Википедија

Leonard Blumfild

Leonard Blumfild je bio američki lingvista koji je predvodio razvoj strukturalne lingvistike u Sjedinjenim Američkim Državama tokom tridesetih i četrdesetih godina XX veka. Njegov uticajan udžbenik Jezik, objavljen 1933. godine, predstavio je obuhvatan opis američke strukturalne lingvistike.[1] Dao je značajan doprinos indoevropskoj istorijskoj lingvistici, kao i opisu austronežanskih i alonkijskih jezika.

Leonard Blumfild
Lični podaci
Datum rođenja(1887-04-01)1. april 1887.
Mesto rođenjaČikago, Ilinois,
Datum smrti18. april 1949.(1949-04-18) (62 god.)
Mesto smrtiNju Hejven, Konektikat,
DržavljanstvoAmerikanac
Naučni rad
PoljeLingvistika
InstitucijaHarvard fakultet, Univerzitet Viskonsin-Medison, Univerzitet u Čikagu, Univerzitet u Lajpcigu, Univerzitet u Getingenu

Blumfildov pristup lingvistici se ističe svojim naglaskom na naučnu osnovu lingvistike, priklonjenost biheviorizmu (naročito u kasnijim radovima), kao i naglaskom na formalne procedure za analizu lingvističkih podataka. Uticaj blumfildske strukturalne lingvistike opao je krajem pedesetih i šezdesetih godina XX veka kada je počela da preovlađuje teorija generativne gramatike Noama Čomskog.

Detinjstvo, mladost i obrazovanje uredi

Blumfild je rođen u Čikagu u Ilinoisu 1. aprila 1887. godine. Njegovi roditelji (Sigmund Blumfild i Karola Buber Blumfild) bili su Jevreji. Njegov otac je emigrirao u Sjedinjene Američke Države kao dete 1868. godine, a prvobitno porodično prezime Blumenfild je posle dolaska promenjeno u Blumfild.[2] Godine 1896. njegova porodica se preselila u Elkhart Lejk u Viskonsinu gde je on pohađao osnovnu školu, ali se vratio u Čikago kako bi tamo išao u srednju školu.[3] Njegov ujak Moris Blumfild bio je istaknuti lingvista na Univerzitetu Džons Hopkins,[4][5] a njegova tetka Feni Blumfild Cajsler bila je poznata koncertna pijanistkinja.[4]

Blumfild je započeo studije 1903. na Harvard fakultetu, a diplomirao 1906. godine.[5] Odmah potom je započeo diplomske studije na Univerzitetu Viskonsin-Medison, pohađajući kurseve nemačkog jezika i nemačke filologije, kao i kurseve drugih indoevropskih jezika.[6] Poznanstvo sa indoevropeistom Edvardom Prokošem, predavačem na Univerzitetu u Viskonsinu, ubedilo ga je da nastavi karijeru u lingvistici.[5] Godine 1908. Blumfild se prebacio na Univerzitet u Čikagu gde je pohađao kurseve nemačke i indoevropske filologije sa Fransis A. Vud i Karl Darling Bak. Doktorirao je 1909, disertacijom iz nemačke istorijske lingvistike, a mentor mu je bio Vud. Nastavio je studije na Univerzitetu u Lajpcigu i na Univerzitetu u Getingenu 1913. i 1914. uz vodeće indoevropeiste Avgusta Leskina, Karla Brugmana i Hermana Oldenberga, specijalistu u vedskom sanskritu. Blumfild je takođe studirao u Getingenu sa stručnjakom za Sanskrit, Jakobom Vakernagelom i smatrao je Vakernagela i sanskritsku gramatičku tradiciju rigorozne gramatičke analize, koja je povezana sa Paninijem, kao bitne uticaje na svoj istorijski i deskriptivni rad.[7][8] Dalje usavršavanje u Evropi bilo je uslov za unapređenje u zvanje asistenta na Univerzitetu u Ilinoisu.[9]

Karijera uredi

Blumfild je bio instruktor nemačkog jezika na Univerzitetu u Sinsinatiju, 1909-1910; instruktor nemačkog jezika na Univerzitetu Ilinoisa u Urbana-Šampanji, 1910-1913; asistent komparativne filologije I nemačkog jezika, takođe na Univerzitetu Ilinoisa, 1913-1921; profesor nemačkog jezika i lingvistike na Državnom univerzitetu Ohaja, 1921-1927; profesor germanske filologije na Čikaškom univerzitetu, 1927-1940; sterlinški profesor lingvistike na Univerzitetu Jejl, 1940-1949. Tokom leta 1925. godine, Blumfild je radio kao asistent etnolog u Geološkom zavodu Kanade u Ministarstvu rudarstva, baveći se terenskim lingvističkim radom na prerijskom narečju krija; ovaj položaj mu je obezbedio Edvard Sapir, koji je u to vreme bio šef Odeljenja za antropologiju Viktorija muzeja Geološkog zavoda Kanade pri kanadskom Ministarstvu rudarstva.[10][11]

