U Beogradu Vojnomedicinska akademija (VMA) otpočela sa radom u novoj zgradi na Banjičkom visu. Ova zgrada, površine 180.000 kvadratnih metara, podeljena je u više od 60 tehničko-tehnoloških celina i ima oko 6.000 prostorija. Građena je prema projektu pukovnika i inženjera arhitekture Josipa Osojnika i inženjera arhitekture Slobodana Nikolića, a izgradnju je vršilo građevinsko preduzeće „Ratko Mitrović“, uz angažovanje 48 građevinskih organizacija iz cele Jugoslavije. Zgrada je izuzetno dinamičnog oblika - glavni smeštajni deo je podeljen na dva dela i izdignut je na stubove i kao takav ostavlja utisak lebdeće strukture koja pleni svojom masivnošću. U vreme izgradnje,zgrada VMA je predstavlja jedan od najprestižnijih medicinskih objekata u Jugoslaviji, a ubrzo je postala i jedan od arhitektonskih simbola Beograda.
U skladu sa Statutom SKJ, funkciju predsednika Predsedništva CK SKJ preuzeo Mitja Ribičič, delegat Saveza komunista Slovenije u Predsedništvu Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije.
U Beogradu, na raskrsnici Ulice generala Ždanova i Bulevara revolucije (danas Ulica Resavska i Bulevar kralja Aleksandra) izvršen atenta na ambasadora Republike Turske u SFRJ, Galipa Balkara (koji je od posledica ranjavanja nekoliko dana kasnije preminuo), dok je njegov vozač Koja Nedžeti ranjen. Atentat su izvršili pripadnici jermenske terorističke organizacije, koji su početkom marta došli u Jugoslaviju i odseli u jednom hotelu u Novom Sadu. Svakodnevno su dolazili u Beograd i motrili tursku ambasadu. Atentat je izvršen na raskrsnici u blizini ambasade, dok se vozilo nalazilo na semaforu. Izvršioci atentat bili su Harutioni Krikor Levonian i Rafi Aleksander El Bekian, Jermeni iz Libana. Nakon izvršenog atentata, napadači su se dali u bekstvo ka Tašmajdanskom parku, ali su građani pokušali da ih uhvate. U sukobu sa teroristima stradao je student Željko Milivojević, penzionisani pukovnik Slobodan Brajević je bio teško ranjen, a prolaznica Zorica Zolotić lakše povređena. Jedan milicioner, koji nije bio na dužnosti, pokušao je kolima da obori jednog od napadača, dok je milicioner Željko Mićević, koji takođe nije bio na dužnosti, uspeo da rani napadača Levonina, koji je potom uhapšen. Drugi napadač uspeo je da ode u Novi Sad, ali je tamo uhapšen. Na prvostepenom suđenju u Beogradu, osuđeni su na smrt, ali im je kazna kasnije preinačena na 20 godina zatvora.
U skladu sa Statutom SKJ, funkciju predsednika Predsedništva CK SKJ preuzeo Dragoslav Draža Marković, delegat Saveza komunista Srbije u Predsedništvu Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije.
27. septembar 1984. – Antonije Isaković u SANU javno tražio „ponovno vrednovanje Titove uloge“.
28. septembar 1984. – Donet Zakon o upotrebi imena i lika Josipa Broza Tita.
8. oktobar 1984. – Održana sednica Gradskog komiteta Beograda posvećena idejnoj borbi u kulturi. Ratomir Vico izjavio da „jedna knjiga ne može da ugrozi sistem, ali ni da jedna zabrana ne može da ugrozi slobodu stvaranja“. Slobodan Milošević istakao da „šovinisti ne mogu biti advokati srpskog naroda“. Rezultat rasprave bilo je sprečavanje objavljivanja Sabranih dela Slobodana Jovanovića.
