Krimski kanat
Krimski kanat ili Krimski hanat, hanstvo (ktat. / otur. Qırım Hanlığı, Къырым Ханлыгъы / قرم خانلغى ili Qırım Yurtu, Къырым Юрту / قرم يورتى; rus. Крымское ханство [Krymskoye khanstvo]; ukr. Кримське ханство [Krymsʹke khanstvo]; polj. Chanat Krymski)[2] je bila država Krimskih Tatara od 1441. do 1784. godine. Bio je to kanat, koji je najduže opstao nakon raspada Zlatne horde.[3][4]
| Krimski kanat Qırım Hanlığı Kъыrыm Hanlыgъы قرم خانلغى | |||
|---|---|---|---|
 Krimski kanat oko 1600. | |||
| Geografija | |||
| Kontinent | Evropa | ||
| Regija | istočna Evropa | ||
| Prestonica | Bahčisaraj[1] | ||
| Društvo | |||
| Službeni jezik | krimskotatarski, osmanski turski | ||
| Religija | islam | ||
| Politika | |||
| Oblik države | kanat | ||
| — Kan | |||
| Istorija | |||
| Istorijsko doba | srednji vek, novi vek | ||
| — Osnivanje | 1441. | ||
| — Ukidanje | 1783. | ||
| Zemlje prethodnice i naslednice | |||
| Prethodnice: | Naslednice: | ||
Rani vladari uredi
Zlatna horda se raspala 1440-ih jer je bila rastrzana građanskim ratovima. Tada je osnovano više kanata, a jedan od njih je bio Krimski kanat, koji je osnovan 1441. godine. Osnivač je bio kan Hadži Geraj. Kanat je obuhvatao
- poluostrvo Krim (sem južnog i jugozapadnog dela i luka, koje je kontrolisala Đenova)
- stepe južne Rusije i Ukrajine.
Nakon smrti Hadži Geraja usledila je borba za vlast njegovih sinova. U taj sukob se umešalo Osmansko carstvo, pa su postavili Menlija Geraja za kana. Osmansko carstvo je 1475. zauzelo kneževinu Teodoro i tri kolonije od Đenove. Od tada je kanat pod protektoratom Osmanskog carstva. Obala Krima je postala osmanska provincija (sandžak), a ostatkom Krima i severnim stepama upravljali su kanovi.
Sultani su se odnosili prema kanovima više kao prema saveznicima, a ne podanicima. Kanove nisu birali u Carigradu, nego su samo odobravali postavljanje novog kana. Turci su priznavali legitimitet kanova po stepama kao potomaka Džingis-kana. Kanovi su vodili svoju vlastitu spoljnu politiku, koja se znala razlikovati od politike Osmanskog carstva. Odnosi između kana i sultana su bili predmet diplomatskih odnosa. Kanovi su kovali vlastiti novac i njihovo ime se spominjalo na molitvama petkom, a to su bila dva značajna elementa suverenosti. Nisu plaćali danak Osmanskom carstvu, nego je Osmansko carstvo njima plaćalo za usluge tokom ratnih pohoda.
Savez krimskih Tatara i Osmanskog carstva je bio sličan savezu Poljske i Litvanije po značaju i trajnosti. Krimska konjica je postala neophodna Turcima prilikom pohoda u Evropi (Poljska i Mađarska) i Aziji (Persija). Krimski Tatari su počeli ekonomski da zavise od plena. Kada je počelo lagano nazadovanje Osmanskog carstva plen se smanjio, pa je i Krimski kanat nazadovao.
Menli Geraj je 1502. pobedio poslednjeg kana Velike horde i tada je Horda prestala da polaže prava na Krim. U 16. veku, Krimski kanat je polagao pravo kao naslednik Zlatne horde, odnosno polagao je pravo na teritorije drugih kanata naslednika Zlatne horde, a posebno na Kazanski kanat i na Astrahanski kanat. Rivalstvo kanata omogućilo je Moskovskoj kneževini, a kasnije Moskovskoj Rusiji da postane dominantna sila u regiji.
Politički i ekonomski sistem uredi
Giraji vode poreklo od Džingis-kana i takvo plemenito poreklo omogućilo im je da se potvrde. Prema tradiciji stepe, vladar je legitiman samo ako može dokazati poreklo od Džingis-kana. Krimski Kanat nije sledio osmansku ideologiju i sistem vlasti, nego je sledio tradiciju horde. Kan je vladao uz pomoć plemićkih porodica begova. Nogaji su pripadali Astrahanskom kanatu do njegova pada 1556. i tada su postali značajni u Krimskom kanatu.