Blumfild je bio jedan od osnivača Lingvističkog društva Amerike. Godine 1924. je zajedno sa Džordžom M. Bolingom (Državni univerzitet Ohaja) i Edgarom Sturtevantom (Univerzitet Jejl) oformio odbor za stvaranje Društva, i izradio poziv za njegovo osnivanje.[12][13] Bio je predsednik Društva 1935. godine,[14] i napisao je glavni članak u prvom broju časopisa Društva Jezik.[15] Predavao je u letnjem Lingvističkom institutu Društva od 1938. do 1941, koji je održavan u En Arboru u Mičigenu od 1938. do 1940, i u Čapel Hilu u Severnoj Karolini 1941. godine.[16]

Indoevropska lingvistika uredi

Blumfildov najraniji rad bio je u oblasti istorijske germanistike, počinjući sa njegovom disertacijom, a nastavljajući se velikim brojem radova iz indoevropske i germanske fonologije i morfologije.[17][18] Postdoktorske studije u Nemačkoj su dodatno ojačale njegovu stručnost u mladogramatičarskoj tradiciji koja je još uvek dominirala indoevropskim istorijskim proučavanjima.[19] Blumfild je isticao mladogramatičarski princip regularne glasovne promene kao osnovni koncept istorijske lingvistike tokom cele svoje karijere, ali pogotovu na početku.[15][20]

Blumfildov rad na indoevropskim jezicima, van njegove disertacije, ograničen je na jedan članak o palatalnim konsonantima u sanskritu[21] i jedan članak o sanskritskoj gramatičkoj tradiciji povezanoj sa Paninijem,[22] uz veliki broj prikaza knjiga. Blumfild je dosta koristio indoevropske materijale da bi objasnio istorijske i komparativne principe u oba svoja udžbenika (Uvod u jezik 1914, i ključni Jezik 1933).[23] U udžbenicima je birao indoevropske primere koji su podržavali ključnu mladogramatičarsku hipotezu regularnosti glasovne promene, ističući niz koraka neophodnih za uspeh u komparativnom radu: a) odgovarajući podaci u formi tekstova koji se moraju intenzivno proučavati i analizirati; b) primena komparativnog metoda; c) rekonstrukcija proto-formi. Isticao je važnost dijalektoloških proučavanja kada je to bilo prikladno, i uočio je značaj socioloških faktora kao što je prestiž, kao i uticaj značenja.[24] Pored regularne lingvističke promene, Blumfild je dozvoljavao i pozajmljivanje i analogiju.[25]

Moglo bi se reći da Blumfildov rad na temu indoevropskih jezika ima dve široke implikacije: „Jasno je izrazio teorijske osnove indoevropske lingvistike“ i „učvrstio proučavanje indoevropskih jezika u okviru opšte lingvistike“.[26]

Proučavanja sanskrita uredi

Deo njegovog usavršavanja sa vodećim indoevropeistima u Nemačkoj 1913. i 1914. činilo je učenje sanskritske gramatičke tradicije koju je započeo Panini, koji je živeo u severozapadnoj Indiji u VI veku p. n. e.[27] Paninijeva gramatika se ističe svojom ekstremnom temeljitošću i eksplicitnošću u nabrajanju sanskritskih lingvističkih formi. U pismu algonkijanisti Trumanu Michelsonu, Blumfild ističe: „Moji uzori su Panini i dela u indoevropskom nalik onima moga profesora Vakernagela iz Bazela.“[28]

Paninijev sistemski pristup analizi uključuje komponente za: a) formiranje gramatičkih pravila, b) inventar glasova, c) spisak glagolskih korena organizovanih u potkategorije, d) spisak klasa morfova.[29] Uticaj Paninija vidi se u Blumfildovom pristupu ključnim lingvističkim idejama u njegovom udžbeniku Jezik kroz postupanje sa osnovnim konceptima poput lingvističke forme, slobodne forme, i drugih. Takođe, Panini je i izvor Blumfildove upotrebe termina eksocentrična i endocentrična za opisivanje složenica.[30] Paninijevi koncepti se mogu pronaći i u delu Istočni ođibve, objavljenom posthumno 1958, naročito upotreba koncepta nultog sufiksa, morfeme koja nema vidnu realizaciju.[31]

