Kraljevina Bugarska
Kraljevina Bugarska, poznata i pod imenom Bugarsko carstvo[1] (bug. Царство България), je nekadašnja država u okviru istorije Bugarske, nastala 1908. godine, kada je bugarska država objavila svoju nezavisnost. Nastala je od Kneževine Bugarske. Prvi vladar kraljevine je bio Ferdinand I. Nakon referenduma iz 1946. godine, kraljevina je proglašena „narodnom republikom“.
| Kraljevina Bugarska Carstvo Bъlgariя | |||
|---|---|---|---|
| Krilatica: У слози је снага (bug. Съединението прави силата) | |||
| Himna Šumi Marica | |||
.svg) Položaj države na karti Evrope 1942. godine | |||
| Geografija | |||
| Kontinent | Evropa | ||
| Regija | Balkan | ||
| Glavni grad | Sofija | ||
| Društvo | |||
| Službeni jezik | bugarski | ||
| Religija | pravoslavlje | ||
| Politika | |||
| Oblik države | ustavna monarhija | ||
| — Kralj |
| ||
| — Premijer | Aleksandar Malinov (1908—1911; prvi) Kimon Georgijev (1944—1946; poslednji) | ||
| Zakonodavna vlast | Narodno sobranje | ||
| Istorija | |||
| Istorijsko doba | novi vek | ||
| — Osnivanje | 5. oktobra 1908. | ||
| — Ukidanje | 15. septembra 1946. | ||
| — Status | bivša država | ||
| Geografske i druge karakteristike | |||
| Površina | |||
| — ukupno | 110.994 km² | ||
| Stanovništvo | |||
| — 1946. | 7.029.349 | ||
| Valuta | bugarski lev | ||
| — kod valute | BGN
| ||
| Zemlje prethodnice i naslednice Bugarske | |||
| Prethodnice: | Naslednice: | ||
|
.svg){kind=small}
| ||
.svg){kind=small}
| |||
.svg)
Uvod uredi
Bugarska je stekla nezavisnost na Berlinskom kongresu 1878. godine. Novoformirana Kneževina Bugarska obuhvatala je teritorije severno od planine Balkan, dok je ostatak tzv. "sanstefanske" Bugarske, Istočna Rumelija, ostala autonomna pokrajina Osmanskog carstva. Plovdivskim prevratom septembra 1885. godine ujedinjene su ove dve države pod vlašću Aleksandra Batenberga. Iste godine Bugarska odnosi pobedu nad Srbijom u ratu, ali iz toga nije izvukla nikakvu korist. Bugarska propaganda u Makedoniji doživljava neuspeh izbijanjem Ilindanskog ustanka koji je znatno umanjio ugled kralja Ferdinanda.
Početkom 1908. godine za predsednika vlade je imenovan vođa Demokratske stranke Aleksandar Malinov koji je juna iste godine sproveo izbore. Njegova stranka je povećala broj svojih poslanika u parlamentu sa 3 na 168. Nijedan stambolista nije izabran, ali su agrarci dobili 23 mesta. Stambolijski je u nevelikoj privatnoj svojini video osnovu društva utemeljenog na seljaštvu. Bio je naklonjen republici, mada je nije otvoreno zastupao, želeći da postigne promenu u državi mirnim putem, a težio je i balkanskoj federaciji seljačkih država. Malinov je obećao reforme i 1910. godine je zamenio porez vezan za zanimanje progresivnih porezom na prihod. Ovo je izazvalo toliko protesta da ni do pada njegove vlade 1911. godine nije dovršeno. Započeto je i postepeno uvođenje proporcionalnog izbornog sistema, liberalizovan je zakon o štampi i suspendovani profesori su vraćeni na Univerzitet u Sofiji.
Bugarska između 1908. i 1912. godine uredi
Koristeći se neprilikama u Turskoj, usled aktiviranja mladoturskog pokreta, Bugarska je 4. oktobar 1908. godine proglasila nezavisnost i uzdignuta je u rang kraljevine, ali taj čin nije naišao na oduševljenje javnosti koja ga je smatrala izdajom slovenske ideje. Sve je bilo veće nezadovoljstvo kraljem Ferdinandom, a optužbe su posebno stizale od narodnjaka koje je preuzeo Ivan Gešov. On je na čelo koalicione vlade sastavljene od narodnjaka i naprednjaka došao marta 1911. godine i prvi cilj mu je bio da ustavotvorna skupština usvoji brojne izmene ustava. Monarhova titula je ozvaničena kao kralj Bugara, njegova ovlašćenja za ukidanje građanskih prava u vanrednim situacijama su ograničena, mandat parlamenta je smanjen sa 5 na 4 godine, a njegova godišnja zasedanja produžena sa 2 na 4 meseca. Gešovljeva vlada je septembra organizovala skupštinske izbore sa slabom izlaznošću birača, te je koalicija lako odnela pobedu. Porta nije pristajala da egzarh prima uputstva od Sinoda u Sofiji, te je u Carigradu uspostavila odvojen Sinod za osmanske zemlje. Između dva Sinoda došlo je do spora. Gešov je bio spreman za saradnju. Prvo je pokušao da se nagodi sa Portom, a kada to nije uspelo, usmerio se ka Srbiji. Balkanski ratovi su doneli Bugarima mnogo nemira i tek manji deo Makedonije. Vlada liberala Vasila Radoslavova je u novembru raspisala izbore, ali je obezbedila 97 naspram opozicionih 109 mesta, te su aprila 1914. godine održani novi izbori. Uz pritiske i glasače iz novih oblasti vlada je uspela da obezbedi većinu. Za vođenje Prvog svetskog rata zemlji su bili potrebni zajmovi koje je ostvarila u Nemačkoj. Seljaci su dotle uzimali hipotekarne kredite od Bugarske agrarne banke, osnovane 1903. godine, a 1910. godine su zadruge iz BZNS-a uz njenu pomoć osnovale Zadružnu banku. Mnogim zakonima od 1894. godine dodeljen je status podsticane industrije rudarstvu, metalurgiji, tekstilstvu i građevinarstvu, koji se proširio do 1912. godine na gotovo čitavu fabričku proizvodnju. Bugarska je do 1907. godine ostvarivala povoljan trgovinski bilans, ali ga je kasnije poremetio uvoz oružja, najviše iz Austrougarske. Širenje železničke mreže je bilo značajno dostignuće, ali je takav napredak postignut štednjom, što znači da je bilo dosta propusta u radu. U stranim ulaganjima kapitala prednjačila je Belgija sa 69%, a na drugom mestu se nalazila Britanija sa 21%.
