Ladislav I Sveti

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Ladislav I.

Ladislav I Ugarski, poznat i kao Ladislav Sveti (mađ. I. (Szent) László, sloven. Svätý Ladislav I, polj. Władysław I Święty; r. 1040. - 29. jul 1095), bio je ugarski kralj (1077—1095) iz dinastije Arpadovića. Ladislav je bio jedan od najpoštovanijih vladara srednjovekovne Ugarske. Pre stupanja na presto bio je savetnik svoga brata, Geze I, koji se borio protiv svog rođaka Šolomona. Kada je Geza I umro, njegovi sledbenici su ga proglasili kraljem, kome je, po tradiciji kao najstarijem članu kraljevske loze, ta titula i pozicija pripadala. Tokom dugog perioda građanskih ratova, Ladislav je ojačao svoje pozicije i doneo je niz zakonskih propisa i uneo je red u kraljevstvo. Posle kanonizacije (27. jun 1192), Ladislav je postao uzor i model narednih ugarskih kraljeva.

Ladislav I Ugarski
Ladislav I, slika iz Ilustrovane hronike.
Lični podaci
Datum rođenja	(1040-06-27)27. jun 1040.
Mesto rođenja	Kraljevina Poljska
Datum smrti	29. jul 1095.(1095-07-29) (55 god.)
Mesto smrti	Njitra, Kraljevina Ugarska
Porodica
Supružnik	Adelaida od Rajnfeldena
Potomstvo	Piroška Ugarska
Roditelji	Bela I Ugarski Adelaida Poljska
Dinastija	Arpadovići
Kralj Ugarske
Period	25. april 1077. — 29. jul 1095.
Prethodnik	Geza I
Naslednik	Koloman

Biografija

Ladislav je bio drugi sin Bele I i Adelaide Poljske. Rođen u Poljskoj, gde je njegov otac pobegao posle neuspelog pohoda protiv Stefana I, prvog ugarskog kralja. Ladislav je dobio ime po slovenskim običajima svoje majke ali je ipak, kasnije u Ugarskoj, bio poznat pod imenom Laslo (László)

Tokom 1048. godine cela Ladislavova porodica se preselila za Ugarsku. Tom prilikom je Bela I, od svog brata Andraša I koji je nasledio krunu od Petra I, dobio apenažu ("Tercia pars Regni") od jedne trećine Ugarske. Odmah posle preuzimanja dužnosti kralja, Andraš I je morao da stupi u borbu protiv Hajnriha III koji je bio priznat od strane Andraševog prethodnika Petra I. Andraš i grof Bela su uspešno odbranili svoje teritorije od nemačkih napada i uspeli su da očuvaju nezavisnost ugarske krune.

Ovaj savez, Andraša i Bele, je funkcionisao sve do 1053. i rođenja Andrašova sina Šolomona, za koga je Andraš hteo da osigura tron, iako po ugarskim naslednim običajima u slučaju kraljeve smrti, krunu nasleđuje najstariji član kraljevske familije, a to bio bio Bela, a ne kraljev sin.

Andraš I je 1057. zbog toga krunisao svoga sina Šolomona za Ugarskog kralja. Ladislav je prisustvovao ovom činu zajedno sa ocem i braćom. Grof Bela nije bio zadovoljan ovim rešenjem pa je sa svojom porodicom otišao 1059. u Poljsku, da bi se godine dana nakon toga vratio sa poljskom vojskom sa ciljem da za sebe osigura tron. Andraš I je izgubio dve bitke u ratu protiv svog brata Bele, a ubrzo je i umro. Bela je posle ovoga krunisan 6. decembra 1060. Nakon Beline smrti 11. septembra 1063. godine njegovi sinovi su bili spremni da prihvate vladavinu svog rođaka Šolomona, koji se vratio sa nemačkom armijom da traži presto. Belini sinovi su zauzvrat tražili pravo da naslede vojvodstva svoga oca. Solomon je to odbio, pa su trojica braće Geza, Ladislav i Lampert napustili Ugarsku. Otišli su u Poljsku i sačekali su odlazak nemačke armije, pa su pokušali da povrate vlast uz pomoć vojske poljskoga kralja Boleslava II, rođaka njihove majke.

