Luj XVIII
Ovaj članak možda zahteva čišćenje i/ili prerađivanje kako bi se zadovoljili standardi kvaliteta Vikipedije. |
Luj XVIII (franc. Louis Stanislas Xavier, Louis XVIII; 1755 — 1824) kralj Francuske 1814—1824. Dugo je živeo u emigraciji. Posle Napoleona pokušao da obnovi feudalizam i apsolutizam (doba burbonske restauracije), ali uglavnom nije uspeo.
| Luj XVIII Burbonski | |
|---|---|
 Luj XVIII (portret Antoan Žan Groa) | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 17. novembar 1755. |
| Mesto rođenja | dvorac Versaj, Francuska |
| Datum smrti | 16. septembar 1824. (68 god.) |
| Mesto smrti | Pariz, Francuska |
| Porodica | |
| Supružnik | Marie Joséphine of Savoy |
| Roditelji | Luj, francuski dofen Marija Jozefa od Saksonije |
| Dinastija | Burbon |
| Kralj Francuske | |
| Prethodnik | Napoleon I Bonaparta (kao car Francuske) |
| Naslednik | Šarl X |
 Monogran Luja XVIII | |
Bio je umeren. Čuvao je Napoleonovo uređenje (upravnu centralizaciju, konkordat, kodeks i dr.) i dao Francuskoj ustav, kojim se obezbedilo kupcima oduzeto zemljište za revolucije. Ovaj je ustav (1814) izrađen prema engleskom obrascu. Francuska dobija palatu naslednih perova i palatu izabranih poslanika, odgovorno ministarstvo, slobodnu štampu itd. I za aktivno i za pasivno pravo određen je veliki cenz. Luj htede ostati iznad stranaka i poveri ministarstvo umerenijim rojalistima (Rišelje i Dekaz), ali protiv ovakoga rada ustaše ultra-rojalisti. Da pak reakcija ojača pri kraju vlade Luja XVIII, dosta doprinese ubistvo sina njegovog brata i naslednika, hercega Berijskoga (1820).
Prva vladavina uredi
Napoleonov pad s vlasti uredi
Kad saveznici stigoše u Frankfurt, ponudiše Napoleonu da mu ostave Francusku onakvu, kakva je bila 1800. godine, ali zadržaše za sebe pravo da produže prodiranje napred i za vreme pregovaranja. Pošto Napoleon naredi da se upiše i prikupi 300.000 ljudi, saveznici pustiše frankfurtski proglas, u kom je rečeno: „Sile ne ratuju s Francuskom, nego sa onim istaknutim gospodarenjem, što ga je Napoleon imao izvan granica svoga carstva... One ujemčavaju Francuskoj Carevini takvu prostranost državne oblasti kakvu Francuska nikad nije imala pod svojim kraljevima.“ — Po tom tri savezničke vojske pređoše Rajnu, upadoše u Francusku, poraziše iscrpljenog i obesnaženog Napoleona i uputiše se Parizu, na jugu preko Franš-Kontea i Sene, u sredini preko Marne, a na severu preko Holandije i Oaze. Napoleon bejaše ostavio svoju vojsku rasturenu po nemačkim tvrđavama, a kod sebe je imao samo još svoju gardu, i nekolike ostatke od vojske. On u njih uvuče novopopisane vojnike i narodnu gardu, te stvori vojsku s kojom je vojevao u Francuskoj. Za vreme toga ratovanja saveznici su mu još nudili da pregovaraju o miru u Šatiljonu, i Francuskoj sad ostavljahu samo one međe od 1792. godine. Napoleon bejaše pristao da i to primi, a potom odbi. 18. marta 1814. godine šatiljonski kongres bude zatvoren.
Preko uhvaćenih tajnih depeša saveznici doznadoše, da se Pariz ne može braniti, te se uputiše pravo na grad, koji se predade posle jedne poludnevne bitke. Francuska je bila u savezničkim rukama. To je bio peti i poslednji čin te borbe. Kad je ona započeta, saveznici su mislili samo da Francuze isteraju iz Nemačke; oni su samo hteli da ponište Napoleonovu tvorevinu. No pobeda ih je dovela čak u Francusku, i sad su uništavali ono što je Revolucija stvorila.
Saveznici, kao gospodari Evrope i Francuske, uzeše na sebe da određuju sudbinu i jednoj i drugoj. Oni započeše s Francuskom. Nikako više nisu hteli Napoleona, a nisu ni pomišljali da povrate Republiku; oni su tražili jednoga vladaoca, koji bi mogao utvrditi monarhijski oblik vladavine i ugovoriti mir sa Evropom. Tri su rešenja predlagana: — 1., da to bude sin Napoleona i Marije Lujze; ali se pobojaše da se tim ne da suviše uticaja Napoleonovu tastu, austrijskom caru; — 2., Bernadot, kojega ruski car Aleksandar predloži; ali nijedna druga sila nije htela ni da čuje za to, bojeći se kakvoga vrlo prostranoga saveza između Francuske i Rusije; — 3., Burbonci, — ali su saveznici od dolaska u Francusku bili primetili, da niko više u zemlji ne misli na njih; za vreme od dvadestinu ratnih godina njih bejahu zaboravili. Međutim, engleska vlada izjavi, da ona ne želi da se Francuzima nameće ma koja vlada, i da narod treba da bude vlastan, da sam sebi izabere gospodara.
Dolazak na presto uredi
Austrijski ministar Meternik, koji je već imao velikoga uticaja među evropskim državnicima, zauze se za Burbonce i radio je da oni budu primljeni. On primi njihove izaslanike i izradi da se reši, da će se francuske oblasti, ukoliko ih saveznici budu imali u svojim rukama, vratiti burbonskim pristalicama, ako se izjasne za njih.“ Posle savezničkoga ulaska u Pariz vladaoci rešiše da na presto postave Luja XVIII, brata Luja XVI (rojalisti su nazivali Lujem XVII maloga sina Luja XVI, koji je umro za revolucije), a po savetu Taljeranovu izjaviše „da neće više pregovarati o miru ni s Napoleonom ni s bilo kojim članom njegove porodice, da će poštovati staru Francusku, onakvu kakva je bila pod svojim zakonitim kraljevima, i daće priznati i zajemčiti ustav, koji bude francuski narod sebi propisao.“ Prema tome oni „pozvaše Senat da naznači privremenu vladu, koja bi imala da upravlja zemljom i da pripremi nov ustav.“ Obratiše se dvama telima, koja su već postojala kao zakonita, Senatu i Zakonodavnom Telu, ili bolje reći, članovima tih dveju skupština, za koje se znalo da su naklonjeni Burboncima. Senat, u kom je od 142 člana bilo samo njih 63, reši da se Napoleon lišava prestola i da se narod i vojska razrešavaju svoje zakletve, a postavi privremenu vladu od 5 članova. Zakonodavno Telo, u kom je od 303 člana bilo samo 77, potvrdi to rešenje. Vojska, povučena na jugoistočnu stranu od Pariza, primi skupštinska rešenja, pa i sami maršali, koji su se nalazili oko Napoleona u Fonteneblu, savetovali su mu da se odrekne prestola.
