Lavrentijeva hronika
Lavrentijeva hronika je jedna od najstarijih sačuvanih ruskih hronika, nastala u XIV veku.
Sačuvan je u jedinoj pergamentnoj kopiji iz 1377. godine, koju je napisao monah Lavrentije po naređenju velikog kneza Suzdalsko-Nižnjeg Novgoroda Dmitrija Konstantinoviča. U početnom delu sadrži „Povest prošlih vremena“, najraniju poznatu rusku hroniku, koju je priredio iguman Silvestar [1].
Rukopis se čuva u Ruskoj nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu, broj F.IV.2. Letopis je dobio ime po imenu monaha Lavrentija, koji je u kolofonu potpisao ovu knjigu.
Lavrentijev letopis je uticao i na kasnije letopise – Trojicki letopis, Novgorodsko-sofijski svod itd.
Istorija otkrića i objavljivanja uredi
Ne kasnije od kraja 16. veka i do početka 18. veka Lavrentijevski letopis se čuvao u Roždestvenskom manastiru u gradu Vladimiru. Zatim je rukopis završio u privatnoj kolekciji. Godine 1792. kupio ju je grof Musin-Puškin (po njegovom imenu u staroj istoriografiji, na primer, od N.M. Karamzina, Lavrentijeva hronika je nazvana Puškinov list). Ovaj ga je dao Aleksandru I. Godine 1811. car je preneo hroniku u Carsku javnu biblioteku (danas Nacionalna biblioteka Rusije), gde se rukopis čuva i danas.
Prvi put je u potpunosti objavljen 1846. godine u Kompletnoj zbirci ruskih letopisa (1. tom).
1872. godine rukopis je delimično objavljen fototipski (hronika je izlazila samo do 1110. godine, odnosno samo „Povest prošlih vremena“)[2].
Izvori uredi
- ^ T.1. I. II. Lavrentьevskaя i Troickaя letopisi.— SPb: Tipografiя Эduarda Praca, 1846; 2-e izd. / Pod red. E. F. Karskogo. Vыp.1-3. — L., 1926—1928. (pereizdaniя: M., 1961; M., 1997, s novыm predisloviem B. M. Klossa; M., 2001)
- ^ Letopisь po Lavrentьevskomu spisku. Izdanie Arheografičeskoй komissii. — SPb, 1872. (2-e izd. — SPb, 1897)