Da bi izbegli građanski rat, Šolomon i trojica braće su sklopili sporazum 20. januara 1064. godine u Đeru. Šolomonu je ostala titula kralja, a braća su dobila očeve posede i apanažu od jedne trećine Ugarske.

Grof od Tercia pars Regni

Ladislav I

U godinama koje su sledile, Ladislav je živeo u miru sa tadašnjim kraljem Šolomonom. Kada su Pečenjezi 1068. godine ugrozili kraljevstvo i upali na teritorije Erdelja, Ladislav ih je sa braćom i kraljem pobediom u bici kod Kerleša (Chiraleş), mesta u današnjoj Rumuniji. Jedna od legendi vezanih za Ladislava potiče iz ovog perioda. Legenda glasi da je jedan od pečenjeških ratnika oteo lepu Mađaricu da bi je odveo sa sobom i da ga je Ladislav progonio, sustigao i oslobodio devojku od strašnog ropstva.

Ugleda preblaženi erceg Ladislav neznabošca, koji je na leđima svoga ata vodio lepu Mađaricu. Misleći da se radi o ćerci episkopa varadinskog, sveti erceg Ladislav, i pored toga što beše teško ranjen, potera ga svom brzinom na atu svome, kog je zvao Seg. Kada mu se, međutim, približi da ga probode kopljem, malo mu je falilo za to, jer niti mu je at kasao brže od drugog ata, niti je njegov at imalo smanjivao kas, nego je razmak od vrha koplja i Kumanovih [sik] leđa iznosio kao dužina jedne ljudske ruke. Sveti erceg Ladislav doviknu ovako devojci: „Sestro lepa, obgrli Kumana oko pojasa i baci se na zemlju“. To ona i uradi. Hoteći da ga ubije dok ležao oboren na zemlji, blaženi erceg Ladislav nameri se kopljem na nj izdaleka. No, devojka ga je preklinjala da ga ne ubije, nego da ga pusti. Odavde se, dakle, vidi da kod žena vere nema, pošto je, verovatno iz nečasne ljubavi, [lepa Mađarica] htela da oslobodi [svog otimača]. Međutim, sveti erceg boreći se dugo sa njim, ubi ga presekavši mu žilu [na vratu]. Devojka, međutim, nije bila episkopova kći.

— Mađarska ilustrovana hronika, glava 55

Negde u isto vreme Ladislav se oženio prvi put i po nekim izvorima to je bila ćerka nemačkog grofa.

Oko 1071. Ladislavov stariji brat grof Geza odbio je da podeli plen sa kraljem Solomonom. Radilo se o plenu dobijenom prilikom zauzimanja Beograda koji je bio u rukama Vizantije. Nakon toga pogoršali su se odnosi kralja Šolomona i trojice braće. Kada je Solomon 1072. krenuo u novi pohod na Beograd pratio ga je samo grof Geza. Ladislav i Lampert su ostali da čuvaju svoja vojvodstva, plašeći se da bi izdaje od strane kralja.

Tokom 1073, došlo je do otvorenih sukoba između kralja i trojice braće. Svako je tražio pomoć sa strane. Šolomon je dobio pomoć od Hajnriha IV, a Ladislav, Geza i Lampert su tražili pomoć od svojih poljskih i čeških rođaka. Ladislav je otišao u Moravsku gde je dobio pomoć od svog zeta, grofa Ota od Moravske. Vratio se tačno na vreme, jer je njegov brat Geza bio poražen u vreme njegovog odsustva u bici kod Kemeja 26. februara 1074. Nova odlučujuća bitka odigrala se 14. marta kod mesta Mođorod (Mogyoród) gde su braća definitivno porazili kralja Šolomona, koji je morao da pobegne u zapadni deo Ugarske kraljevine. Gezu su njegove pristalice proglasile kraljem, a istovremeno novi kralj je potvrdio vlasništvo, tj. vojvodstva svoje braće Ladislava i Lamperta.