Tada su Burbonci mogli uzeti upravu u svoje ruke; saveznici ih skloniše da zavedu liberalnu (slobodoumnu) vladavinu, da usvoje one izmene izvršene u Francuskoj od 1789. godine i da u upravi ne upotrebljavaju emigrante (t. j. pređašnje iseljenike). Luj XVIII imao je biti pozvan, ne na osnovu svoga naslednoga prava, nego na osnovu ustava, koji je Senat sastavio. U tom je aktu rečeno: „Francuski narod, po slobodnoj svojoj volji, poziva na presto Luja od Francuske.“ Senat je bio stavio kao uslov da ubuduće kralj poštuje prava vojske, državni dug i prodaju opštenarodnih (državnih) dobara. Posle tih izjava, Luj se vratio u Francusku, gde su ga priznali za kralja Senat i Zakonodavno Telo.
Prva restauracija uredi
Vrativši se nanovo u svoje države 1814. godine, evropski vladaoci pregoše da restoriraju, to jest, da ponovo povrate, onakvu vladavinu, kakva je bila pre Revolucije. Neki su se od njih hteli prosto vratiti unazad: sardinski je kralj nameravao da uništi Korniški put, pošto je to bilo delo Francuzâ; hesenski knez-birač hteo je povratiti na pređašnji čin sve ove oficire, koji su unapređeni za vreme njegova odsustva. — U stvari, pak, povraćene vlade zadržaše nešto od onih popravaka koje su izvršene za vreme Revolucije: slobodu zemljoradnje i industrije, jedinstvo zakona, uređenu administraciju, i uopšte sve ono, što je već bilo započeto pod prosvećenim despotizmom i što nije umanjivalo državnu vlast. Ali one postaviše načelo da je Revolucija bila jedan protivzakoniti, zločinački napad i da treba ponovo vratiti neograničenu monarhiju. Luj XVIII nazivao je Napoleona otmičarem i 1815. godinu računao je kao dvadesetprvu godinu svoje vlade.
To vraćanje na neograničenu monarhiju naziva se Restoracija. Od tada su u Evropi bila dva suprotna gledišta za shvatanje vladavine, — jedno je bila teorija apsolutistička (to jest pristalica neograničene vlade), a drugo ustavna, u svakoj su zemlji bile po dve protivne stranke, jedna stranka neograničene, a druga stranka ustavne vladavine (koja se naziva liberalna, t. j. slobodoumna). Razlika između njih nije u obliku vladavine, jer ni ustavna stranka ne pretpostavlja republiku monarhiji, nego se one razlikuju u samom načelu o vlasti.
Teorija o apsolutizmu (neograničenoj vladavini) bez malo je isto što i stara teorija o božanskom pravu (droit divin). — Sam kralj ima svu vlast u zemlji; Bog ju je poverio njegovoj porodici, s tim da se ona prenosi sa oca na sina. Kralj svoja prava crpi iz vere i nasleđenih predanja (tradicija), a nije ih dobio od svojih podanika; stoga nije dužan da im polaže nikakve račune. On upravlja onako kako misli da je dobro, po svojoj savesti; on se ne mora strogo pridržavati nikakvoga propisa. Sva vlast potiče od njega; on ima prava ne samo da upravlja, nego i da propisuje zakone i da udara porez. U nekim su državama podanici sačuvali običaj da biraju svoje predstavnike, koji se skupljaju u skupštinu. Vladaoci obično gledaju da upravljaju sporazumno s tom skupštinom. No ako se vladalac i poslanici ne mogu složiti, onda poslanici moraju popustiti, jer suverenitet (najviša vlast) ne pripada narodu nego vladaocu.
Apsolutisti ne priznaju da kralj može primiti kakvu obavezu naspram svojih podanika, a tako isto odbacuju i svaki pisan ustav; opi ne priznaju drugoga propisa osem predanja i kraljeve volje. Misleći, da vera uliva poštovanje prema vladaocu, to oni hoće da vera bude obavezna i da crkvi sačuvaju političku vlast (to se zvalo „savez između prestola i oltara"). — Pošto sumnjaju u novine, koje mogu kritikovati vladina dela, to oni hoće da se novine drže pod stalnim nadzorom; oni su obično pristalice cenzure, koja pregleda sve članke, pre nego što se puste u javnost.
Apsolutističku su stranku u svima zemljama sačinjavali dvorski ljudi i državni činovnici, — a imala je uza se i najveći deo plemstva, sveštenstva i seljaka. Njom je vladalo osećanje poštovanja naspram prošlosti i ljubav prema redu.
Ustavna teorija polazi od načela o narodnom suverenitetu; to je gotovo ona ista teorija o engleskoj parlamentarnoj vladavini. Ona priznaje pravo kralju da vlada, ali on vlada samo po pristanku naroda i na osnovu nekoga ugovora (contrat). On nema prava ni da propisuje zakone, niti da skuplja porez, ni da bira sebi ministre samo po svojoj volji; on može vladati samo u sporazumu sa skupštinom, koja predstavlja narod; a ako iskrsne sukob između kralja i naroda, kraljeva je dužnost da se pokori, jer je narod suveren (nosilac najviše vlasti).
Da bi se zajemčila narodna prava, sastavlja se pisan ustav (konstitucija) koji postaje osnovni zakon zemaljski; kralj i njegovi ministri moraju se obvezati da će se njega pridržavati, a ako od toga odstupe, narod ima prava da im stane na put, i ministri su odgovorni. Kako je prikazivanje svetu zloupotreba vlasti najpouzdanije sredstvo da se one spreče, to ustavna stranka traži slobodu govora, pisanja i zborova. Isto tako ona traži i slobodu veroispovesti, pa čak i ravnopravnost za sve veroispovesti.
Ustavna je stranka dobivala svoje pristalice poglavito u gradovima; ona je obuhvatala građane, radnike, pravoznalce i pisce. Njena je lozinka bila napredak i sloboda.
Odmah po Restoraciji otpoče borba između te dve stranke. Ona se ticala poglavito dva pitanja:
1., Liberali su zahtevali od svojih vlada, da izdadu pisan ustav, te da tako utvrde prava podanika, a vlade ne pristajahu da prime ma kakvu obavezu, koja bi bila protivna vladaočevu pravu i dostojanstvu.
