Milinko Kušić
Milinko Kušić (Sveštica, kod Ivanjice, 8. april 1912 — Majkić Japra, kod Sanskog Mosta, 24. mart 1943[1][2][3]), učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.
| milinko kušić | |
|---|---|
 Milinko Kušić | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 8. april 1912. |
| Mesto rođenja | Sveštica, kod Ivanjice, Kraljevina Srbija |
| Datum smrti | 24. mart 1943. (30 god.) |
| Mesto smrti | Majkić Japra, kod Sanskog Mosta, ND Hrvatska |
| Profesija | student prava i filozofije |
| Delovanje | |
| Član KPJ od | 1936. |
| Učešće u ratovima | Narodnooslobodilačka borba |
| Služba | NOV i PO Jugoslavije 1941 — 1943. |
| U toku NOB | politički komesar Druge proleterske udarne brigade i Četvrte krajiške divizije |
| Heroj | |
| Narodni heroj od | 9. maja 1945. |
Biografija uredi
1912-1930. uredi
Rođen je 8. aprila 1912. godine u selu Sveštici, kod Ivanjice, u kući Dragomira Popovića. Majka Milica je umrla sedam dana nakon porođaja, a otac Radovan je umro 1913. kao vojnik u Štipu.[3] Milinka su po očevoj smrti prihvatili deda i baba po majci - Mlađen i Persa Popović iz Sveštice.[3] Osnovnu školu i nižu gimnaziju pohađao je u Ivanjici, a višu gimnaziju u Čačku.[3] Isticao se kao dobar đak, zanimala ga je književnost, a pisao je i sam. Kao učenik sedmog razreda gimnazije u Čačku 1930. godine dobio je prvu nagradu na konkursu međunarodne organizacije starih ratnika iz Pariza „FIDAC“, za najbolje obrađenu temu „Šta mislim o miru i kako zamišljam sreću koju on pruža čovečanstvu“.[1][3] Na konkursu su učestvovali mnogi gimnazijalci iz Kraljevine Jugoslavije i drugih zemalja. Ministarstvo prosvete je poslalo njegov sastav kao najbolji u Pariz.[3] U leto 1930. Milinko Kušić je dobio sedmodnevno nagradno putovanje za Pariz, o trošku FIDAK-a. Prilikom boravka u Parizu primljen je od strane tadašnjeg predsednika Francuske Gastona Dumerga koji mu je uručio veliku zlatnu medalju.[3]
Odlomak iz pismenog sastava Šta mislim o miru i kako zamišljam sreću koju on pruža čovečanstvu:" Uopšte uzevši, čovek još nikada nije uspeo da savlada zver u sebi. U njegovom mozgu je uvek bilo mnogo krvi koja se bunila; njegova duša još nikada nije bila kristal. On je oduvek i uvek isticao svoje, a zanemarivao opšte interese; on je uvek kratkovid. I eto, zato u celoj njegovoj istoriji, u celoj istoriji čitavog čovečanstva nikada nije bilo prave sreće, nikada nije bilo mira. Bilo ga je, ali kakvog? On se i stvarao i održavao oružjem. Pa zar je to mir? Zato se za toliko vremena samo ovoliko prešlo, zato se niko i nikad nije osetio srećnim.
Prosto da vam je seni očeva i praočeva naših; umiri se, majko moja! Kucnuo je čas, došlo je vreme i pokolenje, koje će učiniti da se naša moć ne meri milionima i kilometrima, već srećom i zadovoljstvom celog ljudskog roda, već svetim carstvom koga duh naš stvara.
Danas kada imamo toliko iskustva i kad nam i naš i opšti interesi nalažu neminovnost mira, mi ga hoćemo po ma koju cenu. Mi bismo hteli mir, mir koji bi bio urezan u svim našim srcima, čiju bi potvrdu svi razumevali, koji bi poticao iz dubine naše duše. Ali, da li to može biti?..."
