Manastir Svete Trojice (Ždrelo)

Manastir Ždrelo
Manastir Ždrelo
Osnovni podaci
Jurisdikcija	Eparhija braničevska
Osnivanje	13. vek
Osnivač	Milutin
Upravnik	iguman Grigorije Stevanović
Reosnovan	1998.
Mesto	Ždrelo (Petrovac)
Država	Srbija

Manastir Ždrelo je manastir Srpske pravoslavne crkve, koji pripada Eparhiji braničevskoj. Nalazi se u Ždrelu kod Petrovca na Mlavi.^[1]

Opis uredi

Na brdu Goljak, koje se danas zove Mali Čukar, poviše sela Ždrelo, na mestu s neizrecivo lepim pogledom na mlavsku ravnicu i daleko iza nje, ovaj manastir je, kako predanje kaže, podigao kralj Milutin. Na osnovu šturih i malobrojnih podataka rekli bismo da je prvo bio posvećen Svetom Nikoli, a zatim Svetim apostolima Petru i Pavlu. U kolektivnom pamćenju stanovnika okolnih sela, međutim, sačuvan je dan sabora, a sabor je održavan na Svetu Trojicu, pa se i danas misli da je to bila njegova hramovna slava. Manastir je imao impozantne dimenzije, što ukazuje na to da je mogao biti vladarska zadužbina. Dužina mu je iznosila 20,50 a širina 7,60 metara. Docnije mu je pridodata priprata i na južnoj strani paraklis širine 4,70 metara.^[2]

Istorija uredi

Sudeći prema predanju, manastir su porušili Tatari, kao pripadnici turske vojske. Njegov novi ktitor je radnik Sima Stefanović iz Ždrela, sada monah Grigorije. Povesnica zna da su se Tatari na ovim prostorima u većoj masi pojavili kao turski vojnici krajem 16. veka i postali poznati po svojoj okrutosti i nasilničkom ponašanju prema stanovništvu. Na njih ukazuje još monah Isaija ot Kučajne (svakako iz manastira Ravanice) u svom zapisu na jevanđelju koje je 1600. godine ” za svoju dušu ” poklonio manastiru Hilandaru. On kaže: ” Bist Akakije na Braničevu i mnogu bedu propati od Hozdih i Tatara ”. Otad pa do 1716. godine kada su ovi zastrašujući ratnici protutnjali Braničevom, idući kao turski vojnici ka Beogradu da zaustave veliku austrijsku vojsku i zajedno sa Turcima pretrpeli katastrofalan poraz, sa oko 5.000 mrtvih na bojištu, Tatari su dosta često bili prisutni na ovim prostorima. Ako su oni porušili manastir, mogli su to da učine tokom 17. i na početku 18. veka. Već 1733—1735 godine manastira nije bilo, jer ga egzarsi Maksim i Jovan ne pominju. Ruševine manastira prvi je posetio Joakim Vujić 1826. godine i zapisao:

To jest jedna stara, skoro do osnovanija porušena cerkva, koja se zove svjataja Trojica. Osnivatelj ove cerkve bio je sv. Milutin, kralj serpski a hram je bio sv. Petr i Pavel. U mužeskoj preprati nadesno jesu jedna vrata, koja idu u jednu kapelu. Ova je kapela ravno skoro do zemlje porušena, u kojoj jesu se pogrebavali stari serpski kraljevi s njiovima famiijama.