2., Liberali su zahtevali slobodu štampe, a vlade ne pristajahu na to da dopuste, da se puštaju na javnost subverzivni (prevratni) spisi (koji su napadali društveno ili državno uređenje) i zadržaše cenzuru.
Godine 1815. apsolutisti su bili na vlasti gotovo u svima evropskim državama. Oni pred sudovima optuživahu pisce iz opozicije, zabranjivahu knjige i strane novine i naređivahu da se bacaju u tamnicu oni koji bi ih čitali. U Nemačkoj se vlade poplašiše od učeničkih udruženja, i Karlsbadski se Kongres sastade naročito za to, da rasturi Burschenschaft, da na univerzitetima zavede nadzornike i da učenicima zabrani udruživanje i skupove; mnogi učenici biše zatvoreni po tvrđavama. — Liberali su sa svoje strane sastavljali tajna društva i pokušavali da zaverama ili pobunama obore vladu, ili da je primoraju da dâ Ustav.
Ustav iz 1814. godine uredi
Burbonci, vraćajući se da vladaju Francuskom 1814. godine, bejahu obećali da će poštovati one ustanove iz doba Revolucije i Carstva. U društvo se nije diralo i ono ostade demokratsko; Francuzi su imali biti jednaki pred zakonom i mogli su stupati u sve vrste službe; stare povlastice ostadoše ukinute, narodna dobra ostadoše u rukama novih vlasnika. U administraciju se nije diralo, i ona ostade onako usredsređena na jednom mestu; sve vrste državne službe: finansije, pravosuđe, uprava, policija, vojska, pa i sama podela na okruge (departmane) sve to ostade onako, kako ga je Revolucija stvorila; tvorevine Napoleonove: Zbornik zakona, Počasna Legija, Banka, Univerzitet biše zadržani. Stanovništvo se bilo pobunilo protiv Carstva, vičući: „Dole s popisom vojnika i sa sjedinjenim, posrednim porezima!" I moralo se objaviti da se ukidaju te dve omrznute ustanove, a na njihovo mesto zavede se regrutovanje i posredne dažbine (contributions indirectes).
Tako je Francuska od 1814. godine imala društveno i administrativno uređenje koje posle toga nije menjano, i koje je postavilo čvrstu osnovicu francuskoga života. Ali ona još nije imala pravilnoga upravnoga mehanizma kao Engleska; valjalo je da utvrdi zakone, po kojima bi vlast bila podeljena, da izda konstituciju (Ustav), kako se tada govorilo, i da se postara da se ta konstitucija uvede u život. Na to je ona utrošila šeset godina (1814—1875),
Prvi je Ustav iz 1814. godine. Savezni vladari i francuski državnici, koji su bili neprijatelji Napoleonova apsolutizma, divili su se engleskoj parlamentarnoj vladavini, koja im je izgledala najslobodoumnija od svih vladavina, i savetovali su Luju XVIII, da takvu vladavinu zavede i u Francuskoj. Senat čak i pripremi jedan ustav (konstituciju), u kojem se isticalo načelo narodnoga suvereniteta: „Francuski narod slobodno poziva na presto Luja Stanislava Ksavija, brata poslednjega kralja. Kralj će biti dužan, da se zakune i da potpiše narodom usvojeni ustav, pre nego što bude proklamovan za kralja."
Novi kralj ne htede potvrditi taj ustav; on je hteo da najpre stupi na presto, i tek pošto je priznat za kralja, on naredi da se izradi jedan nov akt. On namerno nije hteo upotrebiti naziv konstitucija (ustav), nego opet uze srednjevekovni naziv ustavna povelja (Charte constitutionnelle); on se sam nazva Luj XVIII po milosti Božjoj kralj Francuske, povelju datira dvadeset prvom godinom svoje vlade i upotrebi izraz: faisons octroi at concession (tj. dobrovoljno dajemo i ustupamo). Sve su te formalnosti bile izabrane, da pokažu da u kraljevim očima nijedna od pređašnjih vlada u Francuskoj, posle smrti Luja XVI, nije bila zakonita; da je pravi gospodar bio njegov sinovac Luj XVII, a posle njegove smrti on sam; da mu vlast dolazi po božanskom pravu nasledno, i da je to apsolutno pravo, koje samo on ima prava ograničavati kakvim pisanim aktom, čisto po svojoj volji. To je značilo, da u Francuskoj suverenitet (najviša vlast) pripada kralju a ne narodu. Otuda, posle i nezadovoljstvo slobodoumnih ljudi (liberala).
Ali pod tim oblicima apsolutizma ustavom od 1814. god. uvodila se ustavna vladavina: on je presađivao u Francusku engleske političke običaje, i to onakve, kako su ih primenjivali torijevci. Uprava je bila podeljena između tri vlasti: kralja i dva skupštinska doma. Kralj je imao izvršnu vlast, on je postavljao i otpuštao ministre, i imao je prava da raspusti skupštinu. Ministri su bili odgovorni. Gornji Dom je bio sastavljen iz perova, koje kralj postavlja, a koji su potom postajali nasledni kao engleski lordovi; on je usvajao zakone. — Donji Dom se popunjavao biranjem; on je primao zakone i budžete. Perovi i narodni poslanici nisu dobivali nikakvu platu. Štampa je bila slobodna kao i u Engleskoj. To je bio engleski oblik vladavine, kopiran do sitnica tačno (prestona beseda, skupštinska adresa, odbori itd.).
Ustavom nisu bila rešena dva praktična pitanja, koja su morala biti zakonima uređena: — 1., kako će se birati članovi narodne skupštine; — 2., kako će biti uređena sloboda štampe. — Budući ti zakoni nisu bili uneseni u Ustav, to su oni u svako doba mogli doći na dnevni red za pretresanje.
Pa i sam engleski sistem, u doba kad je služio za obrazac, još nije bio potpuno određen u jednom pitanju: — kakva su kraljeva prava naspram skupštine; i je li on bio obavezan da uzima ministre iz skupštinske većine. —Pitanje još nije bilo rešeno ni u Engleskoj, a još manje u Francuskoj.
Tako su od 1814. do 1835. godine izborni zakon, zakon o štampi i pitanje o kraljevskoj vlasti bili prostrana parlamentarna poprišta.
Za uređenje izbornoga sistema i štampe francuski su se državnici ugledali na Englesku, kao što su se ugledali i za Ustav.
