Википедија

Lična karta

Lična karta je javna isprava kojom državljani dokazuju identitet unutar matične države. Lična karta služi i kao dokaz o drugim činjenicama koje su u njoj sadržane.[1] Ako je to određeno međunarodnim ugovorom, lična karta može da služi i kao putna isprava. U većini evropskih država, lična karta je obavezna za posedovati i nositi sa sobom nakon što osoba napuni određen broj godina (najčešće kad osoba postane punoletna, u nekim i ranije, npr. u Belgiji sa 12 godina), a neke države dozvoljavaju da se nosi pasoš ili vozačka dozvola. Neke države izdaju lične karte, ali ne zahtevaju da se poseduje (Austrija, Italija,...), dok neke uopšte nemaju obrazac lične karte (Ujedinjeno Kraljevstvo, Kanada).

Obrazac lične karte SFR Jugoslavije izdavan do 2006. godine u SR Jugoslaviji i Srbiji i Crnoj Gori.

Ukoliko osoba odbije da pokaže ličnu kartu policiji ili ne poseduje ličnu kartu dobija novčanu ili zatvorsku kaznu. Neke države izdaju lične karte stranim državljanima i licima bez državljanstva sa odobrenim stalim boravkom. U nedostatku zvaničnog identifikacionog dokumenta, vozačka dozvola može biti prihvaćena u mnogim zemljama za verifikaciju identiteta. Neke zemlje ne prihvataju vozačke dozvole za identifikaciju, često zato što u tim zemljama one ne ističu kao dokumenti i mogu biti stare ili lako falsifikovane. Većina zemalja prihvata pasoše kao vid identifikacije. Neke zemlje zahtevaju da svi ljudi imaju na raspolaganju lični dokument u svakom trenutku. Mnoge zemlje zahtevaju da svi stranci imaju na raspolaganju pasoš ili povremeno nacionalnu ličnu kartu iz svoje zemlje u bilo kom trenutku ako nemaju boravišnu dozvolu u zemlji.

Lični dokument se koristi za povezivanje osobe sa informacijama o osobi, često u bazi podataka. Veza između ličnog dokumenta i baze podataka zasniva se na ličnim podacima prisutnim u dokumentu, kao što su puno ime i prezime nosioca, godine starosti, datum rođenja, adresa, matični broj, broj kartice, pol, državljanstvo i drugo. Jedinstveni nacionalni identifikacioni broj je najsigurniji način, ali u neke zemlje nemaju takve brojeve ili ih ne prikazuju na ličnim dokumentima.

Istorija uredi

Verziju pasoša koji se smatra najranijim ličnim dokumentom upisanim u zakon doneo je engleski kralj Henri V Lankaster sa Zakonom o bezbednom ophođenju iz 1414. godine.[2] Tokom sledećih 500 godina i do pre Prvog svetskog rata većina ljudi nije imala ili niti su im trebali lični dokumenti.

Fotografska identifikacija pojavila se 1876. godine,[3] ali nije postala široko korišćena sve do početka 20. veka kada su fotografije postale deo pasoša i drugih ličnih dokumenata kao što su vozačke dozvole, od kojih su se svi nazivali fotografskim identifikacionim dokumentima. Australija i Velika Britanija su, na primer, uvele zahtev za fotografskim pasošem 1915. godine nakon takozvanog Lodijevog špijunskog skandala.[4]

Oblik i veličina ličnih karti standardizovani su 1985. godine putem ISO/IEC 7810 standarda. Neki od modernih ličnih dokumenata su pametne kartice, koje sadrže integrisana kola koja je teško falsifikovati. Te karte su standardizovane 1988. godine standardom ISO/IEC 7816. Nove tehnologije omogućavaju da lične karte sadrže biometrijske informacije, poput fotografije; mera lica, ruku ili mrežnjače; ili otiske prstiju. Mnoge zemlje sada izdaju elektronske lične karte.

