Milovan Glišić
Milovan Đ. Glišić (Gradac, 19. januar 1847 — Dubrovnik, 1. februar 1908) bio je srpski književnik i prevodilac.[1] Njegova rukopisna zaostavština nalazi se u Adligatu.
| Milovan Glišić | |
|---|---|
 Milovan Glišić, 1900. godine. | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 19. januar 1847. |
| Mesto rođenja | Gradac, Kneževina Srbija |
| Datum smrti | 1. februar 1908. (61 god.) |
| Mesto smrti | Dubrovnik, Austrougarska |
| Obrazovanje | Univerzitet u Beogradu |
| Potpis |  |
Biografija uredi
Milovan Glišić je rođen 7/19. januara 1847, u selu Gradac pored Valjeva (danas deo Valjeva) od oca Đorđa i majke Jevrosime. U njegovom selu nije bilo škole, ali su ga roditelji podučavali, i naučili da piše. Ovako pripremljen, Milovan Glišić je u Valjevu odmah primljen u drugi razred osnovne škole. Kad je 1864. upisao Beogradsku nižu „terazijsku“ gimnaziju, već je imao sedamnaest godina. Zbog nemaštine je sam morao da se snalazi, a materijalni položaj se samo pogoršao kad mu je 1865. godine umro otac. Potom je započeo da uči tehniku na Velikoj školi, no posle dve godine ostavlja tehniku i uči filozofiju na istoj školi. Kad je prekinuo školovanje, postavljen je za korektora Državne štamparije. Glišić je radio razne poslove, koje je mogao da nađe. Iako mu je ovo oduzimalo puno vremena, ipak je bio dobar đak. Pokazivao je interesovanje ne samo za školske predmete; puno je čitao i učio je ruski, francuski i nemački. Bio je u dva maha urednik zvaničnih „Srpskih novina“, dugo vreme dramaturg Narodnog pozorišta i krajem života pomoćnik upravnika Narodne biblioteke. Bio je i glavni urednik Novina Srbskih.
Bio je oženjen jednom od pet ćerki bogatog beogradskog trgovca Nikole Stefanovića, od ostalih jedna je bila udata za Jovana Avakumovića, druga za generala Mostića, treća Leposava za Dimitrija Novakovića, a četvrta u Egipat.[2] Brak je razveden, posle toga je živeo u sobi hotela „Nacional“ ispod Kalemegdana. Njegova sestra Stanka Glišić je bila profesor i prevodilac sa francuskog i ruskog, napisala je „Moje uspomene“ 1933. godine COBISS.SR 26936583.
Umro je u Dubrovniku 1. februara 1908. gde je bio radi lečenja od tuberkuloze.[3] Sahranjen je 6. februara 1908. u Dubrovniku.[4] Tokom pljački na groblju u decembru 1939, po jednom izveštaju bio je otvaran i njegov grob,[5] po drugom "ne zna se još" da li je tako.[6]
Njegova najpoznatija dela su: „Prva brazda“, „Glava šećera", „Roga“, „Svirač“ i druge.[1]
Bibliografija uredi
Glišić je svoj književni rad započeo prevodima u satiričnim listovima, a potom prešao na originalnu pripovetku. Njegov originalni rad obuhvata dva pozorišna komada, „Dva cvancika“ i „Podvala“, i dve zbirke pripovedaka. U zbirkama su, pored ostalih, njegove popularne humoristične i satirične priče: „Glava šećera", „Roga", „Ni oko šta“, „Šilo za ognjilo“, „Šetnja posle smrti“, „Zloslutni broj“, „Redak zver"; gatka „Posle devedeset godina“ i lirska skica „Prva brazda". Glišić je najviše radio na prevođenju iz ruske i francuske književnosti i osamdesetih godina bio je glavni i najbolji prevodilac sa ruskog i francuskog. Savestan i talentovan prevodilac, a uz to odličan znalac narodnog jezika, on je najviše učinio za upoznavanje srpske publike sa velikim ruskim piscima i znatno uticao svojim prevodima na razvoj književnog jezika i stila. Najbolji su mu i najvažniji prevodi sa ruskog: „Mrtve duše“ i „Taras Buljba“ od Gogolja, „Krojcerova sonata“ i „Rat i mir“ od Tolstoja, „Oblomov“ od Gončarova, uz ostale od Ostrovskog i Dančenka. Sa francuskog je prevodio Balzaka („Šagrinska koža“), Merimea („Kolomba"), Žila Verna i druge. Za pozorište je preveo preko trideset komada iz ruske, francuske i nemačke književnosti.
