Krivični postupak u novovekovnoj Srbiji

Krivični sudski postupak u novovekovnoj Srbiji se razvijao kroz dve istorijske faze. U periodu od Prvog srpskog ustanka pa do 1856. godine, postupak je činio mali broj propisa ali je u donošenju presude prednost imao zdrav razum. Nakon Krivičnog zakonika iz 1865. godine postupak je uređen sa konkretnim odredbama o glavnom pretresu, donošenju presude i postupku pred porotom.

Propisi o krivičnom postupku do 1865. godine

Sve do sredine tridesetih godina XIX veka sudilo se na osnovu običaja, zdravog razuma i malobrojnih propisa o sudskom postupku. Na osnovu Ustava iz 1838. godine uređeni su sudovi i pravosuđe. Donete su odluke u okviru kojih je zahtevano:

-javno i usmeno suđenje u primiritelnim sudovima;

-pismeno donošenje presuda u ostala dva suda – okružnom i Apelacionom;

-rok za žalbu na viši sud.

Nakon donošenja ustava, ustavobranitelji stvaraju različite propise kojima uređuju krivični postupak.Među tim propisima treba izdvojiti Ustrojstvo okružnih sudova iz 1840. godine koje je donelo odredbe uz pomoć kojih se formirao nacrt za tadašnjni krivični postupak. Prema Ustavu iz 1838. godine suđenjem najlakših dela su se bavili redovni, primitelni sudovi.Sam postupak je podeljen na dva dela: prethodni postupak i glavni pretres.

Uloga javnog tužioca je pripala svakome ko bi okrivljenog predao sudu. Najčešće su to bili policijski organi, koji su imali zadatak da prikupe dokaze i da ih zajedno sa krivcem predaju sudu. Postojali su propisi koji su uređivali položaj i štitili okrivljenog.Okrivljeni nije mogao da bude u pritvoru duže od 24 časa i nije bio izložen torturi radi priznanja krivice. Međutim, za svaku iznetu dokazanu laž je mogao biti kažnjen i to zahvaljujući propisima koji su dozvoljavali prinudne mere „za dokučenje priznanja“. Postupak je smatran inkvizicionim (istražnim) jer su se skupljali dokazi i „za“ i „protiv“ optuženog.

Kada se utvrdi da krivica postoji, sud izriče presudu uz puno zasedanje većinom glasova. Ono što je bilo važno za presudu je: da bude razumljiva i jasna, da se iz nje tačno vidi ko je krivac i kakvo je krivično delo učinjeno, da budu prikazane sve vrste dokaza i okolnosti i na kraju, koju kaznu je optuženi zaslužio. Okružni sud je bavio izvršavanjem presude. Ako je presuda bila oslobađajuća, okrivljeni je morao biti pušten odmah na slobodu, a ako je presuda bila osuđujuća tražio je način kako da se ona efikasno izvrši.

Dokazivanje i dokazi

Da bi se utvrdio cilj krivičnog postupka potrebno je utvrditi istinitost ili neistinitost činjenica tj. dokaza u postupku dokazivanja. Tadašnji propisi za uverenje prilikom rešavanja krivičnih stvari imali su dvojako uređenje.

1. Jedni zakonodavci su se bavili pravilima kojih je sudija morao da se pridržava, kada je hteo da donese odluku o istinitosti neke činjenice – teorija zakonskih dokaza. Ta teorija je mogla biti pozitivna i negativna dokazna teorija.
3. Drugi su prepuštali sudijama da po slobodnom nahođenju odluče da li su činjenice istinite ili ne- teorija slobodnog sudijskog uverenja. Srpski zakonodavac je usvojio negativnu dokaznu teoriju zakonskih dokaza. To je teorija prema kojoj, za osudu okrivljenog je bilo potrebno da se steknu zakonom dozvoljeni dokazi , ali i kada bi se stekli, sudija ga nije mogao osuditi ako nije bio uveren u njegovu krivicu.

 Постоје три периода која разликују доказна средства:

1. Od 1804. do 1842 – zakletva, svod, mazija, jemstvo, priznanje, svedoci i isprave. Od sudije je zavisilo koje će sredstvo upotrebiti i koliku dokaznu snagu će ono imati. Zakletva, svod i mazija su gubili na značaju jer nisu odgovarali novom dobu, a najveći značaj su imali priznanje i svedoci. To je bio period kada je u dokaznom sistemu vladala teorija slobodnog sudijskog uverenja zato što nije postojao propis koji je nalagao ili zabranjivao sudiji da nešto i protiv svoje savesti uzme za dokazano ili nedokazano. Isprave su bile retko korišćene u Srbiji zbog malog stepena zastupljenosti pismenosti u to vreme.