Za vreme Gezine vladavine Ladislav je bio vojni komandant ugarske armije. U jesen 1074. ponovo je pobedio vojsku kralja Šolomona u bici kod Njitre. Tokom 1076. Ladislav je pokušao da osvoji i od Šolomona preuzme Požonj, ali u tome nije uspeo.

Posle smrti svoga brata Geze 25. aprila 1077. godine Ladislav je proglašen za kralja. Ipak nije krunisan Krunom Svetog Stefana, koja je i dalje bila u posedu kralja Šolomona.

Borba za presto

U vreme kada je Ladislav bio krunisan vojvodstva Mošon i Požonj su i dalje bili pod vlašću kralja Šolomona koji je i dalje imao podršku svog zeta nemačkog kralja Hajnriha IV. Ladislav je zbog toga potražio pomoć i podršku od Hajnrihovoga rivala, vojvode Rudolfa I od Švabije, koga su Hajnrihovi protivnici proglasili kraljem Nemačke. Da bi ozvaničio savez oženio se sa Rudolfovom ćerkom Adelaidom.

Tokom 1079. godine Ladislav je uspeo da osvoji tvrđavu Mošon. Posle ovog uspeha Ladislav je počeo pregovore sa kraljem Šolomonom, koji je posle ovoga abdicirao u korist kralja Ladislava 1081. u zamenu za poveće imanje. Šolomon je kasnije kovao zaveru protiv kralja Ladislava, ali je otkriven i Ladislav je zatvorio Solomona.

Na inicijativu kralja Ladislava, papa Grgur VII je naredio kanonizaciju prvog ugarskog kralja Stefana I i njegovog sina Emerika (Szent Imre). Na dan posvećivanja 15. avgusta 1083. godine, Šolomon je pušten na slobodu i onda je otišao i pridružio se Pečenjezima. Tokom 1085. Pečenjezi su prodrli na teritorije istočne Ugarske, ali ih je kralj Ladislav porazio i od tada je njegova vlast bila neupitna.

Unutrašnja politika

Posle smrti kralja Stefana I u državi je zavladalo bezvlašće, a kralj Ladislav je dolaskom na vlast hteo da unese red u državu. Prvo je proglasio oštre zakone protiv kriminalaca a zatim je i za najmanje kršenje zakona uveo oštre kazne, uključujući i smrtne. Čak se i kršenje religijskih zakona drastično kažnjavalo.

Kralj Ladislav se posvetio reorganizaciji Katoličke crkve u Ugarskoj. Osnovao je 1087. novu biskupiju sa sedištem u Zagrebu i premestio je sedište biskupije iz Bihara u Oradeu. Takođe je ozvaničen zakon koji je dozvoljavao ženidbu svetih lica, što je bilo u suprotnosti sa kanonskim zakonom katoličke crkve.

Vladavina

Porazom nemačkoga kralja u borbi za investituru protiv papske vlasti oslobodio je Ladislava nemačkoga pritiska , pa je proširio svoje teritorije ka jugu i istočnim Karpatima. Tokom 1087, kralj Ladislav je poslao svoje izaslanike Hermanu od Salme, nemačkom kralju, koji je dobio ovo zvanje posle smrti Ladislavovog svekra Hajnriha IV, ali pošto je u međuvremenu saznao za smrt Šolomona, nije više hteo da se meša u unutrašnju politiku Svetog rimskog carstva.

Posle smrti Dmitra Zvonimira 20. aprila 1089. godine, njegova udovica Jelena (Ilona), inače Ladislavova sestra, je podržala svog brata i posle smrti Stjepana II Trpimirovića 1091, je pomogla da Ladislavova vojska uđe na teritorije današnje Hrvatske

Ova Ladislavova akcija je dovela do neželjene reakcije. Vizantijski car Aleksije I Komnin, je nagovorio Kumane da zauzmu istočne delove Ugarskog kraljevstva. Kada je za to čuo, kralj Ladislav je krenuo sa svojom armijom u pohod protiv Kumana i porazio ih je u bici kod reke Tamiša. Posle ove pobede Ladislav je okupirao deo Srema i Beograd.

