Микеланђелов Давид

Mikelanđelov David je Mikelanđelovo remek-delo iz doba renesanse koje je isklesano u mermeru između 1501. i 1504. godine. Statua, visoka 5,17 m sa osnovom, predstavlja biblijski lik Davida u trenutku koncentracije pred borbu sa Golijatom, a isklesana je kao simbol srednjovekovne države Firence. Izvorno je postavljen ispred današnje Palate Vekio, sedišta firentinske vlasti. Skulptura je otkrivena 8. septembra 1504. godine. Na prvobitnom mestu od 1910. godine nalazi se replika skulpture, a original je od 1873. godine, u Galeriji Akademije (ital. Galleria dell'Accademia) u Firenci gde je zaštićen od oštećenja.

David

Div (Il Gigante)
Statua Davida simbola renesansnog ideala humanizma.
Umetnik	Mikelanđelo Buonaroti
Godina	1501. do 1504.
Medijum	mermer
Pravac	renesansa
Tehnika	klesana statua
Dimenzije	517 cm sa osnovom; bez osnove 409,89 cm (širina osnove je 43,81 cm, a dubina 37,78 cm
Mesto	Galerija Akademije

Mikelanđelov David je naručen za katedralu u Firenci i po prvobitnoj ideji bio bi postavljen na jedan od podupirača (kontrafori apside) njenih zidina kao deo ciklusa monumentalnih figura koje bi ukrašavale gornji deo građevine. Ovaj predlog je još iz „trečenta” (13. veka), kao što je očigledno iz „Pogleda na Firencu” Andree da Firence, firentinskog slikara koji je bio jedan od savetnika prilikom njene izgradnje. Još je Donatelo dobio narudžbu da iskleše Davida u mermeru kao deo ovog projekta, međutim, ovaj David kao i njegov parnjak Isaija kog je izradio Nani di Banko su po zaključku tadanje komisije bili isuviše malih dimenzija za ovu lokaciju.

Zadatak izrade ovih figura u mermeru bio je oživljen 1460ih, kada je vajaru Agostinu di Duču dodeljen mermerni blok oko 5,2 metara visine da isklesa Davida. Agostino, koji je verovatno radio po Donatelovom modelu, ubrzo je napustio delimično isklesani kamen, najverovatnije nakon Donatelove smrti, 1466. godine. Blok je na kraju dodeljen Mikelanđelu na javnom konkursu održanom 1501. godine. Daleko od toga da sa radilo o idealnoj narudžbi; mermerni blok je bio visok ali plitak, i Mikelanđelov dizajn je morao donekle biti kompromitovan Agostinovim početnim radom.

Mikelanđelov junak je dečak od šesnaest godina koji još uvek nije sasvim odrastao u momka, ali sa snažnim mišićima onih koji su već u tom dobu bili izloženi napornom radu. Remen mu leži preko levog ramena, a kamen je još uvek u desnoj ruci, mišići napeti a čelo naborano i prkosno namršteno.

Kratka istorija statue

Ugovor između Katedrale i Mikelanđela je na datum 16. avgusta 1501. godine, sa rokom isporuke od dve godine i novčanom naknadom koja je kasnije povišena na 400 dukata. 25. januara 1504. održan je sastanak istaknutih firentinskih umetnika kako bi se odlučilo gde treba postaviti Davida; Među učesnicima su bili Leonardo da Vinči, Botičeli, Filipino Lipi, Peruđino i Pjero di Kozimo. Odlučeno je da se Donatelova Judita ukloni sa ulaza u palatu Vekio, kako bi se napravilo mesto za Mikelanđelovog Davida. 8. septembra 1504. godine dovršena je montaža ispred palate Vekio i statua je tako podignuta na predviđeno mesto. Godine 1873. i da bi se sprečilo njeno propadanje, statua Davida je premeštena u Akademiju Firence, a 1910. godine, izrađena je njena mermerna replika i postavljena ispred palate Vekio. Mikelanđelu je dat mermerni blok iz kog je Agostino di Dučo, pokušao da iskleše Davida. Prvo je napravio voštani model mladog Davida koji drži remen, koji bi mogao poslužiti kao amblem palate (Vazari). Kada su Mediči proterani iz Firence, 26. aprila 1527. godine, statua je oštećena klupom izbačenom iz jednog prozora palate, a leva ruka je razbijena. Tri komada su pronašli Salvijati i Vazari. Godine 1543, naredbom vojvode Kozima I, delovi su ponovo pripojeni statui i ostala oštećenja takođe sanirana.