Balkanski ratovi uredi
Stupanje Bugarske u Balkanski savez uredi
Pregovori o stvaranju Balkanskog saveza otpočeli su na inicijativu Srbije. Razgovori između predstavnika Srbije i Bugarske vođeni u Beogradu tokom posete kralja Ferdinanda u jesen 1909. godine, i oni koje je Milovanović vodio u Sofiji u proleće 1910. nisu dali rezultate. Aprila 1911. godine Milovanović je predložio bugarskom poslaniku Toševu zaključenje sporazuma o podeli sfera uticaja u Makedoniji, što je bugarska vlada najpre odbila, ali se povodom izbijanja italijansko-turskog rata predomislila, te je početkom oktobra bugarski izaslanik Rizov doneo u Beograd predloge o sporazumu koji su sadržavali i načelan pristanak za deobu Makedonije. Bugarski kralj Ferdinand se tada nalazio na svom imanju u Mađarskoj, a došao mu je radi finalnih dogovora predsednik vlade Gešov koji se potom vratio preko Beograda. Gešov je najpre poslao u Sofiju jednog Bugarina pod svojim imenom, a sam se inkognito sastao sa Milovanovićem 11. oktobra 1911. godine u vagonu voza na relaciji Beograd-Lapovo. Bugarska je zahtevala celu Makedoniju, dok je Milovanović bio za njenu podelu, te se došlo do preliminarnog kompromisa o nespornim i spornoj zoni koja bi se prepustila odluci Rusije. Kralj Petar i Milovanović su novembra 1911. godine boravili u Parizu istovremeno sa Rizovim gde su se uverili da ni Francuska neće praviti smetnje srpsko-bugarskom savezu. Zima 1911/1912. godine prošla je u srpsko-bugarskom cenjkanju, glavne teškoće bile su oko Kratova, Krive Palanke i Ovčeg polja, a kasnije oko Skoplja, Velesa i Struge. Milovanović je bio spreman na ustupke, smatrajući sporazum neophodnim po svaku cenu, dok se Pašić protivio davanju leve obale Vardara Bugarima i predlagao da se u krajnjoj liniji pokuša sporazumevanje sa albanskim pokretom. Tu se radilo o dva različita programa: Milovanović je makedonske dobitke video samo kao obezbeđenje zaleđine izlazu Srbije na Jadran, dok je Pašić označio moravsko-vardarsku dolinu kao glavni pravac prodora. Milovanovićev predlog je podržao Apis, vođa Ujedinjenja ili smrti. Srpskom poslaniku u Sofiji Miroslavu Spalajkoviću naređeno je da se odrekne Kratova i Krive Palanke, a da zadrži deo Ovčeg polja, te da Bugarskoj ostavi i Strugu. Konačno je 13. marta 1912. godine potpisan srpsko-bugarski ugovor o savezu koji je u javnom delu garantovao uzajamnu pomoć u slučaju napada jedne ili više država na Srbiju ili Bugarsku, te pomoć u slučaju uzurpiranja nekog dela balkanske teritorije pod osmanskom vlašću ukoliko tamo ima srpskih ili bugarskih interesa. Tajni dodatak predviđao je da se u slučaju unutrašnjih nereda u Osmanskom carstvu ili njegovog raspada može pokrenuti pitanje zajedničke vojne intervencije, ali samo uz prethodne međusobne konsultacije i odobrenje Rusije. U suprotnom, jedna država može u toku samostalne intervencije da očekuje samo neutralnost druge. Takođe, podeljen je budući plen. Zauzeta teritorija bi tokom rata bila pod zajedničkom upravom, a podela bi se izvršila najkasnije tri meseca po zaključenju mira tako da Srbiji pripadne sve severno i zapadno od Šar planine, a Bugarskoj istočno od Rodopa i Strume. Teritorija između bi u slučaju nemogućnosti drugačijeg dogovora bila podeljena po liniji Kriva Palanka (Golemi Vrh)-Ohrid (manastir Gubavac). Ovaj ugovor je dopunjen vojnom konvencijom 12. maja 1912. godine kojom je predviđeno da Bugarska da 200 000, a Srbija 150 000 vojnika protiv Osmanskog carstva. Bugarsko-grčki ugovor o međusobnoj vojnoj pomoći u slučaju napada Osmanlija ili povrede međunarodnog prava sa njihove strane potpisan je 29. maja, a njihov vojni sporazum 5. oktobra. Crna Gora se uključila u savez usmenim sporazumom sa Sofijom nakon susreta sa bugarskim vladarom u Beču avgusta i potpisivanjem političkog i vojnog saveza sa Srbijom u Lucernu 27. septembra nakon dužih pregovora na Cetinju.
Prvi balkanski rat uredi
Crna Gora je objavila rat 9. oktobra 1912. godine, 17. oktobra Srbija i Bugarska, a dan kasnije i Grčka. Ukupna snaga saveznika iznosila je 578 000 ljudi. Bugari su krenuli prema Trakiji i Carigradu. Oni su potukli Osmanlije kod Kirk Kilise i opseli Jedrene. Grci ih razbili kod Sarantaporosa i Selfidže, opseli Janjinu i ušli u Solun 8. novembra Srpska vojska je vodila borbu kod Bitolja od 13. do 18. novembra i spojila se sa Grcima kod Florine. Nakon brzog poraza na svim ratištima, Osmansko carstvo je 4. novembra zatražilo posredovanje velikih sila. Bugari su uz pomoć Srba 24. marta zauzeli Jedrene i krenuli na Čataldži. Primirje između Bugarske i Osmanskog carstva zaključeno je 15. aprila, a pet dana kasnije pridružile su se Srbija i Grčka.
