Bila je pre svega velika srpska i jugoslovenska umetnica, predstavnica postmodernističkih pokreta nove figuracije i nove predmetnosti, neumornih optičkih i kolorističkih eksperimenata,[2] bliskih: pattern paintingu, op artu i pop artu, dok se poslnjdnje dve decenije upustila u slikarstvo čiji je jedini motiv svet flore, cvetnica ili tropskog rastinja[3], zbog čega su je prozvali srpskom „Džordžijom O'Kif".[3][4] Bila je velika legatorka svojoj zemlji sa legatima u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu i Kući legata u Beogradu.[2]
Milena Jeftić Ničeva Kostić je rođena 1943. godine u bogatoj paorskoj porodici, kao prvo dete majke Stanije i oca Živka. Njen brat Dušan je sedam godina mlađi.[5] Rođena je u Banatu kod Zrenjanina, čije je njive i reku Tamiš kasnije ovekovečila u seriji crteža i pastela.[1]
Konfiskaciju imovine njene porodice 1949. godine, dramatično je doživela. Belina zidova ispražnjenih soba njihove kuće zauzela je bitno mesto u Mileninom ciklusu: Popravka čarapa i krojački saloni.[5]
Rano je pokazala interesovanje za crtanje. Sa sedam godina dolazi u Beograd u posetu svojoj tetki Bosiljki Jeftić, udatoj Dimitrijević, sa kojom odlazi u svoju prvu posetu Narodnom muzeju. Ovaj događaj ju je opredelio u smeru buduće profesije. Kod tetke je provodila i letnje raspuste, a tu će i živeti skoro dve godine tokom studija.[5]
Osnovnu školu završava sa odličnim uspehom.[5] Mladost provodi u Novom Sadu gde završava Srednju umetničku školu.[2] Nakon dve godine učenja crtanja i slikanja, jer slikarski odsek nije postojao, Milena se upisuje na smer unutrašnje arhitekture.[5] Za vreme srednjoškolskih dana, važnu ulogu u njenom životu su imale Američka čitaonica, Tribina mladih i Galerija Matice srpske. Posle pet godina obrazovanja u ovoj prestižnoj školi, Milenu put vodi za Beograd.[5]
Na drugoj godini studija, Milena ulazi u bračnu zajednicu sa Simonom Ničevim. Kako bi obezbedili sredstva za školovanje, radili su razne poslove, poput izrade reklama, sajamskih panoa i sl. 1964-1965. godine, Milena ilustruje časopis Student.[5]
Nakon završenih studija, Ničeva je umetnički život stupila radom na scenskom kostimu, da bi se od 1970. godine opredelila i za svoju drugu ljubav - slikarstvo, kojem je ostala verna do kraja života.[7]
Od 1969. godine je članica ULUS-a i ULUPUDS-a.[2] Iste godine se razvodi od Simona Ničeva. Od maja do oktobra radi kao modni kreator u fabrici trikotaže Zelengora na Umci. Brzo napušta fabriku i konkuriše u Malom pozorištu, gde radi kao kreatorka lutaka, kostimografkinja i scenografkinja od 1969. do 1998. godine.[5]
1970. godine slika prve bele trodimenzionalne slike iz ciklusa: Krojački saloni i popravka čarapa. U to vreme stvara u ateljeu pozorišta, jer ne poseduje sopstveni. Iste godine učestvuje u prvoj slikarskoj koloniji Počitelj.[5]
Od 1971. do 1973. godine služi se ateljeom prijatelja u njegovom odstustvu, pripremajući se za prvu izložbu u martu 1972. godine u Galeriji Kolarčevog narodnog univerziteta. Izlaže slike: Jedan čovek i jedna žena, Leptir i Krojački salon gospođe Ide.[5]
Tokom 1972. godine boravi mesec i po dana u Italiji. Pohodi Rim, Firencu i Veneciju, gde se oduševljava ranom renesansom.[5] Bila je stipendista Poljske vlade 1973.[2] Boravak u Poljskoj je za Milenu od izuzetnog značaja jer je u to vreme dramsko i lutkarsko pozorište u Poljskoj bilo na veoma visokom nivou. Posećuje, između ostalog, muzeje i galerije, ali nije oduševljena poljskim slikarstvom. Ipak ona ceni Poljsku kulturu i često boravi u toj zemlji, gde organizuje i dve samostalne izložbe.
Iste godine ima ima samostalnu izložbu u Galeriji 212 kada izlaže crteže ali i skiceflomasterom i tušem na papiru, što jesu sećanja na njene crteže iz detinjstva koje realizuje uz pomoć linije, tačke i crte uz minimalan kolorit.[5]
Pošto od 1979. do 1981. godine živi u veoma malom stanu na Voždovcu i nemoguće je da slika velika platna, počinje da koristi pastele, ističući kolorit i tada započinje njen ciklus: Glave i Životinje.
