Википедија

Meri Vulstonkraft

Meri Vulstonkraft (engl. Mary Wollstonecraft; Spajtalfilds, 27. april 1759 — London, 10. septembar 1797)[1] bila je britanska književnica, filozofkinja i rana feministkinja.[2]

Meri Vulstonkraft
Meri Vulstonkraft
Lični podaci
Datum rođenja(1759-04-27)27. april 1759.
Mesto rođenjaSpajtalfilds, Velika Britanija
Datum smrti10. septembar 1797.(1797-09-10) (38 god.)
Mesto smrtiLondon, Velika Britanija

Danas se smatra jednom od osnivača feminizma kao ideje jer su prvi feministički filozofi njena mišljenja i stavove uzimali kao primer, a razne feminističke organizacije često navode njen život i dela kao važan uticaj.

Njeno rano delo Razmišljanje o obrazovanju kćeri (1787) najavilo je kasniji rad i delo u kojem će se baviti položajem žena u društvu.[2]

Napisala je nekoliko romana, eseja i dečjih knjiga, a najpoznatija je po delu Odbrana prava žena (1792)[2], koje se smatra njenim najvažnijim radom. Takođe, bitan doprinos je dala i delom Odbrana prava muškaraca (1790), kao i kritikom pamfleta Edmunda Berka o Francuskoj revoluciji.[3]

Nešto kasnije, Vulstonkraftova tvrdi da se karakter žene formira pod uticajem obrazovanja (odnosno nedostatka istog) koji kontrolišu muškarci, te da je brak legalizovana prostitucija. Zalagala se za društveni poredak zasnovan na razumu i koji je neopterećen bilo kakvim praznoverjem ili predrasudama.

"Odbrana prava žena" smatra se najbitnijim feminističkim tekstom 18. veka. Meri Vulstonkraft se zalagala za jednak pristup obrazovanju za žene. Iako se danas na to gleda kao na liberalni argument, a ona se smatra začetnicom liberalnog feminizma, u vreme kada je tekst pisan, ovaj zahtev je bio jedan od radikalnijih.

Vulstonkraftova je bila u braku sa filozofom Vilijamom Godvinom, istaknutim ateistom i rodonačelnikom anarhističkog pokreta, a poznata je i kao majka Meri Šeli[4], autorke romana Frankenštajn ili moderni Prometej. Ubrzo nakon što je rodila ćerku, Meri Vulstonkraft je umrla od porodiljske groznice.

Život i rad uredi

Vulstonkraft je rođena 27. aprila 1759. godine u Londonu, kao drugo od sedmoro dece u porodici poljoprivrednika Edvarda Džona Vulstonkrafta i njegove žene Elizabet Dikson. Još od detinjstva porodica se stalno selila s jednog mesta na drugo. Kao posledica toga, Meri je bila loša u školi, ali je zato i uporna u učenju. Još kao devojčica se zauzimala za ravnopravno obrazovanje žena.[5] Sa 19 godina postaje radnica u jednom domaćinstvu u Batu. Tu radi od 1778. do 1779., nakon čega se vratila kući kako bi brinula o njenoj majici koja je bila na samrti. Nakon toga osniva, zajedno sa svojim sestrama, privatnu školu u kojoj predaje do 1786.

U decembru 1785. putuje za Lisabon, na poziv svoje najbolje prijateljice Feni Blad, da bi joj pomogla pri porađaju. Kada je Feni umrla tokom porođaja to je emotivno dosta uticalo na Meri. Fani je kasnije bila inspiracija za Merin prvi roman Meri: fikcija, iz 1788. godine. Kad se u januaru 1786. vratila u London, zatekla je svoju privatnu školu na rubu stečaja. Školu su u njenoj odsutnosti vodile njene sestre. Da bi platila dugove njeni prijatelji joj pomažu i ona postaje guvernanta ćerke anglo-irske porodice u Irskoj. Iskustva koja je doživela za godinu dana koliko je radila ovaj posao je objedinila u njenoj jedinoj knjizi za decu, Originalne priče iz stvarnog života, iz 1788. godine. Godine 1787., menja posao guvernante, ali je u isto vreme već objavila svoj prvi roman Meri: fikcija, te je raspolagala s dovoljno novca da sebi priušti mali stan u Londonu. Posao napušta zbog svoje radikalne ideje da započne karijeru autora, ali je u to vreme retko koja žena mogla da se izražava pisanjem. Preko Džozefa Džohansona, svog izdavača, upoznaje 1790. švajcarskog pisca i slikara Henrija Feslija s kojim je imala svoju prvu vezu. Veza nije dugo idržala, jer je Fesli bio oženjen. Ona je čak predložila i platonski život sa Fuselijem i njegovom ženom, ali je njegova žena bila zgrožena tom idejom i on je prekinuo vezu sa Meri.

