Википедија

Ksenotransplantacija

Ksenotransplantacija (od grč. речи; ξένος, xénos; странац), (engl. Xenotransplantation) je transplantacija (presađivanje) živih ćelija, tkiva ili organa sa jedne vrste na drugu, npr. sa svinja na ljude. Takve ćelije, tkiva ili organi nazivaju se ksenograft ili ksenotransplant.[1]. Za razliku od pojma alotransplantacija koja se odnosi na transplantaciju živih ćelija, tkiva ili organ kod iste vrste (npr. kod čoveka). Humana ksenotransplantacija nudi potencijal za lečenje u završnoj fazi bolesti koja je praćena otkazivanjem funkcija vitalnih organa (srce, bubreg, jetra...), što sve više postaje značajan zdravstveni problem u nekim delovima industrijalizovanog sveta.[2]

Ksenotransplantacija
Klasifikacija i spoljašnji resursi
MeSHD0014183

Istorija uredi

Istorijski razvoj kseonotransplantacije u svetu odvijao se hronološki ovim redosledom;[3]

Godina Otkrića
1906. Prvi pokušaj ksenotransplantacije, sa životinje na čoveka izveo je u

Francuskoj Matije Jabual (Mathieu Jaboulay). On je presadio bubreg svinje u jednu ženu i kozju jetru u drugu. Oba pacijentice nisu preživele.

1913. Prvi pokušaj transplantacije bubrega sa majmuna na čoveka izveo je (Schonstadt)
1963. Prvu ksenotransplantaciju sa majmuna izveo je Remetsma (Reemetsma)
1964. Prvu ksenotransplantaciju jetre izvršio je u SAD - Džejms Hardi (James Hardy).
1984. Prvu (neuspešnau) ksenotransplantaciju srca majmuna na čoveka (Babija Fae), izvršili su (L. Bailey, Loma Linda) sa Univerzitetskog medicinskog centra u Kaliforniji, SAD
1992.

Prvu ksenotransplantaciju jetre sa majmuna na čoveka izvršena je u Pitsburgu, Pensilvaniji, SAD

Neuspeli pokušaj ksenotransplantacije jetre sa goluba na čoveka izvršio je Cedars (Cedars) sa Sinajskog medicinskog centra u Kaliforniji, SAD

1998. Na Kongresu društva za transplanmtaciju u Montrealu osnovana je Međunarodna asocijacija za ksenotransplantaciju (IXA), sa ciljem da okupi sve zainteresovane ljude i organizacije u jedinstveni forum za:[4]
  • promociju i dalji razvoj ksenotransplantacije kao sigurnog, etički prihvaćenog i efikasnog terapijskog modaliteta,
  • edukaciju zdravstvenih radnika i bolesnika,
  • istraživanja u oblasti ksenotransplantacije i pristup i transfer tehnologija, uključujući i biotehnologije,
  • razvoj „odgovarajućih procedura za poboljšanje bezbednosti biotehnologije sačini Konvenciju za smanjenje svih mogućih pretnji na biološku raznovrsnost, uzimajući u obzir i rizik po ljudsko zdravlje“.
  • doprinos razvoju ljudskog blagostanja i promociji zaštite životne sredine na globalnom nivou,
  • pravovremeno reagovanje na nova društvena kretanja i usvajanje različitih etičkih i pravnih okvira.
2008. Održana je „Prva globalna konsultacija o regulativnim zahtevima za klinička ispitivanja u oblasti ksenotransplantacije“, koje je organizovana u saradnji sa Ministarstvom zdravlja Kine i Međunarodnim udruženjem za ksenotransplantaciju u Čangčau (Changsha), Kina, od 19-21. novembra. Skup je okupio 52 učesnika, eksperata i predstavnika zdravstvenih vlasti iz svih krajeva sveta. Na ovom skupu usvojen je „Čangčaški kominike“ (Changsha Communiqué)[5] u kome su sumirani svi rezultati ove konsultacije.

