Korisnik:VredanCovek/Radionica

Nikola Lukić
Lični podaci
Puno ime	Nikola Lukić
Mesto rođenja	Žabare kod Kragujevca
Datum smrti	22. (9) novembar 1909.
Mesto smrti	Beograd, Srbija
Porodica
Supružnik	Vukosava Topuzović
Vojna karijera
Služba	?-1904
Rod	pešadija
Čin	potpukovnik

Nikola M. Lukić (Žabare kod Kragujevca ? — 22. (9) novembra 1909. u Beogradu) je bio srpski pešadijski potporučnik, i lični ađutant kralja Milana, kasnije i kralja Aleksandra Obrenovića. Tokom Ivanjdanskog atentata je sedeo pored kralja Milana, i bio je lakše ranjen u levo rame.

Ivanjdanski atentat

Glavni članak: Ivanjdanski atentat

== >> Policijski glasnik o toku atentata == >> Svadba, onaj vojni priručnik, počast u Nišu i podatak odakle mu je žena

==> kontratuzba: https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp%7Cissue:UB_00031_18990828%7Cpage:3%7Cquery:%D0%BB%D1%83%D0%BA%D0%B8%D1%9B%20%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0

U nekom periodu posle povratka Milana Obrenovića u Srbiju, i njegovog postavljanja na komandanta aktivne vojske Srbije, postao je njegov lični ađutant sa činom pešadijskog majora. Tokom Ivanjdanskog atentata se vozio u otvorenim zaprežnim kolima pored kralja Milana, kada je na njih pucao Stevan (Đura) Knežević. Kralj Milan je iskočio iz kola i pao na zemlju, ali nije bio pogođen, dok je Lukić iskočio iz kola i krenuo da juri atentatora.

Pola sata nakon atentata je otišao do bolnice, gde su ga lečili dr Roman Sondermajer i dr Žerajić. Rentgenskim snimkom je utvrđeno da je Lukić ranjen u levo rame, pa mu je pod dejstvom kokaina preko leđa izvađeno revolversko zrno. Za postupak tokom atentata je odmah unapređen u čin pešadijskog potpukovnika, i dodeljen mu je orden Miloša Velikog IV stepena. Lekarski izveštaj je u službenim novinama objavljen 11. jula (29. juna) 1899.

Kasniji život i smrt

Penzionisan je 29. (16) marta 1904. ukazom kralja Petra I u kome se između ostalih našao i generalštabni pukovnik Živojin Mišić. Preminuo je 22. (9) novembra 1909. u Beogradu u duševnoj bolnici. Beogradska Pravda je navela da je on penzionisan u sklopu vojnih čistki posle Majskog prevrata. Nije poznato kako i kad je završio u duševnoj bolnici.

Odlikovanja

• - Orden Miloša Velikog IV stepena. Dodeljen 6. jula (24. juna) 1899. zbog postupanja tokom Ivanjdanskog atentata.

Literatura

Novine i službeni akti

• „Iz naroda”. Male Novine. 28. jul 1899. Pristupljeno 7. april 2024. „Vest skroz gore desno” 
• „Službeni deo”. Srpske novine. 25. jun 1899. Pristupljeno 7. april 2024. 
• „Službeni deo”. Srpske novine. 29. jun 1899. Pristupljeno 7. april 2024. 
• „Umrli”. Službeni vojni list. 13. novembar 1909. Pristupljeno 8. april 2024. 
• „Mi Petar I, po milosti Božijoj i volji narodnoj kralj Srbije”. Službeni vojni list. 21. mart 1904. Pristupljeno 8. april 2024. 
• „Dnevne vesti - Nikola Lukić”. Pravda. 10. novembar 1909. Pristupljeno 8. april 2024. „Vest na krajnjoj desnoj koloni treće strane” 

Rober Sijatka (poslednji živi fudbaler sa prvog finala KEŠ)