Nije bilo u pitanju da li da se svima Francuzima da pravo biranja svojih poslanika, jer je Revolucija već bila stvorila bojazan od opštega prava glasanja; jedno tako opasno pravo, kao što je pravo biranja narodnih predstavnika, trebalo je da bude povereno samo malom broju odabranih ljudi. Nije se sumnjalo ni o tom, na kojoj bi se osnovi to odabiranje vršilo; uzelo se u obzir bogatstvo kao i u Engleskoj, s tim da se ono određuje po neposrednom porezu; cenzus (t. j. porez, sve do 1848. god.) je bio merilo, po kom se određivalo biračko pravo, i jedini su birači bili oni koji plaćaju određenu količinu poreza (cenzitari). Godine 1814. odredi se vrlo veliki cenzus: trebalo je da ko plaća 300 dinara neposrednoga poreza, pa da ima biračko pravo, a 1000 dinara, pa da može biti i izabran. Birači su se skupljali u okružnom ili sreskom gradu.
Na taj se način u Francusku presadi englesko političko uređenje. No nisu se mogle presaditi i engleske navike, te se tu stranke urediše sasvim drukčije nego u Engleskoj. Francuski poslanici, koji su se teže mogli disciplinovati, ne htedoše se sastaviti u dve stranke, nego se prikupiše u više malih grupa, i te grupe postadoše u Francuskoj ono što bejahu stranke u Engleskoj, teg koji vlada javnim životom. Kako je svaka grupa imala svoju politiku, koje se držala i htela imati vlast, to je i engleski sistem klapucanja bio neupotrebljiv, osem ako jedna grupa sama za sebe ima većinu. Nije se znalo gde da se nađe vođ većine, da sastavi ministarstvo. Jedno se ministarstvo moglo držati samo tako, ako radi da ga u isti mah podržava više grupa; pa čak mu ni ti kompromisi (sporazumi) nisu potpuno obezbeđivali opstanak, jer su se sve grupe, koje su izvan vlasti, mogle udružiti (obrazovati koaliciju) i glasajući sve protiv njega učiniti, da to ministarstvo mora pasti. To je za ministre bilo jak mamac da potkupljuju ili zastrašuju birače, te da tako učine da im se izabere pouzdana većina. Od tud je u Francuskoj vlada uvek, i mnogo više nego u Engleskoj, vršila izborni pritisak, a i imala je više sredstava da ga vrši, pošto su od Napoleonova vremena svu vlast u oblastima imali mnogobrojni činovnici, koji su zavisili od ministara.
Parlamentarnom obliku vladavine bile su potrebne i stranke dovoljno umerene, da bi poštovale ona osnovna prava i običaje, što sačinjavaju Ustav. Izgledalo je 1814. godine, da će svi primiti novi ustav; on je izgledao vrlo slobodouman, kad se uporedi s Napoleonovim vladavine, a Burbonci su bili „neosporna porodica", koja donosi toliko željeni mir. Upravno osoblje nije izmenjeno, Luj XVIII zadrža Napopoleonove ministre, 84 senatora i celu skupštinu; izgledalo je da će se nova Francuska izmiriti sa starom Francuskom pod parlamentarnom vladavinom.
Neumešnost Burbonaca i Napoleonov povratak učiniše da izmirenje postane nemogućno. Ne dirajući ni u jednu od novih ustanova, Burbonci dopustiše svojim prijateljima, pređašnjim emigrantima, da tako govore kako će vređati ili plašiti sve ljude, kojima je išlo u račun da se zadrži dotadašnje stanje, kupce narodnih dobara, plemiće iz doba Carstva, činovnike, oficire, seljake itd. Naročito je vojska razljućena: oficiri zato, što im je plata u pola smanjena, a vojnici stoga, što im je oduzeta trobojna zastava, zamenjena belom.
Eto zbog toga, čim se Napoleon povrati u Francusku, on je već imao uza se vojsku i seljake i parlamentarna vladavina, zasnovana tim ustavom, sruši se. Da bi dobio u pomoć i republikance, Napoleon zavede ustavnu vladavinu, koju iznese pred narod, da je on odobri opštim glasanjem. Posle bitke kod Vaterla pade i taj oblik vladavine, i ustav bude ponovo vraćen. Ali taj prevrat od Sto Dana ostavio je tragove, koji se nisu mogli izgladiti. Razdraženi roajalisti (kraljeve pristalice) stadoše goniti ljude, koji su se bili pridružili Napoleonu, i premišljali su da unište ono, što je Revolucija stvorila. Pristalice novih ustanova, iz mržnje prema roajalistima, svi — imperijalisti i republikanci — prikupiše se ujedno oko trobojne zastave. Napoleon, kojega su republikanci mrzeli kao tiranina, smatran je sad kao branilac Revolucije protiv Burbonaca, koji hoćahu povratiti stari oblik vladavine.
Tako u Francuskoj postadoše dve stranke s preteranim težnjama (ekstremne): ultra-roajalisti (to jest nepomirljive pristalice kraljevske vlasti, nazvane ultras), koji su govorili da povrate stari oblik vladavine, neograničenu kraljevsku vlast i povlastice plemstva i sveštenstva, i republikanci-bonapartisti (nazivali su se stranka liberalna), koji su želeli pad Burbonaca. Nijedna od tih dveju stranaka nije poštovala onaj ustav od 1814. god.: liberali su bili revolucionarna stranka, koja nije zahtevala, kao ono vigovci, samo slobodoumne popravke, nego je bila gotova da obori i monarhiju, koja je ustavom zasnovana; — ultra su bili stranka reakcionarna (nazadnjačka), jer se ona nije ograničavala samo na to da odbija izmene, kao torijevci, nego je htela da se povrati na jedan već uništeni oblik vladavine, a on se nije mogao povratiti bez revolucije.
Između te dve stranke, koje su bile neprijateljski raspoložene prema Ustavu, stvoriše se dve ustavne grupe: umereni roajalisti (desnica, droite), koji su bili za održanje tadašnjega stanja, kao i torijevci, i liberalni roajalisti. (doktrinari), koji su hteli vladavinu uređenu po engleskom načinu.
Izmirenje sa Evropom uredi
Nova vlada je ugovarala mir; ona najpre potpisa ugovor o primirju (francuska vojska morade napustiti sva utvrđenja koja je još držala), a po tom i Ugovor o miru. Saveznici su zahtevali samo to, da se Francuska povrati u granice od 1792. godine (dopustiše i neka uvećanja); nisu tražili nikakvu ratnu odštetu (čak ne htedoše narediti ni da se isplati 169 miliona duga Pruskoj); oni šta više ostaviše u francuskim muzejima i ona umetnička dela, što ih Napoleon bejaše odneo iz pokorenih zemalja. Oni su hteli izbeći ponižavanje Francuza, i izjaviše, da se „sile odriču celokupne sume koju bi mogle zahtevati, samo da bi tako dokazale, da zaista žele da se izglade svi tragovi onih nesrećnih vremena“. Saveznici ne htedoše ostaviti posadu u Francuskoj i čim Luj obnarodova novi ustav, oni iziđoše iz Pariza i napustiše Francusku kraljevinu.
