Википедија

Luka Grđić Bjelokosić

Luka Grđić Bjelokosić (Mostar, 1857 — Mostar, 7. oktobar 1918) bio je samouki hercegovački pisac i etnolog srpskog porekla. Poznat je i kao prvi hercegovački etnolog ili gatački Vuk Karadžić. Pisao je pripovetke, ali se prvenstveno bavio sakupljanjem i zapisivanjem narodnih umotvorina, recepata i običaja.[1]

Luka Grđić Bjelokosić
Fotografija iz kalendara Vardar za 1913. godinu, koji se čuva u Zavičajnom odeljenju Biblioteke grada Beograda
Lični podaci
Puno imeLuka Grđić
Datum rođenja(1857-00-00)1857.
Mesto rođenjaMostar, Osmansko carstvo
Datum smrti7. oktobar 1918.(1918-10-07) (60/61 god.)
Mesto smrtiMostar, Austrougarska
Književni rad
Period1892—1918.
Najvažnija delaIz naroda i o narodu (1896—1898)
Srpska narodna jela u Hercegovini i u Bosni (1908)

Poreklo uredi

U autobiografiji koju je objavio Vladimir Ćorović 1919. godine u Glasniku Zemaljskog muzeja za Bosnu i Hercegovini, Luka Grđić Bjelokosić o poreklu svoje porodice piše: „Naša porodica je iz Domrka u Gacku, ali su mi preci poodavno doselili u Mostar. Naše najstarije prezime je Bjelokosići, ali kako u Hercegovini mnogo porodica ima nadimak, koji se posle usvoji, tako je i naša porodica mijenjala svoje prezime, te je danas poznata pod imenom Buhe, izuzev naše kuće koji se zovemo Grđići”...[2] Osim Luke ni jedan od njegova tri brata nije se služio prezimenom Bjelokosić. Veruje se da ovo prezime potiče od starijih Grđića, jer su bili plavokosi.[1]

Biografija uredi

Luka Grđić Bjelokosić rođen je 1857. godine u Mostaru, u porodici Rista i Ane Grđe.[3] Porodica se kasnije seli u Gacko, gde se rađaju njegova tri brata, Vojislav, Vasilj i Šćepan. Vasilj i Šćepan, poznati u narodu i kao „gatačke dvojnice”, ostali su zapamćeni kao kulturni poslenici i političari.

Osnovnu školu Luka Grđić je završio u Mostaru i kao jedan od najboljih učenika bio je određen da školovanje nastavi u Rusiji. Roditelji se nisu složili da njihov tada jedini sin ode od kuće, pa je njegovo zvanično školovanje time završeno. Svoje obrazovanje Luka je dalje nastavio čitajući crkvene knjige i narodne pesmarice. Znao je napamet mnoge junačke narodne pesme kao i čitav Gorski vijenac. Svaku priliku je koristio da proširuje svoje znanje i neprekidno se usvršavao. Govorio je tri strana jezika, perfektno nemački, dobro turski, a čak je spremao i rečnik romskog jezika, čiji rukopis nažalost nije sačuvan.

Od malena se bavio trgovinom. Pomagao je roditeljima u radnji koju su vodili u Mostaru, a potom u Gacku. U međuvremenu je izučio i dva zanata, pekarski i terzijski. Po očevoj smrti u Gacku je otvorio krčmu, kako bi mogao da izdržava porodicu. Kako je bio jedan od najpismenijih ljudi u Gacku tog vremena, ubrzo je dobio činovnički posao. Državnom službom bio je premeštan u Sarajevo, Fojnicu, Jajce, Gradačac i Srebrenicu.

Celog života bio je posvećen prosvećivanju svog naroda. Pisao je pripovetke, bavio se sakupljanjem narodnih umotvorina, zapisivao narodne običaje i recepte.

Prvi svetski rat proveo je u austrougarskim zatvorima, prvo u Aradu a zatim u Nežideru. Iz zarobljeništva se vratio narušenog zdravlja i podlegao je bolesti tokom epidemije španske groznice. Umro je u Mostaru 7. oktobra 1918. godine. Prema sećanjima njegovog sinovca Rista, Mostarci su mu priredili veličanstven ispraćaj.[1]

Prosvetiteljski, etnografski i književni rad uredi

Luka Grđić Bjelokosić je, sa Aćimom Višnjićem, sinom vojvode Bogdana, otvorio školu, što je bila prva srpska škola u gatačkom kraju. Danonoćno je radio na traženju prostorija za školu, poboljšanju uslova rada za decu, traženju pravog učitelja. Učestvovao je u izgradnji crkve i pokušaju pravljenja prvog pevačkog društva u Hercegovini. Iako vrlo mlad, izabran je za predsednika crkveno-školske opštine. Zajedno sa vojvodom Bogdanom Zimonjićem rešio je agrarno pitanje u Gacku, pitanje koje je u ostatku Bosne i Hercegovine rešeno tek 40 godina kasnije.

