Mač

Mač je oružje za blisku borbu, mada postoje i druge namene, kao što su ukrasne ili ritualne. Sastoji se od zašiljene jednostrane ili dvostrane oštrice, pričvršćene za držač (balčak) i zaštićene metalnom navlakom (tok, korice ili kanije). Precizna definicija pojma varira sa istorijskom epohom ili geografskim regionom koji se razmatra. Mač se sastoji od dugog sečiva pričvršćenog za balpki. Sečivo može biti ravno ili zakrivljeno. Zabadajući mačevi imaju oštri vrh na sečivu, i uglavnom su pravi; rasecajući mačevi imaju zaoštrenu oštricu na jednoj ili obe strane sečiva, i oni su često zakrivljeni. Mnogi mačevi su dizajnirani za obe namene probadanje i sečenje.

Delovi mača

mač

Bronzani mač

Istorijski gledano, mač je nastao u bronzanom dobu, povećavanjem dimenzija i težine noža. Najraniji primerci potiču iz oko 1600. p. n. e. Mačevi gvozdenog doba ostali su kratki i bez nakrsnice. Spata, koja se razvila u kasnoj rimskoj vojsci, je prethodnik evropskih mačeva srednjeg veka, koji su prvobitno usvojeni kao mačevi migracionog perioda, i tek su u središnjoj etapi srednjeg veka, razvijeni u klasični armijski mač sa nakrsnicom. U engleskom jeziku je reč sword proizašla iz staroengleske reči sweord.

Neevropski mačevi uključuju mačeve sa jednom oštricom, kao što je bliskoistočni simitar, kineski dao i japanska katana.

Istorija mača

Stari Grci su izrađivali mačeve ksifos. Zbog nepostojanja dovoljno kvalitetnog metala (mačevi su se prvobitno izrađivali od bronze) ti mačevi su bili kratki i uglavnom su se razvijali u pravcu postizanja što veće inercije za zadavanje što jačeg udarca. Rimljani su prvi upotrebljavali čelične mačeve (gladius, spata). Rimska tehnika mačevanja se naslanjala na grčku te su i mačevi bili slični, sa tom razlikom što je u rimskoj vojsci mač bio glavno a u staroj grčkoj - sporedno oružje.

Na početku srednjeg veka u Evropi dolazi do razvoja kvalitetnijeg čelika i novih legura te mačevi postaju glomazni i teški. Srednjovekovna spata se razvija od rimske. Feudalni vitezovi su, između ostalih, koristili i veoma teške mačeve koji su se morali držati sa obe ruke - dvoručni mač, koji su kasnije preuzele razne najamničke grupe širom Evrope. Postojala je i naročita sinteza u vidu jednoiporučnog mača koji se mogao koristiti i sa jednom i sa dve ruke (tzv. eng. bastard). U srednjem veku, najbolji mačevi su pravljeni u Pasauu. Kasnije se tom centru pridružuju mnogi drugi oružarski centri. Preko damaska su uvožene sablje (tzv. dimiskije) u Evropu. Iako su po Damasku dobile ime, one u izrađivane u raznim radionicama Bliskog, ali najviše Srednjeg istoka.

Nomadski narodi Azije su se uglavnom oslanjali na sablje koje su se u konjičkim jurišima pokazale kao nezamenjive te su istima izvršili jak uticaj na Evropske mačeve u istom periodu. Najpoznatiji evropski gradovi za izradu srednjovekovnih mačeva bili su Toledo i Sevilja u Španiji, a Milano i Venecija u Italiji. U našem okruženju, najbolji i najlepši mačevi izrađivani su u Dubrovniku i Risnu u Crnoj Gori. Razvoj mačeva i mačevanja u Japanu imao je jako neobičan tok (čemu je sasvim sigurno doprinela geografska izolovanost te zemlje) te su ratnici ove zemlje ostali oslonjeni na katane ili japanske mačeve.

Sa približavanjem Novog veka, mačevi gube na vojnoj nameni, masi i veličini. Jedino se sablja zadržava u formacijskoj upotrebi među konjičkim jedinicama i kao deo paradne uniforme, među oficirima.

Praistorijska i drevna istorija

Prva oružja koja se mogu nazvati „mačevima“ datiraju iz perioda oko 3300. p. n. e. Oni su nađeni u Arslantepu, Turska, i napravljeni su od arsenična bronze. Oni su oko 60 cm (24 in) dugi. Neki od njih su ukrašeni srebrom.

Bronzano doba

Glavni članak: Mač bronzanog doba

Mačevo apa tipa, 17. vek p. n. e.