1. Od 1842. godine – priznanje, svedoci, isprave, veštaci i sastavni dokazi. Sastavni dokazi su se dobijali na osnovu indicija (to su bili osnovi sumnje ili posredni dokazi). Dokazna pravila su bila zakonodavni pravilnik koji je preuzeo dokazni sistem austrijskog ZKP-a iz 1803. godine. Zapravo, srpski krivični postupak je u celini bio uređen prema austrijskom modelu.

1. Zbog donošenja novog zakonika o krivičnom postupku donet je Raspis iz marta 1863. godine kojim su bila predviđena sledeća dokazna sredstva: uviđaj, veštačko mišljenje, priznanje, svedoci, isprave i sastavni dokaz. Sve srpske odredbe o dokazima i negativnoj dokaznoj teoriji su ponovo bile poptun prevod propisa austrijskog ZKP-a iz 1853.godine.

Zakonik o krivičnom postupku iz 1856. godine

Zakonik o krivičnom postupku donet je u aprilu 1865. godine i kasnije je dopunjen Zakonom o poroti iz 1871. godine.

„A svaki čovek ima pravo da javi nadležnoj policijskoj vlasti, čim dozna za kakvo učinjeno zločinstvo ili prestupljenje , koje se po zvaničnoj dužnosti isleđuje i kazni, i nadležna vlast dužna je onako postupi, kao što je u opšte za istraživanje zločinstva i prestupljenja propisano.“

Kada sud podigne optužnicu, predmet bi dodelili islednom odboru koji su činili jedan sudija i pisar. Sudija je dobijao, pored redovne uloge isledog sudije, i ulogu državnog tužioca budući da tada državno tužilaštvo kao stalna ustanova nije postojalo. Ako je optužnica bila prihvaćena sud bi zakazivao glavni pretres čija je svrha bila da objasni predmet tužbe i donese presudu.

Glavni pretres

On se formalno sastojao iz više načela. Prema načelu javnosti-svako je mogao da pristustvuje glavnom pretresu. Javnost se mogla isključiti iz razloga morala, održavanja reda i uzrasta ispod 16 godina. Načelo usmenosti je zahtevalo da svaka sudska odluka zasniva na usmeno održanom glavnom pretresu. Poslednje načelo neposrednosti je zahtevalo da sud donosi odluku samo na osnovu sopstvenih utisaka koji su se razvili iz usmene rasprave pred sudom. Međutim, zakonska pravila o oceni dokaza su iz prakse sudova uklonila načela usmenosti i neposrednosti. Sudija je bio vezan da donose presudu isključivo na osnovu onoga što piše u aktima i nije koristio ono što je sudsko veće čulo na glavnom pretresu. Tako se pretres zasnivao na načelima pismenosti i posrednosti.

Što se tiče izgleda i forme pretresa on je bio baziran na akuzatorskom (optužnom) načelu. Sve radnje vezane za postupak su vršili procesni subjekti: tužilac, okrivljeni i sud. Sud je trebalo da bude nepristrasni učesnik spora koji rešava pravni spor između tužioca i okrivljenog. U praksi, državni tužilac nije bio zaseban organ te je tu ulogu imao jedan od sudija sudećeg suda. Optužnicu je podizao sud. Sama uloga tužioca je bila formalna i bez ovlašćenja pa je tu ulogu u okviru glavnog pretresa obavljao predsednik suda. Na taj način se optužno pretvaralo u inkviziciono načelo.

„Branioci mogu biti javni pravozastupnici i svi, koji su pravne nauke svršili, a nisu osuđeni na bezčasteće kazne, niti se nalaze pod isleđem zbog dela, koje takve kazne donose, ili se za bezčasteće smatraju.“

Glavni pretres je počinjao tako što bi predsednik sudskog veća pozvao tužioca da izloži tužbu a nakon toga optuženog da iznese odbranu. Kada se optuženi ispita, pristupa se dokaznom postupku gde se iznose svi dokazi koji su relevantni za slučaj. Oni su služili da bi objasnili sve činjenice koje sud smatra važnim radi pravilnog suđenja. Nakon detaljnog ispitivanja predmeta, predsednik daje reč strankama kako bi iznele sve svoje zahteve i predloge za rešavanje spora, gde poslednju reč daje optuženom. Posle tog čina dolazi do zaključenja pretresa od strane predsednika. Svi prisutni napuštaju prostoriju u kojoj ostaje sudsko veće koje glasa i donosi konačnu odluku. Odluka se iznosila u nejavnoj sednici u prisustvu članova veća i zapisničara.

