Misail Rjazinski
Arhiepiskop Misail (I četvrtina 17. veka, selo Gruzino - 9. april [19. april] 1655, selo Aglomazovo) - episkop Ruske pravoslavne crkve, arhiepiskop Rjazanski i Muromski.
| Misail Rjazinski | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum smrti | 1655 |
| Svetovni podaci | |
| Praznik | 12. januar |
Kanonizovan je 12. januara 1987. godine kao sveti mučenik među lokalno poštovanim svetiteljima Rjazanjskim. Proslavlja se 9/22. aprila, u Saboru Rjazanskih, Lipeckih i Tambovskih svetitelja.
Biografija uredi
Rođen u prvoj četvrtini 17. veka u selu Gruzino Novgorodske eparhije.
Započeo je svoj monaški život u Novgorodskom Derevjanitskom manastiru Vaskrsenja. Odlikovao se pobožnim životom. Privukao je pažnju sveštenstva i bratije i rukopoložen je u jeromonaha.
Bio je rizničar mitropolita novgorodskog Nikona (Minova) (kasnijeg patrijarha), koji je caru Alekseju Mihajloviču istakao Misaila kao dostojnog naslednika pokojnog arhiepiskopa Rjazanskog Mojsija.
13. aprila 1651. godine posvećen je za episkopa Rjazanskog i uzdignut u čin arhiepiskopa.
Preuzevši upravu nad Rjazanskom eparhijom, arhipastir je našao nedostatke u manastirima i među belim sveštenstvom.
Revnujući u slavu Božiju, sveti Misail, na samom početku svoje arhipastirske službe, poslao je pastvi pismo u kojem im je dao očinske opomene. Dao je uputstva igumanima manastira da se striktno pridržavaju manastirskih propisa. Njegova obraćanja pastvi i sveštenstvu odlikovala su se jednostavnošću, iskrenošću i svedočila o njemu kao o umnom i visoko moralnom arhipastiru.
Arhiepiskop Misail je od prve godine svog arhipastirstva pokazao izuzetnu neumornu aktivnost. Očinski je zalazio u privatni život njemu potčinjenog sveštenstva i često ih je pozivao da ga posećuju na praznike.
Energično se borio uglavnom protiv rasprostranjenog narodnog pijanstva: bunio se protiv gostioničara i njihovih inspektora, koji su narod sistematski opijali, proterivali iz eparhije.
Borio se protiv verske ravnodušnosti, koja se manifestovala u krajnjoj i široko rasprostranjenoj hladnoći prema Crkvi.
Svi sveštenici koji su doveli udovice do iskušenja bili su nasilno postriženi u monaštvo i poslani u manastire.
Svetitelj je voleo da vrši bogosluženja, i uvek ih je vršio svečano i veličanstveno. Strog monah u privatnom životu, uzdržan u svemu, oblačio se u svečane odežde za vreme bogosluženja.
Glavna zasluga Svetog Misaila Crkvi je što je preuzeo na sebe misiju hristijanizacije starosedelaca Rjazanske oblasti. U prvim godinama svog sveštenstva on je ovaj zadatak poverio monahu Artemiju, pošto je i sam bio zauzet sređivanjem eparhijskih poslova, zatim ga je patrijarh Nikon pozvao u Moskvu na Sabor po pitanju ispravljanja crkvenih knjiga.
1654. tražio je od patrijarha blagoslov da propoveda među Mordovcima. Primivši patrijaršijska i kraljevska pisma, arhiepiskop i nekoliko sveštenika su otišli u mordovska sela. Selio se iz jednog sela u drugo propovedajući veru pravoslavnu. Misailovo propovedanje je bilo uspešno. Kršteno je više od tri stotine neznabožaca.
Zatim je napravio drugo putovanje i proveo više od godinu dana u misionarskom radu, krstivši 4 200 Mordovaca.
U februaru 1655. arhiepiskop Misail je ponovo otišao da propoveda u okrug Šacki. P. I. Melnikov - Pečerski je pisao da je „prelazeći sa mesta na mesto, Misail... krstio Mordovce, primoravajući ih da poseku svoje svete gajeve i pale šatre od brvana na njihovim grobljima“[1]. Ovi postupci izazvali su negodovanje lokalnog stanovništva, koje je često odbijalo da se krsti. Misail je dobio dva carska pisma iz Moskve, u kojima mu je naređeno da pokrsti Mordovce i Tatare i uzme u pomoć službene ljude, „koliko je ljudi podobnih“[2].
Poslednje putovanje završilo se tragično za Misaila. U aprilu 1655. godine, vraćajući se u Rjazanj, ušao je u selo Jambirno i počeo da čita kraljevski ukaz. Okolo se okupila neprijateljska gomila Mordovaca; došlo je do borbe, a jedna od mordovskih strela probola je arhiepiskopovu levu ruku i prsa. Ispostavilo se da je rana smrtonosna. Dovezen je u selo Aglomazovo, gde je 9 (19) aprila preminuo od zadobijenih rana.
Prema drugoj verziji, to se dogodilo u blizini sela Shatski Konobeev. U hronici je sačuvano ime ubice rjazanskog vladara. Bio je to Mordvin: Garečiška, „koji je po satanskom nadahnuću ustrelio najvernijeg slugu Božijeg.“[3]
Po želji svetitelja, sahranjen je u blizini Černejevskog Nikolajevskog manastira, kod crkve Svetog Mine, u šumi. Sledeće godine, voljom patrijarha i cara, njegovo telo je preneto u Rjazansku Arhangelsku katedralu.
Izvori uredi
- ^ „Stavickiй V.V. U istokov эtnogeneza drevneй mordvы”. NB: Istoričeskie issledovaniя. 4 (4): 1—13. 2014. ISSN 2306-420X. doi:10.7256/2306-420x.2014.4.13161.
- ^ Fedorovič, Mokšin Nikolaй (2014). „Iz istorii kreщeniя mordvы (po materialam Šackogo uezda)”. Socialьno-političeskie nauki (4): 16—19. ISSN 2223-0092.
- ^ Charko-Klekot, Paulina (2019-12-29). „Pavel Rudnev, Drama pamяti. Očerki istorii rossiйskoй dramaturgii. 1950–2010-e, Novoe Literaturnoe Obozrenie, Moskva 2018”. Rusycystyczne Studia Literaturoznawcze. 29: 143—150. ISSN 2353-9674. doi:10.31261/rsl.2019.29.09.