Austronežanska lingvistika uredi

Tokom rada na Univerzitetu u Ilinoisu, Blumfild je započeo istraživanje tagaloga, austronežanskog jezika koji se govori na Filipinima. Lingvistički rad na terenu je sprovodio sa Alfredom Vidom Santjagom, studentom inženjerstva na Univerzitetu od 1914. do 1917. Rezultati su objavljeni pod nazivom „Tagalog tekstovi sa gramatičkom analizom“ i uključuju niz tekstova koje je diktirao Santjago, kao i opširan gramatički opis i analizu svake reči u tekstovima.[32] Blumfildov rad na tagalogu, od početka terenskog rada do objavljivanja, trajao je manje od dve godine.[33] Njegovo proučavanje tagaloga je opisano kao „…najbolja obrada bilo kog austronežanskog jezika...Rezultat je opis tagaloga koji je neprevaziđen svojom potpunošću, preciznošću i bogatstvom primera.“[34]

Jedina druga Blumfildova publikacija o nekom od austronežanskih jezika je članak o sintaksi jezika ilokano, zasnovan na istraživanju sprovedenom sa maternjim govornikom tog jezika koji je bio student na Jejl univerzitetu. Ovaj članak je opisan kao „...maestralan, jer na manje od sedam strana pokriva celu taksonomnu sintaksu ilokana“.[35][36]

Alonkijska lingvistika uredi

Blumfildov rad na alonkijskim jezicima imao je i deskriptivne i komparativne komponente. Objavljivao je gramatike, leksikone i kolekcije tekstova na četiri alonkijska jezika: foksu, kriju, menominiju i ođibveu. Blumfild je koristio materijale sakupljene u svom deskriptivnom radu kako bi se bavio komparativnim studijama koje su dovele do rekonstrukcije proto-alonkijskog. Jedna rana studija se bavila rekonstrukcijom glasovnog sistema proto-alonkijskog,[37] drugi malo obimniji rad unapređivanjem fonološke analize i dodavanjem istorijskih informacija na opšte karakteristike alonkijske gramatike.[38]

Blumfild se bavio terenskim istraživanjem krija, menominija i ođibvea, i analizom materijala ranije objavljenih zbornika tekstova na foks jeziku. Njegovo prvo istraživanje alonkijskih jezika, koje je počelo oko 1919. godine, uključivalo je proučavanje zbornika tekstova na foks jeziku koje su objavili Vilijam Džouns i Truman Mikelson.[39][40] Radeći na ovim tekstovima, Blumfild je izvlačio gramatičke informacije da bi napravio gramatički nacrt foksa.[41] Leksikon foksa zasnovan na izvučenom materijalu je objavljen posle njegove smrti.[42]

Blumfild se bavio terenskim istraživanjem menominija tokom leta 1920. i 1921. kao i nakratko tokom septembra 1939, uz povremene posete govornika menominija u Čikagu kasnih tridesetih godina XX veka i uz prepiske sa govornicima tokom tog istog perioda.[43] Sve to je dopunjavano materijalom koji je sakupio Moris Svadeš 1937. i 1928, često kao odgovor na Blumfildove specifične zahteve.[44] U neke od bitnijih publikacija spadaju zbornik tekstova,[45] gramatika i leksikon koji su objavljeni posthumno,[46][47] kao i teorijski značajan članak koji se tiče fonoloških alternacija u menominiju.[48]

Blumfild se 1925. godine bavio terenskim istraživanjem među govornicima prerijskog narečja krija u Saskačevanu u Svit Gras i Star Blenkit rezervatima. Rezultat toga su bila dva toma tekstova i posthumni leksikon.[49][50][51] Takođe se kratko bavio terenskim istraživanjem močvarskog narečja krija u gradu De Pa u Manitobi. Blumfildov rad na močvarskom narečju krija je obezbedio podatke koji podržavaju hipotezu fonološke promene bez izuzetaka.[20]