Većina ranih Vulstonkraftovih radova je o obrazovanju; ona je sastavila antologiju književnih izvoda „za poboljšanje mladih žena“ pod naslovom The Female Reader i prevela je dva dečja dela, Young Grandison Marije Gertruide van de Verken de Kambon i Elementi morala Kristijana Gotilfa Salcmana . Njeni sopstveni spisi su se takođe bavili tom temom. U svojoj knjizi o ponašanju Thoughts on the Education of Daughters (1787) i knjizi za decu Original Stories from Real Life (1788), Vulstonkraft se zalaže za obrazovanje dece u nastajanju etosa srednje klase: samodisciplina, poštenje, štedljivost i društveno zadovoljstvo.[6] Obe knjige takođe naglašavaju važnost podučavanja dece razumu, otkrivajući Vulstonkraftov intelektualni dug prema obrazovnim pogledima filozofa iz sedamnaestog veka Džona Loka.[7] Međutim, istaknutost koju ona pridaje religioznoj veri i urođenom osećanju razlikuje njeno delo od njegovog i povezuje ga sa diskursom senzibiliteta popularnim krajem osamnaestog veka.[8] Oba teksta takođe se zalažu za obrazovanje žena, što je bila kontroverzna tema u to vreme i kojoj će se vraćati tokom svoje karijere, posebno u A Vindication of the Rights of Woman. Volstonkraft tvrdi da će dobro obrazovane žene biti dobre supruge i majke i na kraju pozitivno doprineti naciji.[9]

Merina slava se kasnije proširila preko engleskog kanala i kada je francuski državnik Šarl Moris posetio London 1792. godine, on je posetio i Meri, gde je ona tokom sastanka tražila da se francuskim devojčicama da isto pravo na obrazovanje koje je francuskim dečacima nudio novi režim u Francuskoj nakon Francuske revolucije.

Iste godine, u decembru je Meri otišla u Pariz, kada su Britanija i Francuska bile na ivici rata, a prijatelji su joj savetovali da ne ide. 26. decembra je Meri videla bivšeg kralja Luja XVI kog vode na suđenje pred Narodnu skupštinu i na njeno veliko iznenađenje, kako je kasnije zapisala to otkrila je kako suze neosetno teku iz njenih očiju, kada je videla Luja kako sedi, sa više dostojanstva nego što je očekivala od njenog karaktera, u kočiji koja ide u susret smrti.

Pre odlaska u Francusku Meri je napisala delo Odbrana prava muškaraca, kao odgovor na članak Odrazi revolucionarne Francuske irskog državnika Edmunda Berka, u kom on brani ustavnu monarhiju, aristokratiju i englesku crkvu, ali i napada prijatelja Volstonkraftove, Ričarda Prajsa iz Unitarne crkve.

Meri je napala, ne samo monarhiju i nasledne privilegije, već i jezik koji je Burk upotrebio da ih brani. U poznatom pasusu u ,,Odrazima”, Burk je rekao: ,,Mislio sam da će deset hiljada mačeva poleteti iz svojih korica da se osvete čak i pogledu koji bi joj zapretio – ali doba kavaljerstva je gotovo”, misleći pritom na Mariju Antoanetu, francusku kraljicu koja je giljotirana za vreme francuske revolucije.

Većina njegovih sledbenika osećala je sažaljenje zbog kraljice, a koje je bilo na račun građana. Meri je bila jedinstvena u svom napadu na Burkov seksistički ton. Redefinišući termine ,,uzvišen” i ,,lep”, koje je prvi opisao sam Burk u delu ,,Filozofsko preispitivanje naših ideja o lepom i uzvišenom” (1756.), narušila je njegove argumente, ali i sam jezički izraz. Burk je povezivao lepotu sa slabošću i ženstvenošću, a uzvišenost sa muževnošću i snagom. Meri okreće ove definicije protiv nega, tvrdeći da hiperbolisan opis njegove vizije pretvara njegove čitateljke, koje mahom pripadaju građanskoj klasi, u slabiće koji idu kako vetar duva. U svojoj prvoj feminističkoj kritici, za koju mnogi tvrde da je i dalje neprevaziđena u svojim argumentima, Volstonkraftova urušava Burkovu odbranu drušvene nejednakosti zasnovanu na pasivnosti žena.[10]

Francuska je objavila rat Britaniji u februaru 1793. godine i tad je Meri pokušala da napusti Francusku i uputi se u Švajcarsku, ali joj je dozvola odbijena. Ubrzo na vlast dolazi Komitet javnog spasa u čijem sastavu su dominirali jakobinci, koji je uspostavio totalitarni režim koji je počeo da mobiliše Francusku za totalni rat.

U to vreme život za strance u Francuskoj je postao vema težak i morali su da imaju boravišne dozvole i bili su stavljani pod policijski nadzor. U Parizu je upoznala i zaljubila se u Gilberta, američkog avanturistu. Ona je bila uvređena odnosom jakobinaca prema ženama jer su odbili da daju ženama jednaka prava i jasno stavili do znanja da žene trebaju da se prilagode Žak Rusoovom idealu žene kao muškom pomagaču.

Ubrzo su počela svakodnevna hapšenja u vreme vladavine terora, pa je i Meri bila sumnjiva kao britanska državljanka i prijateljica nekih žirondinaca, političke grupe proglašene za neprijatelja države. 31. oktobra 1793. godine većina žirodinskih vođa je uhapšena i ubijena. U to vreme Merin ljubavnik Gilbert je koristio britansku blokadu Francuske, koja je izazvala nestašice i inflaciju, pa je on unajmljivao brodove da dovoze hranu i sapun iz Amerike i tako izbegao britansku kraljevsku mornaricu. Tako je zadobio poštovanje nekih jakobinaca, osiguravajući kako se on nadao slobodu tokom njihovog terora. Da bi zaštitio Meri od hapšenja on je dao lažnu izjavu američkoj ambasadi u Parizu da je oženio Meri, čime je ona automatski postala američka državljanka.

Ubrzo nakon toga je Meri ostala trudna i 14. maja 1794. godine rodila svoje prvo dete Fani, dajući joj ime u znak sećanja na preminulu prijateljicu. Vremenom je Gilbert postao nezadovoljan sa Meri i ubrzo je počeo da se udaljava od nje i na kraju je napustio. U julu 1794. godine Meri je pozdravila pad jakobinaca, predviđajući da će nakon toga biti obnovljena sloboda štampe u Francuskoj, a u aprilu sledeće godine Meri napušta Francusku i vraća se kući.

Nakon toga je jakobinski režim opisivala kao vladavinu terora, ali je istovremeno tvrdila da je revolucija veliko dostignuće. U Londonu je više puta pokušala da obnovi vezu sa Gilbertom, ali bezuspešno. Tad je pokušala da se ubije skokom u reku Temzu, ali je jedan prolaznik video i spasao je.

Nakon toga se Meri postepeno Meri vratila svom književnom životu i ubrzo se upustila u ljubavnu vezu sa Vilijamom Godvinom, romanopiscem i filozofom. Kad je zatrudnela oni su se venčali.

Smrt uredi

Meri je 30. avgusta 1797. godine rodila svoju drugu ćerku. Iako se u početku činilo da je porođaj prošao kako treba Meri je dobila porodiljsku groznicu koja je bila česta pojava u 18. veku, ali u najvećem broju slučajeva i fatalna.

Posle nekoliko dana Meri je umrla od sepse 10. septembra. Godvin je bio skrhan bolom, a preživelu ćerku je nazvao Meri, po majici. Sahranjena je u crkvenom dvorištu crkve Svetog Pankrasa, gde na njenom nadgrobnom spomeniku piše ’’Meri Vulstonkraft Godvin, autorka Otvrdnjavanja prava žene, rođena 27. aprila 1759, umrla 10. septembra 1797.’’

1851. godine, Merin unuk, Ser Persi Šeli je preneo njene posmrtne ostatke u njegovu porodičnu grobnicui crkvu Svetog Petra u Bornmuntu.