Drugi balkanski rat uredi
Balkanski savez je bio labava tvorevina. Ishod Prvog balkanskog rata nije bio onakav kakav je Srbija očekivala, te se ona obratila Bugarskoj još u februaru 1913. godine sa predlogom za reviziju uslova srpsko-bugarskog ugovora. Takođe, ni Grčka nije bila zadovoljna dobitkom u severnom Epiru, te je tražila nadoknadu u južnoj Makedoniji i Trakiji, a borba se vodila posebno oko Soluna. Rumunija je za svoju neutralnost u ratu tražila južnu Dobrudžu tražeći da granica ide linijom Turtukaj-Balčik, a zatim umerenije Silistrija-Balčik. Intervencijom Rusije Rumuniji je predata samo Silistrija. Dok je Rusija tražila od Srbije i Grčke da budu umerene u zahtevima, Austrougarska je gurala Bugarsku u rat. Između Bugara i Grka došlo je do oružanih sukoba kod Nigrite 9-10. maja 1913. godine, a zatim i kod Kavale. Zajedničkim protokolom 5. maja Srbija i Grčka su se obavezale da zaključe ugovor o prijateljstvu i savezu u kome će obostrano jemčiti teritorijalne dobitke iz prethodnog rata i zajedničku granicu. Vojna konvencija je zaključena 14. maja, a ugovor o savezu 1. juna 1913. godine. Grčka se obavezala i da će Srbiji učiniti tranzitne olakšice u izvozu preko solunske luke. Rusi su pokušavali da pridobiju sukobljene strane za pregovore, ali je u Bugarskoj umereni Gešov izgubio podršku i dao ostavku vlade 6. juna. Novu vladu obrazovao je Stojan Danev 15. juna. Bugari su u noći 29/30. jun 1913. godine izvršili prepad na srpske položaje na Bregalnici, ali su poraženi. Rumunija je objavila mobilizaciju vojske 3. jula, a rat počela 10. jula, istog dana kada i Crna Gora koja je poslala Srbiji u pomoć Dečanski odred od 13 000 vojnika pod komandom generala Janka Vukotića. Osmansko carstvo se takođe uključilo u borbe od 16. jula, i zauzelo Jedrene već nakon četiri dana. Vlada Stojana Daneva podnela je ostavku već 15. jul, a 20. jula je zatraženo primirje, te je u Bukureštu 30. jula otvorena mirovna konferencija. Žustra rasprava povedena je između Bugarske i Grčke oko Kavale, u kojoj su i Rusija i Austrougarska podržavale Bugarsku, dok je Francuska bila na grčkoj strani. Stvar se završila u korist Grčke, jer je Britanija pretegla na njenu stranu. Još jedan spor izrodio se oko leve obale Vardara, što je na rusko insistiranje rešeno tako što je Strumica ostavljena Bugarskoj. Mirovni ugovor je potpisan u Bukureštu 10.8.1913. godine. Srbija je dobila skoro celu Makedoniju, Grčka njen južni deo sa Solunom i deo zapadne Trakije do ušća Meste, deo istočne Trakije sa Jedrenom vraćen je Osmanskom carstvu, a Rumuniji je data južna Dobrudža sa Silistrijom.
Prvi svetski rat uredi
Bugarska vlada je jasno stavila do znanja da će prići onoj grupi koja joj garantuje povratak teritorija koje je izgubila Bukureškim mirom, odnosno deo Makedonije koji je pripao Srbiji, područja Sereza i Kavale u grčkim rukama i Dobrudžu koja je pripala Rumuniji. Pod uslovom da objavi rat, Antanta je nudila 29. maja 1915. godine tursku Trakiju do linije Enos-Midija ako Bugarska objavi rat Osmanskom carstvu, te srpsku Makedoniju i grčku Kavalu, ako Srbija dobije pravednu naknadu u Bosni i Hercegovini i ka Jadranu i Grčka u Maloj Aziji. U isto vreme austrougarska vlada je obećala srpsku Makedoniju u zamenu samo za bugarsku neutralnost. Antanta je takođe organizovala otkup bugarske žetve, ali uzalud. Već 3. septembra 1915. godine potpisan je ugovor kojim se Bugarska priključila austro-nemačko-turskom bloku. Bugarskoj je po njemu pripadala sem teritorija izgubljenih u Bukureštu 1913. godine Makedonija, istočna i jugoistočna Srbija (dolina Južne Morave sa Toplicom i cela istočna Srbija do Velike Morave), a za slučaj rumunskog priklanjanja Antanti i južna Dobrudža. Tri dana kasnije u Nemačkoj je potpisana vojna konvencija protiv Srbije, a 21. septembra Bugarska je objavila mobilizaciju. Decembra 1915. godine sazvana je Narodna skupština koja je januara 1916. godine kao ratni cilj definisala ujedinjenje bugarske nacije unutar istorijskih i etničkih granica simbolično iskazan odlukom kralja Ferdinanda o usvajanju nove trobojke, crno-belo-plave, čije su boje predstavljale tri obale velike Bugarske: crnomorsku, egejsku i jadransku.