Teritorija kanata je bila podeljena među begovima, a ispod begova su bili mirze i plemićke porodice. Odnos seljaka i stočara prema mirzama nije bio feudalan. Bili su slobodni, a islamski zakon ih je štitio od gubitka tih prava. Zemlja se zajednički obrađivala, a porez se razrezivao po selu. Porez je predstavljao desetinu poljoprivrednog proizvoda ili dvanaesti deo stoke. Za vreme poslednjeg kana izvršena je reforma prema turskom modelu.
.jpg)
Krimski zakon je bio baziran na tatarskom zakonu, islamskom zakonu i nešto stvari iz turskih zakona. Muftija je bio glavni sveštenik, koga je biralo mesno sveštenstvo. Muftijina administracija kontrolisala je veliku crkvenu zemlju. Otomanski sultan je postavljao kadijaaskera, koji je kontrolisao kanatske sudske jedinice, kojima su upravljale kadije. Kadije su teoretski zavisile od kadijaaskera, ali praktično su zavisile od kana i vođa klanova.
Religiozne manjine (Grci, Jermeni, Krimski Goti, Čerkezi, Đenovljani, Krimski Karaiti i Jevreji) živele su u gradovima i naseljima, često u odvojenim četvrtima. Imali su vlastite religiozne i sudske institucije. Kontrolisali su finansije i trgovinu, a plaćali su porez kao kompenzaciju za nesluženje u vojsci. Nema dokaza da je bilo neke diskriminacije. Živeli su kao krimski Tatari i govorili su njihov jezik.
Nomadski Tatari bili su stočari. Krim je imao značajne trgovačke luke, kojima je roba išla preko Puta svile i izvozila se u Osmansko carstvo i Evropu. Krimski kanat je imao mnoštvo živopisnih gradova sa karavansarajima, hanovima, trgovačkim četvrtima, mlinovima. Krimski Tatari su učestvovali u trgovini, poljoprivredi i zanatima. Na Krimu se proizvodilo mnogo vina, duvana i voća. Ćilimi su se izvozili u Poljsku, a noževi su bili među najboljima na Kavkazu. Ipak, najveći izvor prihoda je bio ratni plen, uglavnom u vidu slovenskih robova, ponajviše Rusa, koje su dalje prodavali u Osmansko carstvo.
Zlatno doba uredi
Krimski kanat je bio jedna od najvećih sila u Istočnoj Evropi do 18. veka. Igrali su bitnu ulogu u odbrani granica muslimanskog sveta protiv Moskovske Rusije i Poljske. U procesu koji se zvao "žetva stepe" porobljavali su mnoge slovenske seljake i uzimali ratni plen, od čega bi kanu pripadao deo od 10 do 20%. Ponekad je pohode predvodio kan, a mnogo puta su bili pojedinačni pohodi, od kojih je mnogo bilo i protiv volje kana.
Sve do početka 18. veka kanat je bio uključen u veliku trgovinu robljem u Osmanskom carstvu i Bliskom istoku. Kefe je bila najpoznatija luka za trgovinu robovima. Postoje istraživači, koji procenjuju da je oko 3 miliona ljudi bilo odvedeno u roblje za vreme Krimskog kanata. Jedna od najpoznatijih žrtava bila je Rokselana, koja je postala supruga Sulejmana Veličanstvenog. Konstantna opasnost od Tatara dovela je do stvaranja kozaka.
Tatari su obično napadali duž voda. Njihov glavni put prema Moskvi je bio od Perekopa, do Tule. Kada bi zašli dovoljno duboko, oko 100 do 200 kilometara u teritoriju okrenuli bi se i krenuli u pljačku i hvatanje robova. Rusija je mobilisala do 65.000 vojnika u proleće, što je bilo teško opterećenje za državu. Obala reke Oke blizu Moskve je bila poslednja linija odbrane. Kozaci i mladi plemići bi organizovali straže da znaju kretanje Tatara u stepi.
Krimski kanat je imao i nekoliko puta saveze sa Poljskom-Litvanijom ili sa kozacima iz Poljske Litvanije protiv Moskovske Rusije. Područje oko koga se ratovalo bilo je jako značajno za Rusiju, jer je to bilo plodnije područje sa blažom klimom.
