Miloje Jovanović (trgovac)
Miloje Jovanović (Kamenica, kod Niša, ? — Gornji Matejevac, kod Niša 13/25. april 1841), čorbadžija, organizator i vođa bune protiv Turaka u Nišu i okolini 1835. godine i Niške bune iz 1841. godine, koja zahvatila čitavu današnju jugoistočnu Srbiju (tadašnju nišku, pirotsku, leskovačku i prokupačku nahiju) i delove Bugarske.[1]
Miloje Jovanović | |
|---|---|
| Mesto rođenja | Kamenica kod Niša, Osmansko carstvo, danas Srbija |
| Datum smrti | 13. april 1841. |
| Mesto smrti | Osmansko carstvo |
Biografija uredi
Rođen je u Kamenici kod Niša na kraju poslednje decenije 18. veka u čorbadžijskoj porodici Cvetka Jovanovića. Bio je dugogodišnji kmet Kamenice, a neko vreme 1835. godine i knez niške nahije. Trgujući po Srbiji često je putovao do Kragujevca gde je, po pričama, dobijao novac od kneginje Ljubice za podizanje naroda Niša i okoline protiv Turaka.[1]
Položaj stanovnika Niša i okolnih sela bio je otežan posle 1833. godine, kada je povučena nova srpsko-turska granica, po kojoj se Srbija, dobivši proširenje od šest nahija, primakla do samog Niša. Turski zapovednik Niša Mahmud-paša uveo je dodatne kuluke i druge obaveze, posebno u oblasti naturalne rente. Prebacivanje turskog dela carinarnice iz Beograda u Niš, otežalo je i položaj niških trgovaca izvoznika, plaćanjem carina za proizvode, ali i niških zanatlija, zbog uvećanog poreza. Za Niš i nišku nahiju, kao pograničinu oblast, turski upravni sistem je vršio veliki pritisak preko prometa robe srpskih trgovaca, kojima je onemogućavana slobodna trgovina.[1]
U takvim uslovima januara 1835. godine podignut je ustanak 16 niških pograničnih sela prema Srbiji: Paligrace, Vrelo, Vele Polje, Miljkovac, Gornja i Donja Toponica, Gornja i Donja Trnava, Gornji i Donji Matejevac, Cerje, Kamenica, Kravlje, Draževac, Gornji Krupac i Beli Breg.[1]
Buna nije uspela. Do sukoba je došlo 16/28. januara na Železniku kod Miljkovca, gde su ustanici poraženi.
Buna od 16. januara je obnovljena 3. februara, kada se podigao veći broj sela koje je predvodio Miloje Jovanović. Do velikog sukoba došlo je 7. marta 1835. godine, kada su i Srbi i Turci imali velike gubitke. Turci su tri dana pljačkali niška sela pa su se vratili u Niš, ostavivši svoju posadu u Kamenici i Gornjem Matejvcu. Na zahtev knez Miloševog izaslanika, Avrama Petronijevića, sastali su se ustanički vođi, sa Miloje Jovanovićem na čelu, i niški Salih-paša. Turska vlast je dala amnestiju učesnicima i niški paša je pristao da zabrani Turcima ulazak u niška sela, a novoizbrani nahijski knez Miloje bi obavljao sve poslove sa turskim vlastima u Nišu.[1]
Salih-paša nije poštovao zabranu ulaska u niška sela, to će učiniti novi Osman Hairi-paša koji je postavljen, iste, 1835. godine. On je doneo Uredbu kojom je zabranio ulaz Turcima u niška sela, a sve poslove sa turskim vlastima trebalo je da obavljaju seoski kmetovi, kao i obaveze svih spahijskih naturalnih davanja. Uredba se zadržača do 1939. godine i dolaska novog turskog zapovednika Mustafe Sabri-paše. Novi paša, od 1940. godine, zaveo je takse i obaveze stanovništva u Nišu i okolnih sela, a u nastojanju da se lično obogati uveo je globu i ucenu. Zbog dopuštanja slobodnog ulaska organa vlasti u sela i kuće, kao i neograničene pljačke materijalnih dobara, otmice žena, i ubistava, javna bezbednost u Nišu i selima sasvim je nestala.[1]
U proleće je počela je Niška buna protiv Turaka i njihovog zuluma.
Ustanak je otpočeo saborom oko 150 ljudi, koje je sazvao Miloje Jovanović, kod gornjomatejavčkog manastira sv. Jovana Krstitelja „u Tominu nedelju“ 5. aprila 1841. godine. Sakupili su se svi organizatori ustanka, koji su položili zakletvu vernosti pokretu. Zakletvu je položilo 30 organizatora ustanka iz 15. niških, jednog alekinačkog sela(Draževca) i dva zaplanjska sela i dva gradska naselja: Niša i Vlasotinca. Miloje Jovanović je izabran da pregovara sa pašom o ukidanju zuluma, koji je pozvan da dođe k njima, zajedno sa „muhasilom i dva vilajestska kneza“. Niški paša je, međutim, poslao neke druge ljude, sa zahtevom da narod njima izjavi šta želi. Ovi pašini izaslanici su utamničeni.[1]
Miloje Jovanić je 6. aprila 1941. godine podigao narod na ustanak: nišavsku, pirotsku, leskovačku, prokupačku nahiju, kao i delove Bugarske. Ustanak je trajao kratko , svega desetak dana. Borbe su vođene u pirotskom i belopalančkom kraju, Zaplanju, a takođe u leskovačkom, vlasotinačkom, prokupačkom i vranjskom kraju. Bilo je preko 20 000 ustanika, ali mnogo slabije naoružanih od Turaka. Odlučujući sukob se zbio kod Kameniice i Gornjeg Matejvca, 12. aprila 1841. godine. U Gornjem Matejvcu je oko 150 ustanika branilo kulu koju su Truci gađali topovima. Niški paša je za potrebe gušenja bune doveo i oko 800 Arnauta „iz Arnautluka“. Miloje Jovanović se zatvorio u kulu sa pobunjenicima koji nusu želeli da se predaju o dolevao neprekidnim napadima Turaka. Pružen je junački otpor, ali je poraz bio neizbežan. Miloje Jovanović je poginuo ili je izvršio samo ubistvo, kako su tvrdili njegovi saborci da ne bi pao Turcima živ u ruke. Milojevu glavu, sa glavama još 31. ustanika, Mustafa paša je odneo u Niš i postavio na ćupriju, gde su ih turska i ciganska deca tukla batinama i kamenjem, a Turci zasecali noževima.[1]
Niška buna 1841. godine bila je najveći pkret portiv Turaka posle Prvog srpskog ustanka 1804. godine. Njen vođa predstavlja izuzetnu ličnost u istoriji borbe Nišlija za oslobođenje od Turaka.[1]
Reference uredi
Literatura uredi
- Grupa autora (1995). Enciklopedija Niša, Istorija. Niš: Gradina.
- Grupa autora (1984). Istorija Niša , II knjiga. Niš: Gradina.
