.rs. 14. 2. 2005. 
  4. ^ Marković 1 2015, str. 102–105.
  5. ^ „Slobodan i slobode 1: Muke sa opozicijom”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 7. 8. 1991. str. 13. 
  6. ^ Kovačević 2021, str. 16.
  7. ^ Marković 1 2015, str. 144–145.
  8. ^ a b Marković 1 2015, str. 160–163.
  9. ^ Marković 1 2015, str. 97–98.
  10. ^ Knežević 2018, str. 2.
  11. ^ Marković 1 2015, str. 155–159.
  12. ^ Marković 1 2015, str. 168–169.
  13. ^ Marković 1 2015, str. 180–184.
  14. ^ Marković 1 2015, str. 185–189.
  15. ^ Marković 1 2015, str. 231.
  16. ^ a b „Darko Hudelist: Sloba bankar (objavljeno u Nedeljniku)”. darkohudelist.eu. 10. 8. 2017. 
  17. ^ Marković 1 2015, str. 191–193.
  18. ^ Marković 1 2015, str. 194–196.
  19. ^ Marković 1 2015, str. 196.
  20. ^ Marković 1 2015, str. 220.
  21. ^ „Izborna konferencija organizacije SK u Beogradu: SK mora da da odgovore na sva pitanja”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 15. 4. 1982. str. 4. 
  22. ^ „Završen Deseti kongres Saveza komunista Srbije: Članovi CK SKS i Komisija SKS”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 30. 5. 1982. str. 5. 
  23. ^ Marković 1 2015, str. 231–233.
  24. ^ Marković 1 2015, str. 234–235.
  25. ^ „Sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije: Nije vreme za odlaganje”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 4. 11. 1982. str. 4. 
  26. ^ „Predsedništvo CK SK Srbije: Nema socijalne politike van ekonomske”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 27. 12. 1983. str. 3. 
  27. ^ „Predsedništvo CK SK Srbije o društveno-ekonomskoj situaciji na početku godine: Više prostora sposoovima”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 26. 1. 1984. str. 3. 
  28. ^ „Slobodan i slobode 3: Došao je Milošević”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 9. 8. 1991. str. 13. 
  29. ^ „Dogovor beogradskih komunista: Jedinstveno iz odluke u praksu”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 17. 4. 1984. str. 1. 
  30. ^ „Dogovor beogradskih komunista: Nema reforme bez borbe”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 17. 4. 1984. str. 3. 
  31. ^ Drašković 2021, str. 106.
  32. ^ Knežević 2018, str. 3.
  33. ^ Marković 1 2015, str. 236–237.
  34. ^ „Predsedništvo Gradskog komiteta SK Beograda o ostvarivanju programa ekonomske stabilizacije: Mera više od akcije”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 25. 4. 1984. str. 4. 
  35. ^ „Gradski komitet SK Beograda o sprovođenju ekonomske stabilizacije: Napori veći od rezultata”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 31. 5. 1984. str. 3. 
  36. ^ „Slobodan Milošević: Odabir po radu”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 28. 8. 1984. str. 2. 
  37. ^ „Predsedništvo Centralnog komiteta SK Srbije o privrednom razvoju: Cilj daleko od plana”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 3. 10. 1985. str. 3. 
  38. ^ Kovačević 2021, str. 17.
  39. ^ „Gradski komitet SK Beograda o idejnoj borbi: Opredeljenje ne traži pozivnicu”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 9. 10. 1984. str. 3. 
  40. ^ „Predsedništvo GK SK Beograda o izdavanju dela Slobodana Jovanovića: Neprihvatljivo i štetno”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 15. 2. 1985. str. 7. 
  41. ^ Kovačević 2021, str. 18—20.
  42. ^ „Dragoslav Marković: Diskontinuitet”. slobodnaevropa.org. 27. 2. 2008. 
  43. ^ a b v g d đ Marković 1 2015, str. 260–268.
  44. ^ „Sednica Predsedništva CK SK Srbije: Slobodan Milošević kandidat za predsednika CK SK Srbije”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 13. 2. 1986. str. 3. 
  45. ^ Kovačević 2021, str. 21—25.
  46. ^ „Završen Deseti kongres Saveza komunista Srbije”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 29. 5. 1986. str. 4. 
  47. ^ Kovačević 2021, str. 18.
  48. ^ Kovačević 2021, str. 29—32.
  49. ^ a b „"Humoreska" u režiji Živorada Minovića”. politika.rs. 16. 9. 2007. 
  50. ^ „Predsedništvo Centralnog komiteta SK Srbije o ostvarivanju zaključaka Predsedništva SFRJ i Predsedništva CK SKJ o Kosovu: Ne rešavaju se glavni problemi”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 22. 8. 1986. str. 3. 
  51. ^ „Predsedništv CK SK Srbije o nacionalizmu: Isti plan za sve komuniste”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 29. 9. 1986. str. 3. 
  52. ^ „Predsednik Predsedništva CK SK Srbije govorio na zboru meštana Kosova Polja: Rešavanje problema preneti iz rukovodstva u narod”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 21. 4. 1987. str. 1. 
  53. ^ Marković 1 2015, str. 266.
  54. ^ Knežević 2018, str. 4.
  55. ^ „Sinoć i noćas zbor oko 15.000 Srba i Crnogoraca u Kosovu Polju: Ovako više ne možemo”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 25. 4. 1987. str. 1. 
  56. ^ „Šta neki od učesnika zbora u Kosovu Polju misle posle razgovora sa Slobodanom Miloševićem: Reči ohrabrenja”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 27. 4. 1987. str. 1. 
  57. ^ „Razgovor komunista i građana sa Slobodanom Miloševićem trajao je punih dvanaest sati: Zaustavite rijeku iseljavanja”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 26. 4. 1987. str. 5. 
  58. ^ Kovačević 2021, str. 32—46.
  59. ^ „Glogov kolac iz Studenta”. novosti.rs. 27. 9. 2017. 
  60. ^ „Jubilej "Studentovog" glogovog lista: Bal vampira ili lov na vestice”. yurope.com. 11. 5. 1997. 
  61. ^ „Deseta sednica Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije o Kosovu: Istorija nam neće oprostiti oklevanje”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 27. 6. 1987. str. 1. 
  62. ^ „Centralni komitet Saveza komunista Srbije o Kosovu: Reči potrošene, traži se akcija”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 10. 7. 1987. str. 1. 
  63. ^ „Juče na sastanku u CK SK Srbije razgovarano o sprovođenju zaključaka 9. sednice CK SKJ o Kosovu: Brutalni nasrtaji albanskih nacionalista”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 15. 8. 1987. str. 1. 
  64. ^ Kovačević 2021, str. 51—53.
  65. ^ Kovačević 2021, str. 55.
  66. ^ „Rasprava na Predsedništvu GK OSK Beograda o aktuelnoj situaciji u gradu: Podržani stavovi Dragiše Pavlovića”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 18. 9. 1987. str. 4. 
  67. ^ „Saopštenje sa sednice Predsedništva CK SK Srbije: Zatraženo razrešenje Dragiše Pavlovića”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 21. 9. 1987. str. 1. 
  68. ^ „Sednica CK SK Srbije i danas nastavlja rad: Različito o odgovornosti Dragiše Pavlovića”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 24. 9. 1987. str. 1. 
  69. ^ „Noćas posle ponoći završena dvodnevna sednica CK SK Srbije: Razrešen Dragiša Pavlović”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 25. 9. 1987. str. 1. 
  70. ^ Kovačević 2021, str. 53—65.
  71. ^ Marković 2015, str. 269—274.
  72. ^ „Saopštenje Predsedništva SR Srbije: Ivan Stambolić razrešen dužnosti”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 15. 12. 1987. str. 1. 
  73. ^ Marković 2015, str. 277—279.
  74. ^ Kovačević 2021, str. 66—68.
  75. ^ Drašković 2021, str. 111.
  76. ^ Vukadinović 2020, str. 377—380.
  77. ^ Marković 1 2020, str. 279.
  78. ^ „Lice ulice bez licem u lice”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 11. 7. 1988. str. 3. 
  79. ^ Vukadinović 2020, str. 377—382.
  80. ^ „Protest radnika Rakovice pred Skupštinom SFRJ:”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 5. 10. 1988. str. 3. 
  81. ^ Kovačević 2021, str. 95.
  82. ^ „Veliki, neočekivani i dramatični protestni mitinzi u Bačkoj Palanci i Novom Sadu: Marš za smenu rukovodstva”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 5. 10. 1988. str. 1. 
  83. ^ Kovačević 2021, str. 75—78.
  84. ^ „Vanredna sednica Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine: Prihvaćena kolektivna ostavka Predsedništva PK”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 7. 10. 1988. str. 1. 

Literatura uredi


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Pinki/Песак/Песак_3&oldid=27372150”