Dobija stipendiju Francuske vlade 1980. godine i godinu dana boravi u Parizu, edukuje se obilazi izložbe. Prelazi na tehniku ulja na platnu i tako nastavlja svoj ciklus Životinje. U maju 1981. u Parizu ima samostalnu izložbu.[5]
Nakon što je početkom 80-ih godina (za ciklus: Životinje[3]) dobila dve otkupne nagrade: Oktobarskog salona i Prolećne izložbe, adaptira, u Ulici 27. marta, tavan i počinje da stvara u svom prostoru.[5] Njen umetnički zamah se širi i ona radi, gostuje na kolonijama, poklanja slike i deluje širom Jugoslavije i van nje. Izlaže u Gracu, Helsinkiju1984. nakon čega ponovo menja tehniku i prelazi na crteže grafitnom olovkom na papiru. Tako nastaje ciklus: Žita i oranice.
Godine 1990. boravi u Njujorku i Bostonu. Devedesetih godina izlaže kako u zemlji, tako i u Švedskoj, Nemačkoj, Grčkoj, Crnoj Gori itd. Dok je trajalo bombardovanje 1999. godine, Milena nije mogla da slika, ali je uradila dvadesetk radova, na pausu sa plavim pigmentom i zlatnim listićima. Na listove pausa je nanosila ubode iglama, oštrim alatima, a ovaj mali ciklus je nazvala: Izbušeno nebo.[5]
Dvadeset i prvi vek započinje izložbom ali i novim utiscima i koloritom u Australiji iz čega će se 2006. godine izroditi ciklus: Cvetanje. To su kratki potezi četkom, višeslojni plastični nanosi, skupina cvetova u apstraktnom duhu izrazitog kolorita. Kreće na svetska putovanja. Obilazi Meksiko, Indiju, Vijetnam, Kambodžu itd.[5]
2006. godine poklanja Galeriji Matice srpske 30 svojih dela (ulja, kombinovane tehnike, pastele, crteže - dela nastala od 1972-2005[3]), a 2007. Kući legata pokalanja 18 slika i 12 radova na papiru.[5] Kasnije Kući legata daruje još neka dela, tako da ih je tamo pohranjeno ukupno 69 i to iz svih faza njenog stvaralaštva.[3]
Tokom života imala je oko 50 samostalnih izložbi i preko 150 kolektivnih.
Uspešno je radila u pozorištu za decu, pre svega u matičnom Malom pozorištu "Duško Radović", ali i u mnogim drugim širom Srbije.[6]
U kostimografiji, kreiranju lutaka, svuda se osećao njen slikarski potez. Milenin rad na fakturi materijala u pozorištu isprepleten je sa njenim slikarskim instalacijama, lutke iz njenog detinjstva i pozorišta, ispoljile su se na njenim slikama, a slike su urasle u kostime i oživele u prostoru pozorišta.[8]
U njenom lutkarskom opusu, zastupljene su sve lutkarske tehnike. Osim lutaka: ginjola, gran-ginjola, javajki, sicilijanki, marioneta sa kratkim i dugim koncima i maski, bavila i lutkarskim tehnikama pravljenja plošnih lutaka.[8]
U estetskom smislu, u Mileninom opusu raspoznajemo sledeće preokupacije: poetiku zakrpa, poetiku naivnog, poetiku dečijeg nadrealizma, poetiku rustičnog, poetiku ružnog, bavljenje narodnim folklornim uticajima i ritualima, poeziju forme i boje.[8] Svakom od ovih preokupacija, Milena se bavi detinje, brzo, naivno i čisto i kako bi koju preokupaciju usavršila, ostavljala bi je za sobom, krenuvši u potragu za nekim svojim novim delom detinjstva ili uspomenom.[8]
Po rečima Marijane Petrović, za Milenu je kostim bio često višre od kostima jer se ponekad transformisao u scenografiju, a ponekad u lutku. Milena je poklonila jedan deo svog života Malom pozorištu „Duško Radović", stvarajući s ljubavlju lutkarske predstave. Težila je totalnom teatru animacije, a njene vizualizacije predstava, bile su najlepše slike u pokretu. Insistirala je na tome da kostimi, scena i lutke budu glumcu dostojni partneri.[9]
Izvrsnost Milene Jeftić Ničeve Kostić je naročito došla do izražaja u lutkarskoj predstavi Zrenjaninskog pozorišta lutakaBalkanskimitovi, Srboljuba Stankovića. Tu je otišla mnogo dalje od rekonstrukcije narodnih običaja stvarajući originalnu umetničku celinu koja, iako se bavi folklorom, na trenutke gubi lokalna obeležja i dobija univerzalno značenje. Njena rešenja su ispoljavala lepotu i magijsku snagu kamena, drveta, kože, vune, lana, rastinja, svih materijala iz čovekovog prirodnog okruženja. Ovu predstavu su 1992. godine nagradili i Festival i publika na 24. Lutkarskim susretima Srbije u Zrenjaninu, na 42. Susretu pozorišta Vojvodine, na 37. Sterijinom pozorju u Novom Sadu i na 26. Bitefu.[9]
Malo pozorište "Duško Radović", Beograd; predstava "Devojčica sa šibicama", Tatjane Stanković, po motivima priče Hansa Kristijana Andersena; kostimograf: Milena Jeftić Ničeva Kostić