Komisija za lokaciju postavljanja Davida

U januaru 1504. godine, pojavile su se nedoumice u vezi koliko je mudro da se jedna tako izuzetna statua postavi na vrh katedrale gde se nikada ne bi mogla posmatrati na odgovarajući način. Sa dozvolom Mikelanđela, radna grupa firentinske katedrale koja je statuu naručila, okupila je komisuju od 35 umetnika, zanatlija i gradskih zvaničnika s ciljem da se donese odluka o najpogodnijem mestu za Davida. Njihova mišljenja su ostala zabeležena i zabavno ih je čitati. Jedan po jedan su dali svoje mišljenje, a većina – posebno zanatlije i stariji umetnici – su se trudili da nikoga ne uvrede. Jedan stolar je izjavio da on iskreno misli da bi statuu trebalo postaviti na vrh katedrale, gde je od početka bilo i predviđeno, i nije mogao da nađe razlog zašto bi se sada drukčije postupilo. Meser i glasnik Republike, Frančesko, izrazio je mišljenje da bi Davida trebalo postaviti ispred palate Vekio, na mesto gde se tada nalazila Donatelova Judita, mišljenje koje je delio samo još jedan član komisije. Frančesko je takođe predložio i dvorište palate Vekio; s ovim su se složili jedan zlatar i otac Benvenuta Čelinija. Jedan tapiser i slikar David Girlandajo su favorizovali mesto krajnje leve strane terase, na mestu gde je bio heraldički simbol vladavine Medičija koji je izradio Donatelo (marcoko [marzocco], ili sedeći lav koji desnom šapom drži štit sa ljiljanima). Druga dvojica slikara Kozimo Roseli i Sandro Botičeli, smatrali su da će „div” posebno dobro stajati krajnje desno, blizu stepenica crkve San Pjero Skerađo (koje je danas upila galerija Ufici). Značajno je da su slikari davali prednost mestu gde bi prolaznici mogli lakše da vide statuu i tako su se izjasnili. Suprotstavio im se zlatar Andrea il Ričo, koji je rekao da bi „prolaznici trebalo da uđu u dvorište i vide statuu, umesto da statua izađe da vidi njih.”

Ali najveći broj mišljenja se slagao sa arhitektama Đulijanom i Antonijem Sangalom. Njih je brinula mekoća mermera, koji, smatrali su, ne bi mogao izdržati dugovečno izlaganje prirodnim elementima. Zbog toga su insistirali da se statuu postavi ispod centralnog luka Lođje dej Lanci, zgrade u uglu trga Sinjorija pored galerije Ufici. Drugi gradski vesnik je izrazio negodovanje, tvrdeći da bi statua tako ometala javne proslave, ali oni koji su mesto podržavali, isticali su da bi se iza statue mogla podići jedna niša – Đulijanao je ovde insistirao da ona bude crne boje radi boljeg kontrasta. Leonardo da Vinči, a kome je verovatno bilo donekle svejedno gde će ići remek-delo njegovog mlađeg rivala sve dok je ono bilo dovoljno zasenjeno, složio se s njima. Filipino Lipi i Pjero di Kozimo rekli su da su sva mišljenja izražena s poštovanjem, ali bi možda trebalo da pitaju samog Mikelanđela za mesto za Davida. Nije ostalo zabeležno da su to i učinili, i niko ne zna koje se to mesto sviđalo samom Mikelanđelu. Uprkos skorijim i drukčijim tumačenjima, formulacija Pjerovog svedočenja ne dozvoljava drugačiji zaključak. Teško da bi Mikelanđelo predložio Lođju dej Lanci, koja bi statuu sakrila i učinila manjom nego što jeste, a zaleđe bi joj ostalo u trajnoj senci čak i kad iza nje ne bi bila „crna” niša.

Kao što je najčešći slučaj sa izveštajima komisija, i ovaj je na kraju praktično zanemaren. U maju 1504. godine firentinske vlasti su postavile statuu tamo gde su verovatno i nameravale – umesto Donatelove Judite, koja je pomerena na drugo mesto na terasi palate Vekio.