U Beogradu, u naselju Konjarnik ubijen Ratko Rubežić (1952—1985), tada poznati beogradski i međunarodni kriminalac, poznat pod nadimku „Dač Šulc“. Ubili su ga njegovi „telohranitelji“ - Dragan Popović Dadilja (1955—1995) i Milovan Vujisić Vuja (1957), obojica taksisti, a u ubistvu su učestvovali i Bojan Petrović (1962—1998) i Boris Petkov (1956—2002). Sva četvorica su ubrzo bila uhapšena i osuđena - Popović i Vujisić na petnaest, a Petrović i Petkov na pet godina zatvora (Vijusić i Petkov su kasnije pobegli iz zatvora, a Vujisić i Perkov su pomilovani posle izdržanih više od pola kazne). Ubistvo Rubežića je bio prvi mafijaški obračun u Beogradu i ovo ubistvo se često naziva „prvom beogradskom sačekušom“.
21. mart
U selu Gornja Bioča, kod HadžićaJunuz Kečo (1943—1993) ubio svoju bivšu suprugu Rasemu Fazlibašić (1957—1985) i teško ranio njenog rođaka Halila Džambasa, u čijoj se kući i dogodio zločin. Posle ovog ubistva, Kečo je izvršio još jedan pokušaj ubistvo u selu Luke, kod Tarčina - kada je pucao na Atifa Bužu, službenika SO Hadžići koga je sumnjičio za ljubavnu vezu sa svojom bivšom suprugom. Posle ubistva i pokušaja ubista, Kečo se nekoliko meseci skrivao po obližnjim planinama i vešto izmicao milicijskim potragama, a kasnije se prebacio na Crnogorsko primorje gde je radio kao sezonski radnik. Uhapšen je u Budvi 17. februara 1986. godine, i potom osuđen na petnest godina zatvora. Posebnu pažnju javnosti za ovaj slučaj privukao je veoma prisan odnos Keče i njegove šestogodišnje pastorke Sanele, kao i činjenica da je majka pokojne Raseme na sudu svedočila u korist Keče (prema ovom događaju 1989. godine snimljen je film „Kuduz“, za koji su scenario napisali Ademir Kenović i Abdulah Sidran, a glavnu ulogu je tumačio Slobodan Ćustić). Godine 1992. Kečo je pobegao iz zatvora u Foči i pridružio se snagama Armije BiH. Poginuo je 19. avgusta 1993. godine u selu Gojakovac, kod Kiseljaka zajedno sa svojom pastorkom Amelom Fazlibašić (1979—1993).
Mile Matić (1956—1994), karatista iz Doboja i čuvar u Kazneno-popravnom zavodu „Novi život“ u Zenici, za samo 22 časa ubio je devet osoba i na taj način postao najveći masovni ubica u istoriji SFRJ. Svoj krvavi pohod započeo je u 8 sati 26. februara u svom stanu u Doboju, gde je ubio svog zeta Dušana Popovića (1959—1986). Potom je ubio taksistu Zorana Andrijaševića (1958—1986) i otišao na posao u Zenicu. Po završetku smene pošao je sa kolegom Azemom Rezvićem (1960—1986) i njega ubio. Tada je uzeo taksi i krenuo u Vinkovce, ali ih je saobraćajna milicija zaustavila kod Žepče. Prilikom milicijske kontrole, Matić je ubio milicionera Stanoja Ilića (1953—1986) i lakše ranio taksistu Ejuba Čendu, koji je uspeo da pobegne. Matić je potom krenuo u Žepče, gde ga je priveo jedan milicioner, ali je uspeo da pobegne i uputio se u Doboj. Po dolasku u Doboj, uzeo je taksi i otišao u selo Koprivna, kod Modriče, gde je upao u kuću porodice Vasiljević. Tu je ubio maturantkinju Smiljanu Vasiljević (1967—1986), u koju je bio zaljubljen i sve njene ukućane - dedu Milorada (1918—1986), babu Smilju (1924—1986), majku Zorku (1949—1986) i brata Milorada (1968—1986), a potom je zapalio kuću (ovu tragediju izbegao je samo Smiljanin otac Veljko, jer je kobne noći bio na poslu). U rano jutro 27. februara krenuo je ka Doboju, ali su ga na putu savladali umor i zima. Tada je svratio u kuću kod jednog seljaka, kojem se učinio sumnjiv, pa ga je onako umornog zajedno sa komšijom vezao i pozvao miliciju. Matić je na suđenju proglašen neuračunljivim i poslat je na lečenje u bolnicu Okružnog zatvora u Beogrdau, gde je izvršio samoubistvo avgusta 1994. godine.