Usvajanje uredi

Zvaničnici zaduženi za sprovođenje zakona tvrde da lične karte olakšavaju nadzor i potragu za kriminalcima i stoga podržavaju univerzalno usvajanje ličnih karata. U zemljama koje nemaju nacionalnu ličnu kartu, postoji zabrinutost zbog projektovanih velikih troškova i potencijalne zloupotrebe visokotehnoloških pametnih kartica.

U mnogim zemljama, a posebno u zemljama engleskog govornog područja, kao što su Australija, Kanada, Irska, Novi Zeland, Velika Britanija i Sjedinjene Države, ne postoje obavezne lične karte koje izdaje vlada za sve građane. U Irskoj, Odeljenje za poslove zapošljavanja i socijalne zaštite (DEASP) ne smatra irsku kartu javnih službi vidom nacionalne lične karte,[5] mada mnogi smatraju da ona to u zapravo postaje, bez javne rasprave ili čak zakonodavne osnove.[6]

U ovim zemljama se vodi debata o tome da li takve kartice i njihove centralizovane baze podataka predstavljaju povredu privatnosti i građanskih sloboda. Najviše kritika je usmereno na mogućnost zloupotrebe centralizovanih baza podataka u kojima se čuvaju osetljivi podaci. Istraživanje studenata Otvorenog univerziteta Ujedinjenog Kraljevstva iz 2006. zaključilo je da je planirana obavezna lična karta prema Zakonu o ličnim kartama iz 2006. zajedno sa bazom podataka centralne vlade izazvala najnegativniji odgovor među nekoliko opcija. Nijedna od gore navedenih zemalja ne zahteva lične dokumente, ali one imaju de fakto ekvivalente, jer ove zemlje i dalje zahtevaju dokaz identiteta u mnogim situacijama. Na primer, svi vozači vozila moraju da imaju vozačku dozvolu, a mladi će možda morati da koriste posebno izdate „kartice sa dokazom starosti“ prilikom kupovine alkohola.

Argumenti za uredi

Argumenti za lične dokumente kao takve:

  • Da bi se izbegla pogrešna identifikacija ljudi i pospešila borba protiv prevare, potrebno je da postoji siguran način da se dokaže identitet osobe.
  • Svako ljudsko biće već nosi svoju ličnu identifikaciju u obliku DNK, koju je izuzetno teško falsifikovati ili odbaciti (u smislu modifikacije). Čak i za nedržavne komercijalne i privatne interakcije, ovo bi uskoro moglo postati preferirani identifikator, čineći državnu ličnu kartu manjim zlom od potencijalno velikih rizika po privatnost povezanih sa svakodnevnim korišćenjem genetskog profila osobe u svrhe identifikacije.[1][7][8][9][10]

Argumenti za dokumente o nacionalnom identitetu:

  • Ako se koriste samo privatne alternative, kao što su lične karte koje izdaju banke, inherentni nedostatak doslednosti u vezi sa politikom izdavanja može dovesti do problema. Na primer, u Švedskoj privatne kompanije kao što su banke (navodeći bezbednosne razloge) odbile su da izdaju ID karte pojedincima bez švedske kartice ili švedskog pasoša. To je primoralo vladu da počne da izdaje nacionalne kartice. Takođe je teže kontrolisati upotrebu informacija od strane privatnih kompanija, kao što je kada izdavaoci kreditnih kartica ili kompanije društvenih medija mapiraju ponašanje prilikom kupovine kako bi pomogli u odabiru oglasa.

Argumenti protiv uredi

Argumenti protiv ličnih dokumenata kao takvih:

  • Razvoj i administrativni troškovi sistema ličnih karata mogu biti visoki. Za napuštenu britansku ličnu kartu su predložene brojke od 30 do 90 funti ili čak više. U zemljama kao što je Čile, ličnu kartu plaća svaka osoba do 6 funti; u drugim zemljama, kao što su Francuska ili Venecuela, lična karta je besplatna.[11][12] Ovo, međutim, ne otkriva stvarne troškove izdavanja ličnih karata, jer neki dodatni deo mogu da snose poreski obveznici.