Mačevi nađeni zajedno sa Nebeskim diskom Nebra, oko 1600. p. n. e.

Mač se razvio iz noža ili bodeža. Nož se razlikuje od bodeža po tome što nož ima samo jednu oštricu, dok bodež ima dve. Kad je pravljenje dužih oštrica postalo moguće, od kasnog 3. milenijuma p. n. e. u na Bliskom istoku, prvi mačevi su izrađivani od arseničkog bakra, a zatim od kalajne bronze.

Sečiva duža od 60 cm (24 in) su bila retka i nisu bila praktična do kasnog bronzanog doba pošto je Jangov modul bronze relativno nizak, i konsekventno duža sečiva bi se lako savijala. Razvoj mača iz bodeža je bio postepen; prva oružja koja se mogu klasifikovati kao mačevi bez ikakvih dvosmislenosti su ona pronađena na Minojskom Kritu, koja potiču iz vremena oko 1700. p. n. e. Ona su dosezala totalnu dužinu od više od 100 cm. To su mačevi „tipa A” iz egejskog bronzanog doba.

Jedno od najvažnijih, i najdugotrajnijih, tipova mačeva evropskog bronzanog doba bio je tip Nei II (nazvan po Julijusu Nei koji ih je opisao), takođe poznat kao „Griffzungenschwert”. Ovaj tip se prvi put pojavio oko 13. veka p. n. e. u Severnoj Italiji (ili generalnoj pozadini polja sa urnama), i zadržali su se tokom znatnog dela gvozdenog doba, sa životnim vekom od oko sedam vekova. Tokom njihovog doba, metalurgija se promenila iz bronze do gvožđa, dok se osnovni dizajn zadržao.

Nei II mačevi su bili izvoženi iz Evrope do Egeja, i sve do udaljenih predela kao što je Ugarit, počevši od oko 1200. p. n. e, drugim rečima samo nekoliko dekada pre finalnog kolapsa dvorskih kultura tokom kolapsa bronzanog doba. Nei II mačevi su mogli da budu dugi i do 85 cm, mada je većina njih pripadala opsegu od 60 do 70 cm. Robert Drus je povezao Nei tip II mača, koji su se proširili iz Južne Evrope do Mediterana, sa kolapsom bronzanog doba. Nei II mačevi, zajedno sa nordijskim mačevima sa punim balčakom, su bili izrađeni sa funkcionalnošću i estetikom na umu. Drške tih mačeva su bile lepo izrađene i često su sadržale lažne zakivke kako bi mač bio više vizuelno privlačan. Mačevi poreklom iz Danske i severne Nemačke obično su sadržali tri ili više lažna zakivka na balčiku.

Produkcija mačeva u Kini je potvrđena od dinastije Šang iz bronzanog doba. Tehnologija izrade bronzanih mačeva dosegla je svoju najvišu tačku tokom perioda zaraćenih država i dinastije Ćin. Među mačevima perioda zaraćenih država, korištene su neke od jedinstvenih tehnologija, kao što su livenje visoko kalajnih ivica preko mekšeg nisko kalajnog jezgra, primena paterna oblika dijamanta na oštrici (pogledajte mač Gouđena). Takođe jedinstveno za kinesku bronzu je konzistentna upotreba visoko kalajne bronze (17–21% kalaja) koja je veoma tvrda i puca ako je naprezanje suviše veliko, dok su ostale kulture preferirale bronzu sa nižim sadržajem kalaja (obično 10%), koja se savija ako je previše napregnuta. Mada su gvozdeni mačevi pravljeni uporedo da bronzanim, tek je u ranom Han periodu gvožđe potpuno zamenilo bronzu.

Na Indijskom potkontinentu, najraniji dostupni mačevi bronzanog perioda od bakra su otkriveni na lokacija civilizacije doline Inda u severozapadnim regionima južne Azije. Mačevi su bili otkriveni među arheološkim nalazima širom regiona Gang-Džamuna-Doab Indijskog potkontinenta. Oni su izrađeni od bronze i još češće od bakra. Raznovrsni uzorci su otkriveni u Fatehgaru, koji su imali nekoliko tipova drški. Ovi mačevi potiču iz različitih delova perioda 1700–1400 p. n. e, mada je moguće da su u većoj meri korišteni tokom početnih vekova prvog milenijuma p. n. e.