Dan proglašenja kraljevine Srbije

praznik (obavezni parametar, odgovara naslovu članka)
Tip	Detaljno opisati tip
Zvaničan naziv	zvaničan naziv praznika, ako postoji
Uobičajen naziv	drugi nazivi
Takođe	nazivi praznika
Značenje	smisao i značenje praznika
Ustanovljen	datum kada je praznik ustanovljen
Ukinut	datum kada je praznik ukinut (za bivše praznike)
Tvorac	ko ga je stvorio
Obeležava	ljudi / zajednice koji slave ovaj praznik
Od	početak višednevnog odmora
Do	kraj višednevnog odmora
Datum	za fiksne praznike u godini
Praznovanje	opis proslave (parada, crkva, porodica)
Tradicija	običaji i tradicija (kratko)
Povezan sa	praznici / drugi događaji sa kojima je ovo povezano
Učestalost	godišnje
Prethodni praznik	praznik koji je obeležavan pre njega
Praznik koji ga je zamenio	praznik koji ga je zamenio (za bivše praznike)

Izbori za predsednika Amerike 2024

• pravo glasanja
• Zakon o glasanju iz 1993.
• Prečice za registraciju glasanja u saveznim državama

Miodrag Vidojković (bio iznenađujući kandidat 2000)

Izbori za predsednika SRJ 2000

Kralj Milan

Milan I Obrenović IV (Marašešti, 22. avgust 1854 — Beč, 29. januar/11. februar 1901), bio je vladar Srbije od 1868. do 1889, vladajući kao knez od 1868. do 1882, a zatim do ostavke 1889. kao kralj. Bio je prvi novovekovni kralj Srbije i komandant aktivne vojske Srbije tokom 1897—1900.

Rođen je 22. (10) avgusta 1854. u Marašeštiju u kneževini Moldaviji kao drugo dete Miloša Jevremovog i Marije Katardži, u vreme kada su Obrenovići bili izgnani iz Srbije za vreme vlade Ustavobranitelja i Aleksandra Karađorđevića. Starija sestra Tomanija je preminula sa nepunih godinu dana. Otac mu je bio deveto dete i drugi i jedini sin Jevrema i Tomanije koji je preživeo detinjstvo, a majka mu je bila član aristokratske porodice Katardži, koja je u Rumuniji imala i premijere i ministre. Ime mu je dao brat njegovog dede knez Miloš, uz reči da je imao brata i sina Milana, a da će mu novorođeni Milan biti i brat i sin i unuk. Pošto je bio prvi bračni unuk kog su Obrenovići dobili, Miloš je u znak proslave isplatio sve dugove Milanovog oca, dao je prilog lokalnoj rumunskoj crkvi i častio sirotinju. Roditelji su mu se razveli ubrzo po njegovom rođenju, a on je ostao da živi sa majkom, koja je stupila u javnu vanbračnu vezu sa Aleksandrom Kuzom.

Kada je Milan imao 6 godina, otac mu je 1860. preminuo od posledica tuberkuloze, i u pismima koja su kasnije objavljena, navodno je zarekao bivšu ženu i taštu da ga nikako ne predaju babi Tomaniji i tetki Anki, jer su mu prezadužili imanje i srušili brak. Majka je o tome i pisala knezu Mihailu, i objasnila mu zašto neće da ga preda očevoj rodbini u Srbiji, pa je Milan ostao na rumunskom dvoru. Knez Mihailo posle višegodišnjeg braka sa kneginjom Julijom nije imao dece, pa je posle protivljenja Francuske pokušaju da usvoji Petra Karađorđevića van nekog evropskog kongresa, Mihailo preuzeo obaveze o Milanovom staranju i obrazovanju, pa ga je uzeo od majke i poslao u Pariz. Tamo mu je vaspitač bio francuz Fransoa Ijet, i on ga je vodio i po pozorištima i učio gradivu. Prema sećanju Jovana Avakumovića, on i nekoliko Srba koji su tamo bili na studijama su se družili sa njim, a skoro svakog dana u nedelju su svi išli u jedno mesto gde se Srbi okupljaju, i tamo su se između ostalih sretali sa Petrom Karađorđevićem, a on i Milan su par puta i lično razgovarali jedan sa drugim. U međuvremenu su iz Rumunije isterani Aleksandar Kuza i Milanova majka, koji su se zatim takođe preselili u Pariz, ali koliko je poznato nije se sretala sa sinom.