U jesen 1091, papa Urban II je tražio da ga Ladislav prizna za duhovnog vladara nad novoosvojenim teritorijama međutim Ladislav je to odbio, ali priznao je antipapu Klementa III koji je bio priznat od strane sledbenika Svetog rimskog carstva. Tokom 1092. godine kralj Ladislav je poveo svoju vojsku protiv princa Vasilka Rostislavića, koji se udružio sa Kumanima, i porazio ga. Takođe, kralj Ladislav, je 1093. godine podržao vojvodu Zbignjeva, vanbračnog sina Vladislava I Hermana, u pobuni protiv svoga oca.

Smrt kralja

Poslednje godine vladavine kralja Ladislava je karakterizirala politika sređivanja unutrašnje situacije i odnosa dva nećaka Kolomana i Almoša. Kako Ladislav nije imao muške potomke, nećaci, Gezini sinovi su se nadali kruni. Ladislav je davao prednost mlađem, Almošu, kome je dao i titulu kralja Hrvatske. Koloman se međutim nije slagao sa ovom odlukom i otišao je 1095. za Poljsku.

Već u poznim godinama, kralj Ladislav je odlučio da pomogne svojim sestrićima, vojvodi Svatopluku od Češke i vojvodi Otu II od Moravije u kampanji protiv vojvode Bratislava II od Češke, kada je saznao da se Koloman vratio u Ugarsku sa poljskim trupama da preuzme vlast. Tokom ovih događaja vremešni kralj je i umro.

Sahranjen je u crkvi u Šomođvaru, koja je sagrađena 1091. godine.

Ni jedan mađarski kralj nije bio ožaljen kao kralj Ladislav, žalost je trajala tri godine i smatran je za sveca i pre kanonizacije. Za njega su vezane mnoge legende. Zvanično je proglašen za sveca 27. juna 1192. godine.

Sveti Ladislav se takođe poštuje kao svetac zaštitnik.

Ženidba i deca

Žene:

• 1077.: Adelaida, ćerka vojvode Rudolfa I,
• Adelaida Savojska, druga žena

Deca:

• Priska (r. 1080. - 13. avgust 1134), žena Jovan II,
• Ćerka, nepoznato ime (? - ?), žena princa Jaroslava od Volhnije.

Porodično stablo Ladislava I

16. Takšonj

8. Vojvoda Mihajlo

17. Neimenovana "sa teritorije Kumana"

4. Vazul

2. Bela I

5. Neimenovana Tatonj (Tátony)

1. Ladislav I (László I)

24. Mješko I

12. Boleslav Hrabri

25. Dubravka

6. Mješko II Pjast

26. Dobromir iz Laušica

13. Emnilda

3. Adelaida Poljska

28. Grof Herman I

14. Eco, grof Lotaringije

29. Hajlvig

7. Ričeza od Lotaringije

30. Oton II

15. Matilda od Nemačke, grofica Lotaringije

31. Teofanija

Literatura

• Engel, Pál (2001). The Realm of St. Stephen: A History of Medieval Hungary, 895-1526. London & New York: I.B.Tauris. 
• Kristó Gyula - Makk Ferenc: Az Árpád-ház uralkodói (IPC Könyvek,) 1996
• Korai Magyar Történeti Lexikon (9-14. század), főszerkesztő: Kristó Gyula, szerkesztők: Engel Pál és Makk Ferenc (Akadémiai Kiadó, Budapest,) 1994
• Magyarország Történeti Kronológiája I. – A kezdetektől 1526-ig, főszerkesztő: Benda Kálmán (Akadémiai Kiadó, Budapest,) 1981
• Kosztolnyik, Z.J. Five Eleventh Century Hungarian Kings, 1981.
• Rokai, Peter (2002). „Istorija Mađara od najstarijih vremena do Mohačke bitke 1526. godine”. Istorija Mađara. Beograd: Clio. str. 7—183. 
• Szoldos, Attila (1998). „Hrvatska i Slavonija u kraljevstvu Arpadovića”. Povijesni prilozi. 17: 287—296. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.