Gvozdeno doba

Glavni članak: Mač gvozdenog doba

Halštatski mačevi

Gvožđe je postalo sve zastupljenije od 13. veka p. n. e. Pre toga upotreba mača je bila manje frekventna. Gvožđe nije bilo kaljeno mada je često sadržalo dovoljno ugljenika, ali je bilo udaranjem čekićom otvrdnuto poput bronze. Ovo je činilo gvozdene mačeve uporedivim ili nešto malo boljim u pogledu jačine i tvrdoće od bronzanih mačeva. Oni su se još uvek savijali pri upotrebi umesto da vraćaju u početni oblik. Međutim lakša proizvodnja, i veća dostupnost sirovina su omogućili lakše opremanje čitavih armija metalnim oružjem, mada su egipatske armije bronzanog doba isto tako bile potpuno opremljene bronzanim oružjem.

Drevni mačevi se često nalaze u grobnicama. Mač je često postavljen na desnoj strani tela. Mnogo puta je mač bio stavljen preko pokojnika. U mnogim grobovima iz kasnog gvozdenog doba, mač i korice su savijeni na 180 stepeni. To je poznato kao ubijanje mača. Sudeći po tome oni su verovatno smatrali mačeve najpotentnijim i najmoćnijim objektima.

U leto 2018, jedna osmogodišnja devojčica je pronašla mač napravljen od drveta i kože, za koji je utvrđeno da potiče iz gvozdenog doba, u jezeru Videsten u Skandinaviji.

Grčko-rimsko doba

Za više informacija pogledajte: Mač migracionog perioda

Do vremena klasične antike, Partskog i Sasanidskog carstva u Iranu, gvozdeni mačevi su bili uobičajeni. Grčki ksifos i rimski gladijus su široko zastupljeni primeri tog tipa, dugi oko 60—70 cm (24—28 in). Kasno Rimsko carstvo uvelo je dužu spatu (što je termin za njihove moćnike, spatarije, koji je postao naziv dvorskog ranga u Konstantinopolju), i od tog vremena, termin dugi mač se primenjuje za mačeve koji su relativno dugi za njihove respektivne periode. Mačevi iz Partskog i Sasanidskog carstva bili su isto tako sasvim dugi, sa dužinama oštrica dela kasnih sasanidskih mačeva od skoro jednog metra.

Mačevi su takođe korišteni za izvršavanje raznih telesnih kazni, kao što je nehirurška amputacija ili smrtna kazna dekapitacijom. Upotreba mača kao časnog oružja, se smatrala u Evropi od rimskih vremena privilegijom koja je bila rezervisana za plemstvo i više klase.

Delo Periplus Eritrejskog mora pominje mačeve od indijskog gvožđa i čelika koji su izvoženi iz antičke Indije u Grčku. Oštrice sa Indijskog potkontinenta napravljene od damaskog čelika takođe su pronašle svoj put do Persije.

Persijska antika

U prvom milenijumu p. n. e. persijske armije su koristile mač koji je originalno bio skitskog dizajna, sa imenom akinaka (akinake). Međutim, velika osvajanja Persijanaca su učinila taj mač poznatijim kao persijsko oružje, do te mere da je istinska priroda tog oružja bila donekle izgubljena, jer je ime akinaka bilo korišteno za sve oblike mača u persijskoj armiji u upotrebi u tom periodu.

Darije I od Persije drži akinake na svom krilu

Smatra se da je izvorna akinaka bila mač sa dve oštrice dug 14 do 18 inča. Dizajn nije bio uniforman i drška je mogla da bude zaokružena sa rukohvatom koji je podsećao na bolok bodež, ili je oglavlje moglo da bude podeljeno ili da bude izrađeno u vidu „antene”. Korice su obično bile velike, sa dekorativnim ulazom. Bilo je omogućeno da se korice okače na pojas na desnoj strani korisnika. Zbog toga se pretpostavlja da je mač trebalo da bude izvlačen sa oštricom umerenom nadole, u pripravnosti za iznenadne napade.

U 12. veku, Seldžučka dinastija je uvela zakrivljene šamšire u Persiju, i oni su bili u širokoj upotrebi do početka 16. veka.

Kineska antika

Kineski gvozdeni mačevi su se pojavili u kasnijem periodu Zapadne dinastije Džou, ali gvozdeni i čelični mačevi nisu bili u širokoj upotrebi do vremena dinastije Han i 3. veka p. n. e. Kineski dao (刀 pinjin dāo) ima jedno sečivo, ponekad se naziva sablja ili široki mač, i Đen (劍 ili 剑 pinjin jiàn) sa dve oštrice. Džanmadao (doslovno „mač za sečenje konja”), je ektremno dug, anti-konjički mač iz ere dinastije Song.

Vrste mačeva

Vikinški mačevi

Mačevi se razlikuju po težini, obliku, periodu pa i posebnoj nameni za koju su pravljeni. Po nameni mačevi se mogu podeliti na: borbene, sportske, ukrasne, ritualne, plesne (kao rekvizit) i ostale.

