Википедија

Manojlo Kamica

Manojlo Kamica Komnin Duka Anđel (grč. Μανουηλ Καμυτζης Κομνηνος Δουκας Αγγελος; oko   1150 - posle 1202) Vizantijski general, bio je aktivan krajem 12. veka neprestana pobuna 1201-02, protiv njegovog rođaka, cara Aleksija III Anđela.

Pripadnik vizantijskog visokog plemstva i rođak careva Isaka II Anđela i Aleksija III Anđela, Kamica je služio kao viši vojni zapovednik na Balkanu, sa činom protostratora, od 1185/86. do 1199. Za cara Isaka II se borio protiv Normanskih osvajača 1185. i ustanaka Aleksija Vrane 1186/87. Kamica je dva puta vodio kampanju protiv vlaško-bugarske pobune na severnom Balkanu, kao i protiv kumanskih jurišnika u istom regionu. Godine 1189. sukobio se sa nemačkim kontingentom koji je išao u Treći krstaški rat, pod carem Fridrihom I Barbarosom, dok su prelazili vizantijsku teritoriju.

Pod carem Aleksijem III, Kamica je vodio neuspešnu kampanju protiv vođe bugarskih pobunjenika Ivanka 1197. Početkom 1199. godine, pošto se car Aleksije III nakratko teško razboleo, Kamica je bio jedan od carskih rođaka koji su pretendovali na presto. Kasnije te godine, Ivanko ga je uhvatio, ali car ne samo da je odbio da ga otkupi, već mu je oduzeo imanje i zatvorio njegovu porodicu. Besan zbog ovakvog postupanja, Kamica se pridružio svom zetu, Dobromiru Hrsu, u pobuni 1201. Kamica je zauzeo Tesaliju, ali ga je Hrs ubrzo napustio i poražen od carske vojske 1202. Kamica je verovatno pobegao u Bugarsku, gde je umro. .

Poreklo

uredi

Rođen oko 1150. godine, Manojlo Kamica je bio sin Konstantina Kamica i Marije Anđel Komnin.[1][2] Od svoje majke, Manojlo je nasledio prestižna prezimena „Anđel“, „Duka“ i „Komnin“, koja ga povezuju sa tri vizantijske carske dinastije. U svom jedinom sačuvanom olovnom pečatu, sam Manojlo koristi samo prezimena Kamica i „Komninoduka“.[3]

Manojlov otac je poznat samo iz pogrebnih elegija dvorskih pesnika Teodora Prodroma i takozvanog „Manganeija Prodroma“, koji ga hvale kao istaknutog generala („dijamantsko koplje mlađeg Rima“) i beleže da je imao čin pansevasta i sevasta.[4] Njegova majka je bila prvorođeno dete Konstantina Anđela, osnivača porodice Anđel. Njena majka, Teodora, bila je u purpuru rođena princeza, ćerka vizantijskog cara Aleksija I Komnina (1081–1118).[5][6] Manojlo je imao braću i sestre, ali njihov broj ili imena su nepoznati.[7]

Karijera

uredi

Manojlo Kamica se prvi put pominje 1185. godine, za vreme vladavine svog bliskog rođaka, cara Andronika I Komnina (1183–1185). Prema kratkom obaveštenju Solunskog arhiepiskopa Evstatija, Kamica je učestvovao kao komandant u pohodu protiv Italo-Normana koji su opsedali Solun, ali se detalji ne navode.[2]

U službi cara Isaka II

uredi
 
Portret cara Isaka II, iz 15. veka Mutinensis gr. 122 kodeks

Godine 1185. na presto je došao Isak II Anđel (1185–1195, 1203–1204), Manojlov, blizak rođak sa majčine strane, a Kamica je dobio titulu protostratora.[8] U to vreme, ovaj čin je bio rezervisan za veoma istaknute aristokrate sa bliskim porodičnim vezama sa vladajućom dinastijom.[9] Kamica je odigrao važnu ulogu u gušenju pobune generala Aleksija Vrane,[10] koja je izbila tokom leta 1186. ili, verovatnije, 1187. godine.[11] Kamica i Vrana su bili ogorčeni neprijatelji na dvoru, tako da je Kamica stavio celokupno svoje bogatstvo na raspolaganje caru za upotrebu protiv pobunjenika, a sam je komandovao levim krilom carske vojske pod Konradom od Montferata koji je porazio i ubio pobunjenike pred zidinama Konstantinopolja.[8][12]

