Langobardi

Langobardi ili Lombardi (lat. Langobardi, ital. Longobardi, lomb. Longobard (zap.)), su zapadnogermansko pleme koje se prvi put spominje u delima Gaja Julija Cezara oko pedesetih godina pre n. e u sklopu Svevskog vojnog saveza duž reke Elbe, Majne, Nekara i gornje Rajne.

Prvi pomen plemena Langobarda se nalazi u Cezarovom spisu o Galskom ratu. Langobardi se kod Cezara ne spominju tim imenom, već samo kao zapadnogermansko pleme. Cezar spominje Langobarde na području reke Elbe, Majne, Nekara (danas u Nemačkoj) i gornje Rajne. U stvari bio je to Svevski široki vojni savez, kojim je u početku zagospodarilo pleme Sveva, a kome su pored Langobarda pripadala i plemena: Markomana, Semona i Hermundurija, kao i niz sitnijih plemena na donjoj Rajni. Rimljani su za vreme Cezara, a posebno nakon njegove smrti vodili brojne ratove sa ovim Svevskim savezom za odbranu njihovih zapadnih granica carstva. Veliko pomeranje Langobarda je usledilo odmah nakon krize Rimskog carstva i sve većeg nadiranja drugih varvarskih plemena.

Svevski vojni savez se raspao, a odvojena plemena su imala svoje plemenske vođe. Kod Langbarda je poznata titula koning, što je i slično kao kralj, ali se radi samo o istaknutim plemenskim vođama.

Langobardi dolaze početkom 3. veka na područje Skandinavskog poluostrva gde se sukobljavaju sa ostalim manjim plemenima. Prema svedočanstvu langobardskog istoričara Pavla Đakona, druga plemena nisu znali Langobarde pod tim imenom, već su ih nazivali „Vinili“, po gotskom stočarskom plemenu „Vinja“ koje je jedno vreme živelo u dolini Odre. Langobardi su po dolasku u Skandinaviju dobili svoje prve vođe.

Braća Ibo i Ajo su uzeli vlast nad čitavim plemenskim savezom i poveli ga u traganju za novim životnim prostorom. Tragajući za prostorom, Langobardi su neposredno došli u sukob sa Vandalima i njihovim kraljem Godanom. Posle njihovog poraza, vandalski kralj je naredio da se na njegov dvor pojavi nekolicina poraženih koji će narediti svojim ženama da puste kosu do lica u znak poraza. Čim je kralj video prizor ispred dvora sa puštenim kosama, nasumično je pitao svoje sluge: Ko su ove dugobradonje? Tako je i nastao naziv za Langobarde, jer na latinskom to i znači:(lang-duga, bart-brada).

Po napuštanju Skandinavije, Langobardi se nastanjuju na teritoriji Skoringe (danas Nemačka)^[1]. Pred kraj 5. veka napuštaju ove prostore i dolaze na ušću Labe na zapadnoj i levoj obali te reke. Na ovim prostorima Langobardi ostaju sve do prelaza iz 3. u 4. vek, a tada se njihova glavnina u sporom kretanju kroz srednju Evropu, Šlesku i Moravsku doselila u srednje Podunavlje. Početkom V veka oni su udarom uzeli državu Herula u južnoj Slovačkoj, pa su odatle svoju vlast proširili na južnu Moravsku, južnu Češku i Donju Austriju.

Početkom četvrtog veka dolaze na prostoru donje Odre i postaju susedi Vandala. Langobardi se dalje kreću prema jugoistoku, preko Moravske u Zapadnu Panoniju gde dolaze u sukobe sa okolnim plemenom Gepida u 6. veku. Za vreme njihovog vladara Vaha postaju kraljevina i organizovana država. Učestvuju kao saveznici u borbi protiv Ostrogota na strani Vizantije. U Panoniji ostaju sve do dolaska Avara koji ih potiskuju. Početkom 568. godine počinje njihova velika seoba pod kraljem Alboinom u Italiju koja je ostala opustošena posle proterivanja Ostrogota.

Kralj Alboin organizuje stabilnu državu, učvršćuje kraljevsku vlast i deli zemlju na 13 nezavisnih vojvodstava. Langobardska kraljevina u Italiji će trajati od 568. do 774. godine. Langobardi su po zauzimanju prostora Italije polako počeli da šire svoju vlast, da oduzimaju imanja sveštenicima i da vrše feudalizaciju zemlje.

Pošto su zauzeli sve veće gradove osim Rima, došli su u sukob sa papstvom koje se obratilo za pomoć Karolinzima. Protiv njih je prvo vodio rat Karlo Martel, pa zatim Pipin Mali, da bi ih kralj Karlo Veliki konačno pobedio 774. godine.