Blumfildovo prvobitno istraživanje na ođibveu bilo je kroz proučavanje tekstova koje je sakupio Vilijam Džouns kao i uz pomoć gramatika i rečnika iz XIX veka.[52][53] Tokom Lingvističkog instituta koji je 1938. godine održalo Lingvističko društvo Amerike na Univerzitetu u Mičigenu u An Arboru, predavao je metodiku sa Endruom Medlerom, govornikom otavskog dijalekta koji je rođen u Saginau u Mičigenu, ali je većinu života proveo na Valpol ostrvu u Ontariju. Gramatički opis, transkribovane rečenice i tekstovi, i leksikon objavljeni su posle njegove smrti u jednom tomu.[54] Na Lingvističkom istitutu održanom 1941. na Univerzieteu Severne Karoline u Čapel Hilu, Blumfild je radio sa Anđelinom Vilijams, govornicom otavskog dijalekta, što je dovelo do posthumnog objavljivanja toma tekstova.[55]

Reference uredi

  1. ^ Bloomfield, Leonard, 1933
  2. ^ Depres, Leon, 1987, p. 11, Fn. 1
  3. ^ Hall, Robert, 1990, str. 5-6
  4. ^ a b Despres, Leon, 1987, p. 4
  5. ^ a b v Bloch, Bernard, 1949, p. 87
  6. ^ Hall, Robert, 1990, str. 7-8
  7. ^ Hall, Robert, 1990, p. 16
  8. ^ Rogers, David, 1987
  9. ^ Hall, Robert, 1990, str. 13-14
  10. ^ Bloch, Bernard, 1949, p. 88
  11. ^ Hockett, Charles, 1987, p. 40
  12. ^ Anonymous, 1925
  13. ^ Hall, Robert, 1990, p. 27
  14. ^ Hockett, Charles, 1970, 323
  15. ^ a b Bloomfield, Leonard, 1925
  16. ^ Bloch lists only 1938-40, but Hall lists 1938-1941; Bloch, Bernard, 1949, 88; Hall, Robert, 1990, p. 52
  17. ^ Bloomfield, Leonard, 1909/1910
  18. ^ Bloch, Bernard, 1949, 88
  19. ^ Lehman, Winfred, 1987, p. 163-164
  20. ^ a b Bloomfield, Leonard, 1928a
  21. ^ Bloomfield, Leonard, 1911
  22. ^ Bloomfield, Leonard, 1927
  23. ^ Lehmann, Winfred, 1987, 164-165
  24. ^ Lehmann, Winfred, 1987, 165
  25. ^ Lehman, Winfred, 1987, 167
  26. ^ Lehmann, Winfred, 1987, 167-168
  27. ^ Rogers, David, 1987, 89
  28. ^ Hockett, Charles, 1987, 41
  29. ^ Rogers, David, 1987, 90
  30. ^ Rogers, David, 1987, 103-114
  31. ^ Rogers, David, 1987, 120-122
  32. ^ Hockett, Charles F., 1970, str. 78-79
  33. ^ Wolff, John, 1987, p. 174
  34. ^ Wolff, John, 1987, p. 173
  35. ^ Wolff, John, 1987, p. 176
  36. ^ Bloomfield, Leonard, 1942
  37. ^ Bloomfield, Leonard, 1925a
  38. ^ Bloomfield, Leonard, 1946
  39. ^ Jones, William, 1907
  40. ^ Michelson, Truman, 1921
  41. ^ Bloomfield, Leonard, 1925-1927
  42. ^ Bloomfield, Leonard, 1984b
  43. ^ Goddard, Ives, 1987, str. 179, 187-188
  44. ^ Goddard, Ives, 1987, str. 179-180
  45. ^ Bloomfield, Leonard, 1928
  46. ^ Bloomfield, Leonard, 1962
  47. ^ Bloomfield, Leonard, 1975
  48. ^ Bloomfield, Leonard, 1939
  49. ^ Bloomfield, Leonard, 1930
  50. ^ Bloomfield, Leonard, 1934
  51. ^ Bloomfield, Leonard, 1984
  52. ^ Jones, William, 1917, 1919
  53. ^ Goddard, Ives, 1987
  54. ^ Bloomfield, Leonard, 1958
  55. ^ Nichols, John and Leonard Bloomfield, eds., 1991