Septembra 1187. car Isak II je krenuo u pohod protiv vlaško-bugarskog ustanka Asena i Petra, koji je uz pomoć kumanskih najamnika jačao na severnom Balkanu.[13] Kod Lardeasa, Vizantinci su naišli na najamničku vojsku Kumana od 6.000 ljudi. U bici koja je usledila, u kojoj je Kamica komandovao jednim od odreda carske vojske, kumanski najamnici su razbijeni, a njihovi zarobljenici, oko 12.000, oslobođeni.[14]

Godine 1189, kada je vojska cara Fridriha I Barbarose prešla vizantijsku teritoriju u okviru Trećeg krstaškog rata, Kamica je bio zadužen, zajedno sa Domestikom Zapada (glavnokomandujućim evropske terenske vojske), Aleksijem Gidom, da čuvaju stražu i da motre na nemačke snage i uznemiravaju ih napadajući grupe koje traže hranu.[15][16][17] Kada je Barbarosa zauzeo Filipopolj, poslao je poruku Kamici, naglašavajući da je njegova jedina namera siguran i miran prolaz kroz vizantijske zemlje. Kamica je to preneo caru Isaku II, ali je ovaj, strahujući da je Barbarosa tajno nameravao da krene na Konstantinopolj i svrgne ga, prekorio Kamica zbog njegove pasivnosti i naredio mu da se sukobi sa Nemcima.[15][18] Kao rezultat toga, Kamica sa oko 2.000 konjanika krenuo je da postavi zasedu za nemački karavan za snabdevanje u blizini Filipopolja, oko 22. novembra 1189. Nemci su o tome obavešteni od jermenskih stanovnika tvrđave Prousenos, gde je Kamica postavio svoj glavni logor, i krenuli su sa 5.000 konjanika u napad na vizantijski logor. Dve snage su se slučajno srele kod Prousenosa, a u bici koja je usledila, Kamicini ljudi su razbijeni. Istoričar Nikita Honijat — koji je bio namesnik Filipopolja i očevidac[19] — piše da su Vizantinci pobegli čak do Ohrida, a da je Kamica napustio svoje ljude tokom bekstva i pridružio im se tek tri dana kasnije.[20][21]

Kamica je 1190. godine učestvovao u još jednom pohodu protiv bugarskih pobunjenika u oblasti Balkanskih planina. Zajedno sa Isakom Komninom, komandovao je prethodnicom carske vojske, dok su car Isak II i njegov brat Aleksije (budući Aleksije III Anđel, 1195–1203) komandovali glavninom i sevastokrator Jovan Duka (Manojlov ujak) komandovao je pozadinom. Prilikom povlačenja kroz uski prolaz, Bugari su dozvolili prethodnicom da prođe, ali su se potom obrušili na ostatak vojske, koji se uspaničio i pobegao.[22][23]

U službi cara Aleksija III

uredi
 
Portret cara Aleksija III iz Mutinensis gr. 122

Kamicin život tokom ostatka vladavine cara Isaka II je nepoznat, kao ni njegova uloga u Isakovom svrgavanju od strane njegovog rođenog brata cara Aleksija III, ili mišljenje o njemu, iako on najverovatnije nije bio umešan u to.[24] Kamica je očigledno sačuvao svoj položaj i učestvovao je u Aleksijevim ceremonijama krunisanja u prestonici: Honijat beleži da je posle krunisanja u crkvi Svete Sofije, prema protokolu, protostrator držao uzde novog carskog konja.[23][25]

Bugarski bojar Ivanko je 1196. godine izvršio atentat na vođu bugarske bune Asena. Ivanko i njegovi ratnici zauzeli su bugarsku prestonicu Tarnovo, ali su, suočeni sa Asenovim bratom Petrom, poslali poruke caru Aleksiju III, pozivajući ga da im pritekne u pomoć i zauzme Tarnovo.[26][27] Car Aleksije III nije bio voljan da napusti palatu i poslao je Kamica. Kamica je krenuo iz Filipopolja, ali baš kada je prelazio u Meziju (ravnice duž Dunava), vojska se pobunila i odbila da nastavi i rizikuje bitku sa Bugarima, navodeći mnoge opasne i beskorisne pohode koje su preduzeli. u regionu u prošlosti. Kamica je bio primoran da popusti zahtevima svojih vojnika i vratio se nazad.[28][29] Kao rezultat toga, Ivanko je bio primoran da napusti Tarnovo, gde se Petar učvrstio kao neprikosnoveni vladar Bugara. Ivanko je pobegao na vizantijski dvor, i dobio je zadatak da drži Filipopolj protiv Petrovih Bugara.[30][31]

U proleće 1197. car Aleksije III je krenuo u pohod protiv bugarskog vođe Dobromira Hrsa, nećaka Petra i Asena, koji je osnovao sopstvenu, nezavisnu državu oko tvrđava Strumice i Proseka. Pošto nije uspeo da zauzme Prosek silom oružja, car se pomirio sa Hrsom, koji je priznao carsku vlast u zamenu za novu ženu: Kamicina ćerka, koja je bila prinuđena da se razvede od svog prvog muža da bi postala Hrsova nevesta.[32][33]

Godine 1199. car Aleksije III se teško razboleo, što je dovelo do spora oko nasledstva. Car je imao samo ćerke, i iako su dve od njih bile udate za vizantijske aristokrate — Andronika Kontostefana i Isaka Vataca — koji su, dakle, bili naslednici, obojica su umrli neposredno pre toga.[34] Među širom carskom porodicom istupili su različiti pretendenti na presto: sam Kamica se sukobio sa starijim Jovanom Dukom, dok su tri careva brata — Konstantin, Jovan i Teodor — koje je car Andronik I oslepeo i samim tim bili nepodobni, lobirali za svoje sinove, kao i njihov zet, cezar Jovan Kantakuzin, koji je takođe bio oslepljen.[35][36] Na kraju je njihova spletka, koju je gnevno osuđivao zgroženi Honijat[37], propala: u februaru 1199. godine, car je udao svoje ćerke - udovice za drugi par vizantijskih aristokrata, Aleksija Paleologa (koji je postao despot i naslednik) i Teodora Laskarisa, budućeg osnivača Nikejskog carstva.[35][38]

Kasnije 1199. Ivanko se pobunio protiv vizantijske vlasti. Protiv njega car Aleksije III je poslao svoje nove zetove i Kamica. Ivanko je uspeo da umakne trojici vizantijskih zapovednika i pobegne u planine. Nevoljno da se upuste u možda beznadežnu poteru u planinskim prevojima, Vizantijci su umesto toga odlučili da pokore tvrđave u regionu Filipopolja, počevši od Kričim. Jedna po jedna, tvrđave su osvajane, bilo kapitulacijom ili jurišem.[39][40] Ivanko je tada postavio zamku za Kamica. Dao je svojim ljudima da sakupe stada stoke, kao i neke ratne zarobljenike, i da ih odvedu preko ravnice kao tobožnji danak svom savezniku, bugarskom vladaru caru Kalojanu. Saznavši za to, Kamica je napustio svoju bazu u tvrđavi Batračokastron i sa svojim ljudima došao da zapleni stada. Dok su se vizantijske trupe razišle da sakupe plen, Ivanko i njegovi ljudi su izašli iz šume, ubili ih i zarobili Kamica.[41][42] Ovaj potez je preokrenuo tok pohoda, pošto su se demoralisani Vizantinci povukli, a Ivanko je proširio svoju vlast na jug do oblasti Smoljana, Mosinopolja i planine Pangaion.[43][44]

Zarobljeništvo i pobuna

uredi

Dok je Kamica čamio u zatvoru, piše Honijat, „car je, kao što su njegovi postupci pokazali, smatrao hvatanje protostratora božjim darom, divnom i odličnom srećom. Marljivo pretresavši svu njegovu imovinu, položio je ruke na čovekovo ogromno bogatstvo koje je pristajalo jednom monarhu; on je takođe osudio njegovu ženu i sina na zatvor, na osnovu čega ne znam."[45][46] Kamica je poslao pisma caru Aleksiju III moleći se da bude otkupljen, ali je car odbio. U očaju, posle otprilike godinu dana zatočeništva, Kamica se obratio svom zetu, Dobromiru Hrisu. Ovaj je pristao i platio sumu — 200 funti (oko 64 kg) zlata, prema Honijatu. Kamica je pušten i prebačen u Prosek, odakle je ponovo pisao caru, tražeći da se Hrsu otplati dug od njegovog. sopstvenog zaplenjenog bogatstva, koje je, kako je podsetio cara, višestruko veća suma u ​​pitanju. Car Aleksije III je, međutim, „svoj odnos sa protostratorom stavio na jednu vagu, a njegovo bogatstvo na drugu i odmerio oboje; otkrio je da je drugi daleko teži“, i ponovo odbio Kamicine molbe.[47] [48]

 
Mapa šireg regiona Makedonije, gde je došlo do pobune Hrsa i Kamica.

Besan zbog carevih postupaka prema njemu, [23] Kamica se pridružio Hrsu u odluci da napadne susedne vizantijske provincije. Prema Honijatovom izveštaju, oni su lako zauzeli Pelagoniju (današnji Bitolj) i Prilep i prešli dolinu Tempe u Tesaliju, koju su zauzeli. Dok se Hrs vratio u Prosek, Kamica je ostao u Tesaliji.[48][49] Pobuna Kamica dovela je i do drugih ustanaka: Lav Zgur se pobunio na Peloponezu, kao i duks (guverner) Smoljanske provincije Jovan Spiridonaks.[49]

Dok je Spiridonaks brzo poražen od despota Aleksija Paleologa[48], pobuna Kamica se pokazala kao teža stvar za Vizantince. Čini se da su carske trupe pod komandom evnuha parakomimomena (komora) Jovana Oinopolita imale izvesnog uspeha. U jesen 1201. car Aleksije III je lično poveo pohod protiv pobunjenika, ali se na kraju diplomatija pokazala najefikasnijom. Car je ponudio ruku svoje unuke Teodore, nekadašnje Ivankove verenice. Hrs je prihvatio — verovatno se razveo od Kamicove ćerke[50] — i predao Pelagoniju i Prilep caru.[51][52]

U isto vreme, Oinopolit je poslat u Tesaliju da ponudi Kamicu pomilovanje i potpuno vraćanje njegovog čina. Kamica je to odbio, a carska vojska pod carem Aleksijem III je izvršila invaziju na Tesaliju. U bici koja je usledila, Kamicova vojska je poražena, a on sam ranjen u nogu. Bežeći sa bojnog polja, napustio je Tesaliju i pobegao u tvrđavu Stanos (verovatno Stenimahos), ali su ga carske snage progonile i primorale da i nju napusti.[50][53]

Ništa se dalje ne zna o Kamicu nakon ovog događaja, [19] [54] ali je verovatno našao utočište kod cara Kalojana u Bugarskoj, kao Spiridonaks pre njega, i umro je ubrzo nakon toga.[50]

Porodica

uredi

Manojlo se oženio oko 1170. godine, ali ime njegove žene nije poznato.[8] Poznato je da je imao ćerku — grčki istoričar Konstantin Varzos za nju predlaže moguće ime Marija, po Manojlovoj majci — koju je car Aleksije III naterao da se razvede od muža i uda za Dobromira 1198. godine.[55] Imao je i sina po imenu Jovan Kamica.[56] Posle njegove smrti i pljačke Carigrada 1204. godine, njegova porodica je pobegla u Nikeju.[57] Na osnovu njegovih imanja navedenih u podeli Vizantijskog carstva od strane krstaša, Kamice su bili među četiri najveće zemljoposedničke porodice u Carstvu.[1] Georgije Pahimer je krajem 13. veka još uvek smatrao porodicu jednom od najistaknutijih aristokratskih porodica, ali je malo članova poznato u istoriji.[1]