Nasleđe uredi

Ostavili su velikog traga u kulturi, umetnosti i zakonodavstvu. Za njihovo vreme veliku ulogu je imao manastir Monte Kasino, a dvorac u Paviji je bio ukrašen po langobardskim dragocenostima. Nekoliko njihovih kraljeva je izdala svoje zakonike, među kojima je najznačajniji bio edikt kralja Rotarija 643. godine.

Da su su velikog udela imali Langobardi na prostoru Italije u VI, VII i VIII veku pokazuju i mnogi langobardski suveniri koji se danas čuvaju u italijanskim muzejima: langobardska kruna, mač kralja Alboina, kruna kraljice Teodelinde, zlatni novčić kralja Liutpranda u Monci i drugo. Danas se po Langobardima jedna italijanska provincija zove Lombardija sa glavnim gradom Milanom, koji je nekada bio i glavno sedište Langobardske kraljevine pored pomenute Pavije.

Vidi još uredi

Reference uredi

^ [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. septembar 2006), Pristupljeno 10. 4. 2013.

Literatura uredi

Andrić, Stanko (2002). „Južna Panonija u doba velike seobe naroda”. Scrinia Slavonica. 2: 117—167.
Gračanin, Hrvoje (2007). „Gepidi, Heruli, Langobardi i južna Panonija”. Scrinia Slavonica. 7: 7—64.
Gračanin, Hrvoje; Škrgulja, Jana (2016). „Etnički identiteti u južnoj Panoniji i Dalmaciji u Justinijanovo doba”. Povijesni prilozi. 50: 9—46. Arhivirano iz originala 17. 12. 2018. g. Pristupljeno 17. 12. 2018.
Milošević, Petar (2001). Arheologija i istorija Sirmijuma. Novi Sad: Matica srpska.
Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta.
Christie, Neil (1995). The Lombards: the ancient Longobards. The Peoples of Europe. Oxford: Blackwell.
Everett, Nicholas (2003). Literacy in Lombard Italy, c. 568-774. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521819053.
Fröhlich, Harmann. Studien zur langobardischen Thronfolge - Zur Herkunft der Langobarden - Quellen und Forschungen aus italienischen Archiven und Bibliotheken (QFIAB)
Giess, Hildegarde (1959). „The Sculpture of the Cloister of Santa Sofia in Benevento”. The Art Bulletin. 41 (3): 249—256. JSTOR 3047841. doi:10.2307/3047841.
Grimm, Jacob. Deutsche Mythologie
Gwatkin, H. M., Whitney, J. P. (ed) - The Cambridge Medieval History: Volume II—The Rise of the Saracens and the Foundations of the Western Empire. Cambridge University Press, 1926.
Hallenbeck, Jan T. "Pavia and Rome: The Lombard Monarchy and the Papacy in the Eighth Century" Transactions of the American Philosophical Society New Series, 72.4 (1982), pp. 1–186.
Hammerstein-Loxten, Freiherren von. Bardengau
Hartmann, Ludo Moritz. Geschichte Italiens im Mittelalter II Vol.
Hodgkin, Thomas. Italy and Her Invaders. Clarendon Press
Menghin, Wilifred. Die Langobarden / Geschichte und Archäologie. Theiss
Santosuosso, Antonio (2004). Barbarians, Marauders, and Infidels: The Ways of Medieval Warfare. Basic Books. ISBN 978-0-8133-9153-3.
Tacitus. Annals
Tacitus. Germania
Wegewitz, Willi. Das langobardische Brandgräberfeld von Putensen, Kreise Harburg
Wickham, Christopher (1998). „Aristocratic Power in Eighth-Century Lombard Italy”. Ur.: Goffart, Walter A.; Murray, Alexander C. After Rome's Fall: Narrators and Sources of Early Medieval History, Essays presented to Walter Goffart. Toronto: University of Toronto Press. str. 153–170. ISBN 978-0-8020-0779-7. .
Zeuss, Kaspar. Die Deutschen und die Nachbarstämme
Carlo Troya, Giovanni Minervini, Codice diplomatico longobardo dal DLXVIII al DCCLXXIV: con note storiche, Napoli, Stamperia reale, 1855
Amorim, Carlos Eduardo G. (20. 2. 2018a). „Understanding 6th-Century Barbarian Social Organization and Migration through Paleogenomics”. 9 (3547). bioRxiv 10.1101/268250  Proverite vrednost parametra |biorxiv= $1 (pomoć). doi:10.1101/268250  . Pristupljeno 13. 3. 2020.
Amorim, Carlos Eduardo G. (11. 9. 2018b). „Understanding 6th-century barbarian social organization and migration through paleogenomics”. Nature Communications. Nature Research. 9 (3547): 3547. Bibcode:2018NatCo...9.3547A. PMC 6134036  . PMID 30206220. doi:10.1038/s41467-018-06024-4.
