Kraljevina Aragon
Kraljevina Aragon (kat. Regne d'Aragó, lat. Regnum Aragoniae, šp. Reino de Aragón) nastala je 1035. godine, ujedinjenjem grofovija Aragon, Sobarbe i Ribagorza pod Ramirom I, i traje sve do 1516. godine, kada umire Fernando Katolički. Brakom između Fernanda Katoličkog i Izabele od Kastilje, ova dva kraljevstva su ujedinjena. Kraljevinu Aragon ne treba je mešati sa krunom Aragona, koja je obuhvatala i druge teritorije — Kneževinu Kataloniju (koja je sastavljena od bivših Katalonskih okruga), Kraljevinu Valensiju, Kraljevinu Majorku i druge posede koje su sada deo Francuske, Italija i Grčke — koje su takođe bili pod vlašću kralja Aragona, ali su administrativno bili odvojeni od Kraljevine Aragona.
.svg)
Godine 1479, nakon smrti Huana II od Aragona, krune Aragona i Kastilje su ujedinjene i formirale su jezgro moderne Španije. Aragonske zemlje su, međutim, zadržale autonomne parlamentarne i administrativne institucije, kao što su Korts, sve dok dekreti Nueva Planta, koje je Filip V od Španije proglasio između 1707. i 1715. godine, nakon Rata za špansko nasleđe, konačno nisu to okončali.[1][2]
Istorija uredi
Nezavisno kraljevstvo uredi
Aragon je prvobitno bio karolinški feudalni okrug oko grada Hake, koji je u prvoj polovini 9. veka postao vazalna država kraljevstva Pamplona (kasnije Navara), sa sopstvenom dinastijom grofova koja je okončana bez muškog naslednika 922. godine. Ime Aragon nosi i reka Aragon, koja protiče pored Hake. Moguće je da potiče od baskijskog Aragona/Haragona što znači „dobra gornja dolina“ (haran+goi+ona, gde je haran = „dolina“, goi = „gornji, visok“ i ona = dobro). Alternativno, moguće je da je naziv izveden iz naziva ranije rimske provincije Hispania Tarraconensis.[3][4]
Nakon smrti Sanča III od Navare 1035. godine, Kraljevina Navara je podeljena na tri dela: (1) Pamplona i njeno zaleđe zajedno sa zapadnim i priobalnim baskijskim oblastima, (2) Kastilja i (3) Sobrarbe, Ribagorza i Aragon. Sančov sin Gonzalo nasledio je Sobrarbe i Ribargorzu, dok je njegov vanbračni sin Ramiro dobio Aragon, ali je Gonzalo ubrzo ubijen i sva zemlja koju je posedovao pripala je njegovom bratu Ramiru, čime je postao prvi faktički kralj Aragona,[5] iako nikada nije koristio tu titulu.
Porazivši svog brata Garsiju Sančeza III od Navare, Ramiro je postigao nezavisnost Aragona. Njegov sin Sančo Ramirez, koji je takođe nasledio kraljevstvo Navaru, prvi je sebe nazvao „kraljem Aragona i Pamploneza“.[6] Kako su se aragonski domeni širili na jug, osvajajući zemlju od Al Andalusa, glavni grad se preselio iz Hake u Huesku (1096), a kasnije u Saragosu (1118). Nakon što je Alfonso I od Aragona umro bez dece 1135. godine, izabrani su različiti vladari za Navaru i Aragon, i dva kraljevstva su prestala da imaju istog vladara. Do 1285. najjužnije oblasti današnjeg Aragona su oduzete Mavrima.
Dinastička unija sa okrugom Barselona uredi
Kraljevina Aragon je dala ime kruni Aragona,[7] stvorenoj 1150. godine dinastičkom unijom koja je nastala brakom princeze od Aragona, Petronile,[8][9] i grofa od Barselone, Ramona Berengera IV.[10] Njihov sin Alfonso II nasledio je sve teritorije kojima su vladali njegov otac i majka. Kralj Aragona je takođe nosio titulu grofa od Barselone i vladao teritorijama koje su se sastojale ne samo od sadašnje administrativne oblasti Aragona, već i od Katalonije, a kasnije i od kraljevstava Majorke, Valensije, Sicilije, Napulja i Sardinije. Kralj Aragona je bio direktni vladar aragonske oblasti i nosio je titule grofa od Provanse, grofa od Barselone, gospodara Monpeljea i vojvode od Atine i Neopatrije. Svaka od ovih titula mu je davala suverenitet nad određenim regionom, a te titule su se menjale kako je osvajao i gubio teritorije. U 14. veku, njegova moć je bila u velikoj meri ograničena Aragonskom unijom.
