Википедија

Krigsmarine

Krigsmarine (nem. Kriegsmarine — „Ratna mornarica“ doslovno prevedeno sa nemačkog) bilo je ime za vid Vermahta (oružane snage nacističke Nemačke) od 1935. do 1945.

Krigsmarine
Osnivanje1935−1945
Mesto formiranja:
 Treći rajh
DeoVermahta
Angažovanje
Komandanti
KomandantErih Reder
Karl Denic
Hans Georg fon Frideburg

Opis i istorija uredi

Nakon poraza u Prvom svetskom ratu, Versajski sporazum je nametnuo stroga ograničenja nemačkoj ratnoj mornarici. Njoj je bilo zabranjeno projektovanje i izgradnja podmornica, nosača aviona, mornaričke avijacije, teške obalske artiljerije i limitirana izgradnja novih brodova, čija ukupna tonaža nije smela premašiti 10.000 tona.

Ali kad su nacisti došli na vlast 1933. odpočela je snažna kampanja za reviziju tih ograničenja, pa je na kraju Hitlerova upornost urodila plodom - 18. juna 1935. potpisan je novi anglo-nemački sporazum, koji je, istina, i nadalje limitirao veličinu nemačke mornarice, na 35% britanske, ali je ipak dozvoljavao Nemačkoj posedovanje i gradnju podmornica i drugih brodova koja joj je Versajski sporazum zabranjivao. Ali je Hitler tek 1939. par meseci pre početka rata odobrio Plan Z (ambiciozni ratni plan izgradnje moćne mornarice).

Prema Planu Z, Krigsmarine je trebalo da izgradi do 1947.

Kad je u septembru 1939. započeo Drugi svetski rat Krigsmarine nije bila spremna za sukob sa savezničkim pomorskim snagama. Za razliku od drugih vidova Vermahta, kopnene vojske i Luftvafea, koji su uprkos zabranama izrasli u moćne sile (i tehnički i veličinom), mornarica je ostala patuljak (ipak se veliki brodovi nisu mogli graditi u tajnosti). Plan Z otpočeo je svega nekoliko meseci pre početka rata. Zbog toga broj i snaga raspoloživih brodova Krigsmarine nisue bile adekvatne potrebama velikog rata.[1]

 
Bojni brod Tirpic, jedan od najvećih brodova Krigsmarine

U godinama pre rata, Krigsmarine je bila čvrstog uverenja da eventualni budući vojni sukob neće ponovno biti protiv Ujedinjenog Kraljevstva. Ona je kao svoje potencijalne neprijatelje videla Poljsku i Francusku, pa su i napori brodogradnje bili usmereni na njih. U mogući sukob sa najvećom pomorskom silom onog vremena, nije se verovalo i predviđalo se da će izbiti tek krajem 1940-ih, kad je Plan Z trebalo da bude dovršen. Kad je napetost sa Ujedinjenim Kraljevstvom počela da raste - 1938, strah od vojnog sukoba rezultovao je užurbanom gradnjom novih brodova. No čak i tada u Krigsmarine se još uvek verovalo da je rat s Ujedinjenim Kraljevstvom udaljen za nekoliko godina.[1]

Na samom početku rata Kriegsmarine je ostvarila nekoliko zavidnih operacija, poput invazije Norveške i uništenja nekoliko velikih britanskih brodova, ali taj sretni niz je prekinut potapanjem njihovog novog bojnog broda Bizmark u maju 1941. Od tog događaja Krigsmarine se praktično usidrila i brižljivo čuvala svoje veće brodove, koji više nisu korišćeni tako smelo kao na početku, jer se smanjenim brojem operativnih brodova, svaki gubitak činio još većim.[1]

Brodovi Kriegsmarine uredi

Početak Drugog svetskog rata - Kriegsmarine je dočekala sa 11 većih brodova, uz sedam brodova na navozima brodogradilišta. Tu malu flotu podržavao je 21 razarač, 57 podmornica, od kojih je većina bila sposobna samo za manje obalske operacije[2] i 20 torpednih čamaca. Kao ilustracija patuljaste snage Krigsmarine može da posluži činjenica da su Saveznici imali na raspolaganju čak 260 razarača.