Vujić je pritom pomenuo Tatare kao rušitelje ovog manastira, što je čuo od okolnog stanovništva, a kapela koju pominje u stvari je paraklis uz južni zid crkve. Paraklis-kapela uz južni zid crkve. Kad je 38 godina kasnije ruševine manastira posetio Josif Pančić sa svojim studentima zatekao je „samo žalosne ostatke od kojih se ovde-onde održalo po koje platno; na mesta ne zna se ni temelj; naokolo je bio grad (zaštitni zid)”. Na zidovima se tada još uvek poznavao živopis – značajan podatak za određivanje vremena stradanja manastira. Licejci su zapisali da su zidine manstira bile mnogo veće no su ih razvalili naši ljudi zidajući crkvu u srpskom selu Šetonji ”. Putovođa im je kazivao da su četiri neimara umrla dok se šetonjska crkva gradila zato što su nosili kamenje sa svetinje. To se događalo oko 1829. godine i u vreme Pančićeve posete, bilo je sigurno ljudi koji su sve to svojim očima videli i ispričali mu. U početku manastir Svetog Nikole, a potom Svetih apostola Petra i Pavla. Postoji jedna vest iz 1476. godine koja osvetljava delić prošlosti ovog besumnje zanimljivog manastira. U poreskom tefteru iz te godine upisan je manastir Sveti Nikola. Na jednom visokom mestu postojala je crkva. Ali-beg je od nje načinio kuću. Sada je to kuća onih koji su sandžak-begovi. Bile su upisane i dve hasa vodenice. Izvršena je provera i ništa se o njima nije saznalo. Bilo je upisano 200 akči ”. Neki istraživači i danas smatraju da se iza tog manastira krije isposnica Grigorija Sinajita kod manastira Gornjak, posvecćena takođe Svetom Nikoli, a onda iz toga izvlače zaključak da je komandant turske vojske Ali-beg jedno vreme sedeo u toj isposnici.^[3]

Do zabune je dolazilo zbog proizvoljnog tumačenja navedene vesti, a često i usled slabog poznavanja terena i lokaliteta. Na crkvište poviše sela Ždrelo, kao moguću lokaciju manastira Svetog Nikole iz turskog deftera 1476. godine. prvi je ukazao Aleksandar Kostić i to nedavno u Braničevskom glasniku. On je uporedio ta dva svetonikolska manastira, onaj iz 1467. i ovaj iz 1476. godine, i zaključio da je to jedan isti manastir, zapravo manastir o kojem je ovde reč. Tako je počelo uklanjanje jedne višedecenijske zablude da je veliki silnik Ali-beg Mihaloglu, toliko opijen slavom da mu je more bilo do kolena, živeo u maloj pećinskoj crkvici uz manastir Gornjak, do koje se pelo drvenim lestvicama. Turčin je porušio crkvu i ceo taj prostor oko nje prilagodio sebi. Pisar jasno kaže da je na tom mestu postojala crkva, što znači da je on nije zatekao. No, ako je bila porušena, a jeste, kada je ponovo sagrađena? Jer, Josif Pančicć je boravecći na tom manastirištu 400 godina kasnije, zajedno sa svojim studentima video ostatke crkvenih zidova i freske na njima. One sigurno nisu mogle da opstanu puna četiri veka pod vedrim nebom. Porušena crkva je, znači, obnovljena kasnije. Kada? Nema podataka. Da je, ipak, građena iznova govori promena njene posvete. Smatrajucći da treba uzeti drugu posvetu, jer je prethodna crkva teško oskrnavljena, novi ktitor je odabrao nove svece za zaštitnike: Svete Apostole Petra i Pavla. Da je crkva njima bila posvećena obaveštavaju nas i Joakim Vujicć i Josif Pančicć, s tim što Vujicć dodaje da se ona zove crkva Svete Trojice. Pošto crkva nije mogla istovremeno da ima dve posvete, Sveta Trojica je bila saborski dan. Turci su tu, prema predanju, posekli čitav sabor na taj dan. Obnova manastira mogla se dogoditi po odlasku Ali-bega i njegovih ljudi, a pre svega po odseljavanju Turaka, koje je on naselio u gradu Ždrelo. Turske vlasti nisu dozvoljavale popravljanje crkava u blizini muslimanskih staništa, a pogotovu ne bi odobrile potpuno obnavljanje pravoslavne bogomolje na tako vidnom i istaknutom mestu da “bode oči” obližnjim Turcima. Tek kada su Turci napustili Ždrelo, pošto je ono izgubilo strategijski značaj, Srbi su mogli da obnove manastir. Ka vremenu rušenja vodi nas podatak da su se freske na ostacima crkvenih zidova još uvek videle 1863. godine, a da je sve bilo u ruševinama. Manastir je besumnje zapaljen i porušen tako da se više nikad ne podigne. Budući da okolno stanovništvo o njegovom stradanju ne zna ništa da kaže, a ono je stiglo posle seobe pod Čarnojevicćem, manastir je razrušen pre njegovog dolaska, najkasnije početkom 18. veka. Posle stradanja ove svetinje iz nje je, kako je saznao Pančić sa svojim studentima, odnesena ona mermerna ploča sa srpskim i jermensim tekstom, što se dnanas nalazi u manastiru Vitovnica. No, još uvek se nagađa odakle je ploča donesena: iz ruševina Oreškovice ili nekog drugog obližnjeg manastira, pa čak i da je možda oduvek bila u Vitovnici.^[4]

