Mihailo III Šišman
Mihailo Asen III (bug. Михаил Асен III), često nazivan Mihailo Šišman (bug. Михаил Шишман) je bio bugarski car od 1323. do 1330. Tačna godina njegovog rođenja je nepoznