Википедија

Merilin Monro

америчка глумица, певачица и манекенка

Merilin Monro (engl. Marilyn Monroe; rođena kao Norma Džin Mortenson; 1. jun 1926 — 4. avgust 1962) bila je američka glumica, manekenka i pevačica. Poznata po igranju komičnih likova "seksipilnih plavuša", postala je jedan od najpopularnijih seks simbola 1950-ih i ranih 1960-ih, kao i amblem seksualne revolucije tog doba. Bila je najplaćenija glumica čitavu deceniju, a njeni filmovi su zaradili 200 miliona dolara (što odgovara 2 milijarde dolara u 2022.) do trenutka njene smrti 1962. godine.[1] Dugo nakon njene smrti, Monro ostaje ikona pop kulture.[2]

Merilin Monro
Merilin Monro 1953. godine
Lični podaci
Puno imeNorma Džin Mortenson
Datum rođenja(1926-06-01)1. jun 1926.
Mesto rođenjaLos Anđeles, Kalifornija, SAD
Datum smrti5. avgust 1962.(1962-08-05) (36 god.)
Mesto smrtiLos Anđeles, Kalifornija, SAD
Porodica
SupružnikDžejms Daferti (1942—1946)
Džo Dimađo (1954—1954)
Artur Miler (1956—1961)
RoditeljiČarls Stenli Giford, Gladis Perl Bejker
Rad
Aktivni period1945–1962.
Potpis
Zvanični veb-sajt
www.marilynmonroe.com
Veza do IMDb-a

Rođena i odrasla u Los Anđelesu, Monro je većinu svog detinjstva provela u ukupno 12 hraniteljskih porodica i sirotištu[3] pre nego što se udala za Džejmsa Doertija sa šesnaest godina. Radila je u fabrici tokom Drugog svetskog rata kada je upoznala fotografa iz First Motion Picture Unit-a i započela uspešnu karijeru pinap modela, što je dovelo do kratkotrajnih filmskih ugovora sa 20th Century Fox-om i Columbia Pictures. Posle niza manjih filmskih uloga, potpisala je novi ugovor sa Foksom krajem 1950. Premda su njeni filmovi najčešće bili komercijalni, ali ne i kritički hitovi, Monro je bila jedna od najvećih filmskih zvezda pedesetih godina 20. veka.[4] Najpoznatija je po ulogama u komedijama Muškarci više vole plavuše, Kako se udati za milionera, Princ i igračica i Majmunska posla. Vrhuncem u njenoj karijeri se smatra film Neki to vole vruće, za koji je dobila Zlatni globus za najbolju glavnu glumicu. Iako je bila poznata po svojim komičarskim sposobnostima, pred kraj karijere okrenula se ozbiljnijim ulogama.

Monro je igrala značajnu ulogu u stvaranju i upravljanju svojim javnim imidžom tokom svoje karijere, ali se osećala razočarano kada je studio tražio za uloge od kojih je želela da se disocira. Nakratko je suspendovana početkom 1954. jer je odbila filmski projekat, ali se vratila da glumi u Sedam godina vernosti (1955), jednom od najvećih uspeha na blagajnama u njenoj karijeri.

Kada je studio još uvek oklevao da promeni njen ugovor, ona je 1954. osnovala sopstvenu filmsku produkcijsku kompaniju. Posvetila je 1955. izgradnju kompanije i počela je da uči metod glumu kod Lija Strazberga u Studiju glumaca. Kasnije te godine, Foks joj je dodelio novi ugovor, koji joj je dao veću kontrolu i veću platu. Njene naredne uloge uključivale su hvaljenu predstavu u Autobuska stanica (1956) i njenu prvu nezavisnu produkciju u filmu Princ i igračica (1957). Osvojila je Zlatni globus za najbolju glumicu za ulogu u filmu Neki to vole vruće (1959), koji je bio kritički i komercijalni uspeh. Njen poslednji završeni film bila je drama Neprilagođeni (1961).

Monroin problematični privatni život dobio je veliku pažnju. Borila se sa zavisnošću i poremećajima raspoloženja. Njeni brakovi sa penzionisanom zvezdom bejzbola Džoom Dimadžiom i dramaturgom Arturom Milerom bili su veoma popularni, ali su se završili razvodima. Dana 4. avgusta 1962. umrla je u 36. godini od predoziranja barbituratima u svom domu u Los Anđelesu. Njena smrt je ocenjena kao verovatno samoubistvo, iako je ostala predmet raznih spekulacija i teorija zavere.

Merilin je vrlo teško padalo što su joj celog života dodeljivane uloge naivnih i praznoglavih plavuša i devojaka željnih novca, zbog čega, kako je mislila, nije mogla da pokaže svoje glumačke vrednosti. Ipak, Američki filmski institut je njen potencijal prepoznao smestivši je na šesto mesto na listi deset najvećih glumica svih vremena. Merilin Monro je bila kulturna, modna i gej ikona, i jedan od najvećih seks simbola 20. veka.[5][6][7]

Detinjstvo i karijera uredi

 
Krštenica Merilin Monro iz 1926. godine koja dokazuje njeno pravo ime na rođenju.

1926–1943: Detinjstvo i prvi brak uredi

Monro je rođena Norma Džin Mortenson u bolnici okruga Los Anđeles u Los Anđelesu u Kaliforniji 1. juna 1926.

Njena majka Gladis Perl Baker (rođena Monro, 1902–1984) bila je iz siromašne porodice Srednjeg Zapada koja se preselila u Kaliforniju na prelazu 20. veka.

U dobi od 15 godina, Gladis se udala za Džona Nevtona Bejkera, nasilnog muškarca, devet godina starijeg čoveka, i rodila mu je dvoje dece, s imenom Robert (1917–1933) i Bernis (rođena 1919).

Uspešno je podnela zahtev za razvod i dobila je starateljstvo 1923. godine, ali Bejker je decu ubrzo kidnapovao i preselio sa njima u rodni Kentaki. Merilin nije rečeno da ima sestru sve dok joj nije bilo 12 godina[8], a svoju je sestru prvi put upoznala kao odrasla osoba.[9]

Kad se vratila u Los Anđeles, Gledis se 11. oktobra 1924. godine udala za Martina Edvarda Mortensona (1897—1981). Razveli su se nakon samo šest meseci. Prema knjizi Moja sestra Merilin, Martinov otac, koji se takođe zvao Martin, rođen je u Haugesundu, u Norveškoj, a imigrirao je u Sjedinjene Države oko 1880. godine gdje se oženio sa Stelom Higins. Njihov sin rođen je u Veliju, u Kaliforniji.

Mnogi biografi, kao što je Donald H. Vulf u knjizi Poslednji dani Merilin Monro, veruju da je biološki otac Norme Džin bio Čarls Stenli Giford, prodavac u filmskom studiju "RKO Pictures", gde je Gledis radila kao montažerka. Na Monroinom rodnom listu kao otac je naveden Gledisin drugi muž, Martin Edvard Mortenson.[10] Kako je Mortenson ostavio Gledis pre rođenja Norme Džin, neki biografi smatraju kako bi on mogao biti otac. U intervjuu za Lajftajm, Džejms Daferti, njen prvi muž, rekao je da je Norma Džin verovala da joj je Gliford otac. Ko god bio njen otac, smatra se da nije imao nikakvu ulogu u njenom životu.

