Makroekonomija
Makroekonomija potiče od grčkih reči macros (veliki) i oikonomia (privreda), oikonomia je takođe kovanica reči oikos (domaćinstvo) i nemein (upravljanje).[1] Makroekonomija proučava ekonomske agregatne veličine. Drugim rečima, bavi se proučavanjem problema društvene privrede, kao celine, gde se varijable svode na mali broj globalnih veličina, tj. kompleksnih agregatnih veličina. Na primer, korišćenje kamatnih stopa, poreza i državne potrošnje za regulisanje rasta i stabilnosti privrede.[2] To uključuje regionalne, nacionalne i globalne ekonomije.[3][4]
U tom smislu makroekonomija se bavi izučavanjem pojava, procesa i problema, kao što su: autput, bruto domaći proizvod, neto domaći proizvod, društveni bruto proizvod, društveni proizvod, nacionalni dohodak, potrošnja, štednja, investicije, ekonomski rast, spoljnotrgovinska razmena, društvena reprodukcija, platni bilans, ciklična kretanja privrede, budžet, fiskalna i monetarna politika, agregatna tražnja i ponuda, zaposlenost, inflacija itd. Prema tome, makroekonomija proučava funkcionisanje i upravljanje ekonomijom u celini.
Makroekonomija dobija na značaju posle velike ekonomske krize (1929—1939. godine), kada su obelodanjeni ekonomski problemi sa nesagledivim posledicama, koji se nisu mogli razrešiti putem mehanizma Smitove „nevidljive ruke“. Među ekonomistima je to najbolje uočio Džon Mejnard Kejns (1883—1946. godine), te se nastanak navedena makroekonomija teorije i politike vezuje za njegovo ime.
Makroekonomija i mikroekonomija su dve najopštije oblasti u ekonomiji.[5] Cilj 17 održivog razvoja Ujedinjenih nacija je usredsređen na jačanje globalne makroekonomske stabilnosti kroz koordinaciju politika i koherentnost kao deo Agende 2030.[6]
Razvoj uredi
Poreklo uredi
Makroekonomija je potekla iz nekada podeljenih polja teorije poslovnog ciklusa[7] i monetarne teorije.[8] Kvantitativna teorija novca bila je posebno uticajna pre Drugog svetskog rata. Ona se javljala u mnogim oblicima, uključujući verziju zasnovanu na delu Irvinga Fišera:
U tipičnom gledištu kvantitativne teorije, novčana brzina (V) i količina proizvedene robe (Q) bile bi konstantne, te bi svako povećanje novčane ponude (M) dovelo do direktnog povećanja nivoa cena (P). Kvantitativna teorija novca bila je centralni deo klasične teorije ekonomije koja je vladala početkom dvadesetog veka.
Austrijska škola uredi
Rad Ludviga fon Mizesa s naslovom Teorija novca i kredita, objavljen 1912. godine, bila je jedna od prvih knjiga austrijske škole koja se bavila makroekonomskim temama.
Kejns i njegovi sledbenici uredi
Makroekonomija je, barem u svom savremenom obliku,[9] započela objavljivanjem Opšte teorije zaposlenosti, kamate i novca Džona Menarda Kejnsa.[8][10] Kada je zavladala Velika depresija, klasični ekonomisti imali su poteškoća da objasne kako roba može ostati neprodana, i radnici ostati nezaposleni. U klasičnoj teoriji, cene i nadnice padale bi dok se tržište ne raščisti i dok se sva roba i radna snaga ne prodaju. Kejns je ponudio novu ekonomsku teoriju koja je objasnila zašto se tržišta možda neće raščistiti, koja je evoluirala (kasnije u 20. veku) u grupu makroekonomskih škola mišljenja poznatu kao kejnska ekonomija - takođe zvana kejnsijanizam ili kejnsijanska teorija.
U Kejnsovoj teoriji, kvantitativna teorija se slomila, jer su ljudi i preduzeća skloni zadržavanju gotovine u teškim ekonomskim vremenima - fenomen koji je opisao u smislu preferencija likvidnosti. Kejns je takođe objasnio kako bi multiplikativni efekat uvećao mali pad potrošnje ili investicija i izazvao pad u celoj ekonomiji. Kejns je takođe uočio ulogu neizvesnosti i životinjskih nagona u ekonomiji.[9]
Generacija koja je sledila Kejnsa kombinovala je makroekonomiju Opšte teorije sa neoklasičnom mikroekonomijom da bi stvorila neoklasičnu sintezu. Do 1950-ih, većina ekonomista prihvatila je sintezni pogled na makroekonomiju.[9] Ekonomisti poput Pola Samjuelsona, Franka Modiljanija, Džejmsa Tobina i Roberta Soloa razvili su formalne kejnsijanske modele i doprineli formalnim teorijama potrošnje, investicija i potražnje za novcem koje su utvrdile kejnsijanski okvir.[11]
Tržište novca uredi
Novčanom tržištu je zadatak svakodnevno opskrbljivanje banaka novcem, kako bi im se osigurala likvidnost, tekuća plaćanja njihovih komitenata. Na ovom tržištu trguje se bankovnim likvidnim rezervama i kratoričnim vrednosnicama. Ovo tržište nema fiksnu lokaciju, institucionalnu strukturu, ono je skup različitih tržišta, ono je kompetitivno i veleprodajno, trguje se na „reč”, savremenim telekomunikacijskim sredstvima. Centralna banka na ovom tržištu interveniše uticajem na kamatne stope, odobravajući kredite za likvidnost banaka. Novčana ponuda (Ms) i novčana potražnja (Md) određuju kamatnu stopu koja predstavlja cenu novca.
