Википедија

Martin iz Brage

Martin od Brage (oko 520-20. marta 579/580) je jedna od najistaknutijih crkvenih ličnosti ranosrednjovekovne Portugalije i Španije. Naziva se i „Apostol Galicije“, jer je odigrao vodeću ulogu u prelasku Sueva iz arijanstva u pravoslavno hrišćanstvo[1]. Bio je episkop grada Dumio (556-579/580) i episkop Braga (562-579/580).

Martin iz Brage

Biografija uredi

Martin je rođen oko 520. godine u Panoniji, sin bogatih roditelja. Pošto je stekao odlično obrazovanje, vrlo rano je odlučio da postane sveštenik. U tom cilju, hodočastio je u Svetu zemlju, posetivši Palestinu i Egipat. Tamo je primio monaštvo. Nakon toga odlazi u Rim, a zatim u Franačku. U Arlu je možda sreo Svetog Cezarija, aktivnog zagovornika širenja manastira u Galiji, i usvojio njegov koncept monaštva.

Krajem 540-ih, ambasadori subskog kralja Harariha stigli su u Tur, gde je Martin otišao da se pokloni moštima svetog Martina Turskog. Ambasadori arijanskih Sueva obratili su se molitvama svetom Martinu Turskom, obećavajući u ime svog kralja da će se Hararih, ako uz pomoć ovog svetitelja izleči smrtno bolesni kraljevski sin, odreći arijanstva i prihvatiti pravoslavno hrišćanstvo zasnovano na Nikejskom simvolu vere.

Čestice moštiju svetog Martina Turskog poslate su u zemlju Sueva, zahvaljujući čemu je kraljev sin ozdravio. Posle ovoga, Hararih i svi njegovi dvorjani prešli su u pravoslavno hrišćanstvo. U znak zahvalnosti za pomoć, kralj Sueva je poslao novo poslanstvo u Tur, koja je donelo veliku količinu zlata na poklon hramu Svetog Martina. Ovoga puta u Galiciju je otišao i Martin od Brage sa poslanicima, koji su želeli da učestvuju u prevođenju ostalih Sueva u pravoslavno hrišćanstvo. To se dogodilo oko 550. godine.

Ovako o ovim događajima izveštava Grigorije Turski[2]. Drugi srednjovekovni istoričari, kao što je Isidor Seviljski[3], ne govore ništa o kralju po imenu Hararih, dovodeći u vezu odbacivanje arijanstva Sueva sa kasnijim kraljem Teodemirom. Savremeni istoričari sugerišu da je verovatni razlog za prelazak svibskih kraljeva na ortodoksno hrišćanstvo bila politička situacija u kraljevstvu, međutim, ovi razlozi nisu precizno poznati zbog nedovoljne količine materijala o istoriji Sueva sredinom 6. veka[4].

Stigavši u Galiciju, Martin je svojim obrazovanjem i revnošću za prevođenje Sueva u pravoslavno hrišćanstvo odmah stekao Hararihovu naklonost. Dobivši od kralja zemlju u mestu Dumio (sada jedno od predgrađa Brage), Martin je ovde osnovao monašku zajednicu. Manastir Duma, prvi manastir koji je nastao na teritoriji Pirinejskog poluostrva, bio je glavni centar za širenje pravoslavlja među Suevima, a manastirska biblioteka jedan od najvećih centara za širenje tekstova na poluostrvu, koji je bili zasnovani na Nikejskom simvolu vere. Poštovan od lokalnog stanovništva kao nepomirljivi borac protiv arijanstva, Martin je, na njihov zahtev i uz saglasnost kralja, ubrzo primio čin episkopa Dumija. Njegovo ustoličenje obavljeno je 5. maja 556. godine. Martin je 558. godine osveštao sabornu crkvu nove eparhije. Dumska episkopija ušla je u sastav jedine mitropolije u Kraljevini Sueva u to vreme, na čijem je čelu bio episkop Braga. Teritorija nove eparhije bila je ograničena samo na neposredne posede manastira Dumio. Ovo je bio jedini slučaj u istoriji zapadnoevropskog srednjeg veka kada je eparhija zauzimala tako malo područje[5].

Na inicijativu episkopa Martina i uz podršku novog kralja Sueva, Arijamira, održan je Prvi sabor u Bragi 1. maja 561. godine, koji je konačno učvrstio suevsko odbacivanje arijanstva. Sastanku, kojim je predsedavao episkop Brage Lukrecije, prisustvovalo je osam galicijskih episkopa, kao i predstavnici suevskog plemstva. Akti sabora, koji su sadržali 39 kanona, jednoglasno su potvrdili privrženost crkve Suevskog kraljevstva Nikejskom simvolu vere, sadržali su spisak mera protiv priskilijanske jeresi koja se proširila među Suevima i nekoliko pravila za sveštenstvo. Godine 563. kanone Prvog sabora u Bragi odobrio je papa Jovan III[6].