"Kada sam imala pet godina, tada sam poželela da budem glumica [...] Nisam volela svet oko sebe, jer je bio nekako mračan, ali volela sam da se igram sama u kući. [...] Kad sam čula da je to gluma, rekla sam da to želim biti [...] Neke moje hraniteljske porodice su me slale u bioskope da bi me izbacile iz kuće i tamo bih sedela ceo dan i u noć. Ispred, tamo sa ekranom tako velikim, malo dete potpuno samo, i volela sam ga."[11] —Monro u intervju za magazin Life,1962.

Usvajatelji uredi

Kako nije uspela nagovoriti Delu da uzme Normu Džin, Gledis ju je udomila kod Alberta i Ide Bolender iz Hothorna, Kalifornija, gde je živela do svoje sedme godine.[12] U njenoj autobiografiji Moja priča, Monro je izjavila kako je mislila da je Albert devojka.

Gledis je posećivala Normu Džin svake subote. Jednog dana je rekla da je kupila kuću. Nekoliko meseci nakon što su se uselili, Gledis je doživjela slom živaca. U knjizi Moja priča, Monro se prisetila kako je majka „vrištala i smejala se“ te da je na silu smeštena u bolnicu u Norvoku. Prema knjizi Moja sestra Merilin, Gledisin brat Marion se obesio nakon izlaska iz bolnice za mentalno poremećene osobe, a i Delin otac je počinio istu stvar nakon što je patio od depresije.

Norma Džin je proglašena državnom štićenicom, a Gledisina najbolja prijateljica, Grejs Maki (kasnije Godard) postala je njen staratelj. Kad se Maki udala 1935. godine, Norma Džin je poslata u sirotište u Los Anđelesu, a zatim se selila po domovima za nezbrinute.

Godardovi su se selili na istočnu obalu te je nisu mogli povesti sa sobom. Grejs je prišla majci Džejmsa Dafertija i upitala je da li bi njen sin oženio devojku. Venčali su se dve sedmice nakon što je navršila 16 godina, pa se Norma Džin nije morala vratiti u sirotište ili starateljima.[12]

Karijera uredi

Mladost uredi

Dok joj je muž služio u transportnoj mornarici tokom Drugog svetskog rata, Norma Džin Daferti se preselila sa svekrvom i počela raditi u fabrici „Radioplane Company“ (čiji je vlasnik bio holivudski glumac Redžinald Deni) gde su se farbali dijelovi aviona i pregledali padobrani. Vojni fotograf Dejvid Konover je pregledao lokalne fabrike, fotografišući za članak u časopisu YANK o ženama koje doprinose ratnim naporima. Nju je vidio kao potencijalni model, a ubrzo je potpisala ugovor u agenciji za modele, „The Blue Book“. U svojoj knjizi „Potraga za Merilin“, Konover je tvrdio da je bio u vezi sa Merilin godinama. Ubrzo nakon potpisivanja za agenciju, Monro je skratila kosu, izravnala je i ofarbala u zlatnoplavu.

Postala je jedna od najuspješnijih modela agencije, pojavljujući se na desetinama naslovnih strana raznih časopisa. Godine 1946, ju je primijetio lovac na talente Ben Luon. Dogovorio joj je audiciju u filmskoj kući „20th Century Fox“. Ponuđen joj je standardni šestomesečni ugovor uz početnu platu od 125 dolara sedmično.[13]

Luon joj je predložio da uzme umjetničko ime Merilin (po Merilin Miler), budući da Norma Džin nije zvučalo komercijalno. Za prezime je uzela majčino djevojačko prezime. Tako je dvadesetjednogodišnja Norma Džin Bejker postala Merilin Monro. Tokom svojih prvih šest mjeseci u Foksu, Monro nije dobijala angažman, ali joj je Foks produžio ugovor, a nastupila je u manjim ulogama u filmovima „Skuda hu, skuda hej!“ i „Opasne godine“, oba iz 1947. godine.[14] U Skuda hu, cio njen nastup je izrezan osim kratke pojave njenog lica kad izgovara dvije riječi. Foks nije htio obnoviti ugovor. Monroova se vratila poslu modela te je počela ostvarivati kontakte u Holivudu.

Godine 1948, je nastupila u mjuziklu Kolumbija pikčersa, Dame iz hora, ali niskobudžetni film nije ostvario veći uspjeh, a Monroova je opet dobila otkaz. Tada je upoznala jednog od najboljih holivudskih agenata, Džonija Hajda, koji joj je sredio novi ugovor sa Foksom nakon što ju je MGM odbio. Potpredsjednik Foksa Deril F. Zenik nije bio siguran u njen potencijal, ali je popustio zbog Hajdove upornosti. Monro je dobila sporedne uloge u Foksovom filmu Sve o Evi i MGM-ovoj Džungli na asfaltu. Iako su uloge bile male, publika i kritičari su primijetili da je Hajd uradio manju plastičnu operaciju na njoj, za nos i bradu, nakon stomatološke operacije.[15]

Sljedeće dvije godine bile su ispunjene beznačajnim ulogama u filmovima kao što su Nismo vjenčani! i Ljubavno gnijezdo. Međutim, šefovi RKO-a iskoristili su njene potencijale u produkciji Frica Langa, Clash by night. Nakon što je film dobro prošao, Foks je iskoristio sličnu taktiku pa je dobila ulogu recepcionerke s Kerijem Grantom i Džindžer Rodžers u jeftinoj komediji Hauarda Houksa, Majmunska posla. Kritičari je više nisu izbjegavali, a uspjeh oba filma često je pripisivan njenoj sve većoj popularnosti.

Foks joj je konačno 1952. godine dao glavnu ulogu u filmu Ne moraš da kucaš, u kom je igrala poremećenu dadilju koja napada devojčicu koju čuva. Bio je to jeftin film B-produkcije, i iako su kritike bile podijeljene, tvrdili su da je Monroova potvrdila da je spremna za ozbiljnije uloge. Nastup u tom filmu smatra se za jedan od najboljih u njenoj karijeri.[16]

Filmska zvezda uredi

 
Merilin Monro u filmu Princ i igračica (1957)

Monro je potvrdila kako se može nositi sa ulogama u visokobudžetnim filmovima kad je nastupila u Nijagari iz 1953. godine. Filmski kritičari pisali su o Monroinoj vezi s kamerom koliko i o zlokobnoj priči.[17] Igrala je neuravnoteženu ženu koja planira ubistvo svog muža.

U to vrijeme počele su kružiti fotografije gole Monro, koje je snimio fotograf Tom Keli dok je tražila posao. Slike je kupio Hju Hefner, a u decembru 1953. godine se pojavila u prvom izdanju Plejboja. Zbog skandala u Foksu, Monro je odlučila javno potvrditi da je na slikama zaista ona. Kad ju je novinar upitao šta nosi u krevetu, odgovorila je, „Šanel br. 5".[18] Kad su je pitali šta je imala na sebi tokom snimanja, odvratila je, „Radio“.

Tokom sledećih mjeseci, uloge u filmovima Muškarci više vole plavuše i Kako se udati za milionera zacementirale su njen status na A-listi glumica te je postala jedna od najvećih svjetskih filmskih zvijezda. Raskošne Tehnikolorove komedije utemeljile su Monroinu personu glupe plavuše.[12]

U filmu Muškarci više vole plavuše, Monro se pojavila kao kopačica zlata i plesačica Lorelaj Li, a scena u kojoj pjeva „Dijamanti su devojčini najbolji prijatelji“ inspirisala je pevačice kao što su Madona i Kajli Minog.