— Jovan Radovanović: Milinko Kušić - životni put i revolucionarno delo; str. 10
1931-1940. uredi
Posle završetka srednje škole upisao se na Beogradski univerzitet, gde je studirao na Filozofskom (1931-1935) i Pravnom fakultetu (1936-1938).[1] Na Filozofskom fakultetu Kušić je studirao srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost. Apsolvirao je u redovnom roku u letnjem semestru 1935. Mada je bio vredan i dobar student, studije na ovom fakultetu nije okončao.[1] Počev od 1932. ispoljava značajnu aktivnost u studentskim udruženjima i zapaženu ulogu u svim aktivnostima Revolucionarnog studentskog pokreta na Beogradskom univerzitetu.[1] Član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) postao je 1936. godine. Postoje indicije da se Kušić na Pravni fakultet upisao po zadatku Partije.[1] Kao apsolvent nije imao pravo da bude član studentskih udruženja pa se, da bi i dalje delovao u pokretu, upisao na Pravni fakultet. U Ivanjici, za vreme letnjeg raspusta 1937, Kušić govori protiv režima na jednom protestnom zboru povodom Konkordata. Zbog toga je bio uhapšen i držan u zatvoru sedam dana.[4] Posle policijske provale organizacije KPJ na Univerzitetu 1938. za Kušićem biva raspisana poternica. Izvesno vreme se prikrivao, ali se po direktivi Partije prijavio Državnom sudu za zaštitu države.[1] Tako je izbegao torturu Glavnjače, ali ne i istražni zatvor na Adi Ciganliji, u koji je upućen 16. avgusta 1938. i u kome je ostao tri meseca.[1] Državni sud za zaštitu države ga je 17. novembra 1938. godine osudio na godinu dana robije zbog "članstva u Komunističkoj partiji Jugoslavije i propagande za promenu političkog i socijalnog poretka u državi nasiljem i terorom."[1] Po izricanju presude Kušić je upućen u kaznionicu za političke osuđenike u Mariboru, gde je ostao do 16. avgusta 1939. godine.[1] Po izlasku sa robije, prognan je u rodnu Svešticu kraj Ivanjice. U decembru 1939. po nalogu Partije ilegalno prelazi u Niš kako bi u svojstvu instruktora Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju nastavio politički rad.[1] Policija u januaru 1940. raspisuje poternicu za Kušićem.
Lični opis Milinka Kušića iz policijske poternice od 27. januara 1940: "Visok 167 cm, kosa crna, brkove brije, bradu brije, lice duguljasto, čelo visoko, nos orlast, usta naravna, zubi veliki teslasti, zdravi, osobiti znakova nema..."
— Ivanjica - hronika Moravičkog kraja (1972), str. 257
U martu 1940. policija ga pronalazi i hapsi kod ujaka Dobrosava Popovića u Nišu, gde se skrivao.[4] Državni sud za zaštitu države osuđuje ga 31. maja 1940. zbog "širenja komunističke propagande i ugrožavanja javnog poretka" na kaznu robije u trajanju od jedne godine i tri meseca.[4] Robiju je izdržavao u Sremskoj Mitrovici.
1941-1943. uredi
Vlada Dušana Simovića odlučila je na sednici od 12. aprila 1941. godine da se puste na slobodu svi politički osuđenici koji su izdržavali kazne na osnovu Zakona o zaštiti države.[4] Iz mitrovačke kaznione Milinko Kušić se vraća u Ivanjicu.
Aktivni je organizator narodnog ustanka u užičkom kraju. Kada je jula 1941. godine formiran Užički partizanski odred, Milinko Kušić je imenovan za njegovog političkog komesara, a kasnije za člana Glavnog štaba NOP odreda Srbije. Kao politički komesar Užičkog odreda i član Glavnog štaba Srbije dao je veliki doprinos stvaranju i radu Užičke republike.
Pod snažnim naletom okupatorskih snaga, poznatim kao „Prva neprijateljska ofanziva” ova teritorija je ponovo okupirana, a partizanske snage su se morale povući u Sandžak. Na oslobođenoj teritoriji čiji je centar bila Nova Varoš Kušić je radio na sređivanju jedinica i njihovom organizacijskom jačanju. Kad je stabilizovan front na Uvcu, Kušić je sa Petrom Stambolićem, Ljubodragom Đurićem i Ljubišom Uroševićem član Srpsko-sandžačkog štaba.[3] U svojim memoarima Milovan Đilas o Milinku Kušiću piše[5]:
Čuo sam bio ranije o njemu - bio je uoči rata na robiji, a u ustanku komesar Užičkog odreda. Ali sam ga upoznao tek u Novoj Varoši. Zbližili smo se, tako reći, na prvi pogled: mene je njemu privukla njegova fina inteligencija i ironičnost koja nije prezala pred tabuima. Njegovo bledo, okošto lice s tamnim očima, istanjenim nosom i podrugljivo stisnutim usnama podsećalo je na gravire Robespjera ili Sen-Žista. Bio je preduzimljiv, promišljeno odvažan ali i opor - prema sebi ne manje nego prema drugima. Nametao se starešinama, ali ne nadmenošću i funkcijom, nego upornošću i znanjem - valjda ga je ta potajna, spontana autoritarnost navela da se udubljuje i u operativne detalje. Kušić se nije podavao rutini i invenciji, slučajnostima i bezizlaznostima - možda nas je baš to najdublje i povezalo.