24. septembar 1986. – U Večernjim novostima pojavili se izvodi iz Memoranduma SANU, nacrta dokumenta koji se bavio analizom društveno-političkih prilika i položajem srpskog naroda u Jugoslaviji.
U Beogradu, na Slaviji, otvoren restoran brze hrane iz lanca američkih restorana brze hrane Mekdonaldsa (ovo je bio prvi restoran Mekdonaldsa u Jugoslaviji, ali i nekoj socijalističkoj zemlji).
U Zagrebu održana vanredna sednica Predsedništva CK SK Hravtske na kojoj je doneta odluka (sa 7 glasova za i 6 glasova protiv) da izbori za skupštine društveno-političkih organizacija, u proleće 1990. godine, budu slobodni i višestranački. Ova odluka potvrđena je na predstojećem XI kongresu SK Hratske.
11—13. decembar
U Zagrebu održan XI kongres Saveza komunista Hratske (SKH). Kongres je dao ocenu da je SKH spreman - „da izađe na konkurentske, pluralističke i demokratske izbore“. Na Kongresu je izabran novi Centralni komitet od 75 članova, a za predsednika Predsedništva CK SKH izabran je Ivica Račan.
U Splitu, ispred zgrade komande JNA, održane demonstarcije, koje je organizivao HDZ. Tokom demonstarcija, se pucalo na zgradu, a jedan od metaka smrtno je ubio vojnika Sašu Gešovskog (1972-1991), regruta iz Kavadaraca (SR Makedonija). Ispred zgrade se nalazilo jedno oklopno vozilo JNA, na koje je skočio jedan od demonstranata i počeo da davi vojnika Svetlanču Naceva, koji je virio iz vozila. Vojnik je uspeo da se odupre i da se uvuče u vozilo, a demonstrant je onda skinuo mitraljez sa vozila.
U Splitu, vojna policija JNA uhapsila viceadmiralaDragoljuba Bocinova, komandanta ratne luke „Lora“ u Splitu i još dvojicu oficira - kapetana bojnog broda Sibna Petrovića i kapetana fregate Božidara Frankovića, pod optužbom da su „pripremali predaju ovog objekta Hrvatskoj ratnoj mornarici“. Oni su 4. oktobra prebačeni u Beograd, gde im je 14. novembra otpočelo su suđenje pred Vojnim sudom. U toku suđenja, Sibin Petrović je privremeno pušten na slobodu, što je iskoristio za beg u Hrvatsku, preko Mađarske, tako da mu je kasnije suđeno u otsustvu. Dragoljub Bocinov je bio osuđen na 18 meseci zatvora i do pravosnažnosti presude, u leto 1992. godine, bio je pušten na slobodu, što je iskoristio za beg u Makedoniju.
.jpg)
Kolumbija) održano IX svetsko prvenstvo u košarci. Košarkaška reprezentacija Jugoslavije, u sastavu: Aleksandar Petrović, Dragan Kićanović, Zoran Radović, Rajko Žižić, Željko Jerkov, Zufer Avdija, Peter Vilfan, Andro Knego, Ratko Radovanović, Boban Petrović, Dražen Dalipagić, Mirza Delibašić i trener Ranko Žeravica, osvojila je bronzanu medalju (prvu po redu, od ukupno dve, na svetskim prvenstvima). Prvo i drugo mesto na takmičenju osvojile su reprezentacije Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država.
Španija) održano X svetsko prvenstvo u košarci. Košarkaška reprezentacija Jugoslavije, u sastavu: Aleksandar Petrović, Divac, Zoran Čutura, Veljko Petranović, Emir Mutapčić, Zoran Radović, Stojko Vranković, Ratko Radovanović, Franjo Arapović, Dražen Dalipagić, Danko Cvjetičanin i trener Krešimir Ćosić, osvojila je bronzanu medalju (drugu po redu, od ukupno dve, na svetskim prvenstvima). Prvo i drugo mesto na takmičenju osvojile su reprezentacije Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza. Jugoslovenski reprezentativac Dražen Petrović proglašen je za najboljeg igrača Svetskog prvenstva.