Dokazna sredstva koja su bila dozvoljena i koja su se koristila su:sudski uviđaj, mišljenje veštaka, priznanje optuženog, iskaz svedoka, isprave i sastavni dokaz. Sud nije mogao da koristi teoriju slobodnog sudijskog uverenja jer nije bila usvojena. Odlučivalo se po zakonskim pravilima prema pozitivnoj dokaznoj teoriji.

Odluka prvostepenog suda je mogla biti ili rešenje ili presuda.Rešenjem je sud prekidao postupak protiv optuženog uz različita obrazloženja (na primer, nije postojalo krivično delo). Presuda je imala više oblika. Mogla je biti:

1. osuđujuća-gde se izricala kazna;
3. presuda kojom se optuženi oglašavao za nevinog i
5. oslobađajuća presuda usled nedostatka dokaza. Ova presuda se još pre koristila u krivičnom postupku gde se sa otpuženog skida teret jer „nije potpuno dokazano“ ali je bilo inicijacija da sumnja „na njemu još ostaje, da je delo učinio“.

Presuda je morala da sadrži određene osobine kako bi bila okarakterisana kao pravno valjana. Sadržala je:

1. datum suđenja;
2. ime i prezime sudija i islednika;
3. ime i prezime optuženog i branioca, ako ga ima;
4. ime i prezime državnog ili privatnog tužioca;
5. kako i koju vrstu krivičnog dela je učinio optuženi;
6. dokaže kojima se delo dokazuje;
7. pitanja koje je postavljalo sudsko veće i odgovore na njih;
8. članove zakona po kojima je presuđeno i
9. kaznu na koju se optuženi osuđuje.

Sud bi presudu ukratko i jasno obrazložio u zapisniku i naveo ko snosi troškove prilikom suđenja. Nakon potpisivanja zapisnika, sve sudije i pisar, predsednik veća bi javno u zasedanju objavljivao presudu (ako ne odmah, onda najdalje za tri dana od završenog pretresa). Nakon objavljivanja presude bi sud preneo istu u pisanu formu i dostavio je optuženom, tužiocu i oštećenom.

Apelacioni sud svoju ulogu pokazuje prilikom prinošenja žalbe na originalnu presudu prvostepenog suda. Ukoliko bi tužilac ili osuđeni iskazali nezadovoljstvo donetom presudom, slučaj bi preuzimao drugostepeni sud. U Apelacionom sudu su postojale mogućnosti da se predmet vrati na sud prvog stepena zbog ponovnog suđenja i isleđenja ili da se odobri prvostepena presuda.

Protiv odluke koja je doneta na Apelacionom sudu, žalbu može da podigne samo ovlašćeno lice. Žalba se podnosi najvišem sudu- Kasacionom sudu. Kasacioni sud je mogao da svaku odluku nižeg suda proglasi pravosnažnom ili da je ukine zbog povrede formalnih ili materijalnih zakona i vrati predmet na ponovno suđenje u okviru prvostepenog suda, sa primedbom kako treba postupiti. Ukoliko primarni sud ne uvaži primedbe Kasacionog suda, u pismu mora da navede iz kojih tačno razloga se odstupa od sugestija najvišeg suda. U opštoj sednici Kasacioni sud razmatra razloge koje je naveo prvostepeni sud. Ako opšta sednica ne prihvati te razloge, formira obrazložene primedbe, koje su bile obavezne za prvostepeni sud da po njima postupi.

„Ako je kazneno delo u okrugu jednoga suda prepravljano, a u okrugu drugoga suda izvršeno, onda je ovaj poslednji sud, sud učinjenog dela zbog toga, što je u njegovom okrugu delo učinjeno tj. što je tu učinjeno ono, što je kaznenim zakonom za kazneno proglašeno.“

U ZKP-u iu 1865. godine bila je previđena zabrana reformation in peius (preinačenje na gore) kod redovnih pravnih lekova. To je bilo pravilo prema kome povodom izjavljenog pravnog leka samo u korist okrivljenog viši sud ne sme izmeniti presudu na njegovu štetu, bilo da je u pitanju pravna ocena dela ili kazna. Cilj korišćenja te zabrane jeste u tome da ukloni strah kod okrivljenog da će korišćenjem pravnog leka pogoršati svoj položaj (da će biti teže osuđen).