Saveznička ofanziva na Solunskom frontu počela je 15. septembra 1918. godine pod komandom generala Franša d`Eperea. Već prvog dana trupe su prodrle 30 km u dubinu bugarskih položaja, a bugarske trupe su se dale u bekstvo. Zbog brzog sloma 25. septembra, Bugarska se obratila s molbom za primirje. Delegati Bugarske primljeni su 29. septembra u Solun gde su im izdiktirani uslovi i ostavljeno dva sata za razmišljanje. Bugarska vojska je morala odmah da se povuče sa zauzetih teritorija i demobiliše izuzev jedinica neophodnih za održavanje unutrašnjeg poretka. Antanta je imala pravo da okupira bilo koju tačku u zemlji i koristi sve saobraćajne veze. U zemlji je izbio ustanak koji su ugušile nemačke trupe, ali je kralj Ferdinand 3. oktobra morao da abdicira u korist sina Borisa III. Sastavljena je vlada koju su činili predstavnici svih stranaka, uključujući Stambolijskog.
Međuratno razdoblje uredi
Bugarska 1920-tih godina uredi
Na izborima u avgustu 1919. godine pobedila je koalicija koju je predvodio Zemljoradnički savez na čelu sa Stambolijskim. Bivši ministri su uhapšeni, a na mesto ministra vojnog imenovan je civil. Nova vlada je u jesen potpisala mirovni ugovor koji je lišio svih dobitaka iz 1912-1913. godine i nametnuo joj razne obaveze, što je u bugarskom narodu i državnom vrhu proizvelo gorčinu. Nova Komunistička partija je koristila situaciju i za decembar je sazvan generalni štrajk sa demonstracijama. Stambolijski je proglasio vanredno stanje i suprotstavio se štrajku svim sredstvima. Vojsci je poverio vođenje železnice, od članova svoje stranke je organizovao Narandžastu stražu radi slamanja demonstracija. Štrajk je tako propao, a Stambolijski je raspustio skupštinu i zakazao nove izbore za mart 1920. godine. Njegov Savez je povećao udeo u parlamentu, kao i komunisti, dok su socijaldemokrate spale na 7 poslanika. Poništivši navodno zbog tehničke neispravnosti 13 mandata, Stambolijski je stekao potrebnu većinu za agrarističku vladu. Stvoren je fond zemlje prethodno oduzete od onih koji su držali više nego što je bilo društveno prihvatljivo. Dozvoljeno je posedovanje najviše 30 ha, sa dodatnim pravom za porodice sa preko 4 člana. Ipak je samo 6% poljoprivrednog zemljišta preraspodeljeno, i to uglavnom državnih, opštinskih i manastirskih imanja. Društveno prihvatljive norme su primenjene i u slučaju gradske imovine-dve sobe i kuhinja po porodici sa dodatnim sobama za više članova. Za mladiće i neudate žene uveden je prinudni rad uređen na vojnoj osnovi kojim je zamenjena vojna služba, a u cilju upošljavanja viška radne snage i dodeljivanja društvenih obaveza mladima. Preduzeti su koraci kako bi bila umanjena javna uloga nepopularnih kategorija stanovništva poput advokata i trgovaca. Agrarci su stavili naglasak na seosko, osnovno i radno obrazovanje, izgradili su škole, obogatili nastavne programe stručnim sadržajima, pročišćavali ih od šovinizma i osnivali nove tehničke više škole i fakultete. Njihova vlast je imala opoziciju u manjinama, posebno Vrangelovim Rusima, monarhiji, parlamentarnim strankama i njihovoj štampi. Tokom 1922. godine ukinuto je vanredno stanje, pohapšeni su, proterani i raspušteni Vrangelovi sledbenici, a približavanje Kraljevini SHS dovelo je do nasilja zbog makedonskog pitanja.
Narandžasta straža je uhapsila najratobornije pobunjenike i zatvorila ih u logore, ali nije mogla da spreči njihove dalje terorističke aktivnosti. Činovnici, advokati, novinari, lekari i naučnici su se okrenuli protiv režima, kao i sveštenstvo koje je od 1915. godine ostalo bez egzarha. Nezadovoljni su bili i oficiri i tako je 1922. godine nastala Vojna liga. Aprila 1923. godine održani su novi izbori po većinskom sistemu, na kojima je opozicija izašla udružena kao Ustavni blok i dobila 18%. Komunisti su stekli 19, a agrarci 54%. Tradicionalne partije, Vojna liga, VMRO, čak i socijaldemokrate, organizovale su zaveru 8. juna 1923. godine i oborile agrarističku vlast. Kralj Boris je prihvatio puč, a novu vladu je formirao profesor ekonomije Aleksandar Cankov oslonjen na novonastali Demokratski savez sastavljen od starih političkih opcija. Ta vlada je nastavila da vrši preraspodelu zemlje, pomaže zadruge i podiže životni standard naroda. Cenzura je ukinuta i čak su iz zatvora oslobođeni komunisti. Kominterna je naredila organizovanje pobune za septembar 1923. godine, ali je ona bila zakasnela i lako je ugušena. Cankov je dobio povod za usvajanje Zakona o odbrani Kraljevstva koji je omogućio vladi da utiče na izbore u novembru. Demokratski savez je sa socijaldemokratama osvojio 59%. Komunistička partija je dobila 8 mandata, ali je aprila 1924. godine zabranjena, a njeni poslanici su isterani. Prilikom jedne pogrebne ceremonije 16. aprila 1925. godine na kralja Borisa je pokušano ubistvo, a u eksploziji je poginulo 128 ljudi. Atentat je izazvao izuzetno oštru odmazdu koja je za neko vreme uništila levicu, ali je ostala makedonska desnica koja je delovala poput mafije, mada je i u njoj samoj bilo rascepa na federaliste i centraliste. Njihove nekontrolisane aktivnosti ugrožavale su bugarske odnose sa susedima. Kralj je septembra 1925. godine počeo da izjavljuje da je došlo vreme za blažu politiku.