Nazadovanje uredi
Sa nazadovanjem Osmanskog carstva i promenom odnosa snaga u Evropi započelo je i nazadovanje Krimskog kanata. Iz osmanskih pohoda su se vraćali bez plena, praznih ruku, a tatarska konjica je imala velike gubitke kako su moderne evropske vojske imale sve više jačih topova. Pri kraju 17. veka Rusija je postala previše snažna za krimske Tatare, pa više nisu mogli pljačkati kao nekad. Nisu mogli izvoditi pljačkaške pohode u Rusiji i Ukrajini. Ekonomske nevolje su dovele i do unutrašnje borbe za vlast. Pri kraju kanata i Nogaji su prestali da podržavaju kana.
U prvoj polovini 17. veka Kalmici su osnovali Kalmički kanat na donjoj Volgi i počeli su ratovati protiv Krimskog kanata i Nogaja. Kalmički kanat je postao ruska vazalna država i učestvovao je u ruskim pohodima 17. i 18. veka sa do 40.000 konjanika.
Ujedinjene ruske i ukrajinske snage napadale su u krimskim pohodima 1687. do 1689. i u Rusko-turskom ratu (1735—1739). Rusi su tada uspeli da zauzmu delove Krima.
Za vreme poslednjeg kana Rusi su imali već veliki uticaj u kanatu, u kome je izbio građanski rat. Katarina Velika se umešala u građanski rat 1783. i anektirala je Krim Rusiji.
Reference uredi
- ^ Türkiye Diyanet Vakfı İslâm ansiklopedisi (na jeziku: turski). 14. 1996. str. 77.
- ^ Andriy Domanovsky (2017). Zagadki Istorii Krыmskoe Hanstvo (PDF) (na jeziku: ruski). str. 11.
- ^ Protokolы poslaniй pervыh lic Krыmskogo юrta i dogovornыh gramot hanskoй kancelяrii. Iz pisem hanov Islam-Gireя III i Muhammed-Gireя IV k carю Alekseю Mihaйloviču i korolю Яnu Kazimiru "…Я, velikiй han Islam-Gireй, velikiй padišah Velikoй Ordы i Velikogo Юrta, Dešt-Kыpčaka, i prestolьnogo Krыma, i vseh nogaev, i neisčislimыh voйsk, i tatov s tavgačami, i gornыh čerkesov, da pomožet Emu Allah ostavatьsя pobeditelem do Sudnogo dnя, ot Ih veličestva
- ^ Zaйcev I. V., Oreškova S. F. Osmanskiй mir i osmanistika str. 259
Literatura uredi
- Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga.
- Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura.
- Garkavets, A. N. (2007). „Codex Cumanicus: Poloveckie molitvы, gimnы i zagadki XIII—XIV vekov”. Kыpčakskoe pisьmennoe nasledie. II. Almatы: KASEAN; Baur. str. 63—120.
- Fadeeva, Tatьяna Mihaйlovnaя (2001). Taйnы gornogo Krыma (Čufut-kale i Uspenskiй monastыrь). Simferopolь: Biznes-Inform.
- Gercen, A. G.; Mogaričev, Ю. M. (1993). Krepostь dragocennosteй. Kыrk-Or. Čufut-kale (PDF). Simferopolь: Tavrida. str. 58—64. ISBN 5-7780-0216-5.
- Hakimov, R. S. (2015). „Obraщaяsь k Srednevekovью, važno ne smešivatь tatar i mongol” (na jeziku: ruski).
- Ivanics, Mária (2007). „Enslavement, Slave Labour, and the Treatment of Captives in the Crimean Khanate”. Ur.: Dávid, Géza; Pál Fodor. Ransom Slavery along the Ottoman Borders (Early Fifteenth-Early Eighteenth Centuries). Leiden: Brill. str. 193—219.
- Dvorec krыmskih hanov v Bahčisarae
- Dubrovin N. F. Prisoedinenie Krыma k Rossii. V 4-h tt. – SPb.: Tip. Imperatorskoй Akademii nauk, 1885–1889.
- Vozgrin V. E. (1992). Istoričeskie sudьbы krыmskih tatar. M.: Mыslь. ISBN 5-244-00641-X. Arhivirano iz originala 2006-07-11. g. Pristupljeno 2020-06-01.
