Википедија

Logor smrti

Logori smrti su logori koje je gradila Nacistička Nemačka tokom Drugog svetskog rata u svrhu sistematskog ubijanja miliona ljudi u procesu koji je postao poznat kao Holokaust.[1] Tokom Drugog svetskog rata, po naređenjima Hajnriha Himlera, logori smrti su građeni tokom kasnije faze programa istrebljenja. Tela žrtava su obično kremirana ili zakopavana u masovnim grobnicama. Grupe koje su nacisti pokušavali da istrebe su uglavnom bili evropski Jevreji, istočnoevropski narodi i Romi. Većinu zatvorenika dovedenih u logore smrti nije čekalo više od nekoliko sati života.[2]

Nacistički logor smrti Aušvic.

Terminologija uredi

Logor za istrebljenje (nem. Vernichtungslager) ili logor smrti (nem. Todeslager) obično predstavljaju sinonime i odnose se na logore čija je prvenstvena svrha bio genocid.

U opštem slučaju, logor smrti je bio koncentracioni logor uspostavljen u svrhu ubijanja zatvorenika koji su dovedeni u njega. Logori smrti nisu bili osmišljeni kao mesta za kažnjavanje kriminalaca već kao mesta za sprovođenje genocida. Istorijski, najpoznatiji su bili logori smrti koje je izgradila Nacistička Nemačka u okupiranoj Poljskoj tokom Drugog svetskog rata.[3]

Nacistički logori smrti su se razlikovali od nacističkih koncentracionih logora poput logora Dahau i Bergen-Belsen, koji su uglavnom bili namenjeni za zatvaranje i korišćenje robovske radne snage raznih neprijatelja države, što je nacistički naziv za grupe ljudi koje su smatrali nepoželjnim. U ranim danima Holokausta, Jevreji su uglavnom slati u koncentracione logore, ali od 1942. nadalje su uglavnom deportovani u logore smrti.

Logore smrti treba razlikovati i od radnih logora (nem. Arbeitslager), koji su bili organizovani u svim zemljama koje je Nemačka okupirala, kako bi se eksploatisala radna snaga različitih grupa zatvorenika, uključujući ratne zarobljenike. Mnogi Jevreji su primoravani na rad do smrti u takvim logorima, ali jevrejska radna snaga, nevezano za činjenicu da je predstavljala faktor u nemačkim ratnim naporima, je bila određena za istrebljenje. U većini nacističkih logora (sa izuzetkom logora za ratne zarobljenike za nesovjetske vojnike i određenih radnih logora), su stope smrtnosti obično bile vrlo visoke usled egzekucija, gladi, bolesti, iscrpljenosti i ekstremne brutalnosti; pa ipak, samo logori smrti su bili specifično namenjeni za masovna ubistva.

Razliku između logora smrti i koncentracionih logora su pravili i sami Nemci (mada nije bila izražena u zvaničnoj nomenklaturi logora.[traži se izvor]). Već početkom septembra 1942, jedan doktor SS-a, koji je prisustvovao ubijanju u gasnim komorama je napisao u svom dnevniku: “Ne zovu Aušvic logorom uništenja (das Lager der Vernichtung) bez razloga!”[4] Kada je jedan od zamenika Adolfa Ajhmana, Diter Visliceni, ispitivan u Nirnbergu, upitan je za imena logora za istrebljenje; on je odgovorio da su to bili logori Aušvic i Majdanek. Kada je upitan “Kako klasifikujete logore Mauthauzen, Dahau i Buhenvald?” on je odgovorio, “Ajhmanovo odeljenje ih je posmatralo kao obične koncentracione logore.”[5]

Logori uredi

 
Slika logora smrti Aušvic II (Birkenau), snimljena iz američkog izviđačkog aviona, 25. avgusta 1944. Vide se krematorijumi II i III, kao i rupe korišćene za ubacivanje cijanida u gasne komore.

Većina navoda o Holokaustu govori o šest nemačkih nacističkih logora smrti, koji su se svi nalazili u Poljskoj[6]:

Aušvic II i Helmno su se nalazili u zapadnoj poljskoj (anektiranoj od strane Nemačke); ostala četiri su se nalazila u oblasti Generalnog gubernatorstva.

Osim ovih šest, i drugi logori se smatraju logorima smrti, kao što je malo poznati Mali Trostenec, koji se nalazi u današnjem predgrađu Minska, Belorusija, blizu ili unutar tadašnje Republike Lokot. Slični logori su postojali u Varšavi i Janovskoj. Takođe logori smrti bili su izgrađeni i od strane Nezavisne Države Hrvatske (Jasenovac, Jadovno,[7] Stara Gradiška), i kao osnovnu namenu su imali uništavanje Srpskog, Jevrejskog i Romskog stanovništva sa područja NDH, ali najveći broj žrtava su činili Srbi. Logor Jasenovac je bio jedini centralni logor smrti izvan Poljske, i jedini kojim nisu upravljali nacisti.[8][9] Njime su upravljale ustaške snage Nezavisne Države Hrvatske, a većina žrtava ovog logora su bili Srbi, mada je tamo ubijeno i na desetine hiljada Roma i Jevreja.

Nacisti su koristili eufemizam “Konačno rešenje jevrejskog pitanja” (nem. Endlösung der Judenfrage) da opišu sistematsko ubijanje evropskih Jevreja. Odluku da istrebi Jevreje je verovatno donelo nacističko rukovodstvo u prvoj polovini 1941. godine, ali dokumenti o ovoj odluci nisu nađeni. Prvi korak u konačnom rešenju su načinile ajnzacgrupe koje su pratile Vermaht u Operaciji Barbarosa (invazija na SSSR u junu 1941). Međutim, metodi streljanja Jevreja u jamama nisu bili dovoljno efikasni, tako da su krajem 1941. nacisti odlučili da uspostave logore sa svrhom izgrađene za sistematsko ubijanje u gasnim komorama. Detalji ove operacije su raspravljeni na Vanze konferenciji u januaru 1942, a izvršeni su pod administrativnom kontrolom Adolfa Ajhmana. Treblinka, Belzec, i Sobibor su izgrađeni tokom operacije Rajnhard, što je bio kodni naziv za istrebljenje poljskih Jevreja.

Dok je Aušvic II bio deo kompleksa radnog logora, a i Majdanek je bio radni logor, logori napravljeni u operaciji Rajnhard i Helmno su bili čisti logori smrti - drugim rečima, izgrađeni su isključivo i posebno za ubijanje ogromnog broja ljudi, uglavnom Jevreja, nekoliko sati nakon njihovog ulaska u logor.[10] Jedini zatvorenici koji su slati u ove logore a nisu odmah ubijeni su bili oni koji su bili neophodni kao robovska radna snaga, direktno povezana sa procesom istrebljenja, na primer, za iznošenje tela iz gasnih komora. Ovi logori su bili male veličine - samo par stotina metara u dužinu i širinu - pošto nije bio neophodan smeštaj većeg kapaciteta. Pristižućim logorašima je govoreno kako su tu samo u prolazu u procesu relokacije dalje na istok ili u neki radni logor.

I nejevreji su ubijani u ovim logorima, uključujući mnoge Poljake, kao i sovjetske ratne zarobljenike.[11]

 
Glavne rute deportacije u logore smrti

Broj žrtava uredi

Slede brojke koje predstavljaju procene broja ljudi stradalih u logorima smrti:

  • Aušvic-Birkenau: oko 1.100.000[12]
  • Treblinka: najmanje 700.000[13]
  • Belzec: oko 434.500[14]
  • Sobibor: oko 167.000[15]
  • Helmno: oko 152.000[16]
  • Majdanek: 78.000[17]

Ove brojke daju zbirno tek ispod 2.700.000 ljudi.

U Malom Trostenecu je ubijeno najmanje 65.000 Jevreja, dok procene za nejevreje variraju od 100.000 do 400.000 (nisu otkriveni preživeli, uključujući osoblje).[20]

Izbor mesta za logore uredi

Nacistička Nemačka je odabrala Poljsku za izgradnju većine logora iz više razloga:

  • Logori su građeni tamo gde je većina planiranih žrtava živela. Poljska je bila dom najveće jevrejske grupe u Evropi.[21]
  • Ovako su logori smrti mogli da budu držani u većoj tajnosti od nemačkih državljana.[22]
  • Celokupna železnička mreža istočne Evrope je bila preopterećena nacističkim ratnim naporima; logistički nije bilo moguće da se organizuju desetine hiljada vozova potrebnih za prevoz Jevreja na veće razdaljine, usled najveće vojne operacije koju je svet ikada video (Istočni front).[23]
  • Nacisti su hteli da uklone sve Jevreje iz Velike Nemačke pre nego što su se složili oko Konačnog rešenja. Zapadna Evropa je smatrana arijevskom, pa nacisti nisu hteli da je zagade velikim brojem Jevreja. Stoga je Poljska bila idealna jer su je naseljavali Sloveni koji su bili polu-ljudi. (Bazirano na knjizi: Nacistički doktori).