Argumenti protiv nacionalnih ličnih dokumenata:

  • Umesto da se oslanja na lične karte koje je izdala vlada, američka savezna politika je ohrabrila različite sisteme identifikacije koji već postoje, kao što su vozačke dozvole ili dozvole za oružje ili privatne kartice.

Argumenti protiv prekomerne upotrebe ili zloupotrebe ličnih dokumenata:

  • Kartice koje se oslanjaju na centralizovanu bazu podataka mogu se koristiti za praćenje nečijih fizičkih kretanja i privatnog života, čime se narušava lična sloboda i privatnost. Predložena britanska lična karta predlaže seriju povezanih baza podataka kojima upravljaju firme iz privatnog sektora. Upravljanje različitim povezanim sistemima u nizu institucija i znatnim brojem osoblja može da proizvede bezbednosne probleme.[13]
  • Ako je rasa prikazana na obaveznim ličnim dokumentima, ove informacije mogu dovesti do rasnog profilisanja.

Nacionalne politike uredi

 
  Obavezne lične karte
  Neobavezne lične karte

Prema podacima iz 1886. godine agencije Međunarodna privatnost, posedovanje ličnih karata bilo je obavezno u oko 100 zemalja, iako ono što predstavlja „obavezno“ varira. U nekim zemljama je obavezno imati ličnu kartu kada osoba navrši propisanu starost. Kazna za neposedovanje je obično novčana, ali u nekim slučajevima može dovesti do pritvora dok se ne utvrdi identitet. Za osobe osumnjičene za krivična dela kao što su krađa u prodavnici ili neposedovanje autobuske karte može dovesti do takvog pritvora, takođe u zemljama koje formalno ne zahtevaju lične karte. U praksi, nasumične provere su retke, osim u neizvesnim vremenima.

Jedan broj zemalja nema nacionalne lične karte. To uključuje Andoru,[14] Australiju, Bahame,[15] Kanadu, Dansku, Indiju, Japan, Kiribate, Maršalska ostrva, Nauru, Novi Zeland, Palau, Samou, Turkmenistan,[16] Tuvalu i Ujedinjeno Kraljevstvo. Drugi identifikacioni dokumenti kao što su pasoši ili vozačke dozvole se onda koriste kao lični dokumenti kada je to potrebno. Međutim, vlade Kiribatija i Samoe planiraju da u bliskoj budućnosti uvedu nove nacionalne lične karte.[17][18][19] Neke od njih, npr. Danska, imaju jednostavnije službene lične karte, koje ne odgovaraju sigurnosti i stepenu prihvatanja nacionalne lične karte, koju koriste ljudi bez vozačke dozvole.

Brojne zemlje imaju dobrovoljne šeme ličnih karata. To uključuje Austriju, Belize, Finsku, Francusku, Mađarsku (međutim, svi građani Mađarske moraju imati najmanje jedan od sledećih dokumenata: važeći pasoš, vozačku dozvolu sa fotografijom ili nacionalnu ličnu kartu), Island, Irsku, Norveška, Svetu Luciju, Švedsku, Švajcarsku i Sjedinjene Države. Shema Ujedinjenog Kraljevstva je ukinuta u januaru 2011. i baza podataka je uništena.

U Sjedinjenim Državama, savezna vlada izdaje opcione lične karte poznate kao „pasoške kartice” (koje uključuju važne informacije kao što je nacionalnost). S druge strane, države izdaju opcione lične karte za osobe koje nemaju vozačku dozvolu kao alternativno sredstvo identifikacije. Ove kartice izdaje ista organizacija odgovorna za vozačke dozvole, koja se obično naziva Odeljenje za motorna vozila. Pasoške kartice imaju ograničen status ili mogućnost putovanja, obično za potrebe domaćeg putovanja. Napomena, ovo nije obavezna lična karta za građane.

Za Saharavi narod u Zapadnoj Sahari, španske lične karte pre 1975. su glavni dokaz da su bili građani, za razliku od nedavnih marokanskih doseljenika. Stoga bi im bilo dozvoljeno da glasaju na eventualnom referendumu o samoopredeljenju.