Njegov stric knez Mihailo i rođena tetka Anka su stradali prilikom atentata na kneza Mihaila, i Srbija je ostala bez kneza. Ubrzo je osnovano privremeno tročlano namesništvo sa Jovanom Marinovićem na čelu, i raspisana je Velika narodna skupština sa ciljem izbora novog kneza. Odluku o izboru je preduhitrio Milivoje Petrović Blaznavac, koji je okupio vojsku i proglasio Milana za novog kneza, tako da je skupština u suštini samo potvrdila taj izbor, i odredila nove namesnike za Milana, pošto je imao 14 godina. Jovan Ristić je otišao po njega, i on je posle par dana došao u Srbiju sa svojim vaspitačem Ijetom i preuzeo presto.

Namesništvo je pored vladanja državom imalo i zadatak da dodatno obrazuje i spremi Milana za presto, a nakon što mu je vaspitač preminuo, angažovali su Meda Pucića za ulogu novog vaspitača, ali se to ispostavilo da je bio loš izbor. Godinu dana pre nego što je postao punoletan, izvršen je prvi pokušaj atentata na njega, Terazijska bomba, za kog se smatra da je Blaznavac organizovao kako bi ga uznemirio. Par meseci pre nego što je postao punoletan, od svoje babe sa majčine strane je dobio pismo u kome se navode okolnosti pomirenja njegovog oca i majke, okolnosti oko starateljstva i prirode prezaduženosti imanja kojeg je Milan nasledio po punoletstvu, i koje je imalo dugove još iz 1848. Kasnije se venčao Natalijom Keško, koja mu je bila rođaka u trećem kolenu jer su delili istog pradedu i prababu. Majka Milanove majke i majka Natalijinog oca su bile rođene sestre. Majka Marija mu je preminula na samom početku Prvog srpsko-turskog rata 1876, a nešto kasnije je dobio i prvog sina, koga je preko posrednika krstio ruski car Aleksandar II, po kome je i dobio ime. Prvi srpsko-turski rat je Srbija izgubila, ali je kasnije na nagovor Rusije započela Drugi srpsko-turski rat, u kome je imala uspeha, u kome je najveći oslobađanje Niša početkom 1878. Međutim Rusija je Sanstefanskim sporazumom htela da stvori veliku Bugarsku preko koje bi između ostalog izašla na Egejsko more, a njena teritorija je podrazumevala i oduzimanje Niša od Srbije. To je od rukovodstva Srbije, a i kod samog naroda, izazvalo vrlo oštre i negativne reakcije, a knez Milan je predvodio napore za diplomatsko okretanje ka Austrougarskoj, u nadi da će moći da dobije njenu podršku kao kontra težu Rusiji. Na budućem Berlinskom kongresu, sazvanom 13. juna 1878. radi dogovora i revizije oko Sanstefanskog mira, Srbija je dobila nezavisnost i međunarodno priznanje, a Austrija je dobila pravo okupacije Bosne. Od tog kongresa je Milan vodio izrazito austrofilsku politiku, a značajno je i to da uprkos nezavisnosti, nijedna velika sila nije garantovala nezavisnost Srbije, i Austrougarska je preko Bosne dobila ozbiljnije prisustvo na Balkanskom poluostrvu. Par meseci kasnije mu se u 7. mesecu trudnoće rodio drugi sin Sergej (Sergije), koji je preminuo posle samo 5 dana.