U dvadesetom veku obavljeno je oko 30 eksperimentalnih ksenotransplantacija. U stogodišnjoj istoriji transplantacije od svih životinja, babuni (pavijani) i svinje su bili najčešći donatori ksenotransplanta. babuni su genetički bliski ljudima, i zato su najčešće korišćeni za početne eksperimente. Sa šest babuna bubrezi su presađeni na ljude u 1964, srce babuna ugrađeno je u telo jedne bebe 1984, a dve jetre babuni presađena su u dva pacijenata u 1992. Iako su svi pacijenti umrli u roku od jedne nedelje nakon operacije, nisu umrli zbog odbacivanja organa, već od infekcije koja je uobičajena u pacijente na imunosupresivnoj terapiji.

Razlozi uredi

Glavni motiv za primenu transplantacije organa ili tkiva životinjskog porekla uslovio je „zakon ponude i potražnje“, (ili sve veća potražnja za ljudskim organima potrebnim za kliničke transplantacije), koja značajno prevazilazi trenutnu ponudu. Prema najnovijim statističkim podacima; samo u SAD deset pacijenata umre svakog dana, a na listi čekanja za prijem (transplantaciju) spasonosnih organa nalazi se više od 110.000 Amerikanaca (prema podacima na dan 4. januar 2011 [2]), a oko 40% kandidata sa liste čekanja, bili su mlađi od 50 godina.

Nemogućnost redovnog snabdevanja ljudskim organima za transplantaciju pokrenuo je nekoliko alternativnih metoda koje su u intenzivnoj fazi istraživanja i međunarodnoj etičkoj, pravnoj, verskoj raspravi i raspravama na brojnim forumima za ovu oblast zainteresovanih interesnih grupa;

  • Implantabilni mehanički uređaji (npr. veštačko srce) se istražuju u oblasti transplantacije srca.
  • Sve je izvesnija transplantacija ćelija i tkiva embriona u terapiji određenih bolesti, kao što su neurodegenerativna oboljenja, dijabetes..., gde humani (ljudski) materijal inače nije dostupan.[6][7]
  • Organi iz svinja sve više su predmet mnogih istraživanja u ksenotransplantaciji, delom zbog javno prihvataćenog stava o njihovom „ubijanju“ i fiziološka sličnosti između svinja, ljudi i nehumanih primata.
  • Ksenotransplantacija organa sa šimpanze i babuna sve više se izbegava, zbog etičke zaštite ovih životinja i straha od prenosa smrtonosnih virusa i drugih ksenozoonoza.
  • Ksenografti sa životinja su predloženi za primenu kod dece, koja su fizički suviše mala da prime organe odraslih ljudi i malog broja dece donora.
  • Konačno, većina pacijenata vidi ksenotransplantaciju kao prelaznu mogućnost do transplantacije ljudskih organa, u situacijama kada bolest opasno ugrožava život obolelog.[8]

Moguće indikacije uredi

Životinje kao potencijalni davaoci, mogle bi da obezbede nabavku lako dostupnih, visokokvalitetnih ćelije, tkiva i organa za uspešnu ksenotransplantaciju za eventualno lečenje širokog spektra ozbiljnih bolesti kao što su dijabetes, bolesti srca i bolesti bubrega. Uspešna ksenotransplantacija mogla bi da obezbedi transplantaciju ne samo za one ljude koji trenutno imaju potrebu za njom, već i za one koji bi u kasnijem životu imali potrebu za produženjem životnog veka.[5]

Etički i pravni problemi uredi

Iako postoji nekoliko slučajeva uspešno objavljene ksenotransplantacije,[9] ova vrsta transplantacije ne otvara samo mnoga nerešena medicinska pitanja, već pokreće i brojna pravna, verska i etička pitanja [10] među kojima su najznačajnija;[11]

  • Kraći životni vek životinja (npr. svinje) od ljudi, odnosno tkiva životinja imaju drugojačiji proces starenja.
  • Transmisija (prenošenje) bolesti (ksenozoonoza) i
  • Česte genetičke promene kod životinja takođe su razlog za zabrinutost.

Evo nekih bioetičkih i verskih pitanja koja su u svetu postavljana kao uslov za ksenotransplantaciju:

Udruženje za zaštitu životinja Velike Britanije (UNCAGED)

„Poslednjih sto godina smo svedoci mnogih pokušaja da se sprovede presađivanje organa životinja na čoveka - svi su propali. Sa svinjama se sada genetički manipuliše da one nose ljudske gene u nadi da serija brojnih neuspeha može biti pretvorena u održiv medicinski tretman. Oko 6.000 ljudi je na listama čekanja za ljudske organe: da li im ksenotransplantacija nudi realnu nadu, ili će to biti jedna od najvećih medicinskih katastrofa svih vremena?“ [10]

Papa Jovan Pavle II., 2000.

