Luka Jocić

Luka Jocić (Sentomaš, 1839 — 1926) bio je srpski knjižar koji je delovao u 19. veku.

Luka Jocić
Datum rođenja	1839.
Mesto rođenja	Sentomaš
Datum smrti	20. avgust 1926.(1926-08-20) (86/87 god.)
Zanimanje	knjižar

Portret Marije Trandafil

Biografija

Luka Jocić rođen je 1839. godine u Sentomašu. Osnovnu školu završio je u Sentomašu, a gimnaziju u Novom Sadu. Posle četvrtog razreda odlučuje da napusti gimnaziju i upisuje dvogodišnju kadetsku školu. Po završetku kadetske škole postaje profesionalni vojnik. Učestvovao je u ratu protiv Francuske i Italije. U garnizonu u Beču služio je pet godina. Godine 1864. učestvuje u ratu protiv Danske, a 1866. protiv Turske. U bici kod Kenigreca je i sam bio ranjen. Nakon ovih ratova kao vojnik služi u garnizonima u Austriji i stiče čin oberlajtanta. Za vreme njegovog boravka u Temišvaru su ga starešine imenovale za učitelja srpskog jezika. Iz Temišvara je premešten u Novi Sad a potom u Pulu, gde nije imao mogućnosti da napreduje. Nakon sedamnaest godina služenja u vojsci, odlučuje da se iz aktivne povuče u rezervnu službu. Godine 1870. godine istupa iz rezerve zbog mogućeg rata protiv Rusije. U 31. godini života biva demobilisan.

Njegovo sledeće zaduženje bio je posao nadzornika dobara bogate novosađanke Marije Trandafil. To je ujedno bio i prvi put da se bavi ovakvom vrstom posla. Marija Trandafil bila je znana kao milostiva žena koja je rado pomagala sirotinju, dok je Jocić paralelno sa njenim delanjem, podsticao njeno mecenstvo. Luka Jocić je bio poznat kao dobrotvor i stekao je veliki ugled i poštovanje. Takođe je uspostavio dobre veze sa nastavnicima, sveštenicima, funkcionerima i Magistratom. Bio je potpredsenik u takozvanoj „Srpskoj čitaonici“. Takođe je bio predsednik u „Bolničkoj zadruzi trgovačke omladine“. Bio je aktivni član u „Srpskoj zadruzi za međusobno pomaganje i štednju“. Matica srpska ga je ubrajala u svoje ugledne članove. Velika zasluga Jocića je u tome što je Marija Trandafil ulagala u ovu instituciju, a današnja zgrada Matice srpske, podignuta je iz njenog zadužbinskog fonda.

Jocić nije bio zadovoljan poslom nadzornika imanja i njegov prijatelj, Ilija Ognjanović, podstiče ga da se oproba u izdavačkoj delatnosti. On ga nagovara da primi izdavanje časopisa „Javor“, koji se bavio podučavanjem, zaavom i književnošću. Godine 1877. Luka Jocić izdaje prvu svesku. Da bi bolje plasirao časopis, Jocić objavljuje i oglase. Godine 1880. udružuje se sa Đorđem Ivkovićem i otvara knjižaru u Novom Sadu. Prvu knjigu koju su objavili bila je knjiga „Bosilje“ Stevana V. Popovića. U knjizi su bile predstavljene pesme J. J. Zmaja. U ime Marije Trandafil, Jocić je poklanjao siromašnima i dobrim đacima udžbenike, za koje je smatrao da su temelj obrazovanja. Na samom početku svoje izdavačke karijere, Jocić izdaje priručnike za mađarski jezik i udžbenike namenjene učiteljima. Nadalje izdaje udžbenike za osnovne škole, gimnazije i druge srednje škole. Za sve razrede izdaje zemljopise, zoologije, putopise, katihizise, gramatike, biologije. Takođe je objavljivao i raznorazne priručnike iz različitih oblasti. Neke od njih su i pedagogija, medicina i ekonomija. Objavio je knjigu Elvire Zinjani u prevodu Petroslave Tomanović o vaspitanju ženske dece. „Pouke o čovečijem telu, životu i zdravlju“ Milana Jovanović-Batuta takođe je objavljeno u Jocićevoj knjižari. Dalje je objavljivao knjige za decu kao što su „Dečja Lira“, „Kovčežić“, „Mali svet“ i „Neven cveće“.

