Malokluzija
Malokluzija (lat. malocclusio) je uglavnom nasledni poremećaj u kome gornji i donji zubi ne pristaju svojim kvržicama tačno jedni na druge, jer zubi pri rastu zauzimaju abnormalan položaj i ne mogu nesmetano da obavljaju svoju funkciju.[1] Ponekad je zbog malokluzije donja vilica pomerena u odnosu na gornju, što stvara bolove u viličnom zglobu ili dovodi do njegovog oštećenja.[2]
| Malokluzija | |
|---|---|
| Latinski | Malocclusio |
| Klasifikacija i spoljašnji resursi | |
| Specijalnost | stomatologija |
| MKB-10 | K07.4 |
| MKB-9-CM | 524.4 |
| MeSH | D008310 |
Kod većine ljudi se sreće određeni stepen malokluzije, ali on uglavnom ne zahteva ikakav tretman. U slučaju istovremenog prisustva nekoliko malokluzija sprovodi se ortodontski ili hirurški zahvat, kako bi se poremećaj ublažio ili ispravio. Korekcija malokluzije sprečava oštećenje (propadanje) zuba i smanjuje pritisak na vilični zglob.
U okviru ortodontskog lečenja, jedan od najčešćih vidova hirurške terapije jeste vađenje zuba. To stvara osnovu za početak rada ortodonta. Najčešće se vade zubi najbliži anomaliji, odnosno primenjuje se tzv. „dozirana ekstrakcija“ koja podrazumeva vađenje zuba u zavisnosti od lokalnog nalaza. Cilj je da se dobije dobar odnos u predelu sekutića u sva tri pravca (vertikalnom, transverzalnom i sagitalnom), dobar okluzalni odnos bočnih zuba i postigne kontinuitet zubnog niza. Najčešće se vade premolari i molari, mada se može ekstrahirati bilo koji zub u obe vilice. Time se stvara prostor za nicanje neizniklih zuba ili omogućava pomeranje postojećih.[3]
Specijalista za ortodonciju može da ispravi malokluziju primenjujući trajan blagi pritisak na zube uz pomoć dentalnih proteza (ortodontskih aparata). To dovodi do resorpcije alveolarne kosti na komprimovanoj strani zuba i stvaranja nove kosti na strani njegovog zatezanja. Na taj način se zub postepeno pomera u normalan položaj.
U ranom uzrastu (do trinaeste godine) tretman se sprovodi pokretnim pločastim ili funkcionalnim aparatima, koji se nose nekoliko sati dnevno i tokom cele noći. Za efikasnije delovanje može se upotrebiti i fiksni ortodontski aparat, koji se stavlja na stalne zube i koji znatno skraćuje ukupno vreme nošenja proteze.[4]
Razlika između fiksnih i mobilnih aparata je u jačini mehaničkih sila koje ispravljaju zube, vrsti žice, preciznosti i brzini ispravljanja anomalije. Mobilna proteza koju korisnik sam vadi preporučuje se mlađoj deci kada su u pitanju manje anomalije, dok se fiksna obično preporučuje kof formiranih anomalija sa većim nepravilnostima zuba, i kad mobilna proteza ne može da pruži zadovoljavajuće efekte.
Period nošenja aparata se obično deli na aktivni i retencioni period. U aktivnom periodu se vrši blago pomeranje zuba u željenu (ispravnu) poziciju. Ovaj period traje 1-2 godine. Kada su zubi dovedeni u željenu poziciju oni treba tu i da ostanu, što obezbeđuje nošenje aparata u tzv. retencionom periodu.
Izrazito teški poremećaji zahtevaju saradnju ortodonta, maksilofacijalnog hirurga, protetičara i drugih specijalista, i ovakve terapije se često završavaju tek u odraslom dobu pacijenta.
Klasifikacija uredi
Uzimajući kao referentan odnos gornjih i donjih prvih molara u završnom okluzionom položaju mandibule, Edvard Angle (koji se smatra ocem moderne ortodoncije) je 1899. godine izvršio podelu međusobnog odnosa dentalnih lukova i malokluzija u tri klase.[5]
Klasa I je prisutna kod 78,3% odrasle populacije[6] i podrazumeva sledeće odnose:
- gornji i donji prednji zubi ostvaruju blag vertikalni i horizontalni preklop, a njihove osovine zaklapaju ugao od 130º,
- svaki zub okludira sa dva zuba iz suprotne vilice (osim donjeg centralnog sekutića i gornjeg umnjaka),
- bukomezijalna kvržica donjeg prvog kutnjaka kontaktira sa marginalnim grebenima gornjih antagonista,
- bukomezijalna kvržica gornjeg prvog kutnjaka prekriva brazdu između bukalnih kvržica donjeg prvog kutnjaka,
- lingvomezijalna kvržica gornjeg prvog kutnjaka kontaktira sa centralnom jamom na griznoj površini donjeg prvog kutnjaka.[5]
Klasa II se sreće kod 19,2% odraslih osoba.[6] Za nju je karakteristično da je telo donje vilice postavljeno distalno u odnosu na telo gornje vilice (distookluzija). Ova klasa se deli na odeljenje 1 i odeljenje 2. U prvom slučaju javlje se protruzija (pomeranje napred) gornjih prednjih zuba i veliki horizontalni preklop. Kod odeljenja 2 javlja se retruzija (pomeranje unazad) gornjih prednjih zuba i veliki vertikalni preklop.[5]
Kod klase III donja vilica je pomerena unapred u odnosu na gornju (meziookluzija), a za bukolingavlni odnos bočnih zuba je karakterističan obrnuti preklop ili ukršteni zagrižaj.[5] Ovakav odnos se sreće kod 2,5% odraslih osoba u jednoj populaciji.[6]
Mnogi autori su izvršili dalju modifikaciju Angleove podele, tako da su nastali razni podtipovi malokluzije.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Guyton, Arthur C.; Hall, John E. (1999). Medicinska fiziologija. Beograd: Savremena administracija. ISBN 978-86-387-0778-2.
- ^ Željko Martinović: Osnovi dentalne morfologije, II izdanje ("Službeni glasnik“ Beograd, 2000.). ISBN 978-86-7549-175-0.
- ^ Ljubomir Todorović, Vlastimir Petrović, Milan Jurišić, Violeta Kafedžiska-Vračar: Oralna hirurgija, I izdanje ("CIP" Beograd, 2002.) ISBN 978-86-7621-112-8 COBISS-ID 101159692
- ^ Ortodoncija Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. avgust 2007), Pristupljeno 10. 8. 2007.
- ^ a b v g Darinka Stanišić-Sinobad: Osnovi gnatologije, I izdanje ("BMG“ Beograd, 2001.) ISBN 978-86-7330-139-6 COBISS-ID 94080780
- ^ a b v Scaife R.R, Holt J.E: Natural occurance of cuspid guidance, J.Prosthet. Dent. 1969; 22(225 – 229)
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
