Likaon (Pelazgov sin)
Likaon (grč. Λυκάων) je u grčkoj mitologiji bio kralj Arkadije.
Mitologija uredi
Bio je sin Pelazga i Okeanide Malibeje ili nimfe Kilene. Sa više žena imao je dvadeset i dva ili pedeset sinova i dve kćerke, Diju i Kalistu. Njegovi sinovi su osnovali mnoge gradove na Peloponezu, a sam Likaon je civilizovao Arkadiju. Prema starijem predanju, on je pobožan i pravedan vladar, koji je osnovao grad Likosauru, podigao Hermesov hram na Kileni i uspostavio Zevsov kult na brdu Likeju. Njega je nasledio najstariji sin Niktim. Prema jednom kasnijem predanju, Likaon i njegovi sinovi su bili bezbožnici, što je saznao i sam Zevs. Da bi se uverio u to, došao je u njihovu kuću prerušen u siromašnog putnika. Likaon ga je doduše ljubazno primio, ali mu je za obed poslužio pomešane iznutrice životinje i jednog deteta. Zgrožen, Zevs je prevrnuo sto i mesto gde je to učinio je postalo poznato kao Trapez. Munjom je pobio Likaona i njegove sinove, osim Niktima, koga je spasila Geja i koji je nasledio očev presto. Prema drugom predanju, Likaon je zapravo ubio i kao obed poslužio svog sina Niktima (ili unuka Arkada), zbog čega ga je Zevs pretvorio u vuka, a njegovog sina oživeo. Postoji i predanje prema kome je Zevs podučavao Likaona i zbog toga mu redovno dolazio u kuću, a znatiželjni sinovi, kako bi utvrdili da li zaista bog posećuje njihovog oca, poslužili su mu ljudsko meso, zbog čega su kažnjeni smrću. U svakoj varijanti, kada se Zevs vratio na Olimp, zgađen ljudskim ponašanjem, poslao je potop.[1][2]
Kult uredi
Ovaj mit govori o prinošenju ljudskih žrtava Likejskom Zevsu. Verovalo se da onaj ko okusi ljudsko meso postaje vuk, ali da može da poprimi ljudski izgled ako se deset godina suzdrži od toga.[1] Prema nekim tumačenjima, ovaj mit je zapravo moralna anegdota kojom su savrmeniji Grci izražavali gnušanje prema drevnom i varvarskom običaju kanibalizma koji se održavao u Arkadiji. Običaj se primenjivao kako bi se umilostivili vukovi da ne napadaju stada. Likaonovo ime znači „od vučice“, ali i „od svetlosti“, što je u vezi sa Zevsovom munjom kojom je pobio zlikovce i koji nije odobravao ovakve običaje.[2]
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b Cermanović-Kuzmanović, A. & Srejović, D. 1992. Leksikon religija i mitova. Savremena administracija. Beograd.
- ^ a b Robert Grevs. 1995. Grčki mitovi. 6. izdanje. Nolit. Beograd.