Do kraja rata Krigsmarine je izgradila samo 19 novih razarača, od kojih je samo njih 15 neoštećeno dočekalo kraj rata. Neke od njih preuzele su mornarice Saveznika i služile se njima sve do sredine 1950-ih.[3] Tokom rata sa navoza brodogradilišta ušli su u službu bojni brodovi Tirpic i Bizmark, teška krstarica Princ Eugen.

U poređenju sa britanskom, američkom ili francuskom flotom toga doba, Krigsmarine bila je vrlo mala, ali su uprkos tome brodovi Krigsmarine postigli neke spektakularne pobede protiv Britanske Kraljevske mornarice.[2]

Iako su nemačke podmornice na samom početku rata bile stvarna pretnja za savezničkim konvojima na Atlantiku i ozbiljno ugrozile snabdevanje Ujedinjenog Kraljevstva i to je popustilo od maja 1943, ponajviše zbog tehnološkoškog napretka savezničkih snaga, ali i zbog problema u snabdevanju gorivom, pa i zbog pogrešne brodograditeljske politike ali i zbog operativnih ograničenja koje je Krigsmarini nametalo političko vođstvo, pa ona nije više bila u stanju nastaviti svoje uspehe iz perioda 1939-1941.[2] a podmorničke operacije su odtad postale gotovo nemoguće.[1]

Na kraju rata su samo dva veća broda Krigsmarine bila operativno sposobna, sve ostale potopili su Saveznici, što u direktnim pomorskim sukobima, a što tokom poslednjih meseci i nedalja rata u njihovim bazama.[1]

Krigsmarine i mornarička avijacija uredi

Za razliku od drugih savremenih ratnih mornarica onog vremena, Krigsmarine nije imala vlastitu mornaričku avijaciju. Svi avioni, bez obzira na to da li su bili stacionirani na kopnu ili brodovima, bili su pod komandom Luftvafe, a njihovi piloti - oficiri Luftvafea, u skladu sa Geringovim motom - sve što leti pripada meni. Zbog tog su izbijali česti sukobi na relaciji Krigsmarine - Luftvafe, pa nije čudo da zbog tih sukoba mornarički deo Luftvafe nikad nije bio toliko efikasan kao protivničke avijacije savezničkih snaga. To je bilo zbog toga što je operativno planiranje pripadalo Luftvafe umesto Krigsmarine. Praktično je samo 30 aviona, stacioniranih na brodovima bilo pod operativnom komandom Krigsmarine.[4]

Uprkos vrlo malom broju, nešto manje od 200 aviona, koji su bili raspoloživi za mornaričke zadatke, (5% od ukupne snage Luftvafe), ti avioni su istovremeno uspevali obavljati više zadataka. Od obalskog patroliranja, preko lova na protivničke podmornice i spašavanja vlastitih pretraživanjem i izviđanjem severnog Atlantika, sve do specijalnih operacija poput snabdevanja gorivom vlastitih podmornica u Barencovom moru ili snabdevanja arktičkih meteoroloških stanica.[4]

Kraj Krigsmarinea uredi

Od 14. avgusta do 6. decembra 1945. godine, u Berlinu, zasedali su predstavnici sila pobednika u Drugom svetskom ratu i vodili veoma žučne diskusije oko podele preostale nemačke ratne mornarice. Spor se vodio šta će ko od Saveznika da dobije od oko 2000 brodova, ratnih i pomoćnih. Razgovaralo se o svim vrstama plovila – od tzv. glibodera, remorkera i raznih vrsta čamaca pa sve do podmornica, razarača i krstarica.