Nasleđe uredi

 
Skulptura za Meri Vulstonkraft u Njuington Grinu, London
 
Plava ploča u ulici Dolben 45, Sautvark, gde je živela od 1788; postavljena 2004.[11]

Vulstonkraft kao istorijska ličnost nosi ono što je naučnica Kora Kaplan 2002. označila kao 'radoznalo' nasleđe koje je evoluiralo tokom vremena: „za autora-aktivistu veštu u mnogim žanrovima ... sve do poslednjih četvrt veka o njenom životu se čitalo mnogo pažljivije od njenog književnog dela.“[12] Posle razornog efekta Godvinovih Memoara, Vulstonkraftova reputacija je bila u rasulu skoro ceo vek. Drugi romanopisci kao što su Meri Hejs, Šarlot Smit, Fani Barni i Džejn Vest stvorili su njoj slične figure, da bi svojim čitaocima dali „moralnu lekciju“ [13] (Hajs je bio blizak prijatelj i pomogao je njenom negovanju na samrti.)[14]

Nasuprot tome, postojao je jedan pisac iz generacije posle Vulstonkraftove koji očigledno nije delio osuđujuće stavove svojih savremenika. Džejn Ostin je nikada nije pomenula po imenu, ali nekoliko njenih romana sadrži pozitivne aluzije na Vulstonkraftovino delo.[15] Američka književnica En K. Melor navodi nekoliko primera. U Ponos i predrasuda, izgleda da je gospodin Vikam zasnovan na vrsti čoveka za koga je Volstonkraft tvrdila da staajaće vojske kreiraju, dok sarkastične primedbe protagonistkinje Elizabet Benet o „ženskim dostignućima“ blisko odražavaju Vulstonkraftovu osudu ovih aktivnosti. Ravnoteža koju žena mora da uspostavi između osećanja i razuma u Sense and Sensibility sledi ono što je Volstonkraftova preporučila u svom romanu Meri, dok moralni ekvivalent koji je Ostin povukla u Mensfild parku između ropstva i tretmana žena u društvu kod kuće prati jedan od Vulstonkraftovih omiljenih argumenata. U Pod tuđim uticajem, Ostin karakterizacija En Eliot (kao i njenu pokojnu majku) kao bolje kvalifikovane od njenog oca za upravljanje porodičnim imanjem takođe odražava tezu Volstonkrafta.[15]

Naučnica Virdžinija Sapiro navodi da je malo ljudi čitalo Vulstonkraftova dela tokom devetnaestog veka jer su „njeni napadači implicirali ili izjavili da nijedna žena koja poštuje sebe neće čitati njen rad“.[16] (Ipak, kako Kraciun ističe, nova izdanja Rights of Woman pojavila su se u Velikoj Britaniji 1840-ih i u SAD 1830-ih, 1840-ih i 1850-ih.)[17] Ako je čitalaca bilo malo, onda su mnogi bili inspirisani; jedan takav čitalac bila je Elizabet Baret Brauning, koja je čitala Prava žene sa 12 godina i čija je pesma Aurora Li odražavala Vulstonkraftov nepokolebljiv fokus na obrazovanje.[18] Lukrecija Mot, [19] kvekerska sveštenica, i Elizabet Kejdi Stenton, Amerikanke koje su se srele 1840. na Svetskoj konvenciji protiv ropstva u Londonu, otkrile su da su obe čitale Vulstonkraft i složile su se oko potrebe (onog što je postalo) za Konvencija u Seneka Folsu,[20] uticajni sastanak o pravima žena održan 1848. godine. Još jedna žena koja je čitala Volstonkraft bila je Džordž Eliot, autorka brojnih recenzija, članaka, romana i prevoda. Godine 1855. posvetila je esej ulogama i pravima žena, upoređujući Volstonkraft i Margaret Fuler. Fuler je bila američka novinarka, kritičarka i aktivistkinja za ženska prava koja je, poput Volstonkraft, putovala na kontinent i bila uključena u borbu za reformu (u ovom slučaju, Rimske republike 1849.) — i rodila je dete od muškarca bez udavši se za njega.[21] Vulstonkraftove dečije priče adaptirala je Šarlot Meri Jong 1870.[22]