Napoleonova vladavina od sto dana uredi
Kada su saveznici oborili Napoleona, iskupe se na Kongresu u Beču (1814), da reše politička pitanja, koja su izazvana novim stanjem, ali Kongres nije još bio ni dovršio svoj zapleteni posao, a Napoleon se vrati u Francusku i ponovo zauze presto. U tuđini Burbonci i emigranti ništa nisu zaboravili i ničemu se nisu naučili. Oni su hteli povratiti stari poredak, što veoma razdraži narod. Napoleon sazna za ovo i javi se u Francuskoj (u martu 1815), a narod ga dočeka kao spasioca revoluciskih tekovina. Luj XVIII posla protiv Napoleona maršala Neja, ali on pređe na stranu svoga pređašnjega gospodara, i Napoleon uđe u Pariz uz veličanstveno klicanje narodno. Obećav Francuzima veće slobode i saglasiv se na nov ustav, Napoleon se reši da spreči saveznike u poslu i krene na Belgiju. Ovde se već skupljala engleska i pruska vojska pod vojskovođama Velingtonom i Bliherom.
Čim se u Beču doznade o Napoleonovu povratku, evropske vlade objaviše „da se Napoleon Bonaparta stavio izvan građanskih i društvenih veza, i da se, kao neprijatelj i narušilac svetskoga mira, izložio gonjenju i kazni u ime društvene pravde“. Ni jednoga trenutka nisu oni mislili na pregovaranje s njim. Vojske im još ne bejahu raspuštene, i oni ih s mesta uputiše na Francusku, te je poplaviše sa svih strana.
Napoleon prvo potuče Pruse, pa potom napadne Engleze kod Vaterloa, ali Velingtonu stigne u pomoć Bliher, i bitka se svrši potpunim porazom Napoleonovim (18. juna 1815). Uskoro se zatim saveznička vojska po drugi put javi pred Parizom. Ovoga puta Napoleon bi poslat na ostrvo Sv. Jelenu, gde osta do smrti (1821). Tako se svrši ova Napoleonova vlada od sto dana.
Bečki kongres uredi
Početak Bečkog kongresa uredi
Posle Napoleonova poraza saveznici su smatrali, da je raskinut onaj ugovor od 1814. godine. Pošto Burbonci nisu bili dovoljno jaki, da održe svoju vlast, to saveznici rešiše da Francuskoj nametnu peke obaveze i terete, koji će je držati u zavisnosti naspram njih. Oni se složiše da traže znatnu ratnu naknadu, da narede da se umetnička dela vrate onim zemljama, iz kojih ih je Napoleon upljačkao, da ostave vojsku u posadama i da o trošku Francuske podignu tvrđave u graničnim zemljama. Po tom izdeliše među sobom francusku zemlju, i svaka sila dobi za sebe oblasti u koje posla svoju vojsku, da se nastani i živi na račun tamošnjih stanovnika. Ta je okupacija trajala dve godine, dok nije isplaćena ratna ošteta.
Posle poslova u Francuskoj saveznici su imali da uređuju stvari u Evropi. Oni odrediše sebi sastanak u Beču, gde se održa jedan opšti kongres. Tu dođoše predstavnici svih država (90 iz država nezavisnih, a 53 od vladalaca, koji su bili zavisni od drugih). Posle tolikogodišnjega ratovanja taj je skup diplomata bio prilika za svečanosti i ceremonije; austrijska je vlada bila odredila naročiti dvorski odbor sa zadatkom da se stara o tom, da bavljenje u Beču učini što je mogućno prijatnijim.
Trebalo je da se kongres otvori 30. maja 1814, po tom 1. oktobra, pa onda 1. novembra; no u stvari on nikako nije ni otvaran. Saveznici nisu hteli dopustiti da evropske stvari pretresaju male državice; oni su hteli da pitanja rasprave sami među sobom, a taj su rad imali da svrše dva odbora; po tom bi oni imali da iznesu pred kongres sasvim gotova rešenja, koja bi kongres imao samo da potvrdi. Predstavnik Francuske, Taljeran, uloži protest protiv takvoga postupanja i protiv izraza saveznici (koji je imao smisla samo za vreme rata) i postiže to, da bude objavljeno da će formalno otvaranje biti izvršeno 1. novembra „saobrazno s načelima o državnom pravu.“ Pruski su izaslanici bili protivni tome; Hardenberg, stojeći s pesnicama na stolu, viknu: „Ne, gospodo, državno je pravo beskorisno. Zašto da se kaže da mi radimo pa osnovu državnoga prava? To se samo po sebi razume.“ Taljeran odgovori: „Ako se to samo po sebi razume, a da se i ne kaže, ono će se još bolje razumeti, kad se kaže.“ Humbolt vikne: „Šta tu čini državno pravo?“ — „Čini to što ste vi tu“, — odgovori Taljeran. I on je pisao Luju XVIII: „Tvrdi se da smo i mi odneli jednu pobedu, što smo učinili da se unese izraz državno pravo. To mišljenje treba da vam da merilo za ocenjivanje duha koji kongres oduševljava.“
Način rada Bečkog kongresa uredi
To je bila pobeda samo po obliku. Načela državnoga prava nikad nisu u Evropi bila čvrsta, a poslednji su ih ratovi bili sasvim pokolebali. Taljeran je, u ime Luja XVIII, izjavljivao da „neće nikako priznati da samo osvojenje daje suverenitet“ (to jest pravo gospodarenja); ali ni on sam, u vreme Napoleonovo, nije upotrebljavao drugoga prava osem prava zavojevanja. Kad je pak Francuska prestala biti osvajačka država, on je tada pokušavao da se povrati starom običaju; on je govorio da svaka zemlja po pravu pripada gospodaru zakonitom, to jest naslednom, i da treba dakle svakoj vladalačkoj porodici vratiti ono što je ranije bilo njeno. Ali saveznici, postavši sad osvajačima, bejahu izgubili ono poštovanje zakonitih prava; staro načelo bejaše uništeno, a nikakvo ga novo još ne bejaše zamenilo. Nijedan državnik ne bi hteo da se sami stanovnici pitaju o njihovoj sudbini; to je bio revolucionarni način postupanja, a tada se radilo da se utru tragovi Revolucije.