U filmu Kako se udati za milionera, Monro se udružila sa Loren Bakol i Beti Grejbl. Glumila je kratkovidnu glupu plavušu, a iako je uloga bila stereotipna, kritičari su primetili njen komičarski duh.[19]

Njena dva sledeća filma, Reka bez povratka i mjuzikl Nema biznisa do šoubiznisa, nisu bili uspešni. Monroovoj su dosadile uloge koje joj je dodeljivao Zenik. Nakon završetka snimanja filma Sedam godina vernosti početkom 1955. godine, raskinula je ugovor i otišla studirati glumu u Njujorku. Foks nije pristao na njene zahtjeve te je insistirao da se vrati za produkciju filmova koje je smatrala neumesnim, kao što su Djevojka u ružičastim helankama (koji nikad nije snimljen), The girl in the red velvet swing i Kako biti jako, jako popularan.

Monro je ostala u Njujorku. Kako se Sedam godina čežnje popeo na vrh liste najuspješnijih filmova u 1955. godini, a Foksove starlete Džejn Mensfild i Širi Nort nisu uspele osvojiti publiku, Zenik je priznao poraz, a Monro se vratila u Holivud. Sastavljen je novi ugovor, uz klauzulu da može nastupati i u projektima drugih studija.

Prvi film pod novim ugovorom bio je Autobuska stanica, režisera Džošue Logana. Glumila je Šeri, salonsku pjevačicu koja se zaljubljuje u kauboja.[20] Monro se namjerno pojavila loše našminkana i neglamurozna.

Bila je nominovana za Zlatni globus, a i kritičari su hvalili njen nastup.[12] Kritičar Njujork Tajmsa Bosli Krauder je napisao: „Ljudi, čvrsto se držite i pripremite se za silno iznenađenje. Merilin Monro se konačno dokazala kao glumica." U svojoj autobiografiji, Filmske zvijezde, običan svijet i ja, režiser Džošua Logan je napisao: „Shvatio sam da je Merilin jedan od najvećih talenata svih vremena... Iznenadilo me da je bila mnogo bistrija osoba nego što sam zamišljao, a mislim da sam tada prvi put shvatio kako inteligencija i oštroumnost nemaju nikakve veze s obrazovanjem."

Monro je osnovala sopstvenu produkcijsku kompaniju "Marilyn Monroe Productions" s prijateljem i fotografom Miltonom H. Grinom, koja je 1957. godine objavila prvi i poslednji film, Princ i igračica. Film je zaradio podijeljene kritike. Osim što je bila izvršni producent, nastupila je u glavnoj ulozi s afirmisanim britanskim glumcem Lorensom Olivijeom, koji je i režirao film.

Olivije je bio bijesan zbog njene navike da kasni na snimanje, kao i zbog njene zavisnosti o svojoj učiteljici drame, Pauli Strazberg. Kritičari su hvalili njeno izvođenje, posebno u Evropi, gde joj je dodijeljena nagrada David di Donatelo, italijanski ekvivalent Oskara. Bila je nominovana i za nagradu BAFTA.

Kasnije godine uredi

 
Merilin Monro u Beogradu

Godina 1959. je donijela najveći hit njene karijere, filmsku komediju Bilija Vajldera Neki to vole vruće, u kojoj je nastupila s Tonijem Kertisom i Džekom Lemonom. Kad se snimanje završilo, Vajlder je javno pričao o njenom teškom ponašanju na snimanju. Ubrzo se, međutim, Vajlderov stav ublažio te ju je počeo hvaliti kao veliku komičarku. Neki to vole vruće smatra se jednim od najboljih filmova ikad snimljenih, a Monro je za glumu dobila Zlatni globus kao najbolja glumica u mjuziklu ili komediji.

Nakon tog filma, Monro je snimila Hajde da vodimo ljubav režisera Džordža Kjukora, sa Ivom Montanom. Monro je bila prisiljena da snimi film zbog obaveza prema studiju 20th Century Fox. Iako film nije bio ni finansijski ni kritički uspjeh, u njemu je otpjevala jednu od legendarnih muzičkih dela, pjesmu Kola Portera "My heart belongs to daddy".

Artur Miler je napisao ono što će postati poslednja dovršena saradnja Monro i Klarka Gejbla, Neprilagođeni. Iscrpljujuće snimanje odvijalo se u vreloj pustinji u Nevadi. Monro, Gejbl i Montgomeri Klift ostvarili su uloge koje savremeni kritičari smatraju izvrsnim.[21] Tabloidi su okrivljivali nju zbog smrti Klarka Gejbla od srčanog udara, tvrdeći kako ga je gnjavila na snimanju. Gejbl je, međutim, insistirao da sam izvodi kaskaderske scene, a bio je i strastveni pušač. Nakon Gejblove smrti, Monro je prisustvovala krštenju njegovog sina.

 
Merilin Monro, 1955. godine

Monroe se vratila u Holivud kako bi nastavila snimanje komedije Džordža Kjukroa, Something's Got to Give, nikad završeni film koji je postao legendaran zbog problema na setu, a pokazao se kao skup debakl za Foks. U maju 1962. je ostvarila poslednji poznat javni nastup, pjevajući Srećan rođendan, predsjedniče na televizijskoj rođendanskoj proslavi predsjednika Džona Kenedija.

Kako je bio finansijski opterećen produkcijom Kleopatra, sa Elizabet Tejlor u glavnoj ulozi, Foks je otpustio Monro i zamijenio je sa Li Remik. Međutim, Din Martin, koji je u svom ugovoru imao klauzulu da može birati glumce s kojima će sarađivati, nije htio nikog do Monro. Studio ju je vratio.[22]

Monro je dala veliki intervju za Life, u kojem je otkrila kako je bila ogorčena kad su je u Holivudu počeli etiketirati kao glupu plavušu te kako je voljela svoju publiku. Snimila je i fotosesiju za Vogue, a počela je raditi na svom sledećem filmskom projektu sa Džinom Kelijem i Frenkom Sinatrom, prema biografiji Donalda Spota. Osim toga, namjeravala je nastupiti u biografskom filmu o Džin Harlou. Drugi projekti u kojima je trebalo da nastupi bili su What a Way to Go! (u kojem ju je zamijenila Širli Maklejn), Poljubi me, budalo, komedija s Dinom Martinom u glavnoj ulozi (Kim Novak preuzela je Monroinu ulogu) i mjuzikl Drvo raste u Bruklinu.[12]

Monroin zadnji dom bio je u Brentvudu u Los Anđelesu. Spremačica ju je našla mrtvu 5. avgusta 1962. godine. Objavljeno je kako je uzrok smrti bilo predoziranje tabletama za spavanje. Ostala su pitanja o okolnostima i o tome koliko je vremena prošlo kad ju je spremačica našla. Osim toga, postoje neke teorije koje govore kako su za njenu smrt odgovorni Džon i Robert Kenedi.[23][24] Operativac CIA Norman Hodžes je tvrdio kako ju je on ubio po naređenju službe.[25]

Dana 8. avgusta 1962. godine Merlin Monro je pokopana u grobnici u groblju Vestvud Vilidž Memorijal Park u Los Anđelesu, Kalifornija. Li Strazberg održao je govor na sprovodu. Merlin Monro je ostala jedna od legendarnih ličnosti 20. vijeka i prototip holivudske filmske zvezde.

Brakovi uredi

Džejms Daferti uredi

Monro se udala za Džejmsa Dafertija 19. juna 1942. godine. U knjigama Tajna Sreća Merilin Monro i Normi Džin s ljubavlju, Džimi, tvrdio je da su se voljeli, ali da su nju ponijeli snovi o slavi. Godine 1953, je napisao članak pod naslovom „Merilin Monro je bila moja žena“ za Fotoplej, u kojem je tvrdio da ju je ostavio.

U dokumentarnom filmu iz 2004. godine, Merilinin čovjek, Daferti je tvrdio još tri stvari: da je bio njen Svengali te da je on stvorio „Merilin Monro“ kao ličnost, da su je šefovi studija natjerali da se razvede od njega i da je on bio njena jedina prava ljubav.

Ponovo se oženio 1947. godine. Kad su ga obavijestili o smrti Merilin Monro, 6. avgusta 1962. godine, Njujork Tajms je objavio da je odgovorio: „Žao mi je“ i nastavio svoju policijsku patrolu u Los Anđelesu. Nije se pojavio na njenom sprovodu.

Džo Dimadžo uredi

Džo Dimadžo vidio je 1951. godine Monroinu sliku sa dva igrača Čikago Vajt Soksa, ali je nije pozvao sve do 1952. godine. Ona je napisala u knjizi Moja priča da ga nije htjela upoznati, bojeći se da se on uklapa u stereotip američkog sportiste. Vjenčali su se u gradskoj skupštini San Franciska 14. januara 1954. godine. Tokom medenog mjeseca, posjetili su Japan, a nju su zamolili da posjeti Koreju. Za četiri dana je održala deset nastupa na vrlo niskim tempereturama za sto hiljada vojnika koji su tamo služili. Biografi su naglasili da Dimadžo, koji je ostao u Japanu, nije bio srećan ženinom odlukom jer je htio da to bude intimni put.

Dana 14. septembra 1954. godine Monro je snimila sada već kultnu scenu u kojoj joj vjetar diže haljinu za film Sedam godina vjernosti u Njujorškom pozorištu Trans Luks. Bil Kobrin, tadašnji Foksov dopisnik sa istočne obale, rekao je kako je Bili Vajlder htio da to postane medijski cirkus: "... svaki put kad bi se haljina digla, publika bi se uzbudila, a Dimadžo bi poludio." Par se poslije posvađao u predvorju hotela. Ona je, 274 dana nakon venčanja, zatražila razvod zbog psihičkog nasilja.

Godinama kasnije obratila mu se za pomoć. U februaru 1961. godine njen psihijatar poslao ju je u psihijatrijsku kliniku Pejn Vitni gdje je, prema Donaldu Spotu, smještena u odjeljenje za najteže slučajeve. Kako se nije mogla sama odjaviti, nazvala je Dimadža, koji ju je izveo. Poslije mu se pridružila na Floridi. Njihova priča o tome kako su „samo dobri prijatelji“ nisu zaustavili glasine o tome kako su se ponovno vjenčali.

Prema Mauriju Alenu, 1. avgusta 1962. godine, Dimadžo je — alarmiravši kako se njegova bivša žena spetljala s ljudima koji će joj nauditi, kao što je Frenk Sinatra — dao otkaz u vojnoj službi kako bi je ponovo zaprosio. Pokupio je njeno telo i sredio sprovod. Dvadeset godina je u njenu grobnicu stizalo tuce crvenih ruža tri puta sedmično. Za razliku od njena druga dva muža, nikad nije govorio o njoj u javnosti, nije pisao o tome te se nije ponovo ženio.

 
Merilin Monro i Artur Miler u Parizu 1957. godine

Artur Miler uredi

Dana 29. juna 1956. godine, Monro se udala za dramaturga Artura Milera, kojeg je upoznala 1951. godine u Vajt Plejnsu, u Njujorku. Vjenčanje se krilo od medija i od javnosti. Iako je odgojena u hrišćanskom duhu, preobratila se na judaizam prije nego što se udala za Milera. Nakon što je završila snimanje filma Princ i igračica sa Lorensom Olivijeom, par se vratio u SAD iz Engleske i otkrio da je ona trudna. Međutim, ona je patila od endometrioza, a trudnoća se pokazala kao vanmaterična. Završila je pobačajem.

Milerov scenario za film Neprilagođeni, priča o očajnom razvodu, trebalo je da bude dar za Dan zaljubljenih za nju, ali u vrijeme kad je snimanje počelo 1960. godine, njihov brak je bio nepopravljiv. Razvod je obavljen u Meksiku 24. januara 1961. godine. Miler se oženio sa Inge Morat 17. februara 1962. godine, jednom od fotografkinja koje su radile na snimanju filma Neprilagođeni.

Smrt uredi

Tokom poslednjih meseci Monro je živela u 12305 5. Helen Drajv u kvartu Brentvud u Los Anđelesu. Njena domaćica Junis Muraj boravila je preko noći u kući uveče 4. avgusta 1962.[26] Muraj se probudila 5. avgusta u 15:00 ujutro i osetila je da nešto nije u redu. Videla je svetlo ispod Merilinih vrata spavaće sobe, ali nije uspela da dobije odgovor i zaključila je da su vrata zaključana. Muraj je tada pozvala psihijatra od Monro, dr Ralfa Grinsona, koji je ubrzo nakon toga stigao u kuću i ušao u spavaću sobu kroz prozor kako bi pronašao Monro mrtvu u svom krevetu.[26] Merilinin lekar, Dr. Himan Engelberg, stigao je oko 03:50 sati.[26] i proglasio je mrtvom na mestu događaja. U 16:25 sati LAPD je obavešten.[26] Monro je umrla između 20:30. i 10:30 sati 4. avgusta[27] i toksikološki izveštaj pokazali su da je uzrok smrti bilo akutno trovanje barbituratom. Imala je 8 mg% (miligrama na 100 mililitara rastvora) hloral hidrata i 4,5 mg% pentobarbitala (Nembutal) u krvi i 13 mg% pentobarbitala u jetri.[28] Prazne boce sa lekovima pronađene su pored njenog kreveta.[29]Isključena je mogućnost da se Monro slučajno predozirana, jer su doze pronađene u njenom telu više puta prekoračene smrtonosnoj granici.[30]

Ured mrtvozornika okruga Los Angeles pomogao je u njihovoj istrazi timu za prevenciju samoubistava u Los Anđelesu, koji je imao stručno znanje o samoubistvu. Monroini lekari izjavili su da je bila „sklona jakim strahovima i čestim depresijama“ sa „naglim i nepredvidivim promenama raspoloženja“, i predozirala se nekoliko puta u prošlosti, verovatno namerno.[30] Zbog ovih činjenica i nedostatka bilo kakvih naznaka za prekršaj, zamenik mrtvozornika Tomas Noguči klasifikovao je njenu smrt kao verovatno samoubistvo.[31]

Monroina iznenadna smrt bila je vest na prvom mestu u Sjedinjenim Državama i Evropi.[32] Prema Lois Baner, "priča se da se stopa samoubistava u Los Anđelesu udvostručila mesec dana nakon što je umrla; tiražnost većine novina povećala se tog meseca", i Čikago Tribjun izvestili su da su primili stotine telefonskih poziva članovi javnosti koji su tražili informacije o njenoj smrti. Francuski umetnik Žan Kokto komentarisao je da bi njena smrt "trebalo da služi kao strašna lekcija svima onima, čije se glavno zanimanje sastoji u špijuniranju i mučenju filmskih zvezda".