Vulstonkraftovo delo je ponovo postalo aktuelno sa usponom pokreta za pravo glasa žena u Ujedinjenom Kraljevstvu. Prvi pokušaj rehabilitacije značaja opusa bio je 1879. objavljivanjem Vulstonkraftovih Letters to Imlay, sa uvodnim memoarima Čarlsa Kegana Pola.[23] Zatim je objavljena njena prva celovita biografija,[24] koju je napisala Elizabet Robins Penel; pojavio se 1884. kao deo serije braće Roberts o poznatim ženama.[25] Milisent Geret Foset, sufražetkinja i kasnija predsednica Nacionalne unije ženskih društava za pravo glasa, napisala je uvod u stogodišnje izdanje (tj. 1892.) Rights of Woman; očistilo je sećanje na Vulstonkraft i proglasilo je za pramajku borbe za glasanje.[26] Do 1898. Vulstonkraft je bila tema prve doktorske teze i knjige koja je nastala[27]

Sa pojavom modernog feminističkog pokreta, žene koje su bile politički različite jedna od druge poput Virdžinije Vulf i Eme Goldman prihvatile su životnu priču Vulstonkraft.[28] Do 1929. Vulf je opisala Vulstonkraft – njeno pisanje, argumente i „eksperimente u životu” – kao besmrtne: „ona je živa i aktivna, raspravlja i eksperimentiše, čujemo njen glas i pratimo njen uticaj čak i sada među živima”.[29] Drugi su, međutim, nastavili da osuđuju Vulstonkraftov način života.[30] Biografija objavljena 1932. referiše se na nedavna preštampavanja njenih dela, koja uključuju nova istraživanja, i na „studiju“ iz 1911. godine, dramu iz 1922. i drugu biografiju iz 1924.[31] Interesovanje za nju nikada nije potpuno zamrlo, sa biografijama u punoj dužini 1937.[32] i 1951.[33]

Sa pojavom feminističke kritike u akademskim krugovima 1960-ih i 1970-ih, Vulstonkraftovi radovi su se vratili na značaj. Njihovo bogatstvo odražavalo je bogatstvo drugog talasa samog severnoameričkog feminističkog pokreta; na primer, početkom 1970-ih, objavljeno je šest glavnih biografija Vulstonkraftove koje su predstavile njen „strastveni život u suprotnosti sa [njenim] radikalnim i racionalističkim planom“.[34] Feminističko umetničko delo The Dinner Party, prvi put izloženo 1979. godine, predstavlja i mesto za Vulstonkraft.[35][36]

Njen rad je takođe uticao na feminizam van akademskih krugova. Ajan Hirsi Ali, publicista na političke teme i bivši musliman koji je kritičan prema islamu uopšte i njegovim diktatima ženama posebno, citirala je prava žena u svojoj autobiografiji Infidel i napisala da je „inspirisana Meri Vulstonkraft, pionirkom feminističkom misliocem koja rekao ženama da imaju istu sposobnost rasuđivanja kao muškarci i da zaslužuju ista prava“.[37] Britanska spisateljica Kejtlin Moran, autorka bestselera How to Be a Woman, opisala je sebe kao „pola Vulstonkraft“ za Njujorker.[38] Takođe je više inspirisala. Nobelovac Amartja Sen, indijski ekonomista i filozof koji je prvi identifikovao nestale žene u Aziji, više puta se oslanja na Volstonkrafta kao političkog filozofa u knjizi The Idea of Justice.[39]

Godine 2009. Kraljevska pošta je izabala Vulstonkraftovu za izdavanje komemorativnih poštanskih maraka „Eminentni Britanci“.[40] Nekoliko ploča je postavljeno u čast Volstonkraftu.[41][42][43] Komemorativna skulptura, Skulptura za Meri Vulstonkraft autorke Megi Hembling,[44][45] je otkrivena je 10. novembra 2020;[46] kritikovan je zbog svog simboličkog prikaza, a ne živog prikaza Vulstonkrafta,[47][48] za koji su komentatori smatrali da predstavlja stereotipne predstave o lepoti i smanjenju žena.[49] U novembru 2020. objavljeno je da Triniti koledž u Dablinu, čija je biblioteka ranije sadržala četrdeset bisti, sve muškaraca, poručila četiri nove biste žena, od kojih će jedna biti Volstonkraft.[50]

