Leghorn (rasa živine)

Leghorn rasa živine je dobila ime po italijanskom pristaništu Livorno. Nastala je od italijanske domaće kokoške.

Istorija uredi

Kao domaća italijanska kokoška poznata je i gajena pre dve hiljade godina. Pretpostavlja se da vodi poreklo od domaće grčke kokoške, koja je u toku rimskih osvajanja preneta u Rim a odatle se raširila po čitavoj Italiji. Iz Italije je ova kokoška 1835. godine preneta u Ameriku. Tamo je primitivna italijanska kokoška ukrštana sa belom minorkom, španskim rasama kokošaka i borcima. Preneta je najpre jarebičasta italijanka, a dve godine kasnije i bela italijanka. Strogo usmerenom selekcijom, od ovih kombinacija je stvorena rasa leghorn, kojoj je osnovna namena bila proizvodnja jaja za konzum. Sa oplemenjivanjem i poboljšanjem uslova držanja i ishrane, ova rasa je u proizvodnji jaja prevazišla sve tadašnje poznate rase. Amerikanci su je smatrali svojom rasom, i kao takvu su počeli da je izvoze u mnoge krajeve sveta. Izvoz je najpre krenuo u Englesku, zatim Nemačku i Dansku. Novouvezena rasa je gajena u izmenjenim uslovima držanja, ishrane i nege. Različito je oplemenjivana tako da su stvoreni novi varijeteti ove rase koji su se više ili manje razlikovali od američkog leghorna koji ima nešto veću krestu i više spuštenu leđnu liniju. Italijanski leghorn je poznat po tome što su mu leđa oborena ka repu i rep je više skupljen. Engleski leghorn je veoma sličan nemačkom, ali za razliku od njega ima još veću krestu, podbradnjake i podušnjake. U Francuskoj postoji leghorn različitog tipa, dok je u Holandiji forsiran američki tip, ali sa većom telesnom masom. Danska, Švedska, Norveška, Mađarska i Srbija su više forsirali američki tip leghorna. ^[1]

Građa tela uredi

Leghorn kokoška

Boja perja leghorna je različita. Danas se po boji perja razlikuje 12 različitih sojeva ove rase. Najraširaniji je beli, zatim jarebičasti, a potom slede svi ostali tipovi sa manjom ili većom zastupljenošću.

Po temperamentu je vrlo živahna i pokretna živina. Po spoljašnjem izgledu odaje izgled skladno građene živine, sa malim ali dobro usklađenim telesnim okvirom. Telo je široko u lopatičnom delu sa blagim sužavanjem prema korenu repa. Leđa su joj duga i uzana, blago oborena prema repnom delu. Grudi zaobljene, pune, dobro izražene i napred izbačene. Grudna kost je ravna i relativno duga. Razmak između karličnih kostiju je izražen kao i razmak između grudne kosti (kobilice) i karličnih kostiju. Trbuh je zaobljen i malo spušten. Sve to odaje karakter dobre nosilje. Krila su duga, čvrsto priljubljena i naborana sa gornje strane. Rep je osrednje širine i postavljen pod uglom od 135° u odnosu na leđnu liniju. Kod petlova su srpasta pera duga i pravilno savijena.

Leghorn varijetet smeđe boje

Glava je pravilno razvijena sa finom lobanjom. Kljun je kratak, debeo i šiljat, delom spojen sa krestom i licem. Oči su vidno izražene, živahne i crvenkaste boje. Kresta je kod većine sojeva prosta, mada kod nekih sojeva postoji ružasta kresta. Fine je teksture, čvrsta, pri osnovi široka i dobro pokriva glavu. Dosta je duga. Kresta ima uvek 4-6 pravilno izraženih i dugih zubaca. Kod petlova, nosi se čvrsto vertikalno, a kod koka je oborena na desnu, ali može biti i na levu stranu što joj je karakteristika soja. Podušnjaci su elipsoidnog oblika, veliki i uvek bele boje. Lice kod oba pola je glatko i fino, crvene boje i neobraslo perjem. ^[2]

Vrat je dug, obilno pokriven perjem koje se spušta preko leđa i ramena. Vrat je skladno spojen sa trupom i glavom, i postavljen je vertikalno. Noge su srednje dužine, tankih kostiju, prekrivene finom kožom žute boje kod belog leghorna, dok su kod tamnog zatvorenije i žutozelenkaste boje. Na svakoj nozi su po četiri pravilno razvijena, čvrsta, široko raširena prsta. Kod petlova su razvijene mamuze. Razmak između nogu je širok. Noge i prsti nikada nisu obrasli perjem.

Perje je nežne teksture, ali čvrsto i priljubljeno uz telo. Čitavo telo je obilno obraslo perjem.

Proizvodna svojstva uredi

Po proizvodnim svojstvima ovo je najbolja nosilja lakog tipa. Godišnje nosi uglavnom više od 200 jaja, mada elitna jata nose i 250-280 jaja. Jaja su dobrog kvaliteta, sa dobrom ljuskom. Boja ljuske je uvek bela. Masa jaja je preko 60 grama (60-65).^[3]

Vidi još uredi

Reference uredi

^ Mitrović, Sreten (1996). Vrste, rase i hibridi živine. Beograd: Univerzitet u Beogradu, Beograd. str. 19.
^ Supić, B.; Milošević, N.; Čobić, T. (2000). Živinarstvo. Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet. str. 60.
^ Perić, Lidija; Birkhold, Sara (2005). Praktikum iz živinarstva. Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet. str. 8. ISBN 86-7520-054-4.

Literatura uredi

Perić, Lidija; Birkhold, Sara (2005). Praktikum iz živinarstva. Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet. Novi Sad. ISBN 86-7520-054-4
Supić, B; Milošević, N; Čobić, T. (2000). Živinarstvo. Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet. Novi Sad.
Mitrović, Sreten (1996). Vrste, rase i hibridi živine. Univerzitet u Beogradu. Beograd

Spoljašnje veze uredi

[1] Mitrović, Sreten (1996). Vrste, rase i hibridi živine. Beograd: Univerzitet u Beogradu, Beograd. str. 19.

[2] Supić, B.; Milošević, N.; Čobić, T. (2000). Živinarstvo. Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet. str. 60.

[3] Perić, Lidija; Birkhold, Sara (2005). Praktikum iz živinarstva. Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet. str. 8. ISBN 86-7520-054-4.

[1]

[2]

[3]