Njena sahrana, koja je održana na groblju Memorijalnog parka Vestvud Viledž 8. avgusta, bila je privatna, a prisustvovali su joj samo najbliži saradnici.[33] Uslugu su priredili Džo Dimadžo i Monroin poslovni menadžer Inez Melson.[33] Stotine gledalaca prepuno je ulica oko groblja.[33] Monro je kasnije premeštena u kriptu broj 24 na Koridoru sećanja.[34]

U narednim decenijama uvedeno je nekoliko teorija zavere, uključujući ubistvo i slučajno predoziranje kako bi se suprotstavilo samoubistvu kao uzroku Monroine smrti.[35] Nagađanja da je Monro ubijena prvo su privukli glavnu pažnju objavljivanjem časopisa Norman Mejler Marilyn: A Biography 1973, a u narednim godinama tračevi su postali dovoljno rašireni da okružni tužilac okruga Los Angeles Džon Van de Kamp sprovede ponovnu istragu 1982. da se vidi da li treba da se otvori krivična istraga.[36] Nisu pronađeni dokazi o bilo čemu što bi moglo da nasluti da je ubijena.[37]

Osoba iza kamere uredi

 
Merilin Monro, jedna od najpoznatijih glumica 20. veka.

Četrdesete su bile vrhunac za glumice koje su bile percipirane kao teške i pametne - poput Ketrin Hepbern i Barbare Stenvik - koje su se tokom ratnih godina obraćale publici sa dominacijom. Twentieth Century-Fox je želeo da Monro bude zvezda nove decenije koja će privući muškarce u bioskope, a na nju je gledao kao na zamenu za staru Beti Grejbl, njihovu najpopularniju "plavokosu bombu" iz četrdesetih godina 20. veka.[38] Prema filmskom naučniku Ričardu Dieru, Monroin izgled je izrađen uglavnom za muški pogled.[39]

Monro je od početka igrala značajnu ulogu u stvaranju njenog javnog imidža, ​​a pred kraj karijere je imala gotovo potpunu kontrolu nad tim.[40] Osmislila je mnoge svoje strategije reklamiranja, gajila prijateljstva sa kolumnistima, poput Sidni Skolski i Luele Parsons, i kontrolisala je upotrebu njenih slika.[41]

Pored Grejbl, često su je upoređivali sa drugom ikoničnom plavušom, Džin Harlou iz 1930-ih.[42] Upoređivanje je delom podstakla Monro, koja je Harlou nazvala svojim idolom iz detinjstva, želela je da je glumi u biopiku, pa je čak zaposlila Harlou-inu frizerku da bi je ofarbala.[43]

Monro na ekranu se fokusirala na njenu plavu kosu i stereotipe koji su bili povezani s njom, posebno nisku inteligenciju, naivnost, seksualnu dostupnost i veštačnost.[44] Često je koristila zadihan, detinjast glas u svojim filmovima, a u intervjuima je ostavljala utisak da je sve što je rekla, "potpuno nevino i neobračunato". Parodirajući sebe dvosmisleno, nastali su "Monroizmi".[45] Na primer, kada su je pitali šta je nosila na sebi na goloj fotografiji iz 1949. godine, ona je odgovorila: „Uključila sam radio“. ("What did you have on? "- I had the radio on." )[46]

 
Merilin Monro za "Nijegara".

Monro je u svojim filmovima obično glumila "devojku", koju definiše samo pol.[39]Njene uloge gotovo uvek su bile devojke iz hora, sekretarice ili manekenke; zanimanja u kojima je „žena izložena, tamo gde je radi zadovoljstva muškaraca.“[39] Monro je započela svoju karijeru kao „pin-ap“ model, i bila je poznata po svojoj figuri peščanog sata.[47] Često je bila pozicionirana u filmskim scenama tako da je njena zakrivljena silueta bila izložena, a često je pozirala kao "Pin up" na publicističkim fotografijama.[47]

Njen karakterističan hod i zamah kukom takođe je skrenuo pažnju na njeno telo i stekao joj nadimak "devojka s horizontalnim hodom".[48] Monro je često nosila belo kako bi naglasila svoju plavu kosu i privlačila je pažnju noseći otkrivenu odeću koja je pokazivale njenu figuru. Njene publicističke kaskade često se vrte oko njene odeće, šokantno otkrivaju njeno telo ili čak ne rade ispravno, kao što je slučaj kada joj je naramenica na haljini pukla tokom konferencije za štampu.[49]

U pričama za novine, Monro je predstavljena kao otelovljenje američkog sna, devojčice koja je iz bednog detinjstva izrasla u holivudsku zvezdu. Priče o njenom vremenu provedenom u hraniteljskim porodicama i sirotištu bile su preuveličane, pa čak i delimično izmišljene.[50] Filmski naučnik Tomas Haris napisao je da su joj koreni radničke klase i nedostatak porodice učinili seksualno dostupnijom, "idealnom plejmejkericom", za razliku od njene savremenice Grejs Keli, koja se takođe "prodavala" kao atraktivna plavuša, ali zbog njene prošlosti u višoj klasi, za razliku od Meriline, doživljavana je kao sofisticirana glumica, nedostižna za većinu muških gledalaca.[51]

Iako je Monro s ekrana bila smešna, ali seksualno privlačna plavuša, publika i filmski kritičari smatrali su da je to njena stvarna ličnost. Ovo je postalo prepreka kada je želela da obavlja druge vrste uloga ili da je poštuje kao poslovna žena. Akademik Sara Čurčvel proučavala je Monro i izjavila:

Najveći mit je da je bila glupa. Drugo je da je bila krhka. Treće je da nije mogla da glumi. Bila je daleko od glupe žene, iako nije bila formalno obrazovana, i bila je osetljiva na to. Ali zaista je bila pametna - i veoma žilava. Morala je da pobedi sistem holivudskih studija 1950-ih. [...] Glupa plavuša je bila uloga - bila je glumica, zaboga! Tako dobra glumica da sada niko ne veruje da je išta drugo osim onoga što je prikazala na ekranu.[52]

 
Merilin Monro na plaži, 1962. godine

Biografkinja Lois Baner napisala je da je Monro često suptilno parodirala svoj status seks simbola u svojim filmovima i javnim nastupima. Komediju je proučavala u časovima mime i plesačice Lote Goslar, poznate po komičnim scenskim predstavama, a Goslar ju je takođe instruirala na filmskim setovima. U Muškarci više vole plavuše, jednom od filmova u kojem je glumila arhetipsku glupu plavušu, Monro je rečenicu "Mogu biti pametna kad je to važno, ali većina muškaraca to ne voli" dodala u rečenice njenog lika.[53]

"Nikada to nisam potpuno razumela, ovaj seks simbol. Oduvek sam mislila da su simboli one stvari sa kojima se sukobljavate! To je problem, seks simbol postaje stvar. Ja samo mrzim da budem stvar. Ali ako ću postati simbol nečega, bolje da to bude seks nego neke druge stvari koje imaju takođe, imaju simbole. " —Monro u intervjuu za magazin Life 1962.

