Marijan Beneš
Marijan Beneš (Beograd,[1][2] 11. jun 1951 — Banja Luka, 4. septembar 2018) bio je jugoslovenski bokser iz Banje Luke.[3] Smatra se za jednog od najboljih jugoslovenskih boksera svih vremena. Posle briljantne amaterske karijere i osvojene zlatne medalje na prvenstvu Evrope u boksu 1973. godine održanom u Beogradu, prešao je u profesionalce i osvojio titulu evropskog prvaka u verziji Evropske bokserske unije (EBU) u lakoj velter kategoriji 1979. godine. Beneš se povukao iz boksa 1983. godine posle teške povrede oka.
| Marijan Beneš | ||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Marijan Beneš, jugoslovenski bokser | ||||||||||||||
| Lični podaci | ||||||||||||||
| Datum rođenja | 11. jun 1951. | |||||||||||||
| Mesto rođenja | Beograd, FNRJ | |||||||||||||
| Datum smrti | 4. septembar 2018. (67 god.) | |||||||||||||
| Mesto smrti | Banja Luka, Republika Srpska, BIH | |||||||||||||
| Državljanstvo | Jugoslavija | |||||||||||||
| Sportske informacije | ||||||||||||||
| Sport | Boks | |||||||||||||
Nagrade i medalje
| ||||||||||||||
Biografija uredi
Marijan Beneš je rođen u Beogradu. Roditelji Josip i Marija su bili nastavnici. Bio je češkog porekla.[4] Pod očevim uticajem, nastavnikom muzike, Marijan je naučio da svira klavir i violinu, tako da je za budućeg boksera dobio malo neobično obrazovanje. Marijan je imao tri brata i sestru Ljiljanu[1][5]. Svoje detinjstvo Marijan je proveo u Tuzli, gde je trenirao u bokserskom klubu „Sloboda”. Životni put mu je krenuo bokserskim, tada za njega neočekivanim stazama kada je kao desetogodišnjak ušao u ring i pobedio suparnika koji je imao osamnaest godina. Sa šesnaest godina Marijan potpisuje za Slaviju, bokserski klub iz Banje Luke, gde i ostaje tokom čitave svoje amaterske karijere.[6]
Karijera uredi
Tokom svoje amaterske karijere, Beneš je osvojio devet naslova prvaka Bosne i Hercegovine, četiri naslova prvaka Jugoslavije i nebrojen broj revijalnih titula[7].
Na Evropskom amaterskom prvenstvu u boksu održanom 1973. godine u Beogradu osvojio je titulu šampiona Evrope u lako-velter kategoriji. Te godine je proglašen za sportistu godine u izboru lista dnevnog sportskog lista „Sport“. Ubrzo posle ovog uspeha Beneš se razboleo od hepatitisa, međutim za njega to nije značio kraj karijere. Izuzetno tvrdoglav i privržen boksu[1], odlučio se za nastavak svoje bokserske karijere. Učestvovao je na Olimpijskim igrama 1976. u Montrealu, Kanada ali je ispao posle druge runde takmičenja.
U profesionalce je prešao 1977. godine i veoma brzo stigao u sam vrh evropskog profesionalnog boksa. U svom gradu Banjoj Luci je 17. marta 1979. godine osvojio titulu profesionalnog Evropskog šampiona u EBU verziji, nokautiravši svog protivnika, boksera iz Francuske, Žiberta Koena.[8], u četvrtoj rundi.[9] Titulu profesionalnog prvaka je uspešno odbranio četiri puta i na kraju ju je izgubio na poene 1980. godine od VBA šampiona Ajub Kalule u meču koji je održan u Danskoj.[2]
Teška povreda oka je uspela ono što žutica nije mogla, okončala je Benešovu boksersku karijeru. Ne zna se tačno iz kog meča je ova povreda proizašla, po nekima 1983. godine u meču protiv Luisa Minčila,[2] po drugima Beneš je ovu povredu vukao još od 1979. godine, od borbe protiv Sandija Toresa u Zenici[7]. Tokom svoje karijere, Beneš je imao nebrojeno puno povreda neke od njih za koje se zna su dvadeset šest puta slomljene kosti na različitim mestima. Povrede glasnih žica koje su uzrokovale da njegov govor postane tih i spor[1].
Beneš je imao ukupno 39 profesionalnih mečeva, od kojih je 32 pobedio (21 meč nokautom) a šest je izgubio (tri nokautom) i jedan meč je boksovao nerešeno. Ukupno je odboksovao 233 profesionalne runde.
Beneš se povukao iz boksa 1983. godine i boksovao je još dva egzibiciona meča tokom devedesetih godina prošlog veka. Živeo je u Banjoj Luci, gdje ga je većinom izdržavala njegova sestra Ljiljana. Izdao je knjigu o sportu "Druga strana medalje". Uprkos zdravoj dijeti i redovnim fizičkim aktivnostima, duga karijera boksera poodmaklih godina je imala učinka na njegovo zdravlje.[1]
Beneš je preminuo 4. septembra 2018. godine u Banja Luci nakon duge i teške bolesti.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b v g Davor Pašalić (2. 3. 2004). „Boksački prvak koji se u svom kafiću tukao 15 puta dnevno” (na jeziku: hrvatskom). Nacional. Arhivirano iz originala 26. 07. 2008. g. Pristupljeno 01. 08. 2008.
- ^ a b v Per-Ake Persson. „Where are they now? Marijan Beneš”. Retired Boxers Foundation. Arhivirano iz originala 30. 09. 2007. g. Pristupljeno 01. 08. 2008.
- ^ „Umro Marijan Beneš”. Nezavisne novine. 4. 9. 2018.
- ^ „Savez Nacionalnih Manjina RS”. www.snm.rs.ba. Pristupljeno 2023-02-25.
- ^ T. Čanak (26. 2. 2004). „(Bio jednom) jedan šampion”. Glas javnosti.
- ^ „Leksikon YU mitologije:Marijan Beneš”. Arhivirano iz originala 11. 06. 2007. g. Pristupljeno 01. 08. 2008.
- ^ a b „Ring zamijenio nalivperom”. Nezavisne novine. 12. 6. 2005. Arhivirano iz originala 01. 10. 2007. g. Pristupljeno 01. 08. 2008.
- ^ „Gilbert Cohen”. BoxRec.com. Arhivirano iz originala 20. 08. 2012. g. Pristupljeno 01. 08. 2008.
- ^ „Marijan Beneš osvojio titulu prvaka Evrope”. 17. 5. 1979. Arhivirano iz originala 23. 07. 2008. g. Pristupljeno 01. 08. 2008.
Spoljašnje veze uredi
- Marijan Beneš na sajtu Olympedia.org
- boxrec Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. avgust 2012)
