Mara Petrović
Mara Petrović bila je jedna od srpskih heroina u balkanskim i Prvom svetskom ratu, koja je u srpskoj vojsci svoju ratničku karijeru započela u četničkom odredu Drinske divizije pod komandom vojvode Vojislava Tankosića, a završila teškim ranjavanjem i gubitkom noge u Velikom ratu. Za zasluge u ratovima nagrađena je sa dvanaest odlikovanja, koliko je zadobila i rana. Po broju odlikovanja preuzela je pijedestal od legendarne Milunke Savić.[1]
Mara Petrović | |
|---|---|
 Mara Petrović | |
| Mesto rođenja | Kraljevina Srbija |
Život i karijera uredi
Nakon što je prerano ostala bez jednog roditelja, i majčine podrške, Mara se našla u okruženju muškaraca koji su i od nje očekivali da se zajedno sa njima podjednako radi na težim poslovima na njivi, ali i na ženskim poslovima u kući.
Odlaskom muških članova porodice u četničke redove, Mara se suočila sa novim iskušenjima, nakon što je ostala sama i bez podrške ostalih ukućana. Život u ovakvim uslovima uticao je na to da ubrzo donese odluku i pridruži se ocu i bratu, u gerilskom načinu života. Iako njeno prilagođavanje na vojničko ustrojstvo nije išlo bez poteškoća, vremenom je Mara savladala sva iskušenja i prepreke jakom voljom i upornošću.[1]
Učešće u oslobodilačim ratovima 1912. do 1918. uredi
- Prvi balkanski rat
U vojničkim redovima zateklo je izbijanje Prvog balkanskog rata, u kome je bila raspoređena u četnički odred Drinske divizije pod komandom legendarnog vojvode Vojislava Tankosića.[1]
U borbi kod Mladog Nagoričana, oktobra 1912. godine, Mara je imala vatreno krštenje. U čuvenom oružanom okršaju kod Kumanova (koji je definitivno odredio tok i rezultate Prvog balkanskog rata u srpsku korist) učestvovao je i Marin brat, koji je izgubio život.
Nenadoknadiv gubitak brata pobudio je u Mari želju za osvetom, koja je naterala da uzme učešće u svim oslobodilačkim ratovima koje je vodila Srbija od 1912. do 1918. godine.
Mara Petrović je ratovala uz ostale četnike, među kojima su bili i Živana Terzić i vojvoda Dragutin Jovanović Lune. Među najznačajnijim bitkama u kojima se Mara borila bila je ona na Gazi Babi kod Skoplja. U srednjovekovnu srpsku prestonicu ušla je sa svojim četama uzdignutog čela, ponosna i ponesena dotad izvojevanim pobedama.[1]
- Drugi balkanski rat
Kao u Prvom i u Drugom balkanskom ratu Mara je bila akter u velikom broju borbi, ovoga puta vođenih sa Bugarima......na Bat planini, Govedarniku, Ovčem Polju, Kratovu i Stracinu, u kojima je u jednoj njiha, kako sama kaže...
...izgubila dosta vernih drugova i zadobila prvu ranu. U grudi. Preneli me u Skoplje u bolnicu...Sa kakvim strahom i zebnjom sam čekala da prezdravim. Samo da me ne zaborave. Jedva sam čekala da se s novom snagom stavim pred neprijatelja...[1]
- Veliki rat
U Velikom ratu Mara je bila zadužena za čuvanje vojnog objekta. Kada se ukazala potreba da neko od boraca prepliva Drinu i izvidi neprijateljski položaj, u društvu dvojice vojnika našla se i Mara.
Nepoćudnu Drinu su preplivali i zakoračili na neprijateljsku teritoriju. Povratak u logor bio je opasniji. Njeno dvoje saputnika udavilo se u reci divlje snage. Posle višečasovnog puškarenja, u polumrtvom stanju, vratila se četi. Po uspešno obavljenoj misiji, vojvoda Lune predložio ju je za orden Karađorđeve zvezde sa mačevima.[1]
Ratujući na Gučevu zadobila je sedam rana. Nakon ranjavanja završila je u Vojnoj bolnici u Nišu, gde je ostala sve do ozdravljenja. Odmah po ozdravljenju ponovo je obukla vojničku uniformu, i Sa Moravskom divizijom 1915. godine krenula u Albansku golgotu, nakon koje je dospela u Grčku u kojoj je do otvaranja Makedonskog fronta stekla podoficirski čin.[1]
Nakon otvaranjem Solunskog fronta učestvovala je u brojnim borbama, i zaslužila oficirski čin (u to vreme retko priznanje za ženu).
Jedan od zadataka koje je uspešno obavila na ovom frontu bio je da ispita protivničku armiju, njeno brojno, oružano i moralno stanje, u svojstvu žene u narodnoj nošnji, zbog manje sumnjivosti. Zadatak je uspešno obavila.
Po drugi put u Velikom ratu Mara je ranjena na Solunskom frontu. Prebačena je u bolnicu u Vodeni, a potom brodom u Bizertu. U solunskoj bolnici su joj 1917. godine amputirali nogu i tako joj, odredili dalju sudbinu i život, zaboravljene heroine s početka 20. veka.[1]
Priznanja uredi
Za besprimernu hrabrost i neizmerne usluge učinjene srpstvu, rezervni potporučnik Mara Petrović nagrađena je sa dvanaest odlikovanja, koliko je ukupno zadobila i rana.[1]