Reference uredi

  1. ^ Doris Bergen, Germany and the Camp System, part of Auschwitz: Inside the Nazi State, Community Teledvision of Southern California, 2004-2005
  2. ^ Minerbi 2005, str. 168.
  3. ^ „Dictionary definition on laborlawtalk.com”. Arhivirano iz originala 23. 03. 2008. g. Pristupljeno 9. 4. 2013. 
  4. ^ „Dnevnik Johana Paula Kremera”. Arhivirano iz originala 14. 05. 2008. g. Pristupljeno 9. 4. 2013. 
  5. ^ Overy 2002, str. 356–357
  6. ^ „Hronologija Holokausta: Logori”. Pristupljeno 9. 4. 2013. 
  7. ^ „JADOVNO – SRPSKI YAD VASHEM - Jadovno 1941”. Pristupljeno 1. 4. 2013. 
  8. ^ "Encyclopedia of the holocaust"
  9. ^ M.Shelach (ed.), "History of the holocaust: Yugoslavia".
  10. ^ Aktion Reinhard: Belzec, Sobibor & Treblinka Архивирано на сајту Wayback Machine (13. мај 2008), Projekat Nizkor
  11. ^ [https://web.archive.org/web/20081220061115/http://www.auschwitz.org.pl/new/index.php?language=EN&tryb=start&id=675&menu=g Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. decembar 2008) Muzeum Auschwitz-Birkenau w Oświęcimiu
  12. ^ “Procenjuje se da su SS i policija deportovali najmanje 1,3 miliona ljudi u kompleks Aušvica između 1940. i 1945. Od njih, vlasti logora su ubile 1,1 miliona.” (Brojka uključuje i žrtve ostalih logora Aušvica.)
  13. ^ „Rajnhard: Deportacije u Treblinku”. Arhivirano iz originala 23. 09. 2013. g. Pristupljeno 31. 05. 2009. 
  14. ^ Između marta i decembra 1942, Nemci su deportovali oko 434.500 Jevreja, kao i nepoznat broj Poljaka i Roma u Belzec, gde su ubijeni. http://www.ushmm.org/wlc/article.php?lang=en&ModuleId=10005191
  15. ^ Ukupno, Nemci i njihovi pomoćnici su ubili najmanje 167.000 ljudi u Sobiboru. http://www.ushmm.org/wlc/article.php?lang=en&ModuleId=10005192
  16. ^ Ukupno, SS i policija su ubili najmanje 152.000 ljudi u Helmnu. http://www.ushmm.org/wlc/media_cm.php?lang=en&ModuleId=10005194&MediaId=130 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. oktobar 2008)
  17. ^ Nedavna studija je radikalno revidirala (smanjila) procenu broja žrtava u Majdaneku, Prema radu “Prebrojane žrtve Majdaneka” by Pawel P. Reszka, Lublin, Gazeta Wyborcza 12. децембар 2005, reprodukovano Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. jun 2006), Lublinski naučnik Tomas Kranc je nedavno utvrdio ovu brojku, i osoblje muzeja u Majdaneku je smatra autoritativnom. Ranije procene su bile značajno više: 360.000, u često citiranom radu koji je 1948. objavio Ždislav Lukaškijevič (Zdzislaw Lukaszkiewicz), sudija koji je bio član glavne komisije za istraživanje nacističkih zločina u Poljskoj, i 235.000, iz članka koji je 1992. napisao doktor Česav Rajca (Czesaw Rajca) sada penzionisani radnik muzeja Majdanek.
  18. ^ „Radio-Televizija Republike Srpske”. Pristupljeno 1. 4. 2013. 
  19. ^ „Jasenovac”. Pristupljeno 1. 4. 2013. 
  20. ^ Vidi Mali Trostenec među logorima na „sajtu Jad Vašem”. Arhivirano iz originala 16. 01. 2009. g. Pristupljeno 9. 4. 2013. 
  21. ^ „Jevrejska virtuelna biblioteka”. Pristupljeno 9. 4. 2013. 
  22. ^ „Uslovi za poljske Jevreje tokom Drugog svetskog rata”. Arhivirano iz originala 02. 07. 2010. g. Pristupljeno 9. 4. 2013. 
  23. ^ „Museum of Jewish Heritage — A Living Memorial to the Holocaust”. Arhivirano iz originala 31. 05. 2009. g. Pristupljeno 1. 4. 2013. 

Literatura uredi

  • Bartov, Omer (ed.). The Holocaust, 2000.
  • Gilbert, Martin. Holocaust Journey: Travelling in Search of the Past, Phoenix, 1997. Спис о данашњем изгледу места где су се налазили логори смрти, уз историјске податке о њима и о судбини пољских Јевреја.
  • Klee, Ernst. “‘Turning the tap on was no big deal’—The gassing doctors during the Nazi period and afterwards,” in Dauchau Review, vol. 2, 1990.
  • Levi, Primo. The Drowned and the Saved, 1986.
  • Overy, Richard (2002). Interrogations: The Nazi Elite in Allied Hands, 1945. Penguin Books. str. 356—357. ISBN 978-0-14-200158-5. 
  • Minerbi, Alessandra (2005). A New Illustrated History of the Nazis: Rare Photographs of the Third Reich. David & Charles. str. 168—.  Tekst „bra” ignorisan (pomoć)[mrtva veza]

Spoljašnje veze uredi

 
Logor smrti na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Логор_смрти&oldid=27773534”