Kada je 1. marta 1942. godine u Čajniču formirana Druga proleterska udarna brigada, Milinko Kušić je imenovan za njenog političkog komesara i člana štaba brigade. U cilju što boljeg i efikasnijeg komandovanja jedinicama Vrhovni štab NOV i POJ delegirao je svoje članove u pojedine štabove i komande. Oni su, budući da su bili članovi Vrhovnog štaba, a neki i Politbiroa KPJ, imali u pridatim štabovima neograničena vojna i politička ovlašćenja.[6] Tako je Druga proleterska udarna brigada, još pre zvaničnog proglašenja u brigadu, dobila zvaničnog predstavnika, člana Vrhovnog štaba i člana Politbiroa KPJ Milovana Đilasa.[6] Sa Drugom proleterskom brigadom Kušić je prošao borbe u istočnoj Bosni, na Romaniji, u Sandžaku, Crnoj Gori, Hercegovini i zapadnoj Bosni. U julu 1942, za vreme borbi u sektoru Donjeg Vakufa i Bugojna, dolazi do sukoba između štaba Druge proleterske udarne brigade i Milovana Đilasa po pitanju angažovanja brigade u akciji napada na Bugojno.[6] Đilas je Drugu proletersku brigadu proglasio za pljačkašku jedinicu a štab brigade optužio da dopušta pljačku.[7] U svom izveštaju Vrhovnom štabu od 20. jula 1942. Đilas piše:[6]
U samom Štabu brigade, kako rekoh, stanje je nezdravo. Govoriću o svakom pojedincu posebno. [...] Drug Kušić je radan i hrabar čovjek. Ali ta njegova radinost je ponekad od štete. Kušića niko ne voli. On se nezdravo odnosi prema Đuriću. Naime, kako se nekad čitav ovaj štab zlurado odnosio prema Sofijanićevim greškama, što je dakako omogućavalo istome da čini greške, u takvom se položaju danas našao Đurić, koji bezvoljno, pospano reagira na događaje. Tačno je da se držanje pojedinih članova štaba, a u prvom redu Kušića, što je uprkos svemu konstatovano na sjednici štabske ćelije, svodi na sabotiranje čak i ovakvog komandanta. [...] Drugarica Cana je potpuno podbacila. [...] Osjećaju se kod nje crte samoživosti i, kao i kod Kušića, neko čvrsto držanje za položaj, da ih ko s njega ne stjera. [...] Kušića treba potpuno povući iz Štaba [...]
Krajem avgusta 1942. godine, nakon oslobođenja Mrkonjić Grada, izvršene su velike kadrovske izmene u Drugoj proleterskoj udarnoj brigadi.[6] Po odluci Vrhovnog štaba Kušić je 25. avgusta 1942. otišao iz Druge proleterske brigade. Saopšteno mu je da je postavljen za rukovodioca Politodela Prve krajiške brigade.[3] Vrhovni štab svoju odluku o smenjivanju štaba brigade nije donosio samo na bazi Đilasovog izveštaja već i izveštaja Politodela brigade koji se takođe bio „zakačio" sa članovima štaba brigade, a naročito sa njegovim političkim komesarom Kušićem.[6] U izveštaju Politodela o stanju u brigadi i o njenom rukovodstvu se navodi sledeće:[6]
"Putem se pljačkalo sve počev od hrane, odela i obuće. Prema svemu ovome su se drugovi iz štaba odnosili liberalno. Na naše ukazivanje na te pojave, odgovarali su: Vi niste upoznati, itd. Drugarica zam. politkoma i politkom se nisu dovoljno bavili da ove stvari spreče. [...] Štab kao celina a i posebice ne odgovara zadacima koji se pred brigadu postavljaju. U ovome prednjači drug Kušić koji je svojim radom izazvao ne samo borce nego i politkome bataljona."