- Gaйvoronskiй O. Sozvezdie Geraev. Kratkie biografii krыmskih hanov. – Simferopolь: Dolя, 2003. – ISBN 966-8295-31-5
- Bazilevič V. M. Iz istorii moskovsko-krыmskih otnošeniй v pervoй polovine XVII veka. – Kiev: Tip. 2–й arteli, 1914. – 23 s.
- Bantыš-Kamenskiй N. N. Reestr delam krыmskogo dvora s 1474 po 1779 god. – Simferopolь: Tip. Tavričesk. gubernsk. pravleniя, 1893.
- Smirnov V. D. Krыmskoe hanstvo pod verhovenstvom Ottomanskoй Portы v XVIII v. do prisoedineniя ego k Rossii – Odessa: Tip. A. Šulьce, 1889.
- Smirnov V. D. Krыmskoe hanstvo v XVIII veke. – M.: Lomonosovъ, 2014. – ISBN 978-5-91678-230-1
- Smirnov V. D. Sbornik nekotorыh važnыh izvestiй i oficialьnыh dokumentov kasatelьno Turcii, Rossii i Krыma – SPb., 1881.
- Švab M. M. Russko-krыmskie otnošeniя seredinы XVI – pervыh let XVII vekov v otečestvennoй istoriografii 1940-h – 2000-h gg. – Surgut, 2011.
- Nekrasov A. M. (1999). Vozniknovenie i эvolюciя Krыmskogo gosudarstva v XV–XVI vekah (PDF) (ru:Otečestvennaя istoriя izd.). str. 48—58.
- Zaйcev I. V. (2010). Krыmskoe hanstvo: vassalitet ili nezavisimostь?//Osmanskiй mir i osmanistika. Sbornik stateй k 100–letaю so dnя roždeniя A.C. Tveritinovoй (1910–1973) (PDF) (Učreždenie Rossiйskoй akademii nauk, Institut vostokovedeniя izd.). str. 288—297.
- Zaйcev I. V. (2016). Gde ostanavlivalisь krыmskie poslы v Moskve i moskovskie poslы pri dvore krыmskogo hana v XVI veke?. Institut istorii imeni Šigabutdina Mardžani Akademii nauk Respubliki Tatarstan. str. 35—51.
- V.V. Penskoй (2010). „VOENNЫЙ POTENCIAL KRЫMSKOGO HANSTVA V KONCE XV – NAČALE XVII v?” (PDF). VOSTOK (ORIENS) (2): 56—66.
- Zaйcev I. V. (2004). Meždu Moskvoй i Stambulom (PDF). M.: Rudomino. D. D. Vasilьev. ISBN 5-7380-0202-4.
- Solovьёv S. M. (1856). Istoriя Rossii s drevneйših vremёn. 6, Gl. 2.
- Fadeeva Tatьяna Mihaйlovnaя (2001). Taйnы gornogo Krыma (Čufut–kale i Uspenskiй monastыrь). Simferopolь: Biznes–Inform.
- Fadeeva Tatьяna Mihaйlovnaя (2007). Gornый Krыm (Grobnica Džanike–hanыm dočeri hana Tohtamыša ). Simferopolь: Biznes–Inform.
- Glagolev V. S. (2018). Religiя Karaimov (PDF). M.: Izdatelьstvo ru:MGIMO–universitet.
- Domanovskiй A. M. (2017). Sekretы gosudarstvennogo ustroйstva Krыmskogo hanstva: Kuda stupit kopыto hanskogo konя, to i prinadležit hanu (PDF). 1. Harьkov: FOLIO. str. 11—16.
- Gorshenina, Svetlana. (2014). L'invention de l'Asie centrale: histoire du concept de la Tartarie à l'Eurasie. Droz. ISBN 9782600017886.
- Gorskiй, A. A. (2010). Russkoe Srednevekovьe. 1. M.: Olimp. str. 40. ISBN 978-5271237867. Arhivirano iz originala 2021-03-08. g. Pristupljeno 2020-06-01.
- K. A. Kočegarov (2008). Rečь Pospolitaя i Rossiя v 1680–1686 godah: zaklюčenie Večnogo mira (PDF). 1. M.: Indrik, Institut slavяnovedeniя Rossiйskoй akademii nauk. doktor istoričeskih nauk B. V. Nosov. str. 230. ISBN 978-5-85759-443-8.
- Čokan Č. V. (1984). Sobranie sočineniй v pяti tomah. 1. Almatы: Izdatelьstvo Akademii nauk Kazahskoй SSR.