Nemačka je pre i za vreme rata uspela da izgradi, računajući tu i broj zaplenjinih brodova iz okupiranih zemalja, preko 2000 ratnih i oko 2500 pomoćnih brodova. Od ratnih brodova samo podmornica je bilo oko 1200. Prema podacima savezničke komisije, nemačka Ratna mornarica je izgubila oko polovine svih borbenih brodova u ratnim dejstvima na moru, a nekih 13% je izgubila tokom savezničkih bombardovanja luka i pristaništa. Nemačkoj Ratnoj mornarici je bilo preostalo oko 1/3 ratnih i pomoćnih brodova. Od tog broja najvrednije pomena površinske jedinice bile su neoštećena teška krstarica „Princ Eugen“ (nem. „Prinz Eugen“), lake krstarice „Nirnberg“ i teško oštećen „Lajpcig“ (nem. „Leipzig“) kao i 15 razarača.

Savezniče komisije koje su radile po nemačkim, norveškim i danskim lukama sa teškom mukom su uspele da naprave spiskove šta se sve može deliti. Britanci su imali najbolji uvid nad ratnim plenom jer se veliki broj preostalih nemačkih brodova nalazio ili u britanskim lukama ili u lukama pod britanskom okupacijom. Tako je više oko 150 podmornica bilo samo u lukama koje je držala Ujedinjeno Kraljevstvo. Brodovi koji su se nalazili u lukama SAD, a njih je bilo veoma malo, pregledali su britanski i sovjetski vojni predstavnici, akreditovani pri administraciji SAD, u saradnji sa pomrskim organima mornarice Sjedinjenih Država.

Sakupnjeni izveštaji komisija otkrili su skoro upola više brodova nego što je moglo da se vidi iz dokumentcije koju su dostavili Britanci. Ključni ljudi u Ujedinjenom Kraljevstvu nastojali su na svaki način da sve pomoćne brodove isključe iz deobe, a to su pravdali time da to nisu ratni brodovi. Američka i sovjetska strana su se opirale iznoseći kontratezu – da je to imovina ratne mornarice poražene zemlje i da ona time podleže podeli.

Najzanimljivije od svega bilo je to kako su se brodovi delili. Mnoge, kako će se ispostaviti beskorisne, diskusije, nisu doprinele zbližavanju pogleda da se pronađe pravičan, objektivan realan metod. Na kraju se neko dosetio žreba, i ako je ko mogao da bude nezadovoljan ovakvim načinom podele, onda su to jedino mogli biti Britanci jer će se ispostaviti da će im žreb biti najmanje naklonjen.

Brodovi istog tipa bili su stavljeni u jednu grupu, pa su zatim deljeni na tri što približnija jednaka dela po broju, pri čemu se vodilo računa i o tehničkim osobinama. Tako podeljene grupe bile su obeležene sa tri slova abecede: „X“, „Y“ i „Z“.

Predstavnici sila pobednika su izvlačili papiriće sa slovima „X“, „Y“ i „Z“. Kada su na red došle krstarice Britanci nisu hteli ni da razgovaraju o tome da se i one žrebaju. Računali su na će zadržati tešku krstaricu „Princ Eugen“. Sovjeti i Amerikanci nisu popuštali i pristupilo se žrebanju. Amerikanci su izvukli tešku krstaricu „Princ Eugen“, Sovjeti laku krstaricu „Nirnberg“ dok su Britanci, shodno prethodnom dogovoru, dobili odgovarajući broj razarača.