Međutim, tadašnji komandant Druge proleterske udarne brigade Ljubodrag Đurić, u svom svedočenju datom Sredoju Uroševiću, navodi:[6]
"Politički komesar Kušić je bio jedan od najsposobnijih i najuzdignutijih komunista u brigadi. Kao rukovodilac imao je veliko iskustvo, znanje i upornost. I kao takav sav se unosio u razvitak brigade — razvitak njenog moralno-političkog lika. Zahtevao je puno angažovanje i od svojih saradnika. Smatrao je da članovima Politodela nije mesto u štabu brigade već u njenim jedinicama na pomoći u organizovanju ideološkog, političkog i kulturno-prosvetnog rada sa komunistima, skojevcima, borcima i narodom. Takav njegov otvoren i direktan stav nije odgovarao njima, pa se oni i u svom izveštaju žale na njega. Otuda toliki izliv žuči."
Milovan Đilas u svojim memoarima odgovornost za smenu Kušića pripisuje Spaseniji Cani Babović, tadašnjoj zamenici politkoma brigade, koja je "i prema njemu [Kušiću] sitničarila, sve dok nije uspela da ga smene."[5]
Nakon što je 2. septembra 1942. smrtno ranjen komandant Prve krajiške udarne brigade Ivica Marušić Ratko, Milinko Kušić je postavljen za njenog novog komandanta.[3][8] Sa Prvom krajiškom brigadom prošao je borbe sa nemačkim, ustaško-domobranskim i četničkim snagama u Bosanskoj krajini i 25-odnevne borbe na Manjači; brigada je sudelovala u oslobođenju Jajca septembra 1942. godine i u Bihaćkoj operaciji od 2. do 4. novembra 1942. Za uspehe u Bihaćkoj operaciji Prva krajiška udarna brigada i njen komandant Milinko Kušić su pohvaljeni od Vrhovnog štaba NOV i PO Jugoslavije.
Kad je 9. novembra 1942. godine formirana Četvrta krajiška divizija, Milinko Kušić je imenovan za njenog političkog komesara.[2] Pišući o svom susretu sa Milinkom Kušićem na ulici u Bihaću Milovan Đilas navodi:[5]
Obradovali smo se jedan drugom. Ranković je - delom i pod mojim uticajem - izdejstvovao da Kušić bude postavljen za komesara Četvrte (krajiške) divizije: proizvođenje, posle stvarnog smenjivanja s dužnosti politkoma Druge brigade... Upitao sam ga - da li je zadovoljan. Osmehujući se značajno, Kušić mi je odgovorio: Da, stvarno sam zadovoljan...
U toku Četvrte neprijateljske ofanzive, Četvrta divizija je vodila najpre odbrambene borbe na pravcu Sanski Most–Bosanska Krupa i uspešno zadržavala nastupanje neprijatelja. Pod veoma teškim uslovima na planini Grmeč vodila je žestoke borbe. Uz velike napore i gubitke divizija se u borbama između 11. i 13. februara 1943. godine probila iz okruženja i tada učestvovala u operacijama na Grmeču, u Podgrmeču i na Kozari.
Kao i veliki broj boraca, Milinko Kušić je oboleo od pegavog tifusa i kao teški bolesnik izvršio samoubistvo, 24. marta 1943.[2][3]godine, u selu Majkić Japra, kod Sanskog Mosta. Svi drugi dosad objavljivani datumi Kušićeve smrti nisu tačni.[3] Izveštavajući o ovom tragičnom događaju, komandant Četvrte krajiške divizije Josip Mažar Šoša naveo je Štabu 1. korpusa:[2]
Izvještavamo drugarski štab da je noćas u 3 sata i 20 minuta drug Milinko Kušić, politički komesar ove divizije izvršio samoubistvo iz svog parabeluma-revolvera. Drug Kušić ležao je bolestan 2 dana sa mjenjajućom temperaturom do 41 C, najverovatnije od pjegavca. Ležao je u štabu i sa njim je bila dežurna bolničarka i mali Krunić. Oružje je visilo pored njega u krevetu. Razvodnik straže i bolničarka prvi su primjetili njegovu smrt po pucnju. Bolničarka je ležala na podu pored Kušića sa malim Krunićem i na 10 minuta prije ubistva pošla je na uporno Kušićevo nagovaranje da legne. I uz visoke temperature Kušić je nastojao da se održi pri svijesti. Divizijski ljekari Alfred i Kraus obilazili su Kušića, ali se o dijagnozi njegove bolesti nisu izjašnjavali, radi simptoma t.j. održavanju pri svijesti, kod najviših temperatura. Prilažemo Vam obavjest koju smo izdali štabovima brigada. Kako je smrću druga Kušića nastalo niz problema koje treba riješiti, potrebno je da dođe u ovaj štab jedan član Vašeg štaba. Danas poslije podne ćemo izvršiti svečanu sahranu druga Kušića...