Pojavivši se ranjivom i nesvesnom svoje seksepilnosti, Monro je bila prvi seks simbol koji je seks predstavila kao prirodan i bez opasnosti, za razliku od ženskih fem fatala iz 1940-ih.[54] Spoto je opisuje kao otelotvorenje "posleratnog ideala američke devojke, meka, transparentno potrebna i obožavana od strane muškaraca, naivna, nudeći seks bez zahteva", što je odjeknulo u izjavi Moli Haskel da je "ona bila fikcija pedesetih, laž da žena nije imala seksualne potrebe, da je tu da zadovolji ili poboljša potrebe svog muškarca. "[55] Monroin savremenik Norman Mejler napisao je da je" Merilin predložila da seks može biti težak i opasan za druge, ali sladoled za nju", dok ju je Gručo Mark okarakterisao kao" Mej Vest, Teda Bara i Bo Pip sve su spojene u jedno ".[56] Prema Haskelu, zbog svog statusa seksualnog simbola, Monro je bila manje popularna među ženama nego među muškarcima, jer one "nisu mogle da se poistovete sa njom i ne podržavaju je", mada će se to promeniti nakon njene smrti.[57]

Dier je takođe tvrdio da je Monroina plava kosa postala njena karakteristična osobina jer ju je ona učinila "rasno nedvosmislenom" i isključivo belom baš kao što je pokrenuo pokret za građanska prava i da bi je trebalo smatrati simbolom rasizma u popularnoj kulturi dvadesetog veka.[58]

Međutim, Merilin nije bila rasista. Pedesetih godina 20. veka, Afroamerikanci nisu smeli da nastupaju u nekim luksuznim klubovima, čak iako su bili talentovani kao Ela Ficdžerald. Naime, Eli nije bilo dozvoljeno da nastupa u tada najpoznatijem holivudskom noćnom klubu “Mokambo”, zbog boje kože. Međutim, Merilin je bila njen veliki obožavalac. Kada je čula da joj je zabranjeno da tamo peva, pozvala je vlasnika kluba i obećala mu da će, ako angažuje Elu, i ona dolaziti svake večeri da je sluša. A pojavljivanje Merilin Monro podrazumevalo je neverovatnu medijsku pažnju. Uskoro je džez legenda počela da nastupa u “Mokambu”, a Merilin je održala obećanje i svake večeri sedela za stolom ispred bine.

– Posle tog angažmana više nisam morala da pevam u malim klubovima. Merilin je bila neobična žena. Uvek ispred svog vremena. A nikad nije bila svesna toga – izjavila je Ela jednom prilikom.[59]

Baner se složila da to možda nije slučajnost da je Monro pokrenula trend platinasto plavušastih glumica tokom pokreta za građanska prava, ali je takođe kritikovala Diera, napominjući da je Monro u svom privatnom životu koji se veoma oglašava, povezana sa ljudima koji su smatrani "belim etnicima", kao što su Džo Dimadžo (italijansko-američki) i Artur Miler (Jevrej). Prema Baner, ponekad je na svojim publicističkim fotografijama osporavala prevladavajuće rasne norme; na primer, na slici prikazanoj u Look-u 1951, ona je prikazana u kratkoj odeći dok je vežbala sa afroameričkim trenerom pevanja Fil Murom.[53] Monro je bila percipirana kao posebna američka zvezda, "nacionalna institucija poznata kao hot dog, pita od jabuka ili bejzbol". Baner je naziva simbolom populuksa, zvezde čija je radosna i glamurozna javna slika „pomogla naciji da se nosi sa svojom paranojom 1950-ih, hladnom ratu, atomskoj bombi i totalitarnom komunističkom Sovjetskom Savezu“. Istoričarka Fiona Handisid piše da je francuska ženska publika belinu/plavušu povezala sa američkom modernošću i čistoćom, pa je tako Monro došla da simbolizuje modernu, "oslobođenu" ženu, čiji se život odvija u javnoj sferi.[60] Istoričarka filma Laura Mulvej napisala je o njoj kao odobravanje američke kulture potrošača:

Kada bi Amerika želela da izveze demokratiju glamura u posleratnu, osiromašenu Evropu, filmovi bi mogli biti njen izvoz ... Merilin Monro je sa svim svojim američkim atributima i racionalizovanom seksualnošću u jednoj slici predstavila ovaj složen interfejs; ekonomski, politički i erotski. Do sredine 1950-ih, ona se zalagala za brend besklasnog glamura, dostupan svima koji koriste američku kozmetiku, najlon i peroksid.[61]

Twentieth Century-Fox je dodatno profitirao od Monroine popularnosti uzgajajući nekoliko glumica koje su izgledale kao ona, poput Džejn Mansfild i Šeri Nort. Drugi studiji su takođe pokušali da stvore sopstvenu Monro: Universal Pictures sa Mejmi Van Doren, Columbia Pictures sa Kim Novak,[62] i Rank Organisation sa Dajanom Dors.[63]

Nasleđe uredi

Prema Vodiču za popularnu kulturu Sjedinjenih Država, „kao ikona američke popularne kulture, Monro je imala nekoliko rivala po popularnosti, Elvisa Prislija i Mikija Mausa... nijedna druga zvezda nikada nije inspirisala tako širok spektar emocija - od požude do sažaljenja.[64]

 
Merilin Monro u Koreji, 1954. godine

Istoričar umetnosti Gejl Levin izjavio je da je Monro možda "najfotografisanija osoba 20. veka",[65] i Američki filmski institut je imenovao kao šestu najveću žensku filmsku legendu u Americi istorija filma. Smithsonian Institution uvrstio ju je na svoju listu "100 najznačajnijih Amerikanaca svih vremena",[66] i Variety i VH1 svrstali su je u prvih deset na njihovoj rang listi najvećih ikona popularne kulture dvadesetog veka.[67]

Stotine knjiga je napisano o Monro. Bila je predmet filmova, predstava, opera i pesama, a uticala je na umetnike i zabavljače, poput Endija Vorhola i Madone.[68]

Takođe ostaje vredan brend: njena slika i ime su licencirani za stotine proizvoda, a bila je predstavljena u reklamiranju za brendove poput Maks Faktor, Šanel, Mercedes-Benz i Absolut Vodku.[11]

Monroina trajna popularnost povezana je sa njenim sukobljenim javnim imidžom.[69] S jedne strane, ona ostaje seks simbol, ikona lepote i jedna od najpoznatijih zvezda klasične holivudske kinematografije.[70]

S druge strane, ostala je upamćena po svom problematičnom privatnom životu, nestabilnom detinjstvu, borbi za profesionalno poštovanje, kao i po svojoj smrti i teorijama zavere koja ga je okružila.[11]

O njoj su pisali naučnici i novinari koji su zainteresovani za rod i feminizam; ove spisateljice uključuju Gloriju Stajnem, Džeklin Rouz, Moli Haskel, Saru Čurčvel, i Lois Baner. Neki, poput Ctajnem, smatrali su je žrtvom studijskog sistema.[11] Drugi, kao što su Haskel, Rouz i Čurčvel su umesto toga naglasili Monroinu proaktivnu ulogu u njenoj karijeri i njeno učešće u stvaranju njene javne ličnosti.

Zbog kontrasta između svog sjaja i problematičnog privatnog života, Monro je usko povezana sa širokim raspravama o modernim pojavama kao što su masovni mediji, slava i potrošačka kultura.[71]

Prema akademiku Suzen Hamsk, Monro je i dalje relevantna za sadašnje rasprave o modernom društvu i ona se „nikada u potpunosti ne nalazi u jednom vremenu ili mestu“, već je postala „površina na kojoj se naravi američke kulture mogu (ponovo) konstruisati“ i "funkcioniše kao kulturni tip koji se može reprodukovati, transformisati, prevesti u novi kontekst."[72]

 
Merilin Monro i Tom Jul za film Sedam godina vernosti.