„Povodom 18. Svetskog kongresa za transplantaciju 2000. u Rimu, papa Jovan Pavle II po prvi put je prisustvovao nekom naučnom skupu van Vatikana. To je učinio iz dva razloga: prva njegova poruka je da je smrt mozga definitivni prekid čovekovog života, a druga poruka je da treba podsticati presađivanje organe od moždano mrtvih kako bi se pomoglo očuvanju života neizlečivim bolesnicima. Za ksenotransplantaciju, Jovan Pavle II, smatra da bi ona bila dopuštena, ako presađeni organ neće narušiti pihološki ili genski identiteta osobe koja ga prima i mora postojati potvrđena biološka mogućnost da će presađivanje biti uspešno i da primaoca neće izložiti preteranim rizicima“.[12]

Akademik Anton Švajger, 2003.

„Mada smo još daleko od ostvarenja, ksenotransplantacija već sada ona nameće antropološke, etičke, psihološke, verske, zakonodavne i druge probleme. Upućujemo na dokument Papske akademije za život: "Prospects for xenotransplantation" (26. septembar 2001). U njemu je predmet iscrpno obrađen sa gledišta teološke antrolopolgije, moralne teologije, bioetike, sociologije i prava, a priložene su i praktične smernice za dalje istraživanje i eventualnu praktičnu primenu. Sa bioetičkog gledišta naglasak je na riziku po zdravlje, a zahteva se isto što i za druge vrste transplantacije. S obzirom na veliku osetljivost predmeta, antropološka i moralno-teološka procena vrlo je obazriva i oprezna, a najbitniji je zaključak da ksenotransplantacija ne narušava čovekov lični identitet“. [13]

Medicinski, pravni, etički uslovi uredi

 
Svinja se navodi kao mogući donor ksenotransplanta u humanoj ksenotransplantaciji

Na osnovu preporuka SZO ksenotransplantacija mora da ispuni neke medicinske, pravne, etičke uslove i jednak pristup ovoj terapiji, pre svega zbog velike potencijalne koristi koju bi ona omogućila u budućnosti;[5]

  • Genetičkom modifikacijom životinja može se poboljšati efikasnost kenotransplantnog materijala.
  • Životinje koje se koriste u ksenotransplantacija treba da bude iz izdvojenog (zatvorenog) stada gajene u dobro kontrolisanim uslovima, bez prisusva patogena u okruženju sa visokim veterinarskim standardom za zdrave i kvalitetne životinje.
  • Poreklo životinja treba da bude detaljno provereno a životinje bez prisustva poznatih patogena i sa o lokacija (staništa) koje su trajno oslobođene od zaraznih bolesti.
  • Svim potrebnim zakonskim aktima mora biti regulisan pravni osnov i ovlašćenja da se mogu zabraniti sve zakonom neregulisane procedure koje nisu usklađene sa regulatornim zahtevima. Regulatorni sistem mora da bude transparentan, i da sadrži u sebi naučne i etičke procene i mišljenja i stavove javnosti.
  • Zbog mogućih rizika u društvu, trebalo bi da se u svakoj državi uspostavi ravnoteža očekujućih (mogućih) rizika, koji treba da bude u proporciji sa poznatim nivoom rizika. Nivo sigurnosti i efikasnost bi trebalo da bude uvek u skladu sa preporukama međunarodnih naučnih ustanova, kada je to moguće, i zahteva rigorozne prekliničke studije u kojima se primenjuju najrelevantniji životinjski modeli.
  • Ksenotransplantaciji se mogu podvrgnuti samo oni ljudi koji daju pristank i koji su motivisani i spremni da prihvate posebne uslove koji će biti od njih zahtevani. Takvi pacijenti treba da su u stalnom kontaktiu sa lekarima i treba da budu efikasno edukovani o njihovom tretmanu kao i poštuju i minimiziraju sve moguće rizike za sebe i društvo.
  • Pre ksenotransplantacija mora se voditi računa o pravilnom čuvanju životinja i pažljivom uzimanju uzoraka, kao i sprovođenju svih potrebnih procedura posle tretmana, o čemu se mora voditi uredna evidencija.
  • Doživotno praćenje primalaca, a možda i njihovih bližih kontakata.
  • Ksenotransplantni materijal i primalac moraju biti upisana u odgovarajuće baze podataka, koja mora obezbedi očuvanje privatnosti pacijenta i zaštićena.
  • Medicinski timovi moraju da imaju odgovarajuću stručnost i poznaju sve rizike po pacijenata, sebe i okolinu. Zbog rizika od pojave zaraznih bolesti u okruženju, u svakoj zemlji mora postojati sistem za nadzor i vanredne mere (koje se unapred planiraju) kako bi se u nepredviđenim situacijama pravovrtemeno reagovalo na bilo na otkaz funkcija transplantata ili infekcije.