Na kraju je ishod žreba u većim ratnim brodovima bio sledeći: SSSR je dobio jednu laku krstaricu, 10 razarača i 10 podmornica; Velika Britanija 13 razarača i 10 podmornica a SAD jednu tešku krstaricu i sedam razarača. Sa preostalim manjim ratnim i pomoćnim brodovima, konačna podela je bila ovakva:

SAD su dobile 149 ratnih i 542 pomoćna broda, Velika Britanija 148 ratanih i 496 pomoćnih, a SSSR 155 ratnih i 601 pomoćni brod. Ovako nejednak broj podele brodova bio je rezultat toga što je nakon žrebanja zainteresovnaim stranama bilo dozvoljeno da se međusobno menjaju i trampe. Npr., Britanci su za jedan veliki tanker nudili veći broj manjih brodova raznih vrsta.

Time je i zvanično 24. januara 1946. godine prestala da postoji Ratna mornarica Trećeg rajha, a tim povodom je bio objavljen i kominike savezničke komisije:

„1) Na berlinskoj konferenciji doneto je rešenje da neupotrebljive površinske jedinice nemačke flote, kao i one koje se mogu osposobiti u toku određenog vremena, zajedno sa 30 podmornica, budu ravnomerno podeljene između tri države a da ostatak nemačke flote bude uništen.

2) Istovremeno je bila imenovana Vojno-pomorska komisija triju država za izvršenje gore pomenutog rešenja. Ta komisija je pre kratkog vremena dostavila izveštaj vladama triju država. Vlade triju država razmotrile su tokom izvesnog vremena ovaj izveštaj i usvojile preporuke Komisije o raspodeli važnih brodova i odlučile da se u najkraćem vremenu izvrši i sama raspodela brodova među tri države.

3) Preostale podmornice u posedu Ujedinjenog Kraljevstva bile su potopljene u skladu sa tom odlukom. Na taj način je rešena sudbina nemačke flote od strane triju država-pobednica, na osnovu odluke od 17. jula do 2. avgusta 1945. godine, dok je tehničko izvršenje ovog rešenja stavljeno u dužnost Vojno-pomorskoj komisiji triju država, koja je zasedala od 14. avgusta do 6. decembra 1945. g.“

Laka krstarica „Lajpcig“, koja je bila toliko oštećena nakon sudara sa teškom krstaricom „Princ Eugen“ još 15. oktobra 1944. godine kada se zbog greške pri manevrisanju u luci tzv. kliperski pramac teške krstarice zario u bok lake krstarice između dimnjaka i komandnog mosta i rasporio je sve do kobilične ploče, bio je natovaren otrovnim gasom, otegljen u Severno more i potopljen. „Nirnberg“ je u Sovjetskom Savezu služio sve do 1959. godine pod imenom „Admiral Makarov“ kada je bio povučen iz upotrebe i izrezan. Teška krstarica „Princ Eugen“ imala je najtragičniju sudbinu od svih brodova Ratne mornarice Trećeg rajha koji su preživeli ratna dejstva Drugog svetskog rata. Britanci su morali da je predaju Amerikancima koji su je upotrebili u nuklearnoj probi kod atola Bikini 1946. godine. Sledeće godine ugljenisani trup „Princ Eugena“ je potonuo kod Kvajalina.

Time je flota Trećeg rajha otišla istim putem kao i njena Carska prethodnica, iako na potpuno drugačiji način.

Reference uredi

  1. ^ a b v g d „German Kriegsmarine” (na jeziku: engleski). German Navy. Pristupljeno 30. 8. 2012. 
  2. ^ a b v „Kriegsmarine Ships” (na jeziku: engleski). German Navy. Pristupljeno 30. 8. 2012. 
  3. ^ „Destroyer” (na jeziku: engleski). German Navy. Pristupljeno 30. 8. 2012. 
  4. ^ a b „Naval Aviation” (na jeziku: engleski). German Navy. Pristupljeno 30. 8. 2012. 

Literatura: uredi

  • Slavoljub Prvulović, Gusari Drugog svetskog rata, Beograd 1959. g.
  • Ričard Hambl, Njemačka ratna mornarica, ALFA, Zagreb 1977. g.

Spoljašnje veze uredi

 
Krigsmarine na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кригсмарине&oldid=25914047”