Monro je i dalje kulturna ikona, ali kritičari su podeljeni o njenom nasleđu kao glumici. Dejvid Tomson nazvao je njeno telo „beznačajnim“[73], a Paulin Kael napisala je da ona ne zna glumiti, već da je „iskoristila svoje nedostatke u glumačkim veštinama da zabavi javnost." Imala je humor, bezobrazluk ili očaj da pretvori čizkejk u glumu - i obrnuto; radila je ono što su drugi imali "dobar ukus" da ne rade ".[74]

Za razliku od toga, Piter Bredšo je napisao da je Monro bila talentovan komičar koji je "shvatila kako komedija postiže svoje efekte"[11], a Rodžer Ebert je napisao da su "Monroine ekscentričnosti i neuroze na setovima postale ozloglašene, ali studiji su je pomirili sa tim jer je ono što su stavili na ekran sa Monro bilo bi magično, dok bi bilo koja druga glumica bila ucenjivana."[75] Slično tome, Džonatan Rosenbaum je izjavio da je "suptilno pokorila seksistički sadržaj njenog materijala" i da "poteškoće nekih ljudi koje razaznaju Monroinu glumačku inteligenciju izgledaju ukorenjene u ideologiji represivne ere, kada super ženstvena žena nije trebalo da bude pametna ".[76]

Filmografija uredi

Glavni članak: Filmografija Merilin Monro
Uloge Merilin Monro
Godina
Srpski naziv
Izvorni naziv
Uloga
Napomena
1947. Opasne godine Dangerous Years Ivi
1948. Scudda Hoo! Scudda Hay! Beti nepotpisana
1948. Dame iz hora Ladies of the Chorus Pegi Martin prva veća uloga
1949. Ljubavna sreća Love Happy klijent
1950. Karta za Tomahavk A Ticket to Tomahawk Klara nepotpisana
1950. Džungla na asfaltu The Asphalt Jungle Anđela Finli
1950. Vatrena lopta The Fireball Poli Izazov - drugi naziv filma
1950. Sve o Evi All About Eve gospođica Klaudija Kazvel
1950. Desni kroše Right Cross Daski nepotpisana
1951. Priča iz predgrađa Home Town Story Ajris Martin
1951. As Young as You Feel Herijet
1951. Ljubavno gnezdo Love Nest Roberta Stivens
1951. Napravimo to legalnim Let's Make It Legal Džojs Manering
1952. Sukob u noći Clash by Night Pegi
1952. Nismo venčani! We're Not Married! Anabel Noris
1952. Ne moraš da kucaš Don't Bother to Knock Nel Forbs prva glavna uloga
1952. Majmunska posla Monkey Business Lois Lorel
1952. O. Henry's Full House prolaznica kameo uloga
1953. Nijagara Niagara Rouz Lumis glavna ženska uloga
1953. Muškarci više vole plavuše Gentlemen Prefer Blondes Lorelaj Li glavna ženska uloga
1953. Kako se udati za milionera How to Marry a Millionaire Loko Dempsi
1954. bez povratka River of No Return Kej Veston
1954. Nema posla kao što je šou biznis There's No Business Like Show Business Viktorija Hofman
1955. Sedam godina vernosti The Seven Year Itch devojka sadrži čuvenu scenu sa belom haljinom; nominacija za nagradu BAFTA
1956. Autobuska stanica Bus Stop Šeri Pogrešan tip devojke - drugi naziv filma; nominacija za nagradu Zlatni globus
1957. Princ i igračica The Prince and the Showgirl Elsi Marina producent filma; nominacija za nagradu BAFTA
1959. Neki to vole vruće Some Like It Hot Šugar Kejn Kovalčik najuspešniji film; nagrada Zlatni globus za najbolju glumicu u mjuziklu ili komediji
1960. Hajde da se volimo Let's Make Love Amanda Del
1961. Neprilagođeni The Misfits Roslin Taber poslednji film
1962. Nešto se mora dati Something's Got To Give Elen Vagstaf Arden nedovršen zbog njene smrti