Međunarodni normativi u oblasti ksenotransplantacije uredi

Navedeni normativi objavljeni su od strane američke Administracije za hranu i lekove (U.S.Food and Drug Administration). Smernice navedene u ovim dokumentima nedavno su prihvaćene i od strane drugih Javnih zdravstvenih službi i agencija u SAD, uključujući; Nacionalni institut za zdravlje (National Institutes of Health (NIH)), Centar za kontrolu i prevenciju bolesti (Centers for Disease Control and Prevention (CDC)), Administracija za zdravstvene resurse i usluge (Health Resources and Services Administration (HRSA)) i Odeljenje za zdravstvo i usluge (Department of Health and Human Services (DHHS)) Radnu grupu za ksenotransplantaciju (Working Group on Xenotransplantation).

  1. Guidance for Industry: Source Animal, Product, Preclinical, and Clinical Issues Concerning the Use of Xenotransplantation Products in Humans 4/3/2003
  2. Draft Guidance for Industry: Precautionary Measures to Reduce the Possible Risk of Transmission of Zoonoses by Blood and Blood Products from Xenotransplantation Product Recipients and Their Intimate Contacts 2/1/2002
  3. Draft Guidance for Industry: Precautionary Measures to Reduce the Possible Risk of Transmission of Zoonoses by Blood and Blood Products from Xenotransplantation Product Recipients and Their Contacts 12/23/1999
  4. PHS Guideline on Infectious Disease Issues in Xenotransplantation 1/19/2001
  5. Guidance For Industry: Public Health Issues Posed by the Use of Non-Human Primate Xenografts in Humans 4/6/1999

Fiziološki uslovi uredi

Obimna istraživanja (više od sto godina) nastoje da utvrde da li životinjski organi mogu da zamene fiziološke funkcije ljudskih organa i daju odgovor na neke od sledećih problema:[14]

  • Veličina ksenografta — razlike u veličini organa ograničavaju krug potencijalnih primalaca ksenotransplantata.
  • Trajnost ksenografta — dužina životniog veka (npr. kod većine svinja je oko 15 godina), trenutno je nepoznata i eksperimenti još nisu dali odgovor da li ksenograft možda da traje kraće ili duže od tog perioda.
  • Hormonske i proteinske razlike — neki proteini mogu biti molekularno nekompatibilni,[15] što bi moglo da izazove poremećaj važnih regulatornih procesa. Ove razlike ograničavaju mogućnost ksenotransplantacije jetre, jer ona igra važnu ulogu u metabolizmu proteina.[16]
  • Životna sredina - srce npr. svinje radi u drugojačijoj anatomskoj lokaciji i pod različitim hidrostatičkim pritiskom koji vlada u organizmu čoveka.[17]
  • Temperatura tela - temperatura tela npr. svinja je 39 °C (2 °C iznad prosečne temperatura ljudskog tela). Ova razlika može imati uticaj na aktivnosti važnih enzima i trenutno nije proučena.[16]

Izbor vrste donatora uredi

 
Patuljasta svinja se smatra potencijalnim donatorom za humanu transplantaciju srca.

Nedavni eksperimenti su pokazali da je transplantacija organa od genetički modifikovanih svinja i pavijana mogu dati relativno dobre rezultate i to uliva nadu za budućnost transplantacije organa sa svinja na ljude.