Kompanije i vladina odeljenja mogu da izdaju lične karte iz bezbednosnih razloga, kao dokaz identiteta ili dokaz kvalifikacije. Na primer, svi taksisti u Velikoj Britaniji nose ID karte. Menadžeri, nadzornici i operateri u građevinarstvu u Velikoj Britaniji imaju fotografsku ID[20] karticu, CSCS karticu (Šema sertifikacije građevinskih veština), koja označava obuku i veštine uključujući obuku o bezbednosti. Oni koji rade na železničkim zemljištima u Ujedinjenom Kraljevstvu u blizini radnih linija moraju da nose ličnu kartu sa fotografijom koja ukazuje na obuku o bezbednosti na pruzi (PTS i druge kartice) čije posedovanje zavisi od periodičnih i randomnih provera alkohola i droga. U Kvinslendu i Zapadnoj Australiji, svako ko radi sa decom mora da prođe proveru i da dobije plavu kartu ili karticu za rad sa decom, respektivno.

Lična karta u Srbije uredi

Glavni članak: Lična karta Srbije

Lična karta Hrvatske uredi

Glavni članak: Lična karta Hrvatske

Lična karta Bosne i Hercegovine uredi

Glavni članak: Lična karta Bosne i Hercegovine

Lična karta Nemačke uredi

Glavni članak: Lična karta Nemačke
Lična karta
 
Prednja strana lične karte
 
Poleđina lične karte
Tip dokumentaLična karta
Datum isticanja10 godina (6 ukoliko lice ima manje od 24 godine)

Nemačka lična karta je obavezni dokument koji izdaje regionalni registraciona kancelarija. Prema nemačkom zakonodavstvu, lice je dužno da poseduje važeću ličnu kartu ili pasoš nakon navršene 16.-te godine.

Lična karta poseduje RFID tehnologiju. Podaci su ispisani na nemačkom, engleskom i francuskom jeziku.

Na prednjoj strani lične karte štampaju sledeći podaci:

  1. Serijski broj dokumenta
  2. Pristupni kod za RFID čip
  3. Prezime, kao i titula dr. (ukoliko lice poseduje doktorat)
  4. Ime
  5. Datum rođenja
  6. Državljanstvo
  7. Mesto rođenja

Na poleđini lične karte štampaju sledeći podaci:

  1. Boja očiju (samo na nemačkom jeziku)
  2. Visina u centimetrima
  3. Datum izdavanja
  4. Adresa prebivališta
  5. Izdavalac
  6. Religiozno ime ili pseudonim (samo ako ima)
  7. Mašinski čitljiva zona

Unutrašnji pasoš Rusije uredi

Glavni članak: Unutrašnji pasoš Rusije
Lična karta
 
Korica unutrašnjeg pasoša
 
Stranica unutrašnjeg pasoša sa slikom, podacima i potpisom lica
IzdajeMinistarstvo unutrašnjih poslova Ruske Federacije
Datum prvog
izdavanja		2007
Tip dokumentaLična karta
Datum isticanjaIzdaje se licima kada navrše 14, 20 i 45 godinu života

Unutrašnji pasoš Ruske Federacije je lični dokument koji se izdaje ruskim državljanima radi identifikacije u Ruskoj Federaciji. Osobama se izdaje nakon navršene 14 godine, a obnavlja se u 20 i 45 godini života, ili u slučaju gubitka.