Sadašnjost uredi

Pošto je manastir, gde je ploča prvobitno postavljena, bio posvecćen Svetim Apostolima Jakovu i Petru, što na njoj i piše, a ta svetinja se najverovatnije nalazila na mestu zvanom Jakovljev manastir u Ranovcu, bilo je normalno da monasi prenesu ploču u drugi apostolski manastir – posvećen apostolima Petru i Pavlu. No, kada su i ovaj manastir Turci porušili, monasi su je odneli u Vitovnicu, zadužbinu kralja Milutina. Tek na samom kraju 20. veka, kad je počela obnova ovog manastira, Zavod za zaštitu spomenika iz Smedereva, obavio je arheološka istraživanja na prostoru crkve i neposredno oko nje. U paraklisu, uz južni zid, za koji Vujić kaže da je služio za sahranjivanje srpskih vladara, nije nađeno ništa. Bila je to samo krstionica. Ispod zapadnog temelja paraklisa nađeni su skeleti muškarca, žene i devojke, svakako članova neke vlastelinske porodice. Bili su delom u njemu a delom napolju, kako kaže otac Grigorije, što znači da su tu sahranjeni pre dodavanja paraklisa. Malo zapadnije, u istom pravcu, pronađena je ozidana grobnica sa 76 skeleta. Sve kosti su povađene, smeštene u šest sanduka i sahranjene u crkvi. U samoj crkvi, pak, nađena su samo dva skeleta mlađih muškaraca, od kojih je onaj do oltara bio pogođen strelom, jer je njen četvorobridni vrh bio među kostima grudi. Monasi kažu da su nailazili na ljudske kosti gdegod bi počeli da kopaju, pa pretpostavljaju da su to oni ljudi koje su Turci poubijali nekada davno na saboru, kako kaže narodno predanje. Kosti su u zemlji bile poređane u tri nivoa. Arheolog Radovan Bunardžić smatra da je to bilo takozvano industrijsko sahranjivanje, koje se primenjivalo na oskudnim prostorima. Severno od manastira, kod zida kojim je bio ograđen manastirski prostor, izbijao je jak izvor izuzetno dobre planinske vode. Taj izvor i sada postoji, a njegova voda potokom se sliva i ukrašava ovaj inače lepi predeo. Nju je, posebno izgrađenim vodovodom, verovatno koristio turski komandant Ali-beg, o čemu govore pronađeni ostaci tog vodovoda. Širina zida oko manastira iznosila je 75 centimetara i on je predstavljao dosta dobru zaštitu od svakojakih napadača. I, kada se više nije raspoznavao ni temelj nekadanjeg manastira, a mesto gde je bio dobilo opšte ime za sve davno porušene bogomolje – Crkvište, pojavio se običan čovek iz naroda, seljak i građevinski majstor iz sela Ždrelo, kraj samog manastirišta, Sima Stevanović rešen da obnovi ovu svetinju. Njegovo kazivanje teče ovako: ” Bili smo mnogo siromašni, najsiromašniji u selu. A onda 1952. godine, kad mi je bilo devetnaest godina, moj otac kupio presu za pravljenje cigle i ja te prve godine uradim dvanaest hiljada cigala za mene. Vidim da je to dobro, pa sledecće godine uradim još toliko i prodam te kupim 70 ari zemlje. Tokom iduće dve godine od prodaje cigle kupim još 120 ari. Na jednoj od tih njiva načinim kolibu i krenem da gajim stoku. Tako počnemo da se izvlačimo iz siromaštva.^[5]