Osim nekoliko primenjenih jednostavnih procedure kao što su lečenje teških opekotina ljudi kulturom ćelija kože miševa, danas je to jedina ksenotransplantacija relativno prihvatljiva za ljude u vrlo strogo kontrolisanim indikacijama.[18]

Pošto su primati najbliži rođaci ljudima, oni su prvo smatrani potencijalnim izvorom organa za ksenotransplantacije na ljude. Šimpanze su prvobitno smatrane kao najbolja opcija, jer su njihovi organi slične veličine, a imaju i dobru krvnu kompatibilnost sa ljudima. Međutim, pošto je njihova dostupnost oko 1960. bila jako smanjena, oni su ubrzo stavljeni na spisak ugroženih vrsta, pa se pristupilo eksperimentima sa drugim potencijalnim donorima kserografta.

Umesto šimpanze odabrani su pavijani- babuni, kao lako dostupna vrsta u dovoljnom broju. Međutim, oni se takođe nisu pokazali u praksi kao najpogodniji potencijalni donori. Njihova tela su manje veličine, najčešće su krvne grupe O (univerzalni donator), imaju dug period trudnoće i obično daju malobrojno potomstvo i teško se privikavaju na život u zatvorenom prostoru. Pored toga, glavni problem kod upotrebe ksenografta neljudskih primata je povećan rizik transmisije bolesti, jer su oni blisko povezani sa ljudima.[19]

Svinje se trenutno smatraju kao najbolji kandidati za donaciju organa. One su lako dostupne, brzo sazrevaju, postoje u više rasa, prilagodile su se životu u zarobljeništvu, imaju velika legla. Zato što se koriste za ishranu ljudi, upotreba ksenografta svinja verovatno neće da izazove velike zamerke društava za zaštitu životinja.[20] Svinje su lako dostupne, njihovi organi su anatomski slični po veličini ljudskim a prenos infektivnih agenasa je manja verovatna, jer su bili u bliskom kontaktu sa čovekom tokom pripitomljavanja kroz više generacija.[21]
Trenutno se u eksperimentalnim ksenotransplantacijama najčešće koristi svinja kao donator, a babuni kao „ljudski model“. Međutim, upotreba svinjskih ksenografta je povezan sa imunološkom barijerom, koja dovodi do hiperakutnih odbacivanja transplantiranih organa u nehumanih primata ili čoveka kao primaoca.[22]

Prenos patogena uredi

Iskustva sa alotransplantacijom organa je pokazaolo da bolesti kao što su humanim virusima izazvana imunodeficijencije (HIV), Krojcfeld-Jakobova bolest, virusni hepatitis B i C i druhe infekcije virusima mogu se preneti sa čoveka donatora na primaoca. Slično tome, ksenotransplantacija predstavlja opasnost za infekciju sa poznatim, ili još nepoznatim, infektivnim agensima iz životinja donatora.[23]

Pavijani i svinje su nosioci bezbroj prenosivih patogena a postoji mnogo više onih koje još uvek ne možemo otkriti. Ove bakterije, virusi i gljivice mogu biti prilično bezazlene u njihovom prirodnom domaćinu, pavijanu ili svinji, ali veoma toksični (čak i smrtonosni), kod ljudi. Zato se Savetodavna grupa međunarodnih stručnjaka nedavno se sastala u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (SZO) da razgovara o napretku u ksenotransplantaciji i konstatovala da je glavni rizik u ksenotransplantaciji prenos transmisivnih bolesti. (ksenozoonoza). Mnoge ozbiljne infekcije u ljudskoj istoriji su nastali kod životinja. Kada se novi patogen unese u jednu osobu, on se može proširiti na veći deo stanovništva.[18]

Dve vrste životinjskih virusa su posebno patogeni i virulentni; herpes virusi i retrovirusi. Obe vrste su se već dokazale kao prilično bezopasne u majmuna jako fatalne za ljude. HIV, na primer, je retrovirus za koji mnogi naučnici veruju da se prenosi na ljude sa majmuna. Problem u obrnutom smeru (kao koristan za ljude) je taj što se npr. male boginje mogu kontrolisati kod ljudi, ali zato mogu brzo da unište celu koloniju majmuna.