Monetarni agregati (novčana ponuda Ms) predstavljaju količinu agregatne ponude novca u nekoj zemlji. Oni se razlikuju zavisno od likvidnosti raznih vrsta novca koji sadrže. Osnovna mera agregatne ponude novca je transakcijski novac ili novac u užem smislu, tj. onaj koji služi za robno-novčane transakcije ili kupoprodaje roba i usluga (M1- novčana masa, kovani, papirni i depozitni novac).
Udeo gotovine u strukturi M1 veoma je važan podatak, ali različit u različitim zemljama i razdobljima. Kreće se obično od 1/3 do 2/3 novčane mase. Smanjenje tog udela povoljan je pokazatelj, a povećanje loša vest za monetarnu vlast, jer se povećavaju troškovi štampanja novca, nepoverenje u depozitni novac i monetarni sistem. M2 je šira mera ukupne ponude novca, jer obuhvaća novac u širem smislu tj. i onaj novac koji obavlja funkciju čuvanja dela ukupne imovine u novčanom obliku. Slede još M3 i M4.
Ms = M1 + M2 + M3 + M4
- M1: gotovina (papirni i kovani novac izvan banaka) + depoziti po viđenju (vrsta novčanih uloga u banku koji se na zahtev ulagača / štediše vraća istome) = transakcijski novac
- M2: M1 + oročeni depoziti do godinu dana
- M3: M2 + oročeni depoziti preko godinu dana
- M4: M3 + manje likvidna sredstva
Definicije novčane mase menjaju se zbog pojave novih vrsta instrumenata plaćanja.
- Monetarna potražnja (Md)
Agregatna potražnja za novcem je zbir individualnih potražnji novca koje iskazuju građani i preduzeća. Novac se traži i drži zbog mogućnosti da se njime kupuju i plaćaju druge robe, a ne zbog njegove unutrašnje vrednosti. Zadržavanje jednog dela imovine u novčanom obliku obično je ograničeno zbog oportunitetnog troška koji je jednak veličini kamata koje se mogu dobiti ako se novac drži u banci.
U monetarnu potražnju spadaju: transakcijska, špekulacijska, sigurnosna i imovinska potražnja.
Transakcijska se potražnja javlja zbog potrebe ljudi da razmenjuju i plaćaju robe i usluge i čini najveći deo agregatne potržnje novca. Špekulacijska nastaje zbog neizvesnosti kretanja na financijskom tržištu i pokušaja ljudi da ostvare neku zaradu u brzoj razmeni raznih vrsta novca, u zameni za vrednosne papire koristeći oscilacije kamatnih stopa, dividendi, tečajeva u svoju korist. Sigurnosna potražnja nastaje zbog potrebe ljudi da jedan deo novca drže u gotovini i da imaju financijsku sigurnost u pribavljanju roba i usluga i u teškim, nepredviđenim situacijama. Obično se pribraja poslovnoj (transakcijskoj). Imovinska nastaje iz potrebe ljudi da jedan deo svoje imovine (aktive) drže u obliku novca izbegavajući grešku stavljanja „svih jaja u jednu košaru”, tj. kako bi se diverzifikovao njihov portfolio. O tome govori teorija portfelja.
Izvori uredi
- ^ „Retrospectives: What Did the Ancient Greeks Mean by Oikonomia?”.
- ^ Samuelson, Robert (2020), „Goodbye, readers, and good luck — you'll need it”, The Washington PostThis article was an opinion piece expressing despondency in the field shortly before his retirement, but it's still a good summary.
- ^ O'Sullivan, Arthur; Sheffrin, Steven M. (2003), Economics: Principles in Action, Upper Saddle River, New Jersey 07458: Pearson Prentice Hall, str. 57, ISBN 978-0-13-063085-8
- ^ Steve Williamson, Notes on Macroeconomic Theory, 1999
- ^ Blaug, Mark (1985), Economic theory in retrospect, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-31644-6
- ^ „Goal 17 | Department of Economic and Social Affairs”. sdgs.un.org. Pristupljeno 2020-09-26.