Postavljanje kolosalnog Davida, olakšano genijalnom kotrljajućom skelom koju je osmislio Đulijano da Sangalo, nije ostvareno bez avanture, jer je u noći 14. maja grupa nestašnih mladića, možda pristalica prognanih Medičija, kamenovala statuu; njih osam je uhapšeno i bačeno u zatvor Stinke. Godine 1873. David je premešten na današnje mesto na kraju duge galerije Akademije. Vreme je pokazalo da je Đulijano da Sangalo bio u pravu – mermer je bio previše mekan da bi se odupro kiši, suncu i ledu. Kao posledica dugog izlaganja vremenskim nepogodama, gornji i zadnji deo glave, sa svim svojim sjajnim pramenovima kose, kao i površine ramena, mogu se smatrati uništenim. Ostali delovi ovog velikog dela, posebno šake i ruke i određeni delovi trupa, izgubili su dobar deo svog prvobitnog izgleda. Samo je lice, zaklonjeno ogromnom masom kose, savršeno očuvano. Pored štete nanesene vremenskim prilikama, levu ruku pogodila je i klupa izbačena kroz prozor palate Vekio tokom pobune zbog proterivanja Medičija 1527. godine. Ruka je pala na terasu i izlomila se na tri dela. Delove su sakupili Vazari i njegov prijatelj, slikar Frančesko Salvijati, obojica tada mali dečaci, koji su teške komade mermera odvukli u crkvu San Pjero Skerađo, a zatim ih prevezli na sigurno u kuću oca Salvijatija. Ovi prelomi na ruci i šaci su ostali vidljivi i nakon restauracije.

Konzervacija

Detalj Davidovog oštećenog levog stopala nastalog izlaganjem na otvorenom, i 1991. godine kada ga je poremećeni čovek udario skrivenim čekićem.

Tokom Drugog svetskog rata, David je zazidan ciglom kako bi se zaštitio od oštećenja od vazdušnih bombi.

Godine 1991, jedan čovek je oštetio stopalo statue čekićem. Uzorci dobijeni iz tog incidenta omogućili su naučnicima da utvrde da je korišćeni mermer dobijen iz kamenoloma Fantiskriti u Mizeljiji, iz središnje od tri male doline u Karari. U pitanju je mermer koji sadrži mnogo mikroskopskih otvora zbog kojih propada brže od drugih mermera. Usled propadanja mermera, od 2003. do 2004. statua je prvi put očišćena od 1843, godine. Neki stručnjaci su se usprotivili upotrebi vode za čišćenje statue, plašeći se daljeg pogoršanja. Pod upravom Franka Faletija, iskusni restauratori Monika Ajhman i Sinzija Parnigoni preuzele su posao obnavljanja statue.

U 2008. godini predloženi su planovi za izolaciju statue od vibracija usled koraka turista u firentinskoj Galeriji Akademije, kako bi se sprečila oštećenja na mermeru.

Vidi još

• Renesansa
• Visoka renesansa u Italiji
• Mikelanđelo Buonaroti

Literatura

Spoljašnji video-zapis

Michelangelo's David, Smarthistory

• Hartt, Frederick (1968). Michelangelo The Complete Sculpture (Art). New York: Harry N. Abrams inc. Publishers. 
• Hartt, Frederick; Wilkins, David G. (2010). History of Italian Renaissance Art: Painting, Sculpture, Architecture (Art). Pearson/Prentice Hall. 
• Coonin, A. Victor, From Marble to Flesh: The Biography of Michelangelo’s David, Florence: The Florentine Press. 2014. ISBN 9788897696025..
• Goffen, Rona (2002). Renaissance Rivals: Michelangelo, Leonardo, Raphael, Titian. Yale University Press. 
• Hall, James, Michelangelo and the Reinvention of the Human Body New York: Farrar, Straus and Giroux, 2005.
• Hartt, Frederick, Michelangelo: the complete sculpture, New York: Abrams Books,1982.
• Hibbard, Howard. Michelangelo, New York: Harper & Row, 1974.
• Hirst Michael, “Michelangelo In Florence: David In 1503 and Hercules In 1506,” The Burlington Magazine, 142 (2000): 487–492.
• Hughes, Anthony, Michelangelo, London: Phaidon Press, 1997.
• Levine, Saul, "The Location of Michelangelo's David: The Meeting of January 25, 1504", The Art Bulletin, 56 (1974): 31–49.
• Natali, Antonio; Michelangelo (2014). Michelangelo Inside and Outside the Uffizi. Florence: Maschietto. ISBN 978-88-6394-085-5. 
• Pope-Hennessy, John, Italian High Renaissance and Baroque Sculpture. London: Phaidon, 1996.
• Seymour, Charles, Jr. Michelangelo's David: a search for identity (Mellon Studies in the Humanities), Pittsburgh: University of Pittsburgh Press, 1967.
• Vasari, Giorgio, The Lives of the Artists (Penguin Books), “Life of Michelangelo”, pp. 325–442.

Spoljašnje veze

• A Goliath's-eye view of David Архивирано на сајту Wayback Machine (24. фебруар 2012)
• Michelangelo Buonarroti: David, Art and the Bible
• The Digital Michelangelo Project, Stanford University
• 10 Facts That You Don't Know About Michelangelo's David
• Models of wax and clay used by Michelangelo in making his sculpture and paintings
• The Museums of Florence – The David of Michelangelo