Matica srpska, Novi Sad

Godine 1880. knjižara je “prikupila” sva do tada objavljena dela poznatog književnika Jovana Subotića. Bilo je tu i devet izdanja pesama Branka Radičevića, sa 36 ilustracija u povezu sa pozlatom koje je izdala Jocićeva knjižara. Jocić je dobio srebrnu medalju sa diplomom na industrijskoj izložbi u Trstu 1882. godine. Posebno izdanje je bilo poznato delo Emila Pikoa „Srbi u Ugarskoj" u prevodu Stevana Pavlovića, koji je Matica Srpska nagradila sa 300 forinta. Jocić je objavljivao i prevode zabavnih romana sa nemačkog jezika. Žestoka konkurencija bila mu je knjižara braće Popovića, pa je bio prinuđen da prodaje i školska učila, pribor, svečarske ikone, umetničke slike, fotografije pa čak i papirnate kese. Veoma komercijalna izdanja bili su kalendari, pa je Jocić tražio da se što bolje pripreme kalendari „Kolo”, „Venac” i naročito „Abukazemov šaljivi kalendar” koji je uređivao njegov prijatelj Ilija Ognjanović.

Na osnovu molbe, Luka Jocić i njegov prijatelj Đorđe Ivković, dobili su odobrenje od Ministarstva unutrašnjih dela Ugarske 1881. da mogu izdavati i rasturati književne i školske knjige, kao i slike i školski pribor. Dozvola je bila uslovna, jer se naglašavalo da „knjiižari moraju biti politički podobni”. A drugim aktom od strane istog Ministarstva, Luka Jocić je dobio odobrenje da preko Đorđa Ivkovića može da prikuplja i prodaje na teritoriji Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, ali pod uslovom da se pridržava poreznih propisa. Đorđe Ivković je putovao po teritoriji današnje Vojvodine, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Boka kotorske, svuda gde je bilo srpskog naroda, nudeći knjige, slike, školska učila. Ivković je prikupljao i pretplatnike za časopis „Javor”. Đorde Ivković se od Luke Jocića odvojio 1888. da bi osnovao svoju knjižaru i štampariju, a Luka je firmu nazvao „Nakladna knjižarica”. Za razliku od drugih izdavača, Jocić nije želeo da stvara sopstvenu štampariju.

Na prelazu iz 19. u 20. vek, Jocić se umorio i sve teže snalazio u knjižarskom poslu. Kada je 1903. obeležavao 25-godišnjicu svog izdavačkog rada, povodom pedesete školske knjige izdao je spomenicu koju je posvetio Nikoli I. U toj knjizi se na neki način oprašta od publike. Spomenicu nije prodavao, već je poklanjao javnim knjižnicama, zadrugama, književnicima i svojim prijateljima. U knjizi su prikazane korice pedeset školskih knjiga koje su izašle u Jocićevom izdanju, a objavljen je i njegov “Pregled istorije knjižarstva u prosvećenih naroda i u nas”.

Knjižaru i trgovinu papira i muzičkih proizvoda nasledio je 1902. Miloš Ivković, koju je vodio pod firmom „Luka Jocić naslednik”. Kasnije je Ivković knjižaru otkupio i prodao.

Jocić je i u penziji vodio brigu o imovini Marije Trandafil, a nakon njene smrti 1883. bio je izvršilac zaveštanja pa je najveći deo bogatstva pripao Matici Srpskoj. Kada je došlo vreme da Matica Srpska ispoštuje zahteve iz testamenta i da Jociću 10 000 kruna,  došlo je do razočarenja. Njen Upravni odbor je uputio Jocića da putem parnice to i potraži. Parnicu je dobio već na prvom sudu, a posle tri godine morala je da mu celu sumu isplati s kamatom.

Doživeo je duboku starost. Umro je 20. avgusta 1926. godine sa blizu 90 godina. „Zastava” je objavila među kratkim vestima: „Bio je čovek lepog obrazovanja i vrlo duševan... Bio je uvek zdrav, a staračka slabost ga je ipak pobedila i umro je, takoreći zaspao.”

Najznačajnija izdata dela

• Prva sveska časopisa „Javor" 1877.
• Stevan V. Popović: „Bosilje"
• Milan Jovanović-Batut: „Pouke o čovečijem telu, životu i zdravlju“
• Knjige za decu: „Dečja Lira“, „Kovčežić“, „Mali svet“ i „Neven cveće“.
• Emila Pikoa „Srbi u Ugarskoj" u prevodu Stevana Pavlovića
• Kalendari „Kolo”, „Venac” i „Abukazemov šaljivi kalendar”

Literatura

• Velimir Starčević: „Staro srpsko knjižarstvo" - Beograd: Službeni glasnik, 2011.
• Michael Biggins, Janet Crayne: "Publishing in Yugoslavia's Successor State" - United States of Amerika: The Haworth Information Press, 2000
• Petar Jonović: „Šta knjižar treba da zna" - Veternik: LDIJ, 2001.

Spoljašnje veze

• Biografija Marije Trandafil