Uz austrijsku podršku se Milan 6. marta (22. februara) 1882. krunisao za kralja, čime je posle Stefana Prvovenčanog obnovljena kraljevina Srbija. Šest meseci nakon toga, na Milana je izvršen neuspeli Ilkin atentat od strane Ilke Marković, koja je tražila osvetu za svog muža Jevrema Markovića koji je streljan zbog Topolske bune. Godinu dana kasnije je došlo do Timočke bune zbog opšteg nezadovoljstva naroda u tom kraju zbog loših životnih uslova, a i naredbe da se od naroda pokupi oružje, pošto se stvarala profesionalna vojska. Pobuna je ugušena u krvi, Nikola Pašić je napustio državu, a kralju je u jednoj meri pao ugled u narodu. Posle godinu dana od bune je sa porodicom putovao u Austriju, kada je voz u kome je on trebao da bude, ali je zakasnio, u naselju nadomak Pešte iskočio, što se tumači ili kao mogući pokušaj atentata ili nesrećni slučaj. Pošto Bugarska nakon Plovdivskog prevrata, odnosno ujedinjenja sa Istočnom Rumelijom uprkos odlukama Berlinskog kongresa, nije želela da Srbiji nadomesti pojedinim teritorijama, Srbija je 14. novembra 1885. započela Srpsko-bugarski rat, koji se po Srbiju završio katastrofalno. Intervencijom Austrije Srbija i Bugarska nisu ni izgubile ni dobile nove teritorije, ali je Milanu drastično opao ugled u državi. On je hteo da preda ostavku na mesto kralja, i da sa ženom i sinom napusti državu, ali ju je na snažnu reakciju Milutina Garašanina i pojedinih državnika on povukao.

Nešto posle Srpsko-bugarskog rata je njegova veza sa suprugom Natalijom počela da propada, pa je dogovorio sporazum po kome bi ona sa mladim Aleksandrom otišla u inostranstvo u Nemačkoj radi vaspitanja. Kasnije je ušao u aferu sa Artemizom Hristić, koja je bila udata za Milana Hristića, sina Filipa Hristića. Oko 1888. godine je odlučio da želi da abdicira, ali javnost Srbije još uvek nije o tome bila obaveštena. Da bi vratio sina u Srbiju pisao je Nataliji nekoliko pisama, i nudio ograničavajuće sporazume vezane za njegovo vaspitanje i pravo posete od njene strane, što je Natalija svaki put odbijala. Prema Slobodanu Jovanoviću, Oto fon Bizmark je preporučio prisilno otimanje Aleksandra od majke, što je Milan naposletku prihvatio, a u Nemačku je poslao Kostu Protića, koji je bio poznati Natalijin neprijatelj. Ovaj događaj je ostao upamćen kao Otmica princa Aleksandra u Visbadenu, i posle toga se on sastao sa ocem, i vratio u Srbiju. Milan je od srpske crkve uspeo da dobije razvod braka, ali ne i od suda, što je Natalija isticala, i nije ga prihvatala. Posle toga je raspisao izbore za Veliku narodnu skupštinu koja je za cilj imala i da izglasa nov Ustav. Novi Ustav je donet 21. decembra 1888, i on je bio vrlo liberalan i po pitanju štampe i zakona. Milan je tu takođe postavio i teren za svoju još uvek javno neiskazanu zamisao da podnese ostavku na mesto kralja, time što je u njega uneto da kralj može da postavi namesnike u slučaju abdikacije, i pravo da odredi vaspitača. Na sedmu godišnjicu proglašenja kraljevine Srbije, što je bio i državni praznik, 6. marta (22. februara) 1889. Milan je na veliko iznenađenje javnosti podneo ostavku na mesto kralja, i preneo vlast na u to vreme 13-godišnjeg sina Aleksandra. U tom trenutku je Milan imao 35 godina. Dok Aleksandar ne postane punoletan, državom je upravljalo Namesništvo kog su činili Jovan Ristić, general Jovan Belimarković i Kosta Protić. Ristić je i Milanu bio namesnik kada je on bio maloletan, a Belimarković je sa Milanovim ocem Milošem jedno vreme služio vojsku u Prusiji. Milan je posle ostavke kratko ostao u državi, i preko Istanbula je krenuo na hodočašće u Jerusalim. U Istanbulu je prisustvovao rođenju svog trećeg sina, a prvog vanbračnog sa Artemizom Hristić. On je bio upisan kao Obren Hristić, a kasnije je bio poznat kao Đorđe Obrenović.