Bluhme, Friedrich (1868). Die Gens Langobardorum und ihre Herkunft, ...und ihre Sprache. Bonn: A.Marcus.
Brown, Thomas S. (2005). „Lombards”. Ur.: Kazhdan, Alexander P. The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford University Press. ISBN 9780195187922. Pristupljeno 26. 1. 2020.
Bruckner, Wilhelm (1895). Die Sprache der Langobarden, Quellen und Forschungen zur Sprach- und Culturgeschichte der germanischen Völker, 75. Strassburg: Karl J. Trübner.
Christie, Neil (1995). The Lombards. Wiley. ISBN 0631182381.
Christie, Neil (2018). „Lomvard Invasion Of Italy”. Ur.: Nicholson, Oliver. The Oxford Dictionary of Late Antiquity. Oxford University Press. str. 919—920. ISBN 9780191744457. doi:10.1093/acref/9780198662778.001.0001. Pristupljeno 13. 3. 2020.
Christie, Neil (2018). „Lombards”. Ur.: Nicholson, Oliver. The Oxford Dictionary of Late Antiquity. Oxford University Press. str. 920—922. ISBN 9780191744457. doi:10.1093/acref/9780198662778.001.0001. Pristupljeno 13. 3. 2020.
Darvill, Timothy (2009). „Lombards”. The Concise Oxford Dictionary of Archaeology (3 izd.). Oxford University Press. ISBN 9780191727139. doi:10.1093/acref/9780199534043.001.0001. Pristupljeno 25. 1. 2020.
Fröhlich, Hermann (1976). "Zur Herkunft der Langobarden". In Quellen und Forschungen aus italienischen Archiven und Bibliotheken (QFIAB) 55/56. Tübingen : Max Niemeyer. pp. 1–21.
Leonardi, Michela (6. 9. 2018). „The female ancestor's tale: Long‐term matrilineal continuity in a nonisolated region of Tuscany”. American Journal of Physical Anthropology. Wiley. 167 (3): 497—506. PMID 30187463. S2CID 52161000. bioRxiv 10.1101/268250  Proverite vrednost parametra |biorxiv= $1 (pomoć). doi:10.1002/ajpa.23679. Pristupljeno 13. 3. 2020.
O'Sullivan, Niall (9. 9. 2018). „Ancient genome-wide analyses infer kinship structure in an Early Medieval Alemannic graveyard”. Science Advances. American Association for the Advancement of Science. 4 (9): eaao1262. Bibcode:2018SciA....4.1262O. PMC 6124919  . PMID 30191172. doi:10.1126/sciadv.aao1262.
Oman, Charles (1914) [1893] . The Dark Ages 476–918 (6th ed.). Periods of European History. London: Rivingtons.
Pohl, Walter and Erhart, Peter (2005). Die Langobarden : Herrschaft und Identität. Forschungen zur Geschichte des Mittelalters, 9. Wien: VÖAW.
Priester, Karin (2004). Geschichte der Langobarden: Gesellschaft – Kultur – Altagsleben. Stuttgart: Konrad Theiss.
The Lombard Laws. Prevod: Katherine Fischer Drew. foreword by Edward Peters. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. 1973. ISBN 0-8122-1055-7.
Schmidt, Dr. Ludwig (1885). Zur Geschichte der Langobarden. Leipzig: Gustav Fock. Also in (1884) Älteste Geschichte der Langobarden. Ein Beitrag zur Geschichte der Völkerwanderung. Dissertation. Leipzig, Universität.
Todd, Malcolm (2004). The Early Germans. Wiley. ISBN 9781405117142.
Wiese, Robert. Die älteste Geschichte der Langobarden
Hutterer, Claus Jürgen (1999). „Langobardisch”. Die Germanischen Sprachen. Wiesbaden: Albus. str. 336—341. ISBN 3-928127-57-8.
Taviani-Carozzi, Huguette (2005). „Lombards”. Ur.: Vauchez, André. Encyclopedia of the Middle Ages. James Clarke & Co. ISBN 9780195188172. doi:10.1093/acref/9780227679319.001.0001. Pristupljeno 26. 1. 2020.
Vai, Stefania (19. 1. 2019). „A genetic perspective on Longobard-Era migrations”. European Journal of Human Genetics. Nature Research. 27 (4): 647—656. PMC 6460631  . PMID 30651584. doi:10.1038/s41431-018-0319-8.
Whitby, L. Michael (2012). „Lombards”. Ur.: Hornblower, Simon; Spawforth, Antony; Eidinow, Esther. The Oxford Classical Dictionary (4 izd.). Oxford University Press. str. 857. ISBN 9780191735257. doi:10.1093/acref/9780199545568.001.0001. Pristupljeno 25. 1. 2020.

Spoljašnje veze uredi

Beck, Frederick George Meeson; Church, Richard William (1911). „Lombards”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.).

[1] [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. septembar 2006), Pristupljeno 10. 4. 2013.

[1]