Lukovica (botanika)
Lukovica je izdanak u kome su rezervne hranljive supstance smeštene u listovima. Lukovicu najčešće imaju monokotile.
Izgled i tipovi uredi
Na preseku lukovice pri samom dnu može da se vidi redukovano stablo, a u njenoj unutrašnjosti pupoljak smešten između listova. Lukovice inače mogu biti tunikatne kao kod crnog luka, kada im je periferni list kožast i obojen, te služi kao zaštita unutrašnjim listovima ili crepaste, kao kod roda ljiljana, gde ne postoji spoljni zaštitni list i gde se listovi prepokrivaju poput crepova na krovu.[1]
Kod nekih vrsta, lukovice se razvijaju na nadzemnim delovima i nazivaju se bulbili. Kod Cardamine bulbifera nastaju u pazuhu listova. Ljubičaste su boje i imaju ulogu u razmnožavanju. Slične lukovice postoje kod krina. Kod belog luka, cvetovi se preobražavaju u bulbile. Kod ove biljke lukovice su podzemne i u pazuhu svojih listova obrazuju veliki broj lukovica umesto pupoljaka, a koje se nazivaju čeno, česan,[1] čenj ili češanj.
Neke vrste imaju krtolaste lukovice, koje su u stvari morfološki bliže krtolama. Zapravo, podzemno stablo koje služi kao magacin hrane ima izgled krtole, ali na površini obrazuje ljuspaste listove nalik tunikatnoj lukovici.[1]
Ekologija uredi
Efemeroidne biljke po pravilu imaju lukovicu. S obzirom da imaju kratku vegetacionu periodu, što je uslovljeno podnebljima u kojima žive (stepe, polupustinje i pustinje), nepovoljni period preživljavaju njihove lukovice. Oblast masovnog rasprostranjenja biljaka sa lukovicom je Mediteran i južna Afrika.[1]
Izvori uredi
- ^ a b v g Tatić, B.& Petković, B. 1991. Morfologija biljaka. Naučna knjiga. Beograd.