Sa istim entuzijazmom bavio se i sakupljanjem narodnog blaga Hercegovine. Osim toga pisao je i pripovetke i pesme. Uzori su mu bili Vuk Vrčević i Vuk Karadžić, a u pisanju pripovetki Stjepan Mitrov Ljubiša. Prve radove je objavio u Bosanskoj Vili, a zatim u Glasniku Zemaljskog muzeja, Karadžiću, Nadi, Srbobranu, Bošnjaku, Zori, Prosvjeti i mnogim drugim časopisima. Veliki broj njegovih radova preveden je na nemački i objavljen u Beču. Za Srpsku akademiju nauka sakupio je 5.000 reči kojih nije bilo u Vukovom rječniku.[1]

Svoje spise sabrao je u tri knjige pod nazivom Iz naroda i o narodu. U pogovoru ove knjige, u objedinjenom reprintu koji je objavila Prosveta 1985. godine, Hatidža Krnjević između ostalog piše:[4]

Bibliografija uredi

Književna dela uredi

  • Krvnina : istinita pripovijetka iz narodnog života (Sarajevo, 1892)[5]
  • Stotina šaljivih priča : iz srpskog narodnog života u Herceg-Bosni (Mostar, 1902)[6]
  • Moje crtice (Mostar, 1904)[7]

Etnografska dela uredi

  • Iz naroda i o narodu knj. 1 (Mostar, 1896)[8]
  • Iz naroda i o narodu knj. 2 (Mostar, bez godine izdanja)[9]
  • Iz naroda i o narodu knj. 3 (Novi Sad, 1898)[10]
  • Mostar nekad i sad (Beograd, 1901)[11]
  • Srpske narodne igre iz Bosne i Hercegovine (Beograd, 1907)[12]
  • Srpska narodna jela u Hercegovini i u Bosni (Beograd, 1908)[13]

Savremena izdanja uredi

  • Iz naroda i o narodu (objedinjeno izdanje, Prosveta, 1985)[14]
  • Dobra hvala : šaljive narodne priče (Bookland, 1908)[15]
  • Srpska narodna jela u Hercegovini i u Bosni (PortaLibris, 2022)[16]

Reference uredi

  1. ^ a b v g Drašković, Slobodan Boban V. (28. 5. 2020). „GALERIJA BESMRTNIH HERCEGOVACA: Luka Grđić – Bjelokosić, prosvjetitelj i čuvar narodnog blaga”. Slobodna Hercegovina. Pristupljeno 24. 5. 2023. 
  2. ^ Ćorović 1919
  3. ^ „Vasilj Grđić”. Srpska enciklopedija. Pristupljeno 28. 5. 2023. 
  4. ^ Krnjević 1985, str. 345-362
  5. ^ „Krvnina”. COBISS. Narodna biblioteka Srbije. Pristupljeno 27. 5. 2023. 
  6. ^ „Stotina šaljivih priča”. COBISS. Narodna biblioteka Srbije. Pristupljeno 27. 5. 2023. 
  7. ^ „Moje crtice”. COBISS. Narodna biblioteka Srbije. Pristupljeno 27. 5. 2023. 
  8. ^ „Iz naroda i o narodu. Knj. 1”. COBISS. Narodna biblioteka Srbije. Pristupljeno 27. 5. 2023. 
  9. ^ „Iz naroda i o narodu. Knj. 2”. COBISS. Narodna biblioteka Srbije. Pristupljeno 27. 5. 2023. 
  10. ^ „Iz naroda i o narodu. Knj. 3”. COBISS. Narodna biblioteka Srbije. Pristupljeno 27. 5. 2023. 
  11. ^ „Mostar nekad i sad”. COBISS. Narodna biblioteka Srbije. Pristupljeno 27. 5. 2023. 
  12. ^ Grđić Bjelokosić, Luka (1907). „Srpske narodne igre iz Bosne i Hercegovine”. Srpske narodne igre. Knj. 1. Beograd: Srpska kraljevska akademija. str. 89—159. Pristupljeno 27. 5. 2023. 
  13. ^ Grđić Bjelokosić, Luka (1908). „Srpska narodna jela u Hercegovini i u Bosni”. Srpski etnografski zbornik. 10. Pristupljeno 27. 5. 2023. 
  14. ^ „Iz naroda i o narodu”. Alfa Internet Knjižara. Pristupljeno 27. 5. 2023. 
  15. ^ „Dobra hvala”. Korisna knjiga. Pristupljeno 27. 5. 2023. 
  16. ^ „SRPSKA NARODNA JELA I PIĆA”. Makart on-line knjižara. Pristupljeno 27. 5. 2023. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лука_Грђић_Бјелокосић&oldid=26642819”