Ostajalo je dakle još samo jedno jedino pravilo, a to je volja saveznika; to je ono što je ruski car nazivao „ugodnostima Evrope“. Taljeran jednom ode, da ga pita šta namerava, a on mu odgovori: „Treba da svaki u tom nađe svoje ugodnosti“. — A Taljeran doda: „I svaki svoja prava“.— „ Ja ću zadržati ono što imam u rukama“. — „Vaše će Veličanstvo hteti zadržati za sebe samo ono što je zakonito (po pravu) njegovo.... Ja na prvo mesto stavljam pravo, pa onda ugodnosti“. — „Pravo je ono, što Evropi bude ugodno“, reče Aleksandar.
U stvari kongres se ne otvori; pitanja su rešavale komisije, sastavljene samo od predstavnika velikih država, čas od predstavnika pet velikih sila (četiri saveznice i Francuske), a čas opet osam (osem saveznica i Francuske još i Švedske Španije i Portugalije). Ostale vlade nisu pitane za mišljenje. Oblasti biše izdeljene između vladalaca s obzirom na bogatstvo zemlje i na broj duša, ali bez obzira na ugodnosti stanovništva. — Odluke, što ih komisije doneše, biše ispisane u vidu posebnih ugovora između raznih sila; po tom svi ti ugovori biše sastavljeni u jedan opšti zbornik, koji bi nazvan Acte final du Congrés de Vienne (Završni rad Bečkoga Kongresa).
Rušenje Napoleonovog dela uredi
Napoleon je gospodario celom Evropom i sve je po njoj ispreturao. Saveznici su mu je bili preoteli, ali niti su je mogli niti pak hteli povratiti onakvu, kakva je bila 1800. godine, nego rešiše da je iz nova preprave. 30. maja, pre nego što će napustiti Pariz, oni su se saglasili, po jednom tajnom ugovoru, da Francusku drže udaljenu i da sami između sebe, a prema izvesnim opštim odredbama, određuju sudbinu onih zemalja, što su oduzete od Francuske. Te su zemlje bile Belgija i leva obala reke Rajne,(Francuskoj je bila ostavljena Savoja i grofovina Nica) Holandija, Švajcarska, Nemačka, Italija i Veliko Vojvodstvo Varšavsko. Saveznici su najpre rešavali pitanja u kojima su se slagali.
Holandija bude vraćena Oranijevskoj porodici, i bude sastavljena s Belgijom, da sačinjavaju kraljevinu Holandiju (Nizozemsku). — Švajcarska opet postade jedan savez (konfederacija) i dobi tri nova kantona, Ženevu, Vale i Nevšatel. — Leva obala Rajne bude određena, da se upotrebi na naknade nemačkim knezovima. U Španiji i Portugaliji pređašnji gospodari bejahu već povraćeni. — U Italiji sve bude vraćeno, kao što je bilo i pre Revolucije, privremeno bude ostavljen Mirat kao kralj neapoljski, da ga tim nagrade što je napustio Napoleona. Ali on ne bude zvanično priznat; i 1815. godine neapoljski Vurbonci biše vraćeni na presto. A Mirat, pošto pokuša da se vrati bude uhvaćen i streljan, izuzimajući dve republike, Đenovu i Mletke; đenovska bude data sardinskom kralju kao naknada, a mletačka ostade Austriji — Švedski kralj u naknadu za Finsku dobi Norvešku, koja se oduze od Napoleonova saveznika, danskoga kralja.
Tri pitanja, na kojima se sile ne mogoše složiti, budu ostavljena za drugu priliku, (pošto im se tu interesi sukobljavahu). To su: 1., Uređenje Nemačke (Pruska je htela da se obnovi carstvo, a Austrija je volela da ostane savez); — 2., Davanje naknade Pruskoj (Pruska je htela prisvojiti kraljevinu Saksonsku, Austrija nije htela imati Prusku na češkoj granici, a i drugi su se saveznici bojali da Prusku učine u Nemačkoj suviše jakom) i 3., Velika Vojvodina Varšavska (Aleksandar ju je hteo zadržati i stvoriti od nje poljsku kraljevinu, a Engleska i Austrija ne pristajahu, da se car toliko pruža unapred u Evropu). Ta su tri pitanja pretresana u Beču i Taljeran se koristi neslogom, te izradi, da Francuska opet uđe u evropski „koncerat“; on se izjasni protiv predloga da se Saksonska oduzme „zakonitom“ kralju. Pruska se naslanjaše na Rusiju, a Aleksandar je dopuštao da se Saksonska uzme, da bi tako i on dobio Poljsku. Taljeran se složi sa Engleskom i Austrijom, Francuska bude primljena u komisiju, i sve tri ugovoriše savez za odbranu. Taljeran je pisao Luju XVIII: „Sad je, Sire, koalicija zanavek rasturena; Francuska nije više usamljena u Evropi“. Govorilo se čak i o ratu. Po tom se povrati sloga: Aleksandar dobi Poljsku, a napusti Prusku, koja ne dobi ništa od onoga što je tražila. Ne pristade se na to da se zbaci saksonski kralj. Prusi predlagahu da mu se u zamenu za njegove zemlje da nova kraljevina, koja bi se stvorila na levoj obali Rajne; tada su pruski državnici želeli da izbegnu neposrednu blizinu francuske granice. Za Francusku je izgledalo korisno, da između nje i Pruske bude kakva slaba državica pod upravom saveznoga vladaoca, ali ipak Taljeran odbi takvo izravnjanje, kao protivno zakonitosti i opasno za nemačku ravnotežu. Najzad Prusi pristadoše da prime naknadu sastavljenu iz četiri komada: severnu Saksonsku sa 782.000 duša, 810.000 duša u Poljskoj, 829.000 u severnoj Nemačkoj i 1.044.000 na levoj obali reke Rajne. Na taj se način Pruska našla, a protiv svoje volje, naslonjena na francusku granicu i opterećena dužnošću da brani Rajnu.
U Nemačkoj, rodoljubi, koji su živo radili na „ratu za oslobođenje“ od Napoleona, želeli su da se povrati staro germansko (nemačko) carstvo; pruski su državnici predlagali da se za imperatora uzme austrijski car, pa bi dve velike države, Pruska na severu i Austrija na jugu sastavile jedan Direktorat (upravno veće) koji bi upravljao Nemačkom. Austrijski car ne htede po novo uzimati naziv nemačkoga imperatora, a nije želeo da stupa u jednu zajedničku vladu, gde bi morao deliti vlast s Pruskom. Mali vladaoci ostalih nemačkih državica naročito su gledali da sačuvaju onu nezavisnost, što su je zadobili 1806. godine; njima se nije dopadalo da im se uspostavlja kakva viša vlast, a posebno da slušaju pruskoga kralja, koga su smatrali sebi ravnog. Godine 1813. da bi nemačke kneževe uvukli u savez, saveznici su im ugovorima obećali da će im ostaviti državu i nezavisnost. Te nezavisne države nisu mogle obrazovati jednu narodnu celinu. Stoga se dakle odustade od namere da se ponovo stvara carstvo, koje je Napoleon uništio, pa se ustanovi samo jedna konfederacija (Deutscher Bund, Nemački Savez), to jest jedan večiti savez između država, s jednom dijetom (Bundestag), to jest stalnom konferencijom (skupom) izaslanika svih država.