U izveštaju štaba Prvog bosanskog NOU korpusa od 25. marta 1943. Vrhovnom štabu NOV i POJ navedeno je: "Kušić je izvršio samoubistvo u velikoj temperaturi od tifusa."[9]
Međutim, Ljubodrag Đurić smatra da je Kušić zapravo izvršio "protestno samoubistvo":[10]
Posle ovih mnogih borbi u Kupreškom polju, dogodilo se ono što je mene i čitavu brigadu iznenadilo — a to je da su politički komesar brigade Milinko Kušić i partijski rukovodilac brigade Spasenija Cana Babović odstranjeni iz brigade. U ono vreme to su bile najsnažnije ličnosti u brigadi, koje su poštovali, voleli i cenili svi pripadnici 2. proleterske brigade. I Sreten Žujović Crni izneo je Titu svoje mišljenje — da ne treba vršiti nikakve izmene u štabu 2. proleterske brigade, ali su prevagnule optužbe Milovana Đilasa, te je 26. avgusta, u Glamoču, Tito doneo ovu nepravednu i nesretnu odluku. Posle izvesnog vremena, ponosni Milinko Kušić, kao komandant 1. krajiške brigade, izvršio je samoubistvo iz svog revolvera u znak protesta zbog nepravedne odluke! U zvanično saopštenje da se Kušić ubio u bunilu retko ko je verovao u 2. proleterskoj brigadi.
Nemanja Dević navodi da je "partizanska štampa, koja je izvestila o Kušićevoj smrti, prikrila i način pogibije i dovela je u vezu sa neprijateljskom delatnošću".[11]
Počasti i nasleđe uredi
Ukazom Predsedništva Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), 9. maja 1945. godine, među prvim borcima Narodnooslobodilačke vojske, proglašen je za narodnog heroja Jugoslavije.
Osnovna škola „Milinko Kušić” u Ivanjici, od sredine 50-ih godina 20. veka, nosi ime ovog narodnog heroja.[12]
Reference uredi
- ^ a b v g d đ e ž z i j Trnavac, Milivoje (1987). „Delovanje i uloga Milinka Kušića u naprednom studentskom pokretu Beogradskog univerziteta (1931—1938)”. Užički zbornik. 16: 245—256.
- ^ a b v g Karasijević, Drago (1986). Četvrta krajiška NOU divizija. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar. str. 22; 98—99.
- ^ a b v g d đ e ž z i j k Radovanović, Jovan (1979). Milinko Kušić : životni put i revolucionarno delo. Gornji Milanovac: Dečje novine. str. 5—6; 8—10; 76; 77—78; 90.
- ^ a b v g Ignjić, Stevan; et al. (1972). Ivanjica : hronika moravičkog kraja. Beograd: Republički odbor Saveza udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata Srbije : Četvrti jul ; Ivanjica : Opštinski odbor SUBNOR. str. 197—198; 257—261.
- ^ a b v Đilas, Milovan (1990). Revolucionarni rat. Beograd: Književne novine. str. 159; 211; 229.
- ^ a b v g d đ e ž Urošević, Sredoje (1988). Druga proleterska brigada : ratovanja i ratnici. Beograd: Poslovna politika. str. 10; 90—95; 103—104; 107—109; 138.
- ^ Marijan, Davor (1999). Borbe za Kupres 1942. Zagreb: AGM. str. 62; 162.
- ^ Gončin Milorad, Rauš Stevo (1981). Prva krajiška udarna proleterska brigada. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 55.
- ^ Vojnoistorijski institut Jugoslovenske narodne armije (1955). Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda. T. 4. Knj. 11, Borbe u Bosni i Hercegovini 1943. god. Beograd: Vojno delo. str. 223.
- ^ Đurić, Ljubodrag (1989). Sećanja na ljude i događaje. Beograd: Rad. str. 123—124.
- ^ Dević, Nemanja (2021). Za Partiju i Tita : partizanski pokret u Srbiji 1941-1944. Beograd: Službeni glasnik. str. 790.
- ^ Osnovna škola Milinko Kušić: Lična karta Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. septembar 2012), Pristupljeno 2. februar 2013.
Literatura uredi
- Narodni heroji Jugoslavije. Beograd: „Mladost“. 1975.
- Junak naše partije - Milinko Kušić. Ivanjica: „Žuborenje“. 1979.