Da bi kontrolisali ovaj rizik, nekoliko zemalja ima razvijene rigorozne smernice i procedure za nadzor nad sprovođenjem ksenotransplantacija. Međutim, ksenotransplantacija se sprovodi i u zemljama koje nemaju takav nadzor i gde materijali i procedure koje se koriste nisu podložne kontroli kvaliteta i bezbednosti. To znači da ne postoji dokaz o kvalitetu i poreklu životinja i mogućnost praćenja kretanja primaoca. Ovakav postupak tih zemalja ne daje nikakve garancije za proceduralnu bezbednost pacijenta i drugih ljudi u njegovom okruženju. Problem postaje globalan kada pojedinci putuju u zemlju gde ksenotransplantacija nema adekvatan nadzor zbog mogućeg daljeg širenja ksenozoonoza. Zato je međunarodna saradnja od najveće važnosti za primenu visokih standarda u ksenotransplantaciji u svim regionima sveta. Primenom takvih standarda i nadzora napori da se minimiziraju rizici u nekim zemljama neće biti narušeni i pored sve većih putovanja velikog broja ljudi u zemlje sa manje strogim zakonima.

Izvori uredi

  1. ^ See also Definition of the World Health Organization
  2. ^ a b „United Network for Organ Sharing (UNOS). Waiting list candidates. UNOS Web site.”. Pristupljeno 3. 1. 2011. ].
  3. ^ Kraća istorija ksenotransplantacije u svetu HRVATSKA DONORSKA MREŽA
  4. ^ Zadaci Međunarodnog udruženja za kseonotransplantaciju International Xenotransplantation Association (IXA)
  5. ^ a b v The Changsha Communiqué First WHO Global Consultation on Regulatory Requirements for Xenotransplantation Clinical Trials Changsha, China, 19-21 November 2008
  6. ^ (jezik: engleski)Hammerman MR. Transplantation of embryonic organs - kidney and pancreas. Am J Transplant. 2004;4 Suppl 6:14-24 [1]
  7. ^ (jezik: engleski)Human Cells or Tissues Intended for Transplant into a Human Recipient that Have Ex-vivo Contact with Live Non-human Animal Cells, Tissues or Organs Letter Food and Drug Administration
  8. ^ Martínez-Alarcón, L.; Ríos, A.; Conesa, C.; Alcaraz, J.; González, M. J.; Montoya, M.; Fernández, O. M.; Majado, M.; Ramírez, P.; Parrilla, P. (novembar 2005). „Attitude toward xenotransplantation in kidney and liver patients on the transplant waiting list”. Transplant Proc. 37 (9): 4107—10. PMID 16386638. doi:10.1016/j.transproceed.2005.09.187. .
  9. ^ „Organ Transplants from Animals: Examining the Possibilities”. Fda.gov. Internet Archive. Arhivirano iz originala 10. 12. 2007. g. Pristupljeno 3. 8. 2009. 
  10. ^ a b Nuffield Council on Bioethics. Animal-to-Human Transplants: the ethics of xenotransplantation. London: Nuffield Council on Bioethics, (1996). str. 68. uncaged.co.uk Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. septembar 2010)
  11. ^ Many of these are spelled out in Jack M. Kress, "Xenotransplantation: Ethics and Economics" 53 Food and Drug Law Journal 208 (1998).
  12. ^ Bioetička pitanja i dvojbe u presađivanju organa - poruke Ivana Pavla II HRVATSKA DONORSKA MREŽA
  13. ^ Ksenotransplantacija HRVATSKA DONORSKA MREŽA
  14. ^ Bach, F. H.; Fishman, J. A.; Daniels, N.; Proimos, J.; Anderson, B.; Carpenter, C. B.; Forrow, L.; Robson, S. C.; Fineberg, H. V. (1998). „Uncertainty in xenotransplantation: Individual benefit versus collective risk”. Nat Med. 4 (2): 141—4. PMID 9461178. S2CID 11465131. doi:10.1038/nm0298-141. .
  15. ^ Platt, J. L. (1996). „The immunological barriers to xenotransplantation”. Crit Rev Immunol. 16 (4): 331—58. PMID 8954254. .
  16. ^ a b Dooldeniya, M. D.; Warrens, A. N. (2003). „Xenotransplantation: where are we today”. J R Soc Med. 96 (3): 111—117. PMC 539416  . PMID 12612110. doi:10.1258/jrsm.96.3.111. 
  17. ^ Candinas, D.; Adams, D. H. (2000). „Xenotransplantation: Postponed by a millennium?”. Q J Med. 93 (2): 63—66. PMID 10700475. doi:10.1093/qjmed/93.2.63. 
  18. ^ a b Media centre (WHO) Animal to human transplantation — future potential, present risk World Health Organization (WHO)
  19. ^ (jezik: engleski)Michler, R. 1996. Xenotransplantation: Risks, Clinical Potential, and Future Prospects. EID 2(1) [2]
  20. ^ Allan, J. S.; Rose, G. A.; Choo, J. K.; Arn, J. S.; Vesga, L.; Mawulawde, K.; Slisz, J. K.; Allison, K.; Madsen, J. C. (2001). „Morphometric analysis of miniature swine hearts as potential human xenografts”. 2001 May. 8 (2): 90—3. PMID 11328578. S2CID 40301345. doi:10.1034/j.1399-3089.2001.00176.x. 
  21. ^ (jezik: engleski)Taylor, L. 2007. XenotransplantationEmedicine online journal
  22. ^ Platt, J. L. (oktobar 1994). „A perspective on xenograft rejection and accommodation”. Immunol Rev. 141: 127—49. PMID 7868152. S2CID 86520273. doi:10.1111/j.1600-065X.1994.tb00875.x. 
  23. ^ (jezik: engleski)Information and Recommendations for Physicians Involved in the Co-Culture of Human Embryos with Non-Human Animal CellsU.S.Food and Drug Administration (FDA)