Osnovna podela borbenih mačeva je na lake i na teške. Laki borbeni mačevi se mogu podeliti na: sablje, rapire i špade. Teški borbeni ili dugi mačevi se mogu podeliti na: dvoručne, jednoiporučne (popularniji pod nazivom bastard) i jednoručne.

Sportski mačevi su: (sportski) mač, (sportska) sablja i floret.

Mačevi danas

Sa razvojem vatrenog oružja mač je poprimio uglavnom simboličko značenje te ga u današnjim vojskama isključivo drže radi dekoracije. Prilikom predaje mač se predaje neprijatelju, a prilikom degradacije se oficiru mač uzima i lomi.

Mačem se danas ipak najviše služe sportisti koji se bave mačevanjem.

Galerija

• 
  Mačevi kasnog srednjeg veka
• 
  Švajcarski dugi mač (dvoručnjak iz XV ili XVI veka)
• 
  Skijavoneska ili slovenski mač, iz Srbije 15. veka.
• 
  Mač Vukovac (XV vek).

Literatura

• Barber, Charles; Beal, Joan; Shaw, Philip (29. 3. 2012). The English Language. Cambridge University Press. str. 206. ISBN 9781107394728. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Mantello, Frank Anthony C.; Rigg, A. G. (1996). Medieval Latin: an introduction and bibliographical guide. CUA Press. str. 447—449. ISBN 978-0-8132-0842-8. Arhivirano iz originala 11. 5. 2016. g. Pristupljeno 18. 11. 2010. 
• Fields, Nic (2009). The Roman Army of the Principate 27 BCE-CE 117. Osprey Publishing. str. 30—31. ISBN 978-1-84603-386-5. Arhivirano iz originala 8. 5. 2016. g. Pristupljeno 18. 11. 2010. 
• Goldsworthy, Adrian Keith (1998). The Roman army at war: 100 BC-AD 200. Oxford University Press. str. 216—217. ISBN 978-0-19-815090-9. Arhivirano iz originala 19. 5. 2016. g. Pristupljeno 18. 11. 2010. 
• Hanson, Victor Davis (1993). Hoplites: the classical Greek battle experience. Routledge Publishing. str. 25—27. ISBN 978-0-415-09816-8. Arhivirano iz originala 17. 5. 2016. g. Pristupljeno 18. 11. 2010. 
• Drews, Robert (1995). The end of the Bronze Age: changes in warfare and the catastrophe ca. 1200 B.C (revised izd.). Princeton University Press. str. 197—204. ISBN 978-0-691-02591-9. 
• Aleksić, Marko (2007). Medieval swords from Southeastern Europe. Beograd. ASIN B004HAW76E. 
• Allchin, F.R. in South Asian Archaeology Papers from The Third International Conference of The Association of South Asian Archaeologists In Western Europe, Held In Paris (December 1979) edited by J.E.van Lohuizen-de Leeuw. Brill Academic Publishers, Incorporated. 106–118. . 1975. ISBN 978-90-04-05996-2. 
• Prasad, Prakash Chandra (2003). Foreign Trade and Commerce In Ancient India. Abhinav Publications. ISBN 978-81-7017-053-2. 
• Edgerton (2002). Indian and Oriental Arms and Armour. Courier Dover Publications. ISBN 978-0-486-42229-9. 
• Withers, Harvey J S. (2006). World Swords 1400–1945. Studio Jupiter Military Publishing. ISBN 978-0-9545910-1-4. 
• Naish, Camille (1991). Death Comes to The Maiden: Sex and Execution, 1431–1933. Taylor & Francis Publishing. ISBN 978-0-415-05585-7. 
• Burton, Richard F. (2008). The Book of The Sword. Cosimo, Inc. ISBN 978-1-60520-436-9. 
• Gravett, Christopher (1997). German Medieval Armies 1000-1300. Osprey Publishing. ISBN 978-1-85532-657-6. 
• Wertime, Theodore; Muhly, J. D., ur. (1980). The Coming of The Age of Iron. Yale University Press. ISBN 978-0-300-02425-8. 
• Kirkland, J. Michael (2006). Stage Combat Resource Materials: A Selected and Annotated Bibliography. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-30710-2. 
• McLean, Will; Forgeng, Jeffrey L. (2008). Daily life in Chaucer's England. ABC-CLIO. ISBN 978-0-313-35951-4. 
• Green, Thomas A. . Martial Arts of The World: An Encyclopedia.V.1. ABC-CLIO. . 2001. ISBN 978-1-57607-150-2. 
• Evangelista, Nick (1995). The encyclopedia of the sword. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-27896-9. 
• Smith, William (1843). A dictionary of Greek and Roman antiquities. Michigan University Press.
