Labud Kusovac
Labud Kusovac (1898 — 1967) bio je crnogorski novinar, komunista i revolucionar.
| labud kusovac | |
|---|---|
 Labud Kusovac | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 1898. |
| Mesto rođenja | Knjaževina Crna Gora |
| Datum smrti | 1967. (68/69 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, SR Srbija, SFR Jugoslavija |
| Profesija | novinar, političar |
| Porodica | |
| Supružnik | Kristina Kusovac |
| Delovanje | |
| Član KPJ od | 1920. |
Biografija uredi
Rođen je 1898. godine u Crnoj Gori.
Pridružio se komunističkom pokretu kao student u Jugoslaviji i Beču, gde je njegova žena Kristina takođe bila aktivna. Član KPJ od 1920. godine.[1]
U Beču je bio član jugoslovenskog „Kluba studenata marksista“. Od 1924. godine je bio urednik uglednog međunarodnog lista »Balkanska federacija«, koji je izlazio na francuskom u Beču.[1] Zajedno sa Mustafom Golubićem, 1925. godine je učestvovao u pokretanju partijskog lista „Srp i čekić“, u čijoj se redakciji nalazio duže vremena.[2] Ovaj list su rasturali ilegalnim putem u Jugoslaviju, najviše Dunavom preko radnika na brodovima.[2]
Nakon što je doktorirao u Beču vratio se u Beograd, gde je uhapšen 1927. godine.[3] Februara 1928. je oslobođen, nakon čega je sa ženom napustio zemlju. Nakon boravka u Beču otišli su u Moskvu, gde su se pridružili jugoslovenskoj delegaciji Kominterne.[3] Emigrirao je u SSSR 1932. godine.[1] Do 1937. godine radio je u aparatu Crvene sindikalne internacionale.
Od 1937. godine je prešao u Pariz, gde radi u aparatu CK KPJ.[1] Pod pseudonimom Obar je postao član Centralnog komiteta KPJ u Parizu.[3] Po izbijanju Španskog građanskog rata, u Parizu je odmah formiran Međunarodni komitet za pomoć Španiji, u kome je radio Labud Kusovac, i Jugoslovenski nacionalni komitet koji je postao glavni punkt za prihvat i upućivanje jugoslovenskih dobrovoljaca u Španiju.[4]
Nakon likvidacije generalnog sekretara Milana Gorkića 1937. godine, dvojica pariskih vođa KPJ, Dalmatinac Ivo Marić i Crnogorac Labud Kusovac, nastojali su da se pozicioniraju kao njegovi naslednici.[5] Marić i Kusovac su bili sve do 1938. u Parizu. Dok je Kusovac bio sekretar Španskog komiteta, dotle je Marić radio u emigracijskim organizacijama.[6]
Jula 1938. godine Josip Broz Tito je u pismu šefu Kominterne Georgi Dimitrovu izjavio da je isključio svoje suparnike Labuda Kusovca i Ivu Marića iz KPJ.[7] Istog meseca, pariska policija je otkazala gostoprimstvo dr Labudu Kusovcu, Ivanu Mariću i njihovim suprugama, zatim Živojinu Pavloviću i još nekolicini njihovih bliskih saradnika.[6]
Godine 1939. Tito ga je, zajedno sa Marićem i drugim vođama KPJ, isključio iz Partije tokom Velike čistke.[8] Obrazloženje je glasilo: „Razorno antipartijsko djelovanje, grupašenje, unošenje zabune u redove Partije, širenje lažnih glasina i veze sa trockističkim i drugim sumnjivim elementima, itd."[8] Njegova žena Kristina Kusovac je tada bila izbačena iz KPJ zajedno sa njim.
Labud Kusovac je posle rata vraćen u KPJ, ali je 1948. godine zajedno sa ženom uhapšen i poslat na zatvor Goli otok. Osuđen je na dve godine, ali je u logoru proveo šest godina.[3] Ostao je među poslednjim zatvorenicima na Golom otoku. Pušten je tek 5. avgusta 1954. godine.[9]
Nakon izlaska iz zatvora, bio je povezan sa Vladom Dapčevićem i drugim golootočanima.[10] Živeo je povučeno do svoje smrti 1967. godine.[3][1] Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.
Reference uredi
- ^ a b v g d Ivan Očak, Jugoslavenske vanpartijske emigrantske organizacije u Sovjetskom Savezu između dva rata
- ^ a b „Vera Mujbegović: BEČKE GODINE MOJIH RODITELjA”. Arhivirano iz originala 11. 06. 2015. g. Pristupljeno 23. 10. 2014.
- ^ a b v g d Drachkovitch, Milorad M. (1986). Biographical Dictionary of the Comintern. Hoover Press. str. 243—. ISBN 978-0-8179-8403-8.
- ^ „Arhivirana kopija” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 06. 07. 2016. g. Pristupljeno 23. 10. 2014.
- ^ Banac, Ivo (1988). With Stalin Against Tito: Cominformist Splits in Yugoslav Communism. Cornell University Press. str. 67—. ISBN 978-0-8014-2186-0.
- ^ a b Živojin Pavlović, Bilans sovjetskog termidora: Prikaz i otkrića o delatnosti i organizaciji Staljinskog terora
- ^ Auty 1974, str. 154.
- ^ a b Branko Petranović, Momčilo Zečević: JUGOSLAVIJA 1918-1988 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. новембар 2021) (poglavlje ORGANIZACIONO-IDEOLOŠKO SAZREVANJE KPJ U PREDVEČERJE APRILSKOG RATA Архивирано на сајту Wayback Machine (12. мај 2013))
- ^ Udruga Goli otok "Ante Zemljar
- ^ „Slavko Ćuruvija: Ja, Vlado Dapčević” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 24. 07. 2015. г. Приступљено 23. 10. 2014.
Литература uredi
- Banac, Ivo (1988). With Stalin Against Tito: Cominformist Splits in Yugoslav Communism. Cornell University Press. стр. 67—. ISBN 978-0-8014-2186-0.
- Drachkovitch, Milorad M. (1986). Biographical Dictionary of the Comintern. Hoover Press. стр. 243—. ISBN 978-0-8179-8403-8.
- Auty, Phyllis (1974). Tito: A Biography. Penguin. ISBN 978-0-14-021800-8.