Eto, to je delo Bečkoga Kongresa, gde su sve evropske vlade bile zastupljene. Ono je dopunjeno 1815. godine, posle drugoga pada Napoleonova. Ne samo da su preduzete potrebne mere, da se Francuskoj oduzme mogućnost da obnavlja rat (oduzimanjem njenoga osvojenja i stvaranjem prema njoj čitavoga pojasa utvrđenja), nego se pokušalo i da se ubuduće spreči svaki rat uopšte između vladalaca. Meternik, koji je tada upravljao ostalim državnicima, radio je da proturi, u XVIII stoleću nepoznato načelo, da svi vladaoci sastave kao jednu veliku porodicu, i da je za sve vlade korisno da se uzajamno potpomažu protiv njihovih podanika i da svoje međusobne sporove raspravljaju rešenjima izbornih sudova. Tada bude rešeno da se često drže kongresi, kojima će biti dužnost da održavaju slogu između vlada, a u isti mah l da preduzimaju što bude potrebno protiv nezadovoljnih naroda. To je nazvano Meternikovim sistemom. On je radio dosta pravilno za desetak godina; diplomati su držali više kongresa i ugušili više pobuna; kongres je poslao austrijsku vojsku da pomogne neapoljskom kralju, a francusku vojsku, da pomogne kralju španskom, obojici protiv njihovih podanika.
Ugovori od 1815. godine ostadoše kao osnovica međunarodnoga prava kroz četrdeset godina (do Krimskoga Rata), i za to vreme u Evropi nije bilo velikoga rata. Delo Bečkoga Kongresa uništeno je između 1860. i 1870. godine, ali je sačuvan običaj da se sastaju evropski kongresi i ideja o izbornom sudu, koji bi mogao u nekoliko sprečavati ratove.
Značaj Bečkog kongresa uredi
Ne uzimajući u obzir sve nedostatke stvorenoga poretka, Bečki kongres za dugo obezbedi međunarodni mir u Evropi. Za četrdeset godina Evropa prežive tri revolucije (1820, 1830, 1848), ali se između evropskih država nije narušio mir. Za ovo vreme međunarodni je odnos zavisio od pet velikih sila: Austrije, Rusije i Pruske, kao apsolutnih monarhija, i Engleske i Francuske, kao ustavnih monarhija (pentarhija). Između samih apsolutnih monarhija je bilo nesuglasnosti: Austrija i Rusija razmimoilažahu se u pogledima naspram Turske; Rusija se jedno vreme primače ustavnim monarhijama i u navarinskoj bici ruska, engleska i francuska mornarica pobedi Turke (1827), a osim toga se Austrija i Pruska gložahu među sobom u Nemačkoj. Između Engleske i Francuske beše takođe nezadovoljstva, i to zbog uticanja na zapadne države drugoga stepena, zbog prevlasti na Istoku i zbog naseobinskih smerova. Ipak za prve polovine XIX stoleća između ovih država ne dođe do sukoba. Države se, pak, drugoga stepena visu mogle slobodno razvijati, što je pentarhija prisvojila pravo mešanja u njihove poslove, a u smeru ugušivanja revolucije. Jedina Engleska usta protiv ovakve politike, ali sa glavnim činiocem ovoga mešanja učini Sveta alijansija.
Sveta alijansija uredi
Prva misao o Svetoj alijansiji pripada Aleksandru I. On je bio vaspitan u slobodoumnom francuskom duhu, ali ga u docnijim godinama obuze versko osećanje, i čak poče smatrati borbu s Napoleonom kao izvršenje poslanstva odozgo. Stoga po svršenom poslu na Bečkom kongresu, ruski car prirodno željaše da učvrsti tvorevine ovoga Kongresa i da predupredi međunarodnu vojnu. Najbolju osnovu za to on nalazaše u hrišćanskoj veri, koja propoveda bratstvo kod naroda, čiji su predstavnici vladari, kao božji punomoćnici. U aktu se svete alijansije, koji sastavi sam Aleksandar I, stavlja vladaocima u dužnost, očinsko upravljanje podanicima i bratsko pomaganje između sebe, što sasvim beše protivno političkom učenju XVIII stoleća. Tako su vladari pod verski štit skrili svoju alijansiju stvarno protiv slobode svih naroda, što se moglo i održavati samo u doba reakcije. Savezu prvo pristupe glavni članovi Austrija i Pruska, s kojima je Rusija vezana zajedničkim poslovima (Deoba Poljske i rat s Francuskom) i jednakim oblikom državnim. Savezu potom pristupe i druge države, osim nehrišćanske Turske, pape, koji sebe ističe iznad drugih vladalaca, i Engleske, čiji ustav ne dopušta stupanje u savez, koji samo vladaoci sklapaju. Meterniku se prvobitno nije dopala Sveta alijansija, ali se docnije vešto njom posluži za održanje poretka u Austriji i ugušivanje narodnog pokreta; a čak je ubeđivao saveznike da je srpski i grčki pokret u Turskoj naperen protiv zakonitog gospodara.
Bečki kongres je početak čitavog niza kongresa (u Ahenu, Tropavi, Ljubljani i Veroni), koji u duhu Svete alijansije mirnim putem rešavahu međunarodna pitanja i usvajiše načelo mešanja u poslove drugih država.. Na ahenskom kongresu (1818) je rešeno da se Francuska oslobodi okupacije, a tri su se druga kongresa zanimala poslovima u Španiji i Italiji, gde su se desile revolucije oko dvadesetih godina.
Druga vladavina uredi
Dolazak na presto uredi
Saveznici opet povrate u Francusku Burbonce i zaključe s Lujem XVIII nov (drugi pariski) mir, po kojem Francuska bi ograničena, obavezujući se da plati veliku oštetu i da pet godina drži u sebi nekoliko hiljade vojske. Francuzi sami kažu da su skupo platili jednodušnom vojskom po svetu raznesenu slavu, koja bi bila trajnija da Napoleon bejaše manje sebičan, manje slavoljubiv i manje samovoljan.