- ^ Kenton, Will. „Boom And Bust Cycle”. Investopedia (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2019-07-11.
- ^ a b Dimand (2008).
- ^ a b v Blanchard 2011, str. 580
- ^ Snowdon, Brian; Vane, Howard R. (2005). Modern Macroeconomics – Its origins, development and current state. Edward Elgar. ISBN 1-84542-208-2.
- ^ Blanchard 2011, str. 581
Literatura uredi
- Blanchard, Olivier (2000). Macroeconomics. Prentice Hall. ISBN 978-0-13-013306-9.
- Blanchard, Olivier (2011). Macroeconomics Updated (5th izd.). Englewood Cliffs: Prentice Hall. ISBN 978-0-13-215986-9.
- Blaug, Mark (1986), Great Economists before Keynes, Brighton: Wheatsheaf.
- Blaug, Mark (2002). „Endogenous growth theory”. Ur.: Snowdon, Brian; Vane, Howard. An Encyclopedia of Macroeconomics
. Northampton, Massachusetts: Edward Elgar Publishing. ISBN 978-1-84542-180-9. - Boettke, Peter (2001). Calculation and Coordination: Essays on Socialism and Transitional Political Economy. Routledge. ISBN 978-0-415-77109-2.
- Bouman, John: Principles of Macroeconomics – free fully comprehensive Principles of Microeconomics and Macroeconomics texts. Columbia, Maryland, 2011
- Dimand, Robert W. (2008). Durlauf, Steven N.; Blume, Lawrence E., ur. Macroeconomics, origins and history of. The New Palgrave Dictionary of Economics. str. 236—44. ISBN 978-0-333-78676-5. doi:10.1057/9780230226203.1009.
- Durlauf, Steven N.; Hester, Donald D. (2008). „IS–LM”. Ur.: Durlauf, Steven N.; Blume, Lawrence E. The New Palgrave Dictionary of Economics (2nd izd.). Palgrave Macmillan. str. 585—91. ISBN 978-0-333-78676-5. doi:10.1057/9780230226203.0855. Pristupljeno 5. 6. 2012.
- Dwivedi, D.N. (2001). Macroeconomics: theory and policy. New Delhi: Tata McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-058841-7.
- Friedman, Milton (1953). Essays in Positive Economics . London: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-26403-5.
- Haberler, Gottfried (1937). Prosperity and depression. League of Nations.
- Leijonhufvud, Axel The Wicksell Connection: Variation on a Theme. UCLA. November, 1979.
- Healey, Nigel M. (2002). „AD-AS model”. Ur.: Snowdon, Brian; Vane, Howard. An Encyclopedia of Macroeconomics . Northampton, Massachusetts: Edward Elgar Publishing. str. 11–18. ISBN 978-1-84542-180-9.
- Heijdra, Ben J.; van der Ploeg, Frederick (2002). Foundations of Modern Macroeconomics. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-877617-8.
- Mankiw, N. Gregory (2014). Principles of Economics. Cengage Learning. ISBN 978-1-305-15604-3.
- Mises, Ludwig Von (1912). Theory of Money and Credit. Yale University Press.
- Mayer, Thomas (2002). „Monetary policy: role of”. Ur.: Snowdon, Brian; Vane, Howard R. An Encyclopedia of Macroeconomics . Northampton, Massachusetts: Edward Elgar Publishing. str. 495–99. ISBN 978-1-84542-180-9.
- Mishkin, Frederic S. (2004). The Economics of Money, Banking, and Financial Markets . Boston: Addison-Wesley. str. 517.
- Peston, Maurice (2002). „IS-LM model: closed economy”. Ur.: Snowdon, Brian; Vane, Howard R. An Encyclopedia of Macroeconomics . Edward Elgar.
- Reed, Jacob (2016). AP Economics Review, Macroeconomics.
- Solow, Robert (2002). „Neoclassical growth model”. Ur.: Snowdon, Brian; Vane, Howard. An Encyclopedia of Macroeconomics . Northampton, Massachusetts: Edward Elgar Publishing. ISBN 1840643870.
- Snowdon, Brian, and Howard R. Vane, ed. (2002). An Encyclopedia of Macroeconomics, Description & scroll to Contents-preview links.
- Snowdon, Brian; Vane, Howard R. (2005). Modern Macroeconomics: Its Origins, Development And Current State. Edward Elgar Publishing. ISBN 1845421809.
- Gärtner, Manfred (2006). Macroeconomics. Pearson Education Limited. ISBN 978-0-273-70460-7.
- Warsh, David (2006). Knowledge and the Wealth of Nations . Norton. ISBN 978-0-393-05996-0.
- Levi, Maurice (2014). The Macroeconomic Environment of Business (Core Concepts and Curious Connections). New Jersey: World Scientific Publishing. ISBN 978-981-4304-34-4.