Kritički osvrt uredi
Originalni književni rad Milovana Glišića nije veliki: oko trideset većih i manjih pripovedaka, pored dva pozorišna komada. Njegove pripovetke znače novinu i događaj u razvoju srpske pripovetke. Glišić je osnivač realističke seoske pripovetke sa socijalnim i političkim smerom. U doba kada je Svetozar Marković propovedao „novu nauku“ i kada se u javnom životu digla povika na neprosvećeno i nesavesno činovništvo i na zelenaše i „kaišare“, koji su ugnjetavali i pljačkali narod, Glišić stvara seosku pripovetku u duhu naprednih ideja, ustajući u odbranu sela i seljaka od varoških zelenaša, kao Vule Pupavac, od seoskih kaišara, kao gazda Raka, od policijskih pisara i sreskih kapetana. U pripoveci „Ni oko šta“ dao je tip novog čoveka u ličnosti učitelja Gruice, istina u okviru jedne komične anegdote, ali sa očiglednom namerom da predstavi sukob nove i stare generacije. Pod uticajem ruskih pisaca i svoga seoskog porekla, on voli selo i seoski patrijarhalni moral, a mrzi čaršiju. U njegovim pripovetkama ipak nema većih društvenih i moralnih sukoba. Glišić je trezveno i realno govorio o selu, ne ideališući i ne ulepšavajući ga. Vrednost njegovih pripovedaka je u vedrom humoru i satiri, u jednostavnom stilu i čistom i lepom jeziku.
Nasleđe uredi
U popularnoj kulturi uredi
- Od 1971. godine u Valjevu je bila uvedena „Nagrada Milovan Glišić“, koja se sa prekidima dodeljivala do 2007. godine.[7]
- Leptirica, televizijski film prema motivima pripovetke „Posle devedest godina“ Milovana Glišića u režiji Đorđa Kadijevića snimljen je 1973. godine u produkciji RTB-a.[8][9]
- Glava šećera, televizijski film prema motivima istoimene pripovetke Milovana Glišića u režiji Dejana Ćorkovića snimljen je 1991. godine u produkciji RTB-a.[10][11]
- Od 1996. godine gradska biblioteka u Ljuboviji nosi naziv „Milovan Glišić“.[12]
- Svirač, televizijski film prema motivima istoimene pripovetke Milovana Glišića u režiji Dejana Ćorkovića snimljen je 1998. godine u produkciji RTB-a.[13][14]
- Po njemu se zovu OŠ „Milovan Glišić” Valjevo i OŠ „Milovan Glišić” Valjevska Kamenica.
Rukopisna zaostavština u Adligatu uredi
Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u čijem sastavu su Muzej knjige i putovanja i Muzej srpske književnosti baštini deo rukopisne zaostavštine i dokumentacije Milovana Glišića.[15][16]
Dela uredi
u listu Bosanska vila
Komedije uredi
- Dva cvancika, 1882.
- Podvala, 1885.
Kratke priče uredi
- Ni oko šta
- Vujina prosidba
- Učitelj
- Redak zver
- Tetka Desa
- Zloslutni broj
- Novi Mesija
- Glava šećera
- Prva brazda
- Posle devedeset godina
- Šetnja posle smrti
- U zao čas
- Svirač
- Raspis
- Sigurna većina
- Noć na mostu
- Nagraisao
- Roga
- Šilo za ognjilo
- Zadušnice
Prevodi uredi
- Zla svekrva, Aleksandar Ostrovski, 1881.