Vlada je pokušala da dobije zajam radi izdržavanja izbeglica, ali joj je stavljeno do znanja da ništa neće dobiti dok joj na čelu bude stajao Cankov. Zato je januara 1926. godine mesto predsednika vlade preuzeo Andrej Ljapčev. Zajam za javne radove i ostale mere doprineli su olakšavanju problema izbeglica, sindikatima je ponovo dozvoljen rad, odobrena je i amnestija, ali su se stranke koje su podržavale vladu podelile. Do 1926. godine u parlamentu je nastalo 19 grupa. Novim izbornim zakonom pokušalo se sa dodeljivanjem automatske većine stranci sa najvećim brojem glasova. Udeo Demokratskog saveza je na majskim izborima 1927. godine smanjen na 39%. Ljapčev je do 1930. godine izgubio vlast nad parlamentom, Demokratskim savezom i čak nad sopstvenim kabinetom.
Bugarska 1930-tih godina uredi
Na poslednjim slobodnim izborima juna 1931. godine, Narodni blok je izbio na prvo mesto sa 47%, dok je Demokratski savez spao na 31%. Vlada levog centra Narodnog bloka održala se naredne 3 godine u pokušaju da ublaži posledice ekonomske depresije. Komunisti, kojima je dozvoljeno da ponovo stupe na političku scenu kao Radnička partija, osvojili su 31 mesto, a 1932. godine su obezbedili većinu u gradskom veću Sofije. Cankov je po uzoru na fašiste pokrenuo Nacionalsocijalistički pokret, a VMRO je obnovio rad. Iscepkana na 29 grupa, Skupština je postala beznačajna. Deo inteligencije okrenuo se Zvenu, grupi za pritisak, koju je 1927. godine osnovao rezervni pukovnik Kimon Georgijev oko istoimenih novina. Članstvo te grupe pozivalo je na stavljanje otadžbine iznad stranke, uspostavljanje uspešnog vođstva odozgo i zalagalo se za bolje odnose sa Jugoslavijom. Usvojilo je fašističke ideje o preustrojavanju političkog života u korporativističkom smeru i bilo je povezano sa oficirima iz Vojne lige.
Na prelazu iz 1933. u 1934. godine pokrenuta je zavera oficira privrženih Zvenu. Cankov je istovremeno spremao veliki marš kao paralelnu aktivnost sa privatnom Geringovom posetom Sofiji, a bilo je i glasina da će kralj možda očistiti vojsku od zvenovaca. Pažljivo pripremanim i izvedenim pučem pod vođstvom pukovnika Damjana Velčeva 19. maja 1934. godine preuzeta je vlast nad Bugarskom. Kralj Boris je prihvatio vladu Zvena oslonjenu na Vojnu ligu. Novi režim sa Georgijevim kao predsednikom vlade nastavio je da sprovodi ideologiju i program Zvena. Ustav nije ukinut, ali je stavljen van snage. Skupština je raspuštena i vlada je vladala ukazima. Stranke su ukinute i njihove novine zatvorene, a činovništvo je pročišćeno. Sindikate je zamenio jedan zvaničan, Bugarski radnički savez. Državna teritorija je reorganizovana u 7 pokrajina, imenovani su gradonačelnici i najavljeno je da će novi gradski saveti i parlament biti zasnovani na staležima radnika, seljaka, zanatlija, trgovaca, inteligencije, činovnika i slobodnih zanimanja. Radi propagiranja režimskih ideja putem obrazovanja, štampe i kulture nastala je Uprava za društvenu obnovu. Režim se brzo okrenuo protiv Makedonaca, a VMRO je prestao da bude pretnja po spoljne odnose. Zemlja je nastojala da uspostavi bolje odnose sa Francuskom i Britanijom, a 1934. godine je ostvarila diplomatske odnose sa Sovjetskim Savezom. Iako su ukidanje skupštine i akcija protiv VMRO-a bile popularne mere, program Zvena nije uživao narodnu podršku. Velčev je želeo novi ustav, ali je kralj januara 1935. godine počeo da radi protiv režima. Najpre je imenovao jednog monarhističkog generala za premijera umesto Georgijeva, zatim je u aprilu imenovao civilnu vladu i u novembru na njeno čelo postavio diplomatu Georgija Kjoseivanova. Uprava za društvenu obnovu je raspuštena, obećan je novi ustav koji će očuvati nacionalne i demokratske tradicije Bugarske. Velčevu koji se vratio iz emigracije suđeno je zbog zavere protiv vladara i vlade i osuđen je na smrt, ali mu je kralj odložio izvršenje kazne. Vojna liga je raspuštena, a brojni zvenovski oficiri penzionisani ili premešteni.
Kralj je isprobao nova izborna pravila na lokalnim izborima januara 1937. godine. Na njima nije bilo stranačkog organizovanja i kandidati su morali da poseduju potvrde da nisu komunisti. Kasnije je uvedena obrazovna kvalifikovanost, glasanje je postalo obavezno za muškarce, a neudate žene i udovice su takođe dobile pravo glasa. Ti propisi su primenjeni na parlamentarnim izborima marta 1938. na kojima je izabran po jedan poslanik iz svake izborne jedinice, ukupno 160. Od tog je 95 bilo prorežimski opredeljeno, Ustavni blok je dobio oko 60 mesta, BRP 5, ali su oni izbačeni iz skupštine. U spoljnoj politici kralj je izbegavao bilo kakvo obavezivanje ka silama, mada se još 1930. godine oženio ćerkom italijanskog kralja Vitoria Emanuela III, a jula 1938. godine Balkanski pakt i Bugarska su potpisali Ugovor o prijateljstvu i nenapadanju. U vreme početka Drugog svetskog rata Kjoseivanov je raspustio skupštinu, na novim izborima je režim osigurao sva sem 20 mesta, a na čelu vlade našao se akademik germanofil Bogdan Filov. Bugarska je bila spremnija za bliže odnose sa Berlinom sa kojim je već i ranije imala trgovinske odnose, jer je klirinški sistem odgovarao njenom izvozu. Nemačka je 30-ih godina bila najveći bugarski trgovinski partner i prodavac oružja.