Dela uredi

  • Thoughts on the Education of Daughters (1787)
  • Mary: A fiction (1788)
  • Original Stories from Real Life (1788)
  • Of the Importance of Religious Opinions (1788)
  • The Female Reader (1789)
  • Young Grandison (1790)
  • Elements of Morality (1790)
  • A Vindication of the Rights of Men (srpski. „Odbrana prava muškaraca“) (1790)
  • A Vindication of the Rights of Woman (srpski. „Odbrana prava žena“) (1792)
  • An Historical and Moral View of the French Revolution (1794)
  • Letters Written during a Short Residence in Sweden, Norway and Denmark (1796)

Posthumno objavljena dela uredi

  • The Cave of Fancy (1798)
  • Maria, or The Wrongs of Woman (1798)
  • Letters to Imlay (1798)
  • Letters on the Management of Infants (1798)
  • Lessons (1798)
  • On Poetry and our Relish for the Beauties of Nature (1798)

Reference uredi

  1. ^ „Mary Wollstonecraft”. Oxford Learner's Dictionaries. Oxford University Press. Pristupljeno 12. 11. 2020. 
  2. ^ a b v Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 83. ISBN 86-331-2112-3. 
  3. ^ „Project Gutenberg”. 
  4. ^ „Mary Wollstonecraft”. Encyclopaedia Britannica. Pristupljeno 1. 2. 2019. 
  5. ^ „Stanford Encyclopedia of Philosophy”. 
  6. ^ Jones, "Literature of advice", 122–126; Kelly, 58–59.
  7. ^ Richardson, 24–27; Myers, "Impeccable Governesses", 38.
  8. ^ Jones, "Literature of advice", 124–129; Richardson, 24–27.
  9. ^ Richardson, 25–27; Jones, "Literature of advice", 124; Myers, "Impeccable Governesses", 37–39.
  10. ^ „Začetnica feminizma”. 
  11. ^ team, London SE1 website. „Mary Wollstonecraft blue plaque unveiled”. London SE1 (na jeziku: engleski). Pristupljeno 6. 5. 2018. 
  12. ^ Kaplan, "Wollstonecraft's reception", 247.
  13. ^ Favret, 131–132.
  14. ^ Pennell, Elizabeth Robins. Life of Mary Wollstonecraft (Boston: Roberts Brothers, 1884), 351. Full text.
  15. ^ a b Mellor 156.
  16. ^ Sapiro, 274.
  17. ^ A Routledge literary sourcebook on Mary Wollstonecraft's A vindication of the rights of woman. Adriana Craciun, 2002, p. 36.
  18. ^ Gordon, 449.
  19. ^ Sapiro, 276–277.
  20. ^ Lasser & Robertson (2013). Antebellum Women: Private, Public, Partisan. Rowman & Littlefield. str. 46—47. 
  21. ^ Dickenson, Donna. Margaret Fuller: Writing a Woman's Life (New York: St. Martin's Press, 1993). ISBN 978-0-312-09145-3, 45–46.
  22. ^ Hewins, C.M. (Caroline M. Hewins, 1846–1926) "The History of Children's Books", in The Atlantic Monthly. January 1888.
  23. ^ Wollstonecraft, Mary. Letters to Imlay, with prefatory memoir by C. Kegan Paul. London: C. Kegan Paul, 1879. Full text.
  24. ^ A Routledge literary sourcebook on Mary Wollstonecraft's A vindication of the rights of woman. Adriana Craciun, 2002, p. 36.
  25. ^ Pennell, Elizabeth Robins. Life of Mary Wollstonecraft (Boston: Roberts Brothers, 1884), 351. Full text.
  26. ^ Gordon, 521.
  27. ^ James, H. R. Mary Wollstonecraft: A Sketch. Oxford University Press, 1932. Appendix B: Books about Mary Wollstonecraft. Miss Emma Rauschenbusch-Clough, "thesis for doctorate at Berne University", then Longmans.
  28. ^ Woolf, Virginia. "The Four Figures Arhivirano 3 april 2007 na sajtu Wayback Machine" (updated 4 June 2004). Retrieved 11 March 2007.
  29. ^ Kaplan, Cora. "Mary Wollstonecraft's reception and legacies". The Cambridge Companion to Mary Wollstonecraft. Ed. Claudia L. Johnson. Cambridge University Press, 2002. Cambridge Collections Online. Cambridge University Press. 21 September 2010 doi:10.1017/CCOL0521783437.014
  30. ^ „The Suffrage Cause Invades Men's Club”. The New York Times. 25. 5. 1910. 