Literatura uredi

  • Clare Thompson, "Dead Reckoning", Sunday Times magazine, 26.6.97: 17.
  • Department of Health: The Advisory Group on the Ethics of Xenotransplantation [AGEX]. Animal tissue into humans. London: Her Majesty's Stationery Office. (1997). str. 34.
  • Nuffield Council on Bioethics. Animal-to-Human Transplants: the ethics of xenotransplantation. London: Nuffield Council on Bioethics. (1996). str. 68.
  • AGEX: 34. Dr Ray Greek, "Risks and Alternatives in the United States", in Animal-to Human Organ transplants: A Medical and Legal Perspective, Fourth International Scientific Congress Vancouver, July 1997. Doctor and Lawyers for Responsible Medicine (DLRM): 12.
  • E. Hooper, The River: a journey back to the source of HIV and AIDS, Allen Lane, 1999.
  • Robin A. Weiss, "Transgenic pigs and virus adaptation". Nature 391: 328.
  • Jonathan S. Allan, "Xenotransplantation at a crossroads: Prevention versus progress", Nature #Crick SJ et al, "Anatomy of the pig heart: comparisons with normal human cardiac structure", J Anat 1998 Jul; 193 (Pt 1): 105-19.
  1. Langley G & D'Silva J, Animal organs in humans (BUAV & CIWF: 1998): 33-38.
  1. Allan J S et al, "Amplification of simian retroviral sequences from human recipients of baboon liver transplants", AIDS Res. Hum. Retroviruses 1998, 14: 821-824.
  2. Robin A. Weiss, "Transgenic pigs and virus adaptation". Nature 391: 328.
  3. Paradis K et al, "Search for cross-species transmission of porcine endogenous retrovirus in patients treated with living pig tissue", Science, 20 August 1999, 285: 1236-1241.
  4. According to Peter Collignon, a microbiologist in the Infectious Diseases Unit at Canberra Hospital, Australia. (Quoted in Press Release from Campaign for Responsible Transplantation (CRT), "Coalition Exposes Flaws in Pig Transplant Study," August 23 1999)
  5. R. Weiss, "Xenografts and Retroviruses," Science, 285 (20.8.99): 1221-1222.
  6. T. Ross, "Xenotransplants & Porcine Menangle Virus," (WHO EDX), Vol. 4 #2 990829), posted 29 August 1999.

Spoljašnje veze uredi



 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ксенотрансплантација&oldid=27717158”