Episkop Braga uredi

Godine 562. umire episkop Braga Lukrecije i za njegovog naslednika izabran je sveti Martin, koji je zadržao i Dumsku eparhiju. Istorijske hronike ne prenose nikakve detalje o Martinovim aktivnostima kao episkopa Brage, ograničavajući se samo na konstataciju da su njegovi napori da iskoreni ostatke arijanstva među prostim Suevima bili potpuno uspešni. O tome je izvestio, Grigorija Turskog, Venancija Fortunata i Isidora Seviljskog[7]. Život Svetog Martina u periodu 570-ih godina poznat je samo iz akata sabora na kojima je učestvovao.

U Lugu je 1. januara 569. godine održan takozvani Prvi Luški sabor na kome su učestvovali svi episkopi Galicije. Sazvan je na inicijativu svebskog kralja Teodemira, koji je napisao pismo episkopima, u kojem je predložio podelu Galicije između dve mitropolije kako bi se povećala efikasnost eparhijske uprave. Arhijereji prisutni na saboru odobrili su ovaj predlog, odlučivši da se osnuje nova mitropolija, čiji je centar bila eparhija Lugo, na čelu sa episkopom Nitigisijem. Nova nadbiskupija uključivala je pet sufragana: Irija, Orense, Tui, Astorga i Britonija. Mitropolija Braga je zadržala episkopije Vizeu, Koimbru, Gvardu, Lamego, Porto i Dumio[8].

Ubrzo nakon Prvog sabora u Lugi, Miro je postao novi kralj Galicije, pod kojim je završen proces prelaska Sueva sa arijanstva na pravoslavno hrišćanstvo. Podržavajući svetog Martina u svim njegovim nastojanjima, Miro je doprineo njegovom sazivanju Drugog sabora u Bragi 1. juna 572. godine, na kome su doneti kanoni protiv toga sa sveštenici primaju novac za obavljanje obreda i sakramenata i postupak za utvrđivanje vremena za utvrđivanje pokretnih praznika. Akti sabora ukazuju da se do tog vremena crkva Suevskog kraljevstva konačno uspostavila kao crkva koja se pridržava Nikejske vere.

Sveti Martin od Brage upokojio se 20. marta 579. ili 580. godine. Jedan od ranosrednjovekovnih martirologa iz Brage datira Martinovu smrt u 579. godinu, a Grgur Turski u svojoj „Istoriji Franaka” u 580. godinu. Istoričari do sada nisu uspeli da dođu do konsenzusa koji je od ovih datuma pouzdaniji. Posle Martinove smrti, njegova eparhija Braga-Dumio je podeljena: Pantar je postao novi episkop Brage, Jovan je postao episkop Dumia. Posmrtni ostaci svetitelja sahranjeni su u hramu manastira Dume, gde je pored sarkofaga na zidu uklesan epitaf koji je napisao sam Martin[9]. Godine 886, kada su se muslimanske trupe približile Bragi, mošti Martina od Brage prenete su u Mondonjedo. Ubrzo nakon ponovnog osvajanja Brage od strane hrišćana 1040. godine, mošti svetitelja su vraćeni u Dumio, a 22. oktobra 1605. godine svečano su preneti u katedralu Santa Marta u Bragi, gde su i danas.

Eseji uredi

Sveti Martin iz Brage bio je ne samo izuzetna crkvena ličnost, već i jedan od najobrazovanijih ljudi svog vremena. Tako su ga smatrali, na primer, Venancije Fortunat i Isidor Seviljski. Martin je autor oko 20 dela teološke prirode, napisanih uglavnom 570-ih godina sa ciljem da ojačaju pravila pravoslavnog hrišćanstva među galicijskim sveštenicima i mirjanima. Neki svetiteljevi spisi (uključujući većinu njegovih pisama) nisu sačuvani do danas. Najvažnija dela Martina Bragskog uključuju:

  • „Da se ​​izbegne hvalisanje“, jedno je od najranijih dela Svetog Martina, koje je napisao za monahe manastira Dume.
  • "O ponosu" - traktat napisan i kao pouka monasima manastira u Dumio
  • „Poziv na skromnost“ - esej je upućen monasima manastira Dumio
  • „Učenje egipatskih otaca“ - traktat koji sadrži primere pobožnog života raznih egipatskih asketa
  • „O gnevu“ - esej koji je Martin posvetio svebskom kralju Miru
  • „Pravila svetog života” - traktat sastavljen na zahtev kralja Mira, koji opisuje način života idealnog hrišćanina, sa stanovišta svetog Martina
  • „O promeni morala“ je esej koji poziva galicijske vernike da napuste ostatke paganstva (uključujući i one koji su preživeli u nekim na mnogim mestima u Galiciji obožavanje starorimskih bogova)
  • „O Uskrsu“ - rasprava o datumu Uskrsa
  • „O trostrukom pogruženju“ je traktat o liturgiji krštenja, koji upoređuje trostruko uranjanje u fontanu sa tri lica Trojice.
  • „Zbornik“ – zbirka od 84 kanona istočnog porekla, koja opisuje različite aspekte liturgije, kao i dužnosti sveštenstva i laika; posvećena episkopu Lugu Nitigisu; poznat zahvaljujući aktima Trećeg sabora u Toledu
  • Zbirka pesama – među njima je i epitaf svetog Martina Turskog, koji navodi narode koji su živeli kraj Dunava sredinom 6. veka, uključujući i Slovene – ovo je jedan od najranijih pomena Slovena. u zapadnoevropskoj književnosti[10].

Publikacija kompletnih dela Martina Bragskog još nije obavljena. Najznačajniji broj tekstova objavljen je na latinskom jeziku u 72. tomu Patrologia Latina i u zborniku dela Svetog Martina, objavljenom 1950. godine. Postoji i prevod nekih dela Martina Bragskog na savremeni engleski[11].

Izvori uredi

  1. ^ Ahmedova, R (2022-05-30). „Informaciя kak osnova formirovaniя informacionno-kommunikacionnogo prostranstva”. Renessans v paradigme novaciй obrazovaniя i tehnologiй v XXI veke (1): 161—162. ISSN 2277-3010. doi:10.47689/innovations-in-edu-vol-iss1-pp161-162. 
  2. ^ Lucas, Gérard (2016), Grégoire de Tours, Les sept livres des miracles, MOM Éditions, str. 220—225, ISBN 978-2-35668-050-1, Pristupljeno 2024-04-24 
  3. ^ „ISIDOR SEVILЬSKIЙ->ISTORIЯ SVEVOV->PEREVOD 2002 G.->TEKST”. www.vostlit.info. Pristupljeno 2024-04-24. 
  4. ^ „K 60-LETIЮ ŽURNALA «NOVAЯ I NOVEЙŠAЯ ISTORIЯ», "Novaя i noveйšaя istoriя"”. Novaя i noveйšaя istoriя (3): 169—188. 2018. ISSN 0130-3864. doi:10.7868/s0130386418030113. 
  5. ^ „WebCite query result”. webcitation.org. Pristupljeno 2024-04-24. 
  6. ^ „CATHOLIC ENCYCLOPEDIA: Councils of Braga”. www.newadvent.org. Pristupljeno 2024-04-24. 
  7. ^ Hispalensis], Isidore of Seville [Isidorus (1985-06-06), Liber II De Rhetorica et Dialectica, Oxford University Press, str. 83—83, Pristupljeno 2024-04-24 
  8. ^ Royackers, N. (1966-10-31). „I. Ortiz de Urbina, Nicée el Constantinople (Histoire des Conciles Oecuméniques,. ). Paris, Editions de l’Orante, 1963. 19 × 14, 312 p., NF 16,50./J. Leder, Vienne (Histoire des Conciles Oecuméniques, 8). Paris, Editions de l’Orante, 1964. 19 × 14, 216 p., NF 18./R. Aubert, Vatican. (Histoire des Conciles Oecuméniques, 12). Paris, Editions de l’Orante, 1964. 19 × 14, 341 p., NF 22,50.”. Het Christelijk Oosten. 19 (4): 248. ISSN 2949-7663. doi:10.1163/29497663-01904020. 
  9. ^ „ŽITIE SVЯTITELЯ MARTINA DUMIЙSKOGO, PROSVETITELЯ GALISII”. www.pravoslavie.ru. Pristupljeno 2024-04-24. 
  10. ^ „IZ STIHOV ALЬCIMA ЭKDICIЯ AVITA”. web.archive.org. 2012-05-31. Arhivirano iz originala 31. 05. 2012. g. Pristupljeno 2024-04-24. 
  11. ^ Holt, Laura (2000). „Iberian Fathers, vol. 3, Pacian of Barcelona, Orosius of Braga. Edited and translated by Craig L. Hanson. The Fathers of the Church: A New Translation 99. Washington, D.C.: Catholic University of America Press, 1999. x + 192 pp. n.p. cloth.”. Church History. 69 (2): 409—409. ISSN 0009-6407. doi:10.2307/3169590. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мартин_из_Браге&oldid=27776858”