  31. ^ James, H. R. Mary Wollstonecraft: A Sketch. Oxford University Press 1932. Preface.
  32. ^ Preedy, George R., pseudonym of Marjorie Bowen. The Shining Woman: Mary Wollstonecraft Godwin. Collins, London, 1937.
  33. ^ Wardle, Ralph M. Mary Wollstonecraft: A Critical Biography. University of Kansas. The Richards Press, St James's Square, 1951.
  34. ^ Kaplan, "Wollstonecraft's reception", 254; Sapiro, 278–279.
  35. ^ Place Settings. Brooklyn Museum. Retrieved 6 August 2015.
  36. ^ „Tour and Home”. Brooklyn Museum. 14. 3. 1979. Pristupljeno 12. 8. 2015. 
  37. ^ Hirsi Ali, Ayaan. Infidel. New York: Free Press (2007), 295.
  38. ^ Interview by Sally Errico. "Half Wollstonecraft, Half LOLcats: Talking with Caitlin Moran", in The New Yorker, 15 November 2012.
  39. ^ „BBC Radio 4 series Letters to Mary: Episode 2”. BBC. Pristupljeno 21. 10. 2014. 
  40. ^ Jennings, Peter (8. 10. 2009). „The Royal Mail celebrate eminent Britons”. The Times. Pristupljeno 30. 9. 2022. 
  41. ^ „Mary Wollstonecraft brown plaque”. Open Plaques. Pristupljeno 27. 4. 2018. 
  42. ^ „Blue Plaques in Borough”. Williamslynch.co.uk. 17. 3. 2017. Arhivirano iz originala 24. 6. 2018. g. Pristupljeno 27. 4. 2018. 
  43. ^ „Mary Wollstonecraft gets a green plaque at Newington Green Primary... will statue be next?”. Islington Tribune. Archive.islingtontribune.com. 11. 3. 2011. Arhivirano iz originala 28. 4. 2018. g. Pristupljeno 27. 4. 2018. 
  44. ^ Slawson, Nicloa (16. 5. 2018). „Maggi Hambling picked to create Mary Wollstonecraft statue”. The Guardian. 
  45. ^ Hedges, Frances (22. 2. 2019). „Maggi Hambling is paying tribute to the feminist icon Mary Wollstonecraft”. Town & Country. 
  46. ^ Lockhart, Alastair (26. 10. 2020). „Wollstonecraft to make Newington Green return”. Islington Now. 
  47. ^ „Mary Wollstonecraft statue: 'Mother of feminism' sculpture provokes backlash”. BBC News. 10. 11. 2020. 
  48. ^ „Nude statue honoring feminist icon Mary Wollstonecraft sparks criticism”. NBC News (na jeziku: engleski). 10. 11. 2020. Pristupljeno 11. 11. 2020. 
  49. ^ Cosslett, Rhiannon Lucy (10. 11. 2020). „Why I hate the Mary Wollstonecraft statue: would a man be 'honoured' with his schlong out?”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Pristupljeno 11. 11. 2020. 
  50. ^ „Four new statues to end Trinity Long Room's "men only" image”. www.irishtimes.com. Pristupljeno 29. 11. 2020. 

Literatura uredi

Primarni radovi uredi

  • Butler, Marilyn, ur. (2002). Burke, Paine, Godwin, and the Revolution Controversy. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-28656-5. 
  • Wollstonecraft, Mary (2003). Janet Todd, ur. The Collected Letters of Mary Wollstonecraft. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-13142-1. 
  • Wollstonecraft, Mary (1989). The Complete Works of Mary Wollstonecraft. Ed. Janet Todd and Marilyn Butler. 7 vols. London: William Pickering. ISBN 978-0-8147-9225-4. 
  • Wollstonecraft, Mary (1997). The Vindications: The Rights of Men and The Rights of Woman. Eds. D.L. Macdonald and Kathleen Scherf. Toronto: Broadview Press. ISBN 978-1-55111-088-2. 
  • Wollstonecraft, Mary (2005), „On the pernicious effects which arise from the unnatural distinctions established in society”, Ur.: Cudd, Ann E.; Andreasen, Robin O., Feminist theory: a philosophical anthology, Oxford, UK; Malden, Massachusetts: Blackwell Publishing, str. 11—16, ISBN 978-1-4051-1661-9. 

Biografije uredi

Други секундарни радови uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Meri Vulstonkraft na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мери_Вулстонкрафт&oldid=27551778”