Unija kruna Aragona i Kastilje uredi
Kruna Aragona postala je deo španske monarhije nakon dinastičke unije sa Kastiljom, koja je podrazumevala de fakto ujedinjenje dva kraljevstva pod zajedničkim monarhom. Kuća Barselone je držala krunu do 1410. godine, kada je izumrla. Nakon toga, 1412. Aragonci su obezbedili izbor kastiljanskog princa, Ferdinanda od Antekere, na upražnjeni aragonski presto, uz jaku katalonsku opoziciju. Jedan od Ferdinandovih naslednika, Huan II od Aragona (1458–1479), suprotstavio se preostalom katalonskom otporu tako što je dogovorio da se njegov naslednik Ferdinand oženi Izabelom, naslednicom Enrika IV od Kastilje. Godine 1479, nakon smrti Huana II, krune Aragona i Kastilje su ujedinjene i formirale su jezgro moderne Španije. Međutim, aragonske teritorije su zadržale svoje autonomne parlamentarne i administrativne institucije, kao što su uprave, sve do dekreta Nueva Plante, koje je između 1707. i 1715. godine proglasio Filip V od Španije, nakon Rata za špansko nasleđe.[11] De jure dekretima su okončane kraljevine Aragon, Valensija i Majorka i Kneževina Katalonija, i spojene sa Kastiljom da bi se zvanično formiralo špansko kraljevstvo.[12] Novi dekret Nueva Plante iz 1711. vratio je neka prava u Aragonu, kao što su Aragonska građanska prava, ali je sačuvao okončanje političke nezavisnosti kraljevstva.[12]
Prethodna Kraljevina Aragon ostala je kao administrativna jedinica do 1833. godine, kada je podeljena na tri postojeće provincije. Nakon smrti Franciska Franka, Aragon je postao jedna od autonomnih zajednica Španije 1982.
Grofovija Aragon uredi
Grofovija Aragon j stvorena krajem 8. i početkom 9. veka u planinskom pojasu centralnih Pirineja radi odbrane karolinške Franačke države protiv mogućih mavarskih upada. Iako je u početku bio pod tutorstvom Franaka, kako se širila tako se sve više oslobađala franačkog uticaja. Njen prvi samostalni vladar je bio Aznar I Galindez.
Brakom između Andregote, kćerke grofa Galinda I od Aragona, i kralja Navare, Garsije Sančeza, došlo je do ujedinjenja kraljevine Navare sa grofovijom Aragon, koja je zadržala određenu samostalnost.
Godine 1035. Ramiro I, sin Sanča III od Navare ujedinjuje grofovije Aragon, Sobrarbe i Ribagorza i osniva Kraljevinu Aragon, pretvorivši se u prvog kralja Aragona. Legitimitet nove dinastije uspevaju da postignu Sančo Ramirez i Pedro I, stavivši kraljevinu pod zaštitu Svete stolice. Tako je kraljevina Aragon postala jedna od zapadnoevropskih kraljevina.
Kraljevina Aragon (1035) uredi
Kad je kralja Navare, Sanča Garsesa je ubio rođeni brat (1076), stanovnici Navare, ne želeći da im kralj bude bratoubica, izabrali su Sanča Ramireza od Aragona za kralja, koji je tada pripojio krunu Pamplone kruni Aragona.
Sančo Ramirez i Pedro I vodili su uspešan rat protiv Mavara. Godine 1095, Pedro je osvojio Uesku, 1101. osvojio je Barbastro i Sarinjenu, a 1104. mesto Tamarite de Litera.
Pod vođstvom Alfonso I, i uz saradnju francuskog plemstva osvojeni su bili gradovi Tudela, Tarazon, Kalatajud, Daroka i Saragosa. Osvajanje Saragose 1118. godine značilo je pad mavarskog kraljevstva što je radikalno promenilo socijalne strukture i duhovne horizonte malog kraljevstva gorštaka koje je do tada bio Aragon.
Pošto nije imao naslednika, Alfonso I je testamentom zemlju ostavio viteškim redovima, ali to u Aragonu nije bilo prihvaćeno. Njegov brat, Ramiro II, monah, koji je u to vreme bio biskup Roda-Barbastre, proglašen je za kralja. U Navari, za kralja je bio izabran Garsija Ramirez, čime je došlo do odvajanja kraljevstava Aragona i Navare.
Ujedinjenje Katalonije i Aragona uredi
Ramiro II je oženio Ines Pitu, francusku udovicu plemićkog porekla, sa kojom je 11. avgusta 1136. dobio ćerku Petronilu. Godine 1137. Ramiro II je obezbedio naslednika trona verivši Petronilu sa grofom Ramona Berengera IV od Barselone. Brak je bio zaključen 1150, kada je Petronila imala 14 godina. Nešto kasnije Petronila je postala kraljica, a Ramon Berenger IV grof Barselone postao je princ Aragona, što je ubrzalo ujedinjenje Aragona sa Katalonijom. Ramiro II se vratio u manastir. Njihov sin, Alfonso II, bio je prvi koji je nasledio titule kralj od Aragona i grof od Barselone.
Galerija slika uredi
-
Istorijski grb Aragona -
Istorijski barjak Aragona -
Lokacija Aragona u okviru krune Aragona -
Petronila od Aragona i Ramon Berenger IV, grof od Barselone prikazani kasnije na slici iz 16. veka -
Palata Aljaferija
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ I. Ruiz Rodríguez, Apuntes de historia del derecho y de las instituciones españolas, Dykinson, Madrid, 2005, p. 179. (In Spanish)
- ^ Spengler, Robert N. (2020-09-22). Fruit from the Sands: The Silk Road Origins of the Foods We Eat (na jeziku: engleski). University of California Press. ISBN 978-0-520-37926-8.