Galerija uredi

Reference uredi

  1. ^ Hertel, Howard; Neff, Don (1962-08-06). „From the Archives: Marilyn Monroe Dies; Pills Blamed”. Los Angeles Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-08-13. 
  2. ^ Chapman, Gary (2001). "Marilyn Monroe". In Browne, Ray B.; Browne, Pat (eds.). The Guide to United States Popular Culture. University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-87972-821-2–543
  3. ^ „Marilyn Monroe | Biography, Death, Movies, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). 2023-08-01. Pristupljeno 2023-08-13. 
  4. ^ Obituary Variety, August 8. (1962). str. 63.
  5. ^ Hall 2006, str. 468.
  6. ^ Rollyson 2005, str. 2.
  7. ^ Churchwell 2005.
  8. ^ Banner 2012, str. 72. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFBanner2012 (help)
  9. ^ Spoto 2001, str. 88.
  10. ^ „Birth of Marilyn Monroe Shown to Be Legitimate”. nytimes.com. Pristupljeno 25. 8. 2013. 
  11. ^ a b v g d Pemsel, David Skipwith, (born 31 March 1968), Chief Executive Officer, Guardian Media Group, since 2015, Oxford University Press, 2015-12-01, Pristupljeno 2020-08-11 
  12. ^ a b v g d „Marilyn Monroe - Actress”. h2g2.com. Pristupljeno 25. 8. 2013. 
  13. ^ Biography at marilyn monroe - Page 2. marilynmonroe.com. Pristupljeno 25. 8. 2013. 
  14. ^ „Marilyn Monroe Article Free Pass”. britannica.com. Pristupljeno 25. 8. 2013. 
  15. ^ „Marilyn’s Cosmetic Surgery”. marilynmonroepages.com. Pristupljeno 25. 8. 2013. 
  16. ^ „Don't Bother to Knock (1952)”. rottentomatoes.com. Pristupljeno 25. 8. 2013. 
  17. ^ „Niagara (1953)”. rottentomatoes.com. Pristupljeno 25. 8. 2013. 
  18. ^ „Marilyn Monroe Quotes”. brainyquote.com. Pristupljeno 25. 8. 2013. 
  19. ^ „How To Marry A Millionaire (1953)”. rottentomatoes.com. Pristupljeno 26. 8. 2013. 
  20. ^ „Bus Stop (1956)”. rottentomatoes.com. Pristupljeno 26. 8. 2013. 
  21. ^ „The Misfits (1961)”. rottentomatoes.com. Pristupljeno 26. 8. 2013. 
  22. ^ „Panel Discusses Marilyn Monroe”. transcripts.cnn.com. Pristupljeno 26. 8. 2013. 
  23. ^ „Slušao sam kako Merilin Monro umire“ (B92, 10. jun 2013)
  24. ^ Fred Oteš: Bobi Kenedi ugušio Merilin Monro jastukom („Politika“, 12. jun 2013)
  25. ^ Ubio sam Merlinku jer je spavala sa Fidelom Kastrom (B92, 17. april 2015)
  26. ^ a b v g Gao, Ke-Qin; Shubin, Neil H. (mart 2001). „Late Jurassic salamanders from northern China”. Nature. 410 (6828): 574—577. ISSN 0028-0836. doi:10.1038/35069051. 
  27. ^ Banner 2012, str. 411 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFBanner2012 (help).
  28. ^ Neurofibromatosis, Springer Berlin Heidelberg, 2004, str. 411—412, ISBN 978-3-540-00864-4, Pristupljeno 2020-08-11 
  29. ^ Heck, André (2001), Malaysia, Springer Netherlands, str. 411—412, ISBN 978-94-010-5873-5, Pristupljeno 2020-08-11 
  30. ^ a b Tatman, Sandra L. (2011). Chicago Tribune Competition. Oxford Art Online. Oxford University Press. 
  31. ^ Gefahrgutkennzeichnung, Elsevier, 2012, str. 411—413, ISBN 978-3-437-21993-1, Pristupljeno 2020-08-11 
  32. ^ Palmer, F. Danby (1890-05-31). „Election banner”. Notes and Queries. s7-IX (231): 427—427. ISSN 1471-6941. doi:10.1093/nq/s7-ix.231.427d. 
  33. ^ a b v Advanced Materials Research. 594-597. novembar 2012. ISSN 1662-8985. doi:10.4028/www.scientific.net/amr.594-597 https://dx.doi.org/10.4028/www.scientific.net/amr.594-597.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  34. ^ Marilyn Monroe, Bloomsbury, 2015, ISBN 978-1-4742-6042-8, Pristupljeno 2020-08-11 
  35. ^ Brown, D; Summers, N; Thompson, I; Younes, W (2007-11-07). „Proposed 237U Evaluation for the next ENDL Release”. 
  36. ^ Vitiligo, Springer Berlin Heidelberg, 2004, str. 605—606, ISBN 978-3-540-00864-4, Pristupljeno 2020-08-11 
  37. ^ „Diabetic Medicine diary”. Diabetic Medicine. 18 (7): 606—606. jul 2001. ISSN 0742-3071. doi:10.1046/j.1464-5491.2001.018005606.x. 
  38. ^ Banner 2012, str. 124, 177 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFBanner2012 (help).
  39. ^ a b v Dyer, str. 19, 20.
  40. ^ International exchange list, corrected to September, 1903. (No. 1418). Washington :: Smithsonian institution,. 1904. 
  41. ^ Zavota, Gina (2004). „Becomings: Explorations in Time, Memory, and Futures (review)”. Hypatia. 19 (2): 172—174. ISSN 1527-2001. doi:10.1353/hyp.2004.0044. 
  42. ^ Reed, John Shelton (2017-07-12), The Banner That Won’t Stay Furled, Routledge, str. 221—238, ISBN 978-1-315-12455-1, Pristupljeno 2020-08-11 
  43. ^ BANNER, F. T. (februar 1972). „Foraminiferology”. Nature. 235 (5337): 343—343. ISSN 0028-0836. doi:10.1038/235343a0. 
  44. ^ Penner, M. (2004-07-01). „Advocating for Safe Schools”. Children & Schools. 26 (3): 181—185. ISSN 1532-8759. doi:10.1093/cs/26.3.181. 
  45. ^ „BOOKS RECEIVED”. Journal of the American Geriatrics Society. 34 (6): 489—489. jun 1986. ISSN 0002-8614. doi:10.1111/j.1532-5415.1986.tb03423.x. 
  46. ^ Banner 2012, str. 194 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFBanner2012 (help).
  47. ^ a b Dyer 1986, str. 19–20
  48. ^ Churchwell 2004, str. 62
  49. ^ Spoto, str. 224–225, 342–343; Churchwell 2004, p. 234.
  50. ^ Banner 2012, str. 44–45 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFBanner2012 (help)
  51. ^ Harris 1991, str. 40–44
  52. ^ Malaysia Economic Monitor, June 2016. World Bank. jun 2016. 
  53. ^ a b Banner, Jr (2012). Being a Historian. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-10945-1. 
  54. ^ Dyer, Christopher; Russell, J. C. (februar 1986). „Late Ancient and Medieval Population Control.”. The Economic History Review. 39 (1): 161. ISSN 0013-0117. doi:10.2307/2596143. 
  55. ^ Breithaupt, H. (1991), Chemotherapie maligner Tumoren, Steinkopff, str. 249—256, ISBN 978-3-642-97784-8, Pristupljeno 2020-08-11 
  56. ^ „In Brief”. Physics Today. 39 (1): 82—82. januar 1986. ISSN 0031-9228. doi:10.1063/1.2814857. 
  57. ^ Schourup, Lawrence; B., R. R. (1982). „Quoting with Go 'Say'”. American Speech. 57 (2): 148. ISSN 0003-1283. doi:10.2307/454452. 
  58. ^ Dyer, M (1986), Inspection data, Elsevier, str. 45—54, ISBN 978-0-08-034091-3, Pristupljeno 2020-08-11 
  59. ^ „Kako je Merilin Monro branila Elu Ficdžerald”. Hello! magazin (na jeziku: srpski). 2016-02-28. Pristupljeno 2020-08-11. 
  60. ^ Handyside, Philip (2015-01-01), Medieval Translation, BRILL, str. 16—19, ISBN 978-90-04-28293-3, Pristupljeno 2020-08-11 
  61. ^ Ritchie, Alexander Handyside. Benezit Dictionary of Artists. Oxford University Press. 2011. 
  62. ^ Limb, Peter (2010-04-27), Plaatje, Solomon Tshekisho, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-530173-1, Pristupljeno 2020-08-11 
  63. ^ „Sign installer dies after falling 12 feet from a canopy - Tennessee, September 11, 1995.”. 1995-11-27. 
  64. ^ Chapman, str. 542–543.
  65. ^ Gaymer, Dame Janet (Marion), (born 11 July 1947), Commissioner for Public Appointments, 2006–10; a Civil Service Commissioner, 2006–10, Oxford University Press, 2007-12-01, Pristupljeno 2020-08-11 
  66. ^ Schmitt, Waldo L. (1937). Smithsonian-Hartford West Indies Expedition, 1937 : diary, March 3 - April 17, 1937, original, volume 1. [s.n.] 
  67. ^ Cooper, B. Lee (2014-02-28). „Live at the BBC (remastered), by The Beatles; On Air—Live at the BBC Volume Two, by The Beatles”. Rock Music Studies. 2 (1): 100—102. ISSN 1940-1159. doi:10.1080/19401159.2014.894680. 
  68. ^ Martin, Jason. „Pop Culture Universe: Icons, Idols, Ideas”. CC Advisor. Pristupljeno 2020-08-11. 
  69. ^ Rogers, Russ; Miles, Greg; Fuller, Ed; Dykstra, Ted; Hoagberg, Matthew (2004), Leaving No Surprises, Elsevier, str. 309—331, ISBN 978-1-932266-96-2, Pristupljeno 2020-08-11 
  70. ^ „The week in science: 28 August–3 September 2015”. Nature. 525 (7567): 10—11. septembar 2015. ISSN 0028-0836. doi:10.1038/525010a. 
  71. ^ THE THRENODIST, Routledge, 2013-04-15, str. 119—129, ISBN 978-0-203-45682-8, Pristupljeno 2020-08-11 
  72. ^ Lois W. Banner (2008). „The Creature from the Black Lagoon: Marilyn Monroe and Whiteness”. Cinema Journal. 47 (4): 4—29. ISSN 1527-2087. doi:10.1353/cj.0.0030. 
  73. ^ „Samson Occom, journal, 1787 December 10 to 1788 August 10”. 2015. doi:10.1349/ddlp.1477. 
  74. ^ „CBS News/New York Times Health Care Poll, August 18-22, 1991”. ICPSR Data Holdings. 1993-02-12. Pristupljeno 2020-08-11. 
  75. ^ Ebert, Roger; Ebert, Chaz; Seitz, Matt Zoller (2016). The Great Movies IV. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-40398-4. 
  76. ^ Rosenbaum, Jonathan (1998). „From Jonathan Rosenbaum (Chicago)”. Film Quarterly. 52 (1): 40—41. ISSN 0015-1386. doi:10.2307/1213360. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мерилин_Монро&oldid=27783078”