• Comnena, Anna. (1928). The Alexiad. Ed. and trans. Elizabeth A. Dawes. London: Routledge. Available at the Internet History Sourcebook Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. novembar 2014)
• Alexander, David (2001). Swords and Sabers during the Early Islamic Period. Gladius XXI.  http://gladius.revistas.csic.es/index.php/gladius/article/viewFile/86/86
• Cobb, Paul M. (2008). The Book of Contemplation: Islam and the Crusades (Penguin Classics). Penguin Classics. ISBN 978-0-14-045513-7. 
• Hitti, Phillip K. (2000). An Arab-Syrian Gentleman and Warrior in the Period of the Crusades. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-12125-5. 
• Hoyland, Robert G. (2006). Medieval Islamic Swords and Swordmaking. Gibb Memorial Trust. ISBN 978-0-906094-52-5. 
• Nicolle, David (1994). Saracen Faris AD 1050-1250. Oxford: Osprey Publishing. ISBN 978-1-85532-453-4. 
• Scanlon, George T. (1961). A Muslim Manual of War. Cairo: American University in Cairo Press. ISBN 978-1-61797-111-2. 
• Zaky, A. Rahman (1965). A Preliminary Bibliography of Medieval Arabic Military Literature. Gladius IV.  http://gladius.revistas.csic.es/index.php/gladius/article/viewFile/191/193
• Zaky, A. Rahman (1961). Introduction to the Study of Islamic Swords and Armour. Gladius I.  http://gladius.revistas.csic.es/index.php/gladius/article/viewFile/211/213
• Andrade, Tonio (2016), The Gunpowder Age: China, Military Innovation, and the Rise of the West in World History, Princeton University Press, ISBN 978-0-691-13597-7 .
• Coyet, Frederic (1975), Neglected Formosa: a translation from the Dutch of Frederic Coyett's Verwaerloosde Formosa 
• Crespigny, Rafe de (2017), Fire Over Luoyang: A History of the Later Han Dynasty, 23-220 AD, Brill 
• Graff, David A. (2016), The Eurasian Way of War: Military practice in seventh-century China and Byzantium, Routledge 
• Kitamura, Takai (1999), Zhanlue Zhanshu Bingqi: Zhongguo Zhonggu Pian, Gakken 
• Lorge, Peter A. (2011), Chinese Martial Arts: From Antiquity to the Twenty-First Century, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-87881-4 
• Lorge, Peter (2015), The Reunification of China: Peace through War under the Song Dynasty, Cambridge University Press 
• Peers, Chris (2013), Battles of Ancient China, Pen & Sword Military 
• Perdue, Peter C. (2005), China Marches West, The Belknap Press of Harvard University Press 
• Robinson, K.G. (2004), Science and Civilization in China Volume 7 Part 2: General Conclusions and Reflections, Cambridge University Press 
• Swope, Kenneth M. (2009), A Dragon's Head and a Serpent's Tail: Ming China and the First Great East Asian War, 1592–1598, University of Oklahoma Press 
• Wood, W. W. (1830), Sketches of China 
• Wagner, Donald B. (2008), Science and Civilization in China Volume 5-11: Ferrous Metallurgy, Cambridge University Press 
• Wright, David (2005), From War to Diplomatic Parity in Eleventh Century China, Brill 

Spoljašnje veze

• Narodni muzej: Mač tipa Arko, kasno bronzano doba, RTS Obrazovno - naučni program - Zvanični kanal
• Kako se pravi bronzani mač?, Bi-Bi-Si - Zvanični kanal
• Kovački zanat u srednjovekovnom dobu, Holandski dokumentarni film na jutjubu
• Kako danas izgleda nemanjićki mač? (RTS, 7. april 2017)
• Some Typological Features of Byzantine Spatha, Marko Aleksić, Vizantološki institut, 2010.
• Aleksić, Marko (2007). „Mediaeval Swords from Southeastern Europe. Material from 12th to 15th Century”. Belgrade: Dedraplast. 
• Aleksić, Marko (2011). P. Kucypera, P. Pudło, ur. „Some Types of Hilts of Medieval Swords from Southeastern Europe”. Cum arma per aeva. Uzbrojenie indywidualne na przestrzeni dziejów. Łódź: 155—172. 
• Veterinar koji kuje viteške mačeve (Politika, 25. maj 2018)
• Srpski mač iskovan posle šest vekova, MSBladesmith na jutjubu