Iako je bio van Srbije, i dalje je imao priličnu količinu nezvaničnog uticaja na nju, što se konkretno može videti u smeni Lazara Dokića sa mesta vaspitača svog sina, i postavljanja Jovana Miškovića, i kasnijeg organizovanja državnog udara 1. aprila 1893, posle kog se Aleksandar Obrenović proglasio punoletnim i preuzeo vlast. Par puta je dolazio u Srbiju na otprilike 2 godine pauze, a na poziv kralja Aleksandra se 1897. vratio i trajno naselio u Srbiji, kao armijski general i komandant novouspostavljene komande aktivne vojske Srbije. Imao je i bitnu ulogu u kreiranju vlade Vladana Đorđevića, koji mu je jedno vreme bio lični lekar. Ta vlada se održala oko 3 godine, i bila je poznata kao Oktobarski ili Lični režim, a Milan i Aleksandar su je praktično u potpunosti osnovali, a ne dr Vladan Đorđević. Milan je bitno unapredio organizaciju i brojnost vojske, i zalagao se da ona prva dobije novac, a radio je i na pribavljanju što boljeg i savremenijeg oružja. To je vojsku Srbije učinilo dosta jakom i dobro organizovanom, ali će se kasnije ispostaviti da je donekle bila preveliki teret na budžet Srbije, što će se naročito osetiti nešto nakon njegove smrti. Tokom ovog perioda je na njega izvršen neuspeli Ivanjdanski atentat, posle koga je Milan, ubeđen da su atentat organizovale ruska tajna policija i radikali, zaveo preki sud za Beograd, i pohapsio i proterao veliki broj radikala preko državnog aparata.

Detinjstvo

Rođen je 22. (10) avgusta 1854. u Marašeštiju u kneževini Moldaviji kao drugo dete Miloša J. Obrenovića i Marije Katardži, u vreme kada su Obrenovići bili izgnani iz Srbije za vreme vlade Ustavobranitelja i Aleksandra Karađorđevića. Starija sestra Tomanija je preminula sa nepunih godinu dana. Otac mu je bio deveto dete i drugi i jedini sin Jevrema i Tomanije Obrenović koji je preživeo detinjstvo, a majka mu je bila član aristokratske porodice Katardži, koja je u Rumuniji imala i premijere i ministre. Ime mu je dao brat njegovog dede knez Miloš, uz reči da je imao brata i sina Milana, a da će mu novorođeni Milan biti i brat i sin i unuk. Pošto je bio prvi bračni unuk kog su Obrenovići dobili, Miloš je u znak proslave isplatio sve dugove Milanovog oca, dao je prilog lokalnoj rumunskoj crkvi i častio sirotinju.

Ni otac ni majka nisu bili verni supružnici, i oboje su imali nekih afera tokom braka. Slobodan Jovanović navodi da je Milanov otac čak zalagao nakit svoje supruge za novac koji je trošio na svoje ljubavnice. Roditelji su mu se razveli ubrzo po njegovom rođenju, a on je ostao da živi sa majkom, koja je stupila u javnu vanbračnu vezu sa Aleksandrom Kuzom. Dosta kasnije će se, preko pisama koje je objavio Miloš Crnjanski, široj javnosti otkriti rasprave i okolnosti razvoda Milanovih roditelja, kao i odnosi između Obrenovića i Katardžija. Prema njima, Miloš Jevremov je za nesreću u braku izgleda krivio sestru Anku i majku Tomaniju, i pred svoju smrt je, pri pokušaju pomirenja sa bivšom suprugom, navodno zarekao Mariju da nikako Milana ne ostavljaju njima. Pored toga, u jednom pismu se navodi i da je razlog prezaduženosti Miloševog imanja bila Anka sa svojim deverom i partnerom Janaćijem Germanom, dok Slobodan Jovanović u svojoj knjizi upućuje na to da je sam Miloš to zadužio kako bi ili otplatio dugove, ili finansirao provod i lagodan život.

Knez Milan

Proslava dodele ordena knezu Milošu

[1] [2] [3] [4]