- Kola mudrosti, dvoja ludosti, Aleksandar Ostrovski, 1882.
- Nov posao, Vladimir Nemirovič Dančenko, 1883.
- Sve za sina, Emil Ožje, 1884.
- Naslednik, Emil Ožje, 1884.
- Gavran, Alfons Dode, 1888.
- Šagrinska koža, Onore de Balzak, 1888.
- Plemićka, Fos, 1882.
- Mrtve duše, Nikolaj Gogolj, 1872.
- Taras buljba, Nikolaj Gogolj, 1876.
- Ivan Fjodorovič Šponjka i njegova tetka, Nikolaj Gogolj, 1870.
- Obolomov, Ivan Gončarov, 1876.
- Krajcerova sonata, Lav Tolstoj, 1890.
- Rat i mir, Lav Tolstoj, 1899.
- Narodni borac, nepoznati autor
- Polkanovi memoari, Nikolaj Lejkin
- Kolombo, Prosper Merime, 1877.
- Brđan, Erckmann-Chatrian, 1878.
- Doktor Oks, Žil Vern, 1878.
- Tartarin iz Taraskona, Alfons Dode
- Ubistvo u ulici Morg, Edgar Alan Po
- Srce izdajice, Edgar Alan Po
- Strahovita noć
- Le Nabab, Alfons Dode
- Princess Maleine, Maurice Polydore-Marie-Bernard Maeterlinck, 1897.
- La Sanfelice, Aleksandar Dima Otac, 1881.
- The Man-wolf, Émile Erckmann-Chatrian
- Dva brata, Émile Erckmann-Chatrian, 1878.
- Crna kuga, Émile Erckmann-Chatrian, 1878.
- L’Invasion ou le Fou Yégof, Erckmann-Chatrian
- Le Fils de Giboyer, Émile Augier
- La pierre de touche, Émile Augier
Reference uredi
- ^ a b Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 115. ISBN 86-331-2112-3.
- ^ Milan Jovanović Stojimirović, Siluete starog Beograda, Prosveta, Beograd 2008. pp. 665. COBISS.SR 147506444
- ^ "Zastava", Novi Sad 1908. godine
- ^ Velibor Savić: Poslednji dani Milovana Glišića. pp. 232-246, u „Glasnik“, broj 2-3 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. decembar 2013), Istorijski arhiv, Valjevo, 1967. godine.
- ^ Vreme, 28. dec. 1939, str. 9. digitalna.nb.rs
- ^ "Politika", 28. dec. 1939
- ^ Književne nagrade u Srbiji
- ^ Leptirica na IMDB
- ^ Leptirica na sajtu YouTube, Zvanični kanal RTS Kulturno - umetnički program
- ^ Glava šećera na IMDB
- ^ Glava šećera na sajtu YouTube, Zvanični kanal RTS Kulturno - umetnički program
- ^ Biblioteka „Milovan Glišić“ Ljubovija.
- ^ Svirač na IMDB
- ^ Svirač na sajtu YouTube, TV film.
- ^ Blic. „Rukopisna zaostavština Milovana Glišića i biblioteka Božidara Kovačevića u Muzeju knjige i putovanja”. Blic.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2020-12-16.
- ^ „zaostavstina Milovana Glišića”.
Spoljašnje veze uredi
- Pripovetke Milovana Glišića na stranici projekta „Rastko“
- Milovan Glišić: Pripovetke na Antologiji srpske književnosti (.docx format)
- O knjizi „Moje uspomene“ Stanke Glišić („Dan“, 26. septembar 2011)
- Dugovečni humor Milovana Glišića („Politika”, 28. januar 2017)
- VALjEVO NE ZABORAVLjA GLIŠIĆA: Književni klub u gradu na Kolubari planira da obnovi tradiciju dodeljivanja nagrade sa imenom velikog pisca („Večernje novosti”, 25. oktobar 2020)
