Krajnja levica
Krajnja levica (ekstremna levica, ultra-levica) predstavlja pojam kojim se označavaju politički pokreti, političke stranke i političke ideje koji pripadaju levici. Krajnja levica teži prevazilaženju svih formi društvene stratifikacije.[1] Zalaže se za direktnu demokratiju u političkoj i ekonomskoj sferi.
Krajnja levica se zalaže za društvo koje bi bilo bazirano na individualnoj i kolektivnoj slobodi, jednakosti, solidarnosti i međusobnoj pomoći, lišeno svih oblika represije, hijerarhije i vlasti pojedinca nad pojedincem. Pristalice krajnje levice smatraju da je za ostvarivanje ovih ideja neophodno raskrstiti sa svim oblicima autoritarnog načina organizovanja. Zbog toga se jedni organizuju u radničke političke stranke i teže da parlamentarno deluju anti-sistemski odozgo. Dok, drugi se isključivo organizuju vanparlamentarno, na radnim mestima, u obrazovnim ustanovama, i uopšte svim mestima na kojima su pojedinci poniženi i eksploatisani, na principima nehijerarhijske direktne demokratije i deluju anti-sistemski odozdo.
Pristalice krajnje levice smatraju da je svet podeljen na eksploatisane, čiji su naizrazitiji predstavnici pripadnici radničke klase, i eksploatatore, među kojima se ističe kapitalistička klasa. Radničku klasu čine svi koji su primorani da prodaju kapitalistima svoju radnu snagu kako bi obezbedili društveno i fizički funkcionalnu egzistenciju, a kapitalističku klasu svi oni koji tu radnu snagu eksploatišu. Interesi radničke klase su potpuno suprotni interesima klase kapitalista koja ih izrabljuje, otuđuje njihov rad i živi na njihovoj grbači. Dok god postoji kapitalistička društveno-ekonomsko uređenje postojaće i ove dve suštinski suprotstavljene i sukobljene klase.
Svet je podeljen na dve klase: klasu eksploatatora (kapital) i klasu eksploatisanih (rad), stoga su za pristalice krajnje levice suprotnost slobode sve strukture, organizacije ili pojedinci koji pokušavaju da održe ili pogoršaju takvo stanje. Zalažući se za besklasno društvo bore se protiv države (za njeno odumiranje ili ukidanje) - strukture čija je jedina svrha obezbeđivanje i zaštita interesa vladajuće klase, i kapitalističkih odnosa u društvu. Svakako, borbu pristalica ove političke ideje čini i borba protiv svih negativnih proizvoda takvog društva: svake vrste nacionalizma i svake vrste diskriminacije.
Pristalicama ove političke filozofije je jasno da je ispunjenje njihovih konačnih zahteva - oslobođenje radničke klase i svih individua koje je čine, i prevazilaženje države i kapitalističkog sistema - potpuno suprotno interesima politikanata i gazda, stoga, pored svakodnevnih borbi na radnom mestu ili kroz pokrete i stranke za poboljšanje uslova rada, svesni su nužnosti radikalnog raskida sa ovakvim društvom i njegove radikalne promene.
Krajnja levica zahteva korenitu transformaciju društva, iz kapitalizma, u kome trenutno živimo, u društvo slobode, jednakosti i solidarnosti – u samoupravnu radničku demokratiju.
Neke od odlika za koje se bori krajnja levica su samoupravljanje, federalizam i uzajamna pomoć.
Samoupravljanje znači upravljanje sobom, svojim radnim mestom i svim ostalim aspektima života. Ono podrazumeva direktno i ravnopravno učestvovanje svih članova u aktivnostima zajednice. Krajnja levica se zalaže za to da pojedinci, kolektivi, radna mesta, opštine, gradovi i druge zajednice same direktno-demokratski odlučuju o svojoj sudbini, po svojoj slobodnoj volji, bez uplitanja bilo kakvog autoriteta.
Federalizam, pretpostavljajući autonomiju, na ravnopravnim osnovama povezuje društveno-ekonomske grupacije u zajedničku organizaciju. Federalizam je svojom strukturom zapravo federacija federâcija, odnosno konfederacija.
Smatraju da je uzajamna pomoć mnogo bolji način napredovanja pojedinca i celokupnog društva u odnosu na međusobno takmičenje koje postoji u kapitalizmu. Uzajamna pomoć prozilazi iz posmatranja sveta kao celine, uprkos različitostima.
Stoga je krajnja levica anti-autoritarna, anti-kapitalistička, anti-militaritička, anti-klerikalistička, anti-nacionalistička ili ako vam se više sviđa, direktno-demokratska, socijalistička, slobodarska, sekularna, internacionalistička...
Vidi još uredi
Izvori uredi
- ^ Woshinsky, Oliver H., Explaining Politics: Culture, Institutions, and Political Behavior (Oxon, England, UK; New York, New York, USA: Routledge, 2008) pp. 145-149.