Martovski ustav (Austrija)
Martovski ustav, takođe nazvan „Nametnuti martovski ustav” ili „Stadionski ustav” (mađ. olmützi alkotmány или oktrojált alkotmány, nem. Oktroyierte Märzverfassung или Oktroyierte Stadionverfassung) bio je ustav Austrijskog carstva proglašen od strane ministra unutrašnjih poslova grofa Franca Stadiona između 4. i 7. marta 1849. godine. Iako je proglašen neopozivim, na kraju je povučen Novogodišnjim patentom (Silvesterpatent) cara Franca Jozefa I 31. decembra 1851. godine.[1][2] Nazvan Stadionskim ustavom naglašavao je moć monarha; takođe je obeležio put neoapsolutizma na teritorijama pod habzburškim vlašću.[3] On je preduhitrio Kremsijerov ustav Kremzierskog parlamenta. Ovakvo stanje stvari će trajati do Oktobarske diplome od 20. oktobra 1860. i kasnijeg februarskog patenta od 26. februara 1861. godine.
Mađarska uredi
Franc Jozef, u to vreme tek imenovani car Austrije, odbio je da prihvati reforme mađarskih aprilskih zakona, pa ih je opozvao. Ovo bi se moglo smatrati neustavnim aktom, jer je zakone već potpisao njegov prethodnik Ferdinand I, a monarh nije imao pravo da opoziva parlamentarne zakone koji su već potpisani. Međutim, za razliku od svog ujaka koji je bio vezan zakletvama koje je dao, Franc Jozef se nije zakleo Mađarskoj, pa nije bio podložan ograničenjima nametnutim Ferdinandu. Martovski ustav je povratio vlast Habzburga nakon ustupaka koje je učinio tokom revolucija 1848. Ustav je prihvatila Carska skupština Austrije. Martovskim ustavom je takođe pokušano da se ukine Mađarska skupština[4] i istorijski ustav Mađarske.[5] Ukidanje mađarskih aprilskih zakona i smanjenje teritorije i tradicionalnog statusa Mađarske predstavljali su egzistencijalnu pretnju za mađarsku državu, podstakli su obnovu Mađarske revolucije.[6]
Dana 7. marta 1849. godine, carskom proklamacijom izdatom u ime cara Franje Josifa ustanovljen je jedinstveni ustav za carstvo. Prema proglasu, tradicionalna teritorija Mađarske Kraljevine bi bila podeljena i pod upravom pet odvojenih vojnih okruga, dok bi Kneževina Transilvanija bila ponovo uspostavljena.[7]
Problemi legitimiteta Franca Jozefa u Mađarskoj uredi
Sa pravne tačke gledišta, prema krunidbenoj zakletvi, krunisani mađarski kralj ne može za života da abdicira sa prestola. Ako je kralj živ i nije u stanju da obavlja svoju dužnost kao vladara, regent je morao da preuzme kraljevske dužnosti. Ustavno, njegov ujak Ferdinand je ostao legalni kralj Mađarske. Ako ne postoji mogućnost da se presto automatski nasledi zbog smrti prethodnog kralja (kralj Ferdinand je još bio živ), ali monarh želi da se odrekne prestola i postavi drugog kralja pre svoje smrti, tehnički je ostalo samo jedno zakonsko rešenje: parlament je imao moć da svrgne kralja i izabere njegovog naslednika za novog kralja. Zbog pravnih i vojnih tenzija, mađarski parlament nije ponudio tu uslugu Francu Jozefu. Ovaj događaj dao je povod za pobunu. Od ovog puta do sloma revolucije, Lajoš Košut (kao izabran za regenta-predsednika) postao je de facto i de jure vladar Mađarske.
Vojvodstvo Srbija uredi
Ustav je u 72. članu propisivao da će buduće Vojvodstvo Srbija (nem. Woiwodschaft Serbien) biti uređeno kao posebna administrativna oblast, što je bilo od posebnog značaja za regulisanje pravnog statusa Srpske Vojvodine, proglašene u proleće 1848. godine, na Majskoj skupštini u Sremskim Karlovcima.[8]
Reference uredi
- ^ Schjerve, Rosita Rindler (2003). Diglossia and Power: Language Policies and Practice in the 19th Century Habsburg Empire. Language, Power, and Social Process. 9. Berlin: Walter de Gruyter. str. 75—76. ISBN 978-3-11-017654-4.
- ^ Mahaffy, Robert Pentland (1908). Francis Joseph I.: His Life and Times. Covent Garden: Duckworth. str. 39.
- ^ Schmidt – Theyer, Volume 9 of Dictionary of German biography. Walter de Gruyter. 2005. str. 237. ISBN 978-3-11-096629-9.
- ^ Július Bartl (2002). Slovak History: Chronology & Lexicon, G - Reference, Information and Interdisciplinary Subjects Series. Bolchazy-Carducci Publishers. str. 222. ISBN 9780865164444.
- ^ Hungarian statesmen of destiny, 1860-1960, Volume 58 of Atlantic studies on society in change, Volume 262 of East European monographs. Social Sciences Monograph. 1989. str. 23. ISBN 9780880331593.
- ^ Rapport, Mike (2008). 1848: Year of Revolution. Basic Books. str. 369.
- ^ Walter Alison Phillips Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Hungary”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 13 (11 izd.). Cambridge University Press. str. 918.
- ^ Gavrilović 1981, str. 93-96.
Literatura uredi
- Gavrilović, Slavko (1981). „Srbi u Habsburškoj monarhiji od kraja XVIII do sredine XIX veka”. Istorija srpskog naroda. 5 (2). Beograd: Srpska književna zadruga. str. 5—106.
- Siemann, Wolfram (2019). Metternich: Strategist and Visionary. Cambridge: Harvard University Press.
- Tejlor, Alen (2001). Habzburška monarhija 1809-1918: Istorija Austrijske carevine i Austrougarske. Beograd: Clio.