Mara Lukić Jelesić
Mara Lukić Jelesić (Obilićevo, Novi Kneževac, 25. decembar 1885. — Šabac, 1979) bila je srpska slikarka.[1] Bila je najstarije dete, sestra Živojina i Nade. Otac Aleksandar poreklom iz Hercegovine, živeo je u banatskom Padeju, a majka Julijana u Sremskim Karlovcima. Roditelji su joj omogućili da se obrazuje, ali su je posle završene osnovne škole u Beogradu usmerili ka Višoj ženskoj školi, iako je ona maštala da postane gimnazijalka.
| Mara Lukić Jelesić | |
|---|---|
 Mara Lukić Jelesić slikar | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 25. decembar 1885. |
| Mesto rođenja | Obilićevo, Novi Kneževac, Austrougarska |
| Datum smrti | 1979. |
| Mesto smrti | Šabac, SFRJ |
Atelje Vukanović
urediImala je nastavnike crtanja: Nadeždu Petrović, Kosaru Cvetković i Ristu Vukanovića.[1] 1901. godine postala je učenica ugledne Srpske slikarske škole koju su vodili Rista i Beta Vukanović. Zbog smrti oca nije mogla da misli samo na umetnost pa se opredelila za nastavnički smer i 1903. godine položila ispit za učiteljicu crtanja i lepog pisanja. Prvo radno mesto joj je bilo u Đerdapskoj klisuri, zatim u Višoj ženskoj školi u Šapcu. Predavala je i srpski jezik, pevanje, gimnastiku, veronauku. 1906. godine sa uglednim slikarima prisustvovala na otvaranju Druge jugoslovenske izložbe]] u Sofiji i gde je osetila stari žar za slikanjem. 1908. godine napušta školu i sa koleginicom i prijateljicom Ljubicom Filipović otputovala je u Minhen na jednogodišnje usavršavanje.
Minhenske godine
urediŽelela je da u Minhenu studira Slikarsku akademiju, ali nije uspela jer su ženama u to doba vrata Slikarske akademije bila zatvorena. Sa Ljubicom je počela da pohađa čuvenu Ažbeovu privatnu školu, koju je vodio slikar Hajdner. Tu se nije dugo zadržala nezadovoljna zbog odsustva ozbiljnosti prebacuje se u školu slikara Šildknehta i tu pronalazi ono što je tražila. 1909. vraća se u Šabac i bavi se pedagoškim radom ali je sve do Prvog svetskog rata svako slobodno vreme provodila u Beogradu. Te godine kada je počeo veliki sukob Mara je postala verenica učitelja, kasnije inspektora Pavla Jelesića. Venčali su se 1917. godine i živeli u skladnom braku iako su bili bez dece. Kada je počeo Prvi svetski rat želeći da pomogne svom narodu, u kratkom roku je završila bolničarski kurs, a potom u Šapcu lečila i negovala ranjenike. Znanje nemačkog jezika joj je bilo od koristi u razgovoru sa lekarima. Za nesebičnu pomoć, Crveni krst joj se kao umetnici velikog srca odužio Ordenom. Mara i u teškim ratnim uslovima nije prestajala da crta. Nosila je sa sobom blok i u pauzi kada se osami, stvarala je portrete.
Posle rata radila je u Šabačkoj gimnaziji, potom u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, u kojoj je ostala sve do penzije 1932. godine. U Beogradu se družila sa Betom Vukanović, Zorom Petrović, Desankom Maksimović...[1]
Prvi put je samostalno izlagala u Šapcu i to u Gimnaziji kada se publici predstavila sa 164 slike, 1952. izlagala je u Umetničkom paviljonu "Cvjeta Zuzorić", izlagala je i u drugim gradovima širom Srbije.[2]
Najpoznatija dela: Autoportret, Portret pukovnika Antića, Živojin Lukić na sofi, Pod orahom, Terasa, Mačvanka..... Slikala je pejzaže iz Bosne, Šumadije, Svrljiga.
Bila je članica Udrženja likovnih umetnika Srbije od 1921. godine.
Reference
uredi- ^ a b v „Mara Lukić Jelesić”. Slobodanka Rakić Šefer. Pristupljeno 24. 1. 2019.
- ^ „Mara Lukić Jelesić”. Srbinovski. Pristupljeno 24. 1. 2019.