Pravosnažna presuda je bila ona koja je na očigledan način i trajno rešila krivični spor, koja se više nije mogla napadati pravnim (redovnim) lekovima. Pravnosnažnost je nastupala: kada su svi pravni lekovi bili upotrebljeni, kada je doneta presuda u poslednjem stepenu i kada su ovlašćena lica za upotrebu pravnih lekova propustila rok za njihovu izjavu ili se odrekla njihove upotrebe. Kada ona postane pravnosnažna, šalje se prvostepenom sudu, koji je šalje policiji na izvršenje. O donetoj presudi se nije moglo ponovo raspravljati na osnovu načela ne bis in idem (ne dvaput o istoj stvari), međutim u srpskom krivičnom postupku je praksa bila drugačija. ZKP je dopuštao ponovno suđenje zbog okolnosti koje su dovodile do sumnje u materijalnu istinitost presude. Reč je o jednom vandrednom pravnom leku – zahtevu za ponovno suđenje, koji se ulagao protiv pravosnažne presude s ciljem da se ona poništi i oformi nova na osnovu novih dokaza i postupka.

„Isleđenje i suđenje kaznimog dela kao i izvršenje presude, što se kazne tiče, prestaje: kad krivac umre, ili kad krivica zastari ili kad privatni tužilac od tužbe odustane. Samo stvari krivca koji je zločinstvo učinjeno, ili one, koje je zločinim delom proizveo mogu se i po smrti ovoga od njegovih naslednika oduzeti, i novčana kazna iz zaostavšeg posmrtnog imanja naplatiti, ako mu je presuda konačna za života saopštena. Tužba na naknadu štete, kazpimim delom kričinjene, smrću krivca ne prestaje, nego se može voditi i protivu njegovih naslednika. Ona prestaje samo po osnovima zastarenja, i za vreme građanskim zakonikom određeno.“

Postupak pred porotom

Krivično pravosuđe nije uspelo da ispuni očekivanja jer se često dešavalo da učinioci izbegavaju zasluženu kaznu. Razlog tome jeste što su učinioci često bili oslobođeni usled nedostatka dokaza bez obzira na postojanje krivice. Rešenje koje je usledilo jeste uvođenje porote koja je bila aktuelna u Evropi. Zemlje su imale različite razloge zbog kojih su uvodile porotu. Srbija je uvela porotu radi sprečavanja mogućnosti da se izbegnu kazne od strane zločinaca i da se ostvari pravičnost i poboljšanje krivičnog pravosuđa.

U oktobru 1871. donet je Zakon o poroti kojima su postepeno uvedeni porotni sudovi. Pisac zakona je bio Stojan Veljković, ministar pravosuđa. Prvi oblik porote nije zahtevao odvojenost sudija i porote kao dva različita kolegijuma zbog oskudnih srpskih prilika. Zbog toga je napravljen mešoviti sud. To je bio sud sastavljen od trojice sudija (okružnog suda) i četvorice porotnika i bio je nadležan za dela koja su obuhvatala krađu, razbojništvo i paljevinu. Njihov zadatak je bio da na kraju glavnom pretresa zajedno sa sudijama donesu odluku o krivici optuženog, prema slobodnom uverenju, na osnovu svih dokaza izvedenih na glavnom pretresu i iz poznavanja stvari. Nisu se pridržavali propisanih pravila o dokazima, ali su morali da obrazlože svoje mišljenje i ti razlozi su bili deo odluke suda. Za donošenje odluke o krivici bilo je potrebno najmanje pet glasova. Nadležnost u sklopu primene zakonskih pravila i određivanje kazne imali su isključivo sudije profesionalci. Presuda ili rešenje koje se donosilo mogla je da prati žalba podnesena Kasacionom sudu isključivo u ta dva aspekta (nije mogla da se podnese po pitanju krivice optuženog). Kasacioni sud je mogao da donese dve vrste rešenja:

1. Rešenje kojim se poništava ceo postupak i naređuje nov pretres, ukoliko je povređen Zakon o poroti.
2. Rešenje kojim poništava odluku porotnog suda i nalaže ponovno odlučivanje, zbog pogrešne primene materijalnog zakona.