Reference uredi

  1. ^ a b Quarmby, Ben (31. 1. 2003). „The case for national identification cards”. 2003 Duke L. & Tech. Rev. 0002. Duke University: E1. PMID 15709289. Arhivirano iz originala 2012-02-12. g. Pristupljeno 11. 1. 2008. „If there is no reasonable expectation of privacy with regards to one's DNA information, the obtention of that information will not constitute a search. The DNA card scheme at issue here would not therefore come under 4th Amendment scrutiny” 
  2. ^ "A brief history of the passport", The Guardian, 17 November 2006
  3. ^ Hall, Roger, Gordon Dodds, Stanley Triggs (1993). The World of William Notman. David R. Godine. str. 46, 47. ISBN 9780879239398. Pristupljeno 31. 12. 2015. 
  4. ^ Doulman, Jane, and David Lee (2008). Every Assistance & Protection: A History of the Australian Passport. Federation Press. str. 56. ISBN 9781862876873. Pristupljeno 31. 12. 2015. 
  5. ^ „'If everything's fine, why's it being investigated?' – Social Protection peppered with tough questions over PSC”. 
  6. ^ Wary of the Public Services Card? You have good reason to be
  7. ^ „DNA ID Profiling and Banking”. Identigene website. 3. 1. 2008. Arhivirano iz originala 27. 10. 2007. g. Pristupljeno 11. 1. 2008. „The powerful DNA profiling technology is encouraged to be used by parent(s) when adopting newborn children. Insurance companies use DNA profiling as a precautionary tool to protect against life insurance fraud. Lawyers are bundling these services with packages, such as the Last Will and Testament, to assist in protecting the assets of large estates.” 
  8. ^ „Surveillance & Identification: Identity”. Caslon Analytics research, analysis and strategies consultancy. 13. 12. 2006. Arhivirano iz originala 26. 1. 2008. g. Pristupljeno 11. 1. 2008. „As a German policeman once said, you are who your papers say you are. Take away those papers and you have no identity. Identification schemes – whether based on an individual's innate characteristics (e.g. DNA) or external attributes such as password or code number – facilitate participation by individuals with the requisite credentials in the "economic, social and political dimensions of society"” 
  9. ^ „BEEsafe Personal ID program”. Laboratory Collection Services. Arhivirano iz originala 14. 12. 2007. g. Pristupljeno 11. 1. 2008. „The area of the DNA molecule used for identification testing is known as a non-coding region. This region gives absolutely no genetic information about your race, medical history, or pre-disposition to a disease. DNA is the ultimate tool for personal identification. Every individual has a unique set of DNA markers, which are inherited from their parent(s). Therefore, your loved one can be easily identified by their specific DNA profile. DNA Profiling is highly recommended by Law Enforcement Agencies nationwide as an identification method for all of your family. Acquiring a DNA Profile for your loved one is easy, painless, affordable, and need only be performed once, since his or her profile will not change over time.” 
  10. ^ Garfinkel, Simson (januar 2001) [2000]. „3 Absolute Identification”. Database Nation: The Death of Privacy in the 21st Century  (Paperback). O'Reilly & Associates. ISBN 978-0-596-00105-6. „When the technology was first introduced, scientists, lawyers, and civil libertarians argued over whether the underlying science was sound, and if the technology actually worked. Today, DNA identification is widely accepted as absolutely accurate—and we are struggling with the social implications of this newfound precision.” 
  11. ^ Doward, Jamie (29. 5. 2005). „ID cards to cost £300 per person”. The Guardian. London. Pristupljeno 5. 5. 2010. 
  12. ^ „Combien coûte une Carte Nationale d'Identité ?”. Vos Démarches. French Government. Pristupljeno 14. 8. 2019. 
  13. ^ Zaba, Christina (30. 5. 2005). „When the eyes don't have it”. New Statesman. Arhivirano iz originala 16. 5. 2008. g. 
  14. ^ Cal un DNI andorrà (June 7, 2017)
  15. ^ „NATIONAL ID CARD BEING CONSIDERED BY GOVERNMENT | the Tribune”. 
  16. ^ „National IDs Around the World – Interactive map | World Privacy Forum”. 
  17. ^ „Politiet: Nye pass og nasjonale ID-kort kommer 1. April 2018”. 5. 1. 2017. 
  18. ^ „National ID in the pipeline”. 
  19. ^ „Uzbekistan to introduce ID-cards in 2021”. 
  20. ^ Types of CSCS Cards And Their Different Features

Literatura uredi

  • Kruger, Stephen. "Documentary Identification in the Nascent American Police State" (2012). [1].
  • Kruger, Stephen. "Police Demands for Hong Kong Identity Cards" (2012). [2].

Spoljašnje veze uredi

 
Lična karta na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лична_карта&oldid=27553146”