Odnosi sa Bugarskom između dva svetska rata uredi
Odnosi dveju susednih kraljevina u međuratnom periodu nosili su znake ranijih neprijateljstava oko Makedonije i bugarskog nezadovoljstva Nejskim mirom koje je iznedrilo tri pitanja: vojno (razoružavanje bugarske vojske), pitanje ratne štete (reparacije i jugoslovenska potraživanja) i pitanje ratne odgovornosti. Prvih godina učestali su sukobi na granici, upadi komitskih četa organizovanih sa bugarske strane i četnički protivudari, što je ponovo aktuelizovalo pitanje odgovornosti bugarske vlade za akcije makedonskih separatista. Predsednik bugarske vlade, Aleksandar Stambolijski, nudio je pregovore još u vreme mirovne konferencije, te je sa istim instrukcijama uputio oktobra 1920. godine Kostu Todorova u Beograd kao bugarskog diplomatskog predstavnika, ali nije imao značajnije rezultate do novembra 1922. godine, kada se sastao sa jugoslovenskim kraljem Aleksandrom i njegovim ministrima. Rezultat ovog sastanka i daljih pregovora bio je Niški sporazum, odnosno nekoliko rezolucija koje je jugoslovensko-bugarska komisija donela 1-17. marta 1923. godine. Njima je regulisana zaštita granice od prelazaka makedonskih komita i druga pogranična bezbednosna pitanja, te borba protiv makedonskih bandi. Ovaj sporazum izazvao je državni udar 9. juna 1923. godine u izvedbi Vojnog saveza i opozicionih građanskih stranaka na čelu sa Narodnom slogom, i ubistvo Stambolijskog 14. juna u rodnoj Slavovici, kada mu je odsečena desna ruka, iskopane oči, a zatim i odsečena glava. Vlada Cankova i ostale bile su izričito protiv projugoslovenske orijentacije. Prosvetni rad obeju država, a na štetu one druge, naročito se ogledao u Makedoniji. Jugoslovenska vlada je u proleće 1926. godine predložila sklapanje arbitražnog pakta, ali su Bugari odbili, te su Kraljevina SHS, Rumunija i Grčka plus Čehoslovačka 11. avgusta uputile kolektivnu notu Sofiji pozivajući je da onemogući subverzivnu aktivnost svih tajnih organizacija. Bugarska vlada se na sve to pravila nemoćna, te su se pomenute države svojski zauzele da joj onemoguće zajam kod Društva naroda. Novi jugoslovenski pokušaji da se odnosi stabilizuju 1927. godine propali su zbog ubistva generala Kovačevića u Štipu oktobra. Početkom marta 1929. godine počeli su tzv. pirotski pregovori o regulisanju čuvanja granica, graničnog saobraćaja i prometa i dvovlasničkih imanja. Aktivnosti VMRO, posebno ubistvo kralja Aleksandra u Marseju 1934. godine, uticali su na zatiranje svakog pokušaja saradnje. Osnivanje Jugoslovensko-bugarske lige 24. septembra 1933. godine značilo je skroman početak sistematskog rada na kulturnom približavanju. U potonjem periodu organizovane su zajedničke izložbe, susreti umetnika, književnika, lekara, agronoma, veterinara i drugih. Na podsticaj Britanije sklopljen je 24. januara 1937. godine ugovor o nenarušivom miru i večnom prijateljstvu Jugoslavije i Bugarske. Početak Drugog svetskog rata oslabio je kulturne veze, a makedonsko pitanje je ponovo dobijalo na značaju.
Drugi svetski rat uredi
Kralj Boris je potpisao Trojni pakt marta 1941. godine i nemačke trupe su prošle kroz Bugarsku na putu za Jugoslaviju i Grčku, za šta je ona nagrađena dozvolom da okupira skoro celu Makedoniju i zapadnu Trakiju. Bugarska nije objavila rat SSSR-u niti je slala trupe na Istočni front. Njen pokret otpora je bio slab u odnosu na susedne, između ostalog i zato što ona nije okupirana. Bugarska radnička partija se tokom rata u suštini držala politike atentizma. Tek od oktobra 1941. godine ona je počela pripreme za stvaranje masovnog fronta za dalju borbu. Tokom 1942. godine formirano je stotinak komiteta Otadžbinskog fronta koji su činile četiri političke grupacije: BRP, radikalni delovi Bugarskog zemljoradničkog narodnog saveza, socijaldemokrati i Zveno, a avgusta 1943. godine osnovan je njegov Nacionalni komitet. U proleće te godine reorganizovane su partizanske snage i stvoren je njihov Glavni štab. Bugarska vlada je od početka 1944. godine počela da opipava teren za mirovne pregovore sa saveznicima, ali bez pomaka, jer nije bila spremna da se odrekne svih teritorija. U avgustu su ukinuti svi antijevrejski zakoni i veliki deo aparata autoritarne vlasti. Vlada je 25. avgusta izdala naredbu da se razoružaju sve nemačke trupe u zemlji. Nakon puča u Bukureštu Bugari su strepeli da će Crvena armija preći Dunav i okupirati ih, te je 3. septembra obrazovana nova vlada koja je pozvala Otadžbinski front da uđe u koaliciju, ali ovaj to nije prihvatio želeći vlast samo za sebe. SSSR je 5. septembra objavio rat Bugarskoj, te je bugarska vlada 8. septembra objavila rat Nemačkoj kako bi popravila stvar. OF je mobilisao svoje sledbenike za organizaciju štrajkova i demonstracija, dok su sovjetske trupe prelazile Dunav. U zoru 9. septembra trupe bliske OF-u uz pomoć ministra rata koga su plaćali Sovjeti zauzele su ključne tačke u Sofiji, smenile vladu i ustanovile vlast OF-a. Bugarske trupe su stavljene pod komandu maršala Tolbuhina i 3. ukrajinskog fronta.