Reference

uredi
  1. ^ a b v ODB, "Kamytzes" (A. Kazhdan), pp. 1099–1100.
  2. ^ a b Varzos 1984b, str. 690.
  3. ^ Varzos 1984b, str. 690(note 2).
  4. ^ Varzos 1984a, str. 650–651(esp. note 5)
  5. ^ ODB, "Kamytzes" (A. Kazhdan), pp. 1099–1100
  6. ^ Varzos 1984a, str. 650–651.
  7. ^ Varzos 1984a, str. 652–653.
  8. ^ a b v Varzos 1984b, str. 691.
  9. ^ Guilland 1967, str. 480–481
  10. ^ Varzos 1984b, str. 691
  11. ^ ODB, "Branas, Alexios" (A. Kazhdan), p. 320.
  12. ^ Choniates 1984, str. 212–213
  13. ^ Choniates 1984, str. 217
  14. ^ Varzos 1984b, str. 692–693
  15. ^ a b Varzos 1984b, str. 693.
  16. ^ Guilland 1967, str. 483
  17. ^ Choniates 1984, str. 221
  18. ^ Choniates 1984, str. 222
  19. ^ a b Simpson 2013, str. 213
  20. ^ Varzos 1984b, str. 695–696.
  21. ^ Choniates 1984, str. 224–225
  22. ^ Choniates 1984, str. 236
  23. ^ a b v Guilland 1967, str. 482
  24. ^ Varzos 1984b, str. 696.
  25. ^ Choniates 1984, str. 251
  26. ^ Varzos 1984b, str. 696–697.
  27. ^ Choniates 1984, str. 257–258
  28. ^ Varzos 1984b, str. 697–698.
  29. ^ Choniates 1984, str. 258
  30. ^ Varzos 1984b, str. 698.
  31. ^ Choniates 1984, str. 259
  32. ^ Varzos 1984b, str. 702–704.
  33. ^ Choniates 1984, str. 277–280
  34. ^ Varzos 1984b, str. 699–700.
  35. ^ a b Varzos 1984b, str. 700.
  36. ^ Choniates 1984, str. 273–274
  37. ^ Choniates 1984, str. 274–275
  38. ^ Choniates 1984, str. 280
  39. ^ Varzos 1984b, str. 704–705.
  40. ^ Choniates 1984, str. 281–282
  41. ^ Varzos 1984b, str. 705.
  42. ^ Choniates 1984, str. 282
  43. ^ Varzos 1984b, str. 705–706.
  44. ^ Choniates 1984, str. 282–283
  45. ^ Varzos 1984b, str. 706.
  46. ^ Choniates 1984, str. 283
  47. ^ Varzos 1984b, str. 706–707, 709.
  48. ^ a b v Choniates 1984, str. 293
  49. ^ a b Varzos 1984b, str. 710.
  50. ^ a b v Varzos 1984b, str. 712.
  51. ^ Varzos 1984b, str. 711–712.
  52. ^ Choniates 1984, str. 293–294
  53. ^ Choniates 1984, str. 294
  54. ^ Cheynet 1990, str. 137
  55. ^ Varzos 1984b, str. 691–692, 703.
  56. ^ Varzos 1984b, str. 691–692.
  57. ^ Varzos 1984b, str. 712–713.

Izvori

uredi
  • Cheynet, Jean-Claude (1990). Pouvoir et contestations à Byzance (963–1210) [Power and Contestations in Byzantium (963–1210)] (in French). Paris: Publications de la Sorbonne. ISBN 978-2-85944-168-5.
  • Choniates, Nicetas (1984). O City of Byzantium, Annals of Niketas Choniatēs. Translated by Harry J. Magoulias. Detroit: Wayne State University Press. ISBN 0-8143-1764-2.
  • Guilland, Rodolphe (1967). "Le Protostrator" [The Protostrator]. Recherches sur les institutions byzantines [Studies on the Byzantine Institutions]. Berliner byzantinische Arbeiten 35 (in French). Vol. I. Berlin and Amsterdam: Akademie-Verlag & Adolf M. Hakkert. pp. 478–497. OCLC 878894516.
  • Kazhdan, Alexander, ur. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-504652-8. 
  • Simpson, Alicia (2013). Niketas Choniates: A Historiographical Study. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-967071-0.
  • Varzos, Konstantinos (1984). Η Γενεαλογία των Κομνηνών [The Genealogy of the Komnenoi] (PDF) (in Greek). Vol. A. Thessaloniki: Centre for Byzantine Studies, University of Thessaloniki. OCLC 834784634.
  • Varzos, Konstantinos (1984). Η Γενεαλογία των Κομνηνών [The Genealogy of the Komnenoi] (PDF) (in Greek). Vol. B. Thessaloniki: Centre for Byzantine Studies, University of Thessaloniki. OCLC 834784665.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Манојло_Камица&oldid=27829365”