Ludvik Hiršfeld
Ludvik Hiršfeld (Varšava, 5. avgust 1884 — Vroclav, 7. mart 1954) bio je poljski bakteriolog i imunolog.[1]
Rođen je 1884. godine u bogatoj jevrejskoj porodici u Varšavi, koja je bila deo tadašnje Ruske Imperije. Njegova porodica je bila asimilovana u poljsko društvo, pa se Ludvik uprkos jevrejskom poreklu izjašnjavao kao Poljak.[2]
Obrazovanje uredi
Gimnaziju je završio u Lođu, a tokom školovanja je učestvovao u poljskom nacionalnom pokretu. U tom periodu je pisao poeziju, a na časovima plesa je upoznao Hanu Hiršfeld (rođ. Kasman), s kojom je počeo da se zabavlja. Studije medicine je započeo u Vircburgu 1902. godine. Nakon dve godine napravio je pauzu u studijama i oženio se Hanom 1904. godine. Hiršfeld je nastavio studije na Univerzitetu Fridrih Vilhelm u Berlinu, na kom je 1907. diplomirao odbranivši tezu aglutinacije krvi i stekao zvanje doktora medicine. Pri izradi teze zaključio je da se crvena krvna zrnca iz krvi različitih osoba pri međusobnom dodiru ponekad spajaju (aglutiniraju), što je dovelo do saznanja o postojanju različitih krvnih grupa.
Nakon završenih studija medicine započeo je rad na Institutu za istraživanje raka u Hajdelbergu kao asistent rukovodioca serološkog odseka, profesora Emila fon Dungerna. Zajedno su 1909. godine započeli rad na ispitivanju krvnih grupa. Godine 1910, kad je imao 26 godina, došao je do značajnih otkrića; sa fon Dungernom je otkrio da krvne grupe imaju osobinu nasleđivanja u skladu s Mendelovim zakonima nasleđivanja.
Ovim pronalaskom stekao je ugled u naučnim krugovima Evrope. Godine 1914. postao je docent na Katedri za higijenu Univerziteta u Cirihu, pošto je odbranio postdoktorsku tezu na temu povezanosti anafilaksa i zgrušavanja krvi.[2]
Prvi svetski rat uredi
Hiršfeld je početak Prvog svetskog rata dočekao u Cirihu, gde je nastavio sa svojim poslom na Katedri za higijenu. Većina švajcarskih lekara koja je otišla u Srbiju tokom Prvog svetskog rata razbolela se, a veliki broj preminuo zbog izbijanja epidemije pegavog tifusa. Kad je to saznao, Hiršfeld je zatražio premeštaj na mesto na kom se epidemija najviše proširila. Poslat je u Valjevo, u kom je umrlo 3500 vojnika i 4000 civila, među kojima i 16 lekara. Nakon dolaska u Valjevo obrazovao je lekare o najnovijim saznanjima o pegavom tifusu i njegovom suzbijanju. Angažovao je lokalne limare da izrade naprave za dezinfekciju, a došao je i do kontigenta sumpora.[3]
Aprila 1915. pridružila mu se njegova supruga Hana i prešla u službu srpske vojske. Pri suzbijanju epidemije ostali su u službi srpske vojske, a Ludvik je ujedno radio i na izradi vakcine uprkos oskudnim uslovima rada. Hiršfeld je pričajući o ratnom periodu svog života iskazao ljubav i poštovanje srpskom narodu rekavši: „Ovo pokolenje Srba je bilo potpuno svesno svoje istorijske misije. Srpski seljak je umeo da bude zahvalan, možda zato što je prošao kroz surovu školu života.”
Ludvik i Hana su početkom oktobra 1915. godine, kad je započela austrougarska ofanziva, krenuli u povlačenje sa srpskom vojskom preko Albanije. Preživeli su Albansku golgotu i iz Grčke su se prebacili u Italiju, a potom su se vratili u Švajcarsku. Nakon povratka u Cirih, Hiršfeldovi su prikupili opremu za rad bakteriološke laboratorije, otišli do Soluna i nastavili lečiti srpsku vojsku. Lečeći vojnike, susreli su se sa epidemijom tifusa, dizenterijom i malarijom. Ludvik je oboleo najpre od paratifusa A, a zatim od težeg oblika malarije. Međutim, oporavio se i nastavio s radom. Ludvik je iz krvi bugarskog zarobljenika uspeo da izoluje dotad nepoznati soj paratifusa, koji se danas naziva Salmonella hirszfeldi. Radom u Solunu zaključio je da je učestalost krvnih grupa kod stanovništva povezana s populacijom. Ovo istraživanje je bila osnova za nastanak naučne grane seroantropologije.[4]
Otkrio je novi oblik paratifusa, paratifus C, nakon čega je razvio novu vakcinu protiv tifusa. Razvio je i poetovalentnu vakcinu protiv kolere, pegavog tifusa i paratifusa A, B i C, kojom se prvi vakcinisao Živojin Mišić, nakon čega je vakcinu primilo više od 110.000 vojnika. Za zasluge u izradi vakcine odlikovan je Ordenom Svetog Save trećeg reda, a dobio je i počasno srpsko državljanstvo. Nakon formiranja Srpske centralne laboratorije u Solunu, Ludvik se bavio obrazovanjem lekara o novim saznanjima vezanim za krvne grupe i tehnikama transfuzije krvi.[3][5]
Međuratni period uredi
Proleća 1919. Hiršfeldovi su došli u Beograd, gde je Ludvik postao šef bakteriološkog odeljenja Vojne bolnice. Jeseni 1919. Hiršfeldovi se vraćaju u Poljsku, pri čemu je Ludvik rekao: „U otadžbini imate prošlost i budućnost, u izgnanstvu, samo sadašnjost”. U Varšavi je postao direktor Instituta za proizvodnju vakcina, rukovodilac Odseka za bakteriologiju i serologiju novoosnovanog Nacionalnog instituta za higijenu, kao i vanredni profesor Univerziteta u Varšavi. Godine 1931. postao je redovni profesor. Posetio je Zagreb 1928. godine, kada mu je uručen Orden belog orla.
U međuratnom periodu, Hiršfeld se bavio izučavanjem kancerskih antigena, što je jedna od osnova savremene terapije u lečenju kancera. Uvideo je i postojanje autoantitela. Njegova supruga Hana postala je načelnica Pedijatrijske klinike Univerziteta u Varšavi i sa Ludvikom je uređivala brojne časopise o medicini.
Drugi svetski rat uredi
Iako je nakon venčanja s Hanom Ludvik prešao u katoličanstvo, nikad nije poricao svoje jevrejsko poreklo. Početkom Drugog svetskog rata Hiršfeldovi su zbačeni sa svih pozicija. Februara 1941. godine, sa Hanom i ćerkom Marijom, smešten je u Varšavski geto pošto im je sva imovina oduzeta. Kraljevina Jugoslavija se pre stupanja u rat zalagala, na čelu s Ivom Andrićem, tadašnjim ambasadorom Jugoslavije u Nemačkoj, za prebacivanje Hiršfeldovih u Kraljevinu. Odlazak Hiršfeldovih u Kraljevinu Jugoslaviju sprečio je njen ulazak u rat.
Jula 1942. godine, Nemci su izdali naređenje za raseljenje geta, što je značilo istrebljenje preostalih Jevreja. Hiršfeld je uspeo da nabavi lažna dokumenta, s kojima prelazi u nemački deo Varšave. Nedugo nakon bežanja iz geta, Ludvikova ćerka Marija umire od tuberkuloze. Hiršfeldovi su morali da je sahrane pod lažnim imenom.[2]
Posleratni period uredi
Kraj Drugog svetskog rata Ludvik i Hana su dočekali u Lublinu, nakon čega su se preselili u Vroclav. Pomagali su u organizaciji medicinskih fakulteta u Lublinu i Vroclavu, dok na Univerzitetu u Vroclavu postoje i dekan. Ludvik je 1946. objavio autobiografiju, nakon čega je krenuo da drži predavanja i u Sjedinjenim Američkim Državama. Novinovan je za Nobelovu nagradu 1950. za otkriće principa koji dovode do odbacivanja ploda kod majki različite krvne grupe. Pošto je proglašen za počasnog doktora nauka na univerzitetima u Pragu i Cirihu, 1952. osnovao je Institut za imunologiju i eksperimentalnu terapiju u Vroclavu.
Umro je 1954. godine od srčanog udara u Vroclavu.[3]
Reference uredi
- ^ „GIRŠFELЬD Lюdvik — Bolьšaя Medicinskaя Эnciklopediя”. xn--90aw5c.xn--c1avg. Pristupljeno 2021-05-07.
- ^ a b v Kovač, Karlo (1962). „Ludvig Hiršfeld: istorija jednog života”. Jevrejski almanah 1961-62 [Jewish Almanac] (na jeziku: srpski): 409—412. ISSN 0448-9993. Arhivirano iz originala 07. 05. 2021. g. Pristupljeno 07. 05. 2021.
- ^ a b v „Ko su Ludvik i Hana Hiršfeld - Društvo - Dnevni list Danas”. www.danas.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2021-05-07.
- ^ Korkodelović, Borislav. „Ludvik i Hana Hiršfeld, “srpski vojni lekari” u Velikom ratu - Kuća Dobrih Vesti”. dobrevesti.rs (na jeziku: poljski). Pristupljeno 2021-05-07.
- ^ „Institut za mikrobiologiju”. www.vma.mod.gov.rs. Pristupljeno 2021-05-07.