Kako je kralj Boris umro avgusta 1943. godine, na bugarskom prestolu se nalazio njegov maloletni sin Simeon II, a formirano je i tročlano namesništvo. U unutrašnjoj politici 9. septembra 1944. godine bilo je više činilaca: bugarska armija sastavljena od ljudi iz naroda, slaba buržoazija naklonjena Zvenu ili umerenim socijalistima iz Socijaldemokratske partije, od radikalnih buržoaskih stranaka kao najjači Zemljoradnički savez podeljen na frakcije Pladne (podne) Dimitrova-Gemeta i Nikole Petkova i Vrabča (vrabac) Dimitra Gičeva koja je bila spremnija na kompromis sa levičarima, zatim komunisti. Komunistička partija Bugarske je zabranjena 1923. godine, a obnovljena već 1927. godine kao Bugarska radnička partija. Partiju je vodio Trajčo Kostov koji je zahvaljujući kralju Borisu izbegao vešanje 1942. godine.
Bugarska posle rata uredi
Prava snaga komunista ležala je u OF-u; sređeno je da se na najvažnijim mestima nađu zastupnici BRP. Na mesto predsednika nacionalnog saveta OF-a postavljena je Cola Dragojčeva. Odlučujući spoljni faktor bio je SSSR koji se ipak do 1947. godine ustezao od radikalnijih poteza kako ne bi iritirao Britaniju i SAD. Predsednik nove vlade bio je Kimon Georgijev iz Zvena, ministar odbrane Damjan Velčev, komunista Anton Jugov ministar unutrašnjih poslova i komunista Minčo Nejčev ministar pravde. Najistaknutiji predstavnik Zemljoradničkog saveza bio je Petkov, Gemeto nije ušao u vladu, jer je još uvek bio van zemlje, a u nju su ušla trojica socijaldemokrata. Stare policijske snage su raspuštene 10. septembra i osnovana je nova narodna milicija po sovjetskom uzoru. Novoosnovanu Narodnu gardu su činili pripadnici partizanskih milicijskih jedinica koje regularna vojska nije htela da primi, jer su bili previše raspušteni. Osnivani su i komiteti OF-a, ne samo na teritorijalnoj osnovi, već i po stambenim zgradama, na radnim mestima, u vojnim jedinicama i obrazovnim ustanovama. Oni su postavljali provincijske guvernere, gradonačelnike i druge visoke činovnike, birali direktore škola i policijske prefekte i kada nisu preuzimali nadzor nad privrednim preduzećima mešali su se u njihovo rukovođenje. Po vladinom dekretu iz oktobra prerasli su u stalne odbore, a 22. januara 1945. godine izdata je naredba da niko ne može da bude na javnom položaju bez odobrenja lokalnog odbora OF-a.
Tokom prvih nekoliko nedelja vlasti izvršena je čistka u kojoj je stradalo oko 3000 ljudi, ali takav teror u tom trenutku nije odgovarao Sovjetima, te je 6. oktobra 1944. godine izdat ukaz kojim su ustanovljeni novi narodni sudovi radi procesuiranja optuženih za fašizam i saradnju sa okupatorom. Ovi sudovi su bili pod kontrolom OF-a, istog dana je uvedena cenzura, a školski programi su izmenjeni tako da su uvedeni „naučni“ predmeti umesto zastarelih poput metafizike i logike i povećan je fond časova ruskog jezika. Bugarski radnički savez je raspušten, a osnovan Stručni savez svih radnika. Primirje sa Sovjetima je potpisano 28. oktobra uz obavezu Bugara da povuku svoje trupe na granice iz marta 1941. godine. Vlada je 23. novembra odlučila da svi vojnici optuženi pred narodnim sudovima mogu po želji da se vrate na front. Velčev je 25. novembra naredio da svi vojnici moraju da spavaju u kasarnama i brane se oružjem ako budu napadnuti. Sovjetski general Birjuzov ga je naterao da povuče naredbu i prihvati za načelnika Generalštaba Ivana Kostova koji je dugo bio u Crvenoj armiji. Nakon toga su nastavljene čistke u vojnim redovima. Dana 12. oktobra proglašeno je da su jedine zakonite partije u zemlji one četiri koje su činile OF. Usledio je talas hapšenja, suđenja i streljanja u kojima su uništeni stari centar i desnica. Januara 1945. godine donet je Zakon o zaštiti narodne vlasti kojim je zabranjeno svako delovanje u prilog slabljenju morala vojske ili povredi ugleda Bugarske u inostranstvu. BRP se okomila na BZNS, te je Gemeto podneo ostavku na mesto vođe partije, a zamenio ga je Nikola Petkov. Nedugo potom izdejstvovali su da vođa leve frakcije BZNS, Aleksandar Obov 12. juna 1945. godine preuzme vođstvo od Petkova koji je osnovao novu stranku, BZNS-Petkov. Socijaldemokrati su doživeli sličnu sudbinu i na njenom čelu se našao Dimitar Nejkov, dok je raniji vođa, Grigor Česmedžijev, osnovao Radničku socijaldemokratsku partiju. Problem je nastao oko izlaska na izbore koji su predviđeni za leto. Samo su četiri partije bile zakonite, a izborna pravila nisu dozvoljavala izdvojene liste stranaka koje su se priključile OF-u, što je eliminisalo Petkova i Česmedžijeva. Petkov je tražio strane posmatrače na izborima koje je težio da odloži za oktobar, te je 31. jula udaljen iz vlade, a novi kabinet je oformljen 17. avgusta. Pod pritiskom zapadnih sila izbori su odloženi. OF je amnestirao oko hiljadu zatvorenika među kojima Gičeva iz BZNS-a i Nikolu Mušanova kome je dozvoljeno da ponovo formira Demokratsku partiju. U septembru je usvojen i zakon o legalizaciji nefašističkih partija van OF-a, tako su priznate Radnička socijaldemokratska partija, BZNS-Petkov, Demokratska i Ujedinjena radikalna partija.
Petkov je odbio ponuđeno mesto ministra spoljnih poslova tražeći premijersko. Sa ostalim opozicionim vođama odlučio je da bojkotuje izbore. OF se našao u problemu, jer Zapad ne bi priznao izbore bez opozicije, ali je ipak radio na nameštanju rezultata. Glasanje je obavljeno 18. novembra 1945. godine i od 86% izašlih birača 88% je glasalo za OF. Opozicija nije verovala u to. Razrešenje oko međunarodnog priznanja usledilo je na moskovskom sastanku ministara spoljnih poslova gde je dogovoreno da u kabinet treba da uđu dva ministra van OF-a zarad priznanja. Na kraju je 31. marta 1946. godine kabinet rekonstruisan tako da u njega ušao Obov sa još jednim opozicionarom iz Radničke socijaldemokratske partije. Staljin je revidirao stav prema opoziciji, te su tokom leta vođeni brojni politički procesi protiv njenih članova. Dana 7. septembra 1946. godine održan je referendum o monarhiji na kome je većina izglasala republiku, iako je on bio nezakonit, jer je po ustavu samo Velika narodna skupština mogla da odobri ustavne promene. Devetogodišnji Simeon II je pobegao iz zemlje. Velika narodna skupština je izabrana 27. oktobra radi donošenja novog ustava. Izborna kampanja za nju je bila otvorenija, te je samo 18% pripalo nekomunističkim partijama OF-a, dok je opozicija uzela 30%, a nešto više od polovine komunisti. Nova vlada je formirana 23. novembra na čelu sa Dimitrovim, čiji je zamenik bio Obov. Ministar spoljnih poslova je bio Georgijev, a unutrašnjih Jugov.
Ukidanje kraljevine uredi
Mirovnim ugovorom u Parizu iz februara 1947. godine Bugarska je vraćena na granice iz 1941. godine, što znači da je izgubila Trakiju, egejsku obalu i Makedoniju, ali je zadržala južnu Dobrudžu koju je 1940. godine uzela od Rumunije. Imala je da plati reparacije Jugoslaviji i Grčkoj, a oružane snage su joj svedene na 65 500 vojnika i 90 aviona, nije smela da sprovodi politiku protiv neke od članica UN, a Crvena armija je trebalo da napusti zemlju 90 dana nakon stupanja sporazuma na snagu. U domaćoj javnosti je izbilo nezadovoljstvo merama OF-a poput „dobrovoljnih“ priloga za plaćanje troškova okupacije 1944. i 1945. godine, konfiskacije većih stanova i kuća i druge imovine, lišenja vlasnika prava nadzora nad svojim preduzećima i ograničenja profita na procenat. Decembra 1944. godine je donet zakon po kome su radnički saveti dobili pravo da kontrolišu računovodstvo firmi. U martu 1947. godine zatvoreni su svi privatni računi na kojima je bilo više od 20 000 leva i ustanovljen je paušalni porez na ostale račune. Na to je došao porast nezaposlenosti usled demobilizacije vojske i povratka radnika iz Nemačke, te nestašice zbog stravične zime 1946/1947. godine. BRP je nastavila sa gušenjem opozicije, a zbog prevelikog isticanja u Velikoj narodnoj skupštini rešila je da uništi Petkova. On je optužen za niz prekršaja, uključujući pokušaj tajnog sporazuma sa vojskom da se sruši vlada i saradnju sa monarhofašistima u Grčkoj. Proglašen je krivim u nameštenom sudskom procesu i pogubljen 23. septembra 1947. godine. Njegova stranka je raspuštena, a Obovljevi zemljoradnici su glasali za zajednički program sa komunistima i jula 1948. godine priznali vodeću ulogu BRP. Uklonjena je i Radnička socijaldemokratska partija, a u leto 1948. komunistima su prišli Socijaldemokratska, Radikalna partija i Zveno. Bugarska je decembra 1947. godine usvojila tzv. Dimitrovljev ustav, modifikovani sovjetski ustav, koji je proglasio Bugarsku za narodnu republiku i garantovao sva lična i građanska prava uz zabranu organizacija koje su želele da liše narod prava i sloboda stečenih 9. septembra 1944. godine. Simeon se nakon 50 godina vratio u Bugarsku. Od 2001. do 2005. godine bio je premijer Bugarske.
Kraljevi Bugarske uredi
| Slika | Titula | Ime | Vladavina | Beleške/Smrt |
|---|---|---|---|---|
| Dinastija Saks-Koburg i Gota | ||||
 |
knez/car | Ferdinand I od Bugarske | 7. jul 1887. – 3. oktobar 1918. | Proglašen "carem" nakon bugarske objave nezavisnosti 22. septembra 1908. godine. Abdicirao 3. oktobra 1918. godine posle poraza u Prvom svetskom ratu. Umro u Koburgu 10. septembra 1948. godine. |
 |
car | Boris III Bugarski | 3. oktobar 1918. – 28. avgust 1943. | umro 28. avgusta 1943. |
 |
car | Simeon II od Bugarske | 28. avgust 1943. – 15. septembar 1946. | Postao car sa 6 godina, nakon očeve smrti. Monarhija je ukinuta od strane komunista. Bio je bugarski premijer početkom 20. veka. Još uvek je živ. |
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ „6FP NoE 4M in Bulgaria - Sofia Info”. Arhivirano iz originala 09. 03. 2009. g. Pristupljeno 30. 06. 2013.
Literatura uredi
- Grupa autora; Istorija srpskog naroda, knjiga 6, tom 2, Beograd 1994. godina, drugo izdanje
- Pavlović Stevan, Istorija Balkana 1804-1945, Beograd 2004.
- Đorđević Dimitrije, Nacionalne revolucije balkanskih naroda 1804-1914, Beograd 1995.
- Krempton Ričard, Balkan posle Drugog svetskog rata, Beograd 2003.
- Popov Čedomir, Od Versaja do Danciga, Beograd 2015.
- Laker Volter, Istorija Evrope 1945-1992, Beograd 1999.
- Hvostov, Minč (Potemkin), Istorija diplomatije 2, Beograd 1949.
- Grupa autora; Istorija srpskog naroda, knjiga 6, tom 1, drugo izdanje, Beograd 1994.