Isto su se tako sporazumeli da sŷze i državne granice. Prusi i neke nemačke državice hteli su, da se od Francuske oduzme Elzas, Lotringija, pa čak i Flandrija; od tih bi se zemalja imala stvoriti jedna država za nadvojvodu Karla. Austrija je zahtevala da se bar poruše pogranične tvrđave. Engleska vlada i ruski car ne pristadoše na to komadanje, i sve se svede na to, da se oduzmu nekolike tvrđave, Savoja i grofovina Nica (28. septembra 1815). Taj ugovor, relativno povoljan, tadašnji su Francuzi smatrali kao užasan; vojvoda Rišelje, koji bejaše došao da ga primi, potpisao ga je „više mrtav nego živ“. Napoleonov povratak Francuska plati jednom milijardom franaka i dvogodišnjom okupacijom, ali se spase od deobe.
Francuska 1815. godine uredi
Evropu su prepravile četiri velike sile, no u svoju korist. U načelu je ona trebalo da bude vraćena u ono stanje, u kome je bila pre Revolucije. No u stvari jedina Francuska bi svedena na svoju oblast od 1792. godine, a sve ostale velike države iziđoše iz te popravke uvećane, ili zaokrugljene na račun malih država, poglavito na račun italijskih republika i nemačkih crkvenih državica, koje je Napoleon bio uništio i koje više ne biše obnovljene. Poljska, izdeljena u vreme Revolucije, ostade podeljena između tri velike sile na istoku, i samo grad Krakov bude pretvoren u slobodan, nezavisan grad.
Druga restauracija uredi
Godine 1815, pošto su izbori vršeni u vreme neprijateljske poplave i Beloga Terora, ultra-roajalisti dobiše većinu u Skupštini (To je bila Chambre introuvable — jedinstvena skupština); ta većina htede da se opštenarodna dobra povrate sveštenstvu, da se državni dug odrekne, da se liberalni činovnici zbace i Univerzitet zatvori. Kralj je bio tome protivan, a doktrinari, da, bi sačuvali tvorevine iz doba Revolucije, stadoše na stranu kraljeve vlasti protiv skupštine. Skupština je zahtevala da kralj uzme ministarstvo iz skupštinske većine, a doktrinari su tvrdili da je kralj slobodan u izboru ministara. Roaje-Kolar je 1816. god, govorio: „Onoga dana kad bi se vlada sastajala samo iz skupštinske većine, i kad bi se uvelo to da ona u stvari može otpuštati kraljeve ministre, bilo bi svršeno ne samo sa ustavom, nego i sa nezavisnim kraljevstvom. Od toga dana mi bismo imali republiku". Skupština je htela oboriti poresku stopu (cenzus) na 50 dinara, što bi načinilo dva miliona birača. A doktrinari izradiše da se stopa zadrži na 300 dinara, jer su za odbranu slobode imali više vere u viši građanski red nego u maloposednike. Luj XVIII oprosti se ultra-roajalista iznenadnim raspuštanjem skupštine i izdavanjem naredbe, kojom se vraćao u život izborni zakon od 1814. godine. Tim ustanove biše spasene, ali narod ostade udaljen od politike i kralj zadrža upravu u svojim rukama; — to spreči uvođenje vladavine, koja bi bila u istini parlamentarna.
Između 1816. i 1820. godine ustav je pravilno dejstvovao; liberali su potresali zemlju, sklapali tajna društva i vojničke zavere, pisali brošure i priređivali manifestacije, — ali su oni u skupštini imali samo nekoliko poslanika. Ultra-roajalisti su tako isto sačinjavali samo jednu malu grupu. Dva ustavna središta sastavljala su gotovo celu skupštinu; ministarstvo, koje je kralj birao, podržavala je većina, i to, ministarstvo Dekazovo doktrinari od 1816. do 1820. godine (to je doba slobodoumnih popravaka), a ministarstvo Vilelovo umereni roajalisti (desnica) od 1820. do 1827. godine (s popravkama se prestade, skupština donese čak i nazadne zakone, od kojih neke odbaci Gornji Dom). Godine 1827. udružiše se svi protivnici Vilelova ministarstva i dobiše u Skupštini većinu (360 protiv 70); Karlo X nije hteo ministarstvo iz levice, nego ga uze iz centrove desnice (Martinjak); no to ministarstvo napusti skupštinska većina.
Stranke za restauracije uredi
U Francuskoj je za restauracije bila stalna uporna borba između dve jake stranke, od kojih je jedna predstavljala staru, dorevolucisku Francusku, a druga — novu Francusku, koja prođe kroz revoluciju i Napoleonovu carevinu. S Burboncima se vrate izbeglice, koje misliše da je sada nastalo vreme vraćanja pređašnjih povlastica i imanja i zamenjivanje novoga društvenoga poretka starim. Isto je ovako mislilo i duhovništvo. Napoleonov kondeks stavi crkvu u državnu potčinjenost i zabrani monaške redove, što je sve vezivalo duhovništvo za carevinu; ali je sada ono težilo za pređašnjim svojim uticajem na državnu vlast i na društvo, te u tom smeru počne ustanovljavati jezuitski red i nove kongregacije, koje će uticati i na vladu i na narod,. Ove težnje emigrantske i duhovničke naiđu na jak otpor kod većine francuskoga naroda. Uspeh se Napoleonove vlade od sto dana i objašnjava tim, što je narod gledao u njemu spasioca od povraćanja staroga poretka, a u tom smislu neki na njega pogledahu i posle drugoga pada. Borba se između ove dve, takoreći, stranke uvede i u narodno predstavništvo i u štampu, ali se i sami liberali u političkim odnosima deliše na različne vrste. Većina je bila za ustavnu monarhiju, premda jedni, bojeći se revolucije, behu za staru dinastiju (doktrinari, Gizo), a drugi su preporučivali za presto hercega Orleanskoga, sina Filipa Jednakoga (Tjer). Za prvih su deset godina restauracije pristalice dinastijske promene pribegavale tajnim društvima i zaverama, s čim je često vezivano Lafajetovo ime. U ovim društvima učestvovahu i smanjeni republikanci i napoleonisti, koji su maštali o ustanovljavanju carevine s Napoleonom II na čelu, Napoleonovim sinom, koji je živeo kod deda u Austriji pod imenom herceg Rajhštatski († 1832). Posebno su tadašnji zaverenici računali na nezadovoljstvo starih Napoleonovih oficira i vojnika, naročito zbog tadašnjih vojničkih revolucija u Španiji, Napulju i Portugaliji, gde je takođe bilo i tajnih društava.
Porodično stablo uredi
Literatura uredi
- Luka, Zrnić (1927). Istorija novoga veka. Beograd: Državna štamparija Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca.
- Senjobos, Šarl (1908). Istorija savremene civilizacije. Beograd: Srpska književna zadruga.