- ^ Jimeno Aranguren, Roldan (2004). Lopez-Mugartza Iriarte, J.C., ur. Vascuence y Romance: Ebro-Garona, Un Espacio de Comunicación. Pamplona: Gobierno de Navarra / Nafarroako Gobernua. str. 250—255. ISBN 84-235-2506-6.
- ^ Bagnall R, Drinkwater J, Esmonde-Cleary A, Harris W, Knapp R, Mitchell S, Parker S, Wells C, Wilkes J, Talbert R, Downs ME, Joann McDaniel M, Lund BZ, Elliott T, Gillies S (13. 6. 2019). „Places: 991326 (Tarraconensis)”. Pleiades. Pristupljeno 8. 3. 2012.
- ^ CAI Tourism of Aragon. Retrieved 2010-03-05
- ^ Antonio Ubieto, Creación y desarrollo de la Corona de Aragón, Anubar, Zaragoza. 1987. ISBN 84-7013-227-X. str. 58–59.
- ^ Ryder, Alan (2007). The Wreck of Catalonia. Civil War in the Fifteenth Century. Oxford University Press. str. v. ISBN 978-0-19-920736-7. „This group of states comprised the kingdoms of Aragon, Valencia, and Majorca, the principality of Catalonia, and the counties of Roussillon and Cerdagne; further afield it embraced the kingdoms of Sicily and Sardinia. These states had no common institutions or bonds save allegiance to a common sovereign”
- ^ „Gran Enciclopedia Aragonesa”. Arhivirano iz originala 2016-03-06. g. Pristupljeno 2009-10-18.
- ^ Antonio Ubieto Arteta (1987), Historia de Aragón: creación y desarrollo de la corona de Aragón (Zaragoza: Anubar), p. 131.
- ^ Emmerson, Richard K. (2013). Key Figures in Medieval Europe: An Encyclopedia. Routledge. str. 553. ISBN 978-1136775192.
- ^ I. Ruiz Rodríguez, Apuntes de historia del derecho y de las instituciones españolas, Dykinson, Madrid, 2005, p. 179. (In Spanish)
- ^ a b Albareda Salvadó, Joaquim (2010). La Guerra de Sucesión de España (1700-1714). Barcelona: Crítica. str. 228—229. ISBN 978-84-9892-060-4.
Reference uredi
- Holt, Andrew (2016). Great Events in Religion: An Encyclopedia of Pivotal Events in Religious History [3 volumes]. ABC-CLIO. str. 763. ISBN 9781610695664.
- Reilly, Bernard F. (1993). The Medieval Spains (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. str. 139. ISBN 9780521397414. Pristupljeno 11. 10. 2019.
- B. Collins, Wallace (2004). Orientation: A Journey: Trip Through Europe Asia And Africa. University of Pittsburgh Press. str. 428. ISBN 9780595310630.
- Buffery, Helena; Marcer, Elisenda (18. 12. 2010). Historical Dictionary of the Catalans. Scarecrow Press. str. 106. ISBN 978-0-8108-7514-2.
- Elliott, John (25. 7. 2002). Imperial Spain. Penguin. ISBN 978-0141007038.
- Cateura Benàsser, Pau. „Els impostos indirectes en el regne de Mallorca.” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 3. 10. 2008. g. Pristupljeno 2008-04-24.
- Guillermo Fatás y Guillermo Redondo (1995). „Blasón de Aragón” (na jeziku: španski). Zaragoza, Diputación General de Aragón. str. 101—102. Arhivirano iz originala 2012-01-31. g.
- Payne, Stanley G. „Chapter Nine, The United Spanish Monarchy”. A History of Spain and Portugal. Pristupljeno 2008-04-17.
- Chaytor, H. J. „Juan II. Union of Aragon with Castile”. A History of Aragon and Catalonia. Pristupljeno 2008-04-17.
- Herr, Richard. „Chapter 3, The Making of Spain”. An historical essay on modern Spain. Pristupljeno 2008-04-17.
- „La web de la Generalitat rebautiza la Corona de Aragón como "nación catalana independiente” (na jeziku: španski).
- Léon Jéquier. Actes du II Colloque international d'héraldique. Breassone 1981. Académie internationale d'héraldique. Les Origines des armoiries. Paris. ISBN 2-86377-030-6.
- „La bandera de Aragón”. Autonomical Government of Aragon. 6. 3. 1997. Arhivirano iz originala 7. 1. 2008. g. Pristupljeno 2008-04-20.
- „Coronación real.”. Gran Enciclopedia Aragonesa. Arhivirano iz originala 19. 09. 2016. g. Pristupljeno 10. 01. 2023.
- Español, Francesca (2008). Hagiografia peninsular en els segles medievals (na jeziku: katalonski) (Universitat de Lleida izd.). str. 180. ISBN 978-8484093572.