Literatura uredi

  • Anonymous (1925). „The call for the organization meeting”. Language. 1: 6—7. JSTOR 409545. 
  • Bloch, Bernard (1949). „Leonard Bloomfield”. Language. 25: 87—89. JSTOR 409937. 
  • Despres, Leon M. 1987. “My recollections of Leonard Bloomfield.” Robert A. Hall, Jr., ed., Leonard Bloomfield: Essays on his life and work, 3-14. . Philadelphia: John Benjamins. ISBN 978-90-272-4530-4. 
  • Fought, John G. 1999a. Leonard Bloomfield: Biographical Sketches. Taylor & Francis.
  • Fought, John G. 1999b. "Leonard Bloomfield’s linguistic legacy: Later uses of some technical features." Historiographica linguistica 26/3: 313-332. [1][mrtva veza]
  • Goddard, Ives. 1987. “Leonard Bloomfield's descriptive and comparative studies of Algonquian.” Robert A. Hall, Jr., ed., Leonard Bloomfield: Essays on his life and work, 179-217. . Philadelphia: John Benjamins. ISBN 978-90-272-4530-4. 
  • Hall, Robert A. Jr. 1987. . Leonard Bloomfield: Essays on his life and work. Amsterdam: Benjamins. ISBN 978-90-272-4530-4. 
  • Hall, Robert A. 1987. “Bloomfield and semantics.” Robert A. Hall, Jr., ed., Leonard Bloomfield: Essays on his life and work, 155-160. . Philadelphia: John Benjamins. ISBN 978-90-272-4530-4. 
  • Hall, Robert A. Jr. 1990. . A life for language: A biographical memoir of Leonard Bloomfield. Philadelphia: John Benjamins. ISBN 978-1-55619-350-7. 
  • Hockett, Charles F., ur. (1970). A Leonard Bloomfield Anthology. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-226-06071-2. 
  • Harris, Randy Allen (1995). The Linguistics Wars. New York: Oxford University Press. 
  • Hockett, Charles F. 1987. “Letters from Bloomfield to Michelson and Sapir.” Robert A. Hall, Jr., ed., Leonard Bloomfield: Essays on his life and work, 39-60. . Philadelphia: John Benjamins. ISBN 978-90-272-4530-4. 
  • Hockett, Charles F. 1999. "Leonard Bloomfield: After fifty years." Historiographica linguistica 26/3: 295-311. [2][mrtva veza]
  • Hoenigswald, Henry M. 1987. “Bloomfield and historical linguistics.” Robert A. Hall, Jr., ed., Leonard Bloomfield: Essays on his life and work, 73-88. . Philadelphia: John Benjamins. ISBN 978-90-272-4530-4. 
  • Jones, William. 1907. "Fox texts." American Ethnological Society Publications 1. Leiden. [reprinted 1974, New York: AMS Press]
  • Jones, William. 1911. "Algonquian (Fox)." [edited posthumously by Truman Michelson] Franz Boas, ed., Handbook of American Indian languages, Part I, 735-873. Bureau of American Ethnology Bulletin 40. Washington: Smithsonian Institution.
  • Jones, William. 1917. Ojibwa texts. Volume 1. Ed. Truman Michelson. Leiden: American Ethnological Society Publications 7.1 (Vol. 1).
  • Jones, William. 1919. Ojibwa texts. Volume 2. Ed. Truman Michelson. New York: G. Stechert.
  • Lehmann, Winfred P. 1987. “Bloomfield as an Indo-Europeanists.” Robert A. Hall, Jr., ed., Leonard Bloomfield: Essays on his life and work, 163-172. . Philadelphia: John Benjamins. ISBN 978-90-272-4530-4. 
  • Michelson, Truman. 1921. "The Owl sacred pack of the Fox Indians." Bureau of American Ethnology Bulletin 72. Washington: Smithsonian Institution.
  • Michelson, Truman. 1925. "Accompanying papers." Bureau of American Ethnology Annual Report 40: 21-658. Washington: Smithsonian Institution.
  • Nichols, John D. and Leonard Bloomfield, eds. 1991. . The dog’s children. Anishinaabe texts told by Angeline Williams. Winnipeg: Publications of the Algonquian Text Society, University of Manitoba. ISBN 978-0-88755-148-2. 
  • Robins, R. H.. “Leonard Bloomfield: The man and the man of science.” Transactions of the Philological Society 86: 63-87.
  • Rogers, David E. 1987. “The influence of Pāṇini on Leonard Bloomfield.” Robert A. Hall, Jr., ed., Leonard Bloomfield: Essays on his life and work, 89-138. . Philadelphia: John Benjamins. ISBN 978-90-272-4530-4. 
  • Sayers, Frances Clarke. 1987. “The small mythologies of Leonard Bloomfield.” Robert A. Hall, Jr., ed., Leonard Bloomfield: Essays on his life and work, 16-21. . Philadelphia: John Benjamins. ISBN 978-90-272-4530-4. 
  • Wolff, John U. 1987. “Bloomfield as an Austronesianist.” Robert A. Hall, Jr., ed., . Leonard Bloomfield: Essays on his life and work. Philadelphia: John Benjamins. str. 173—178. ISBN 978-90-272-4530-4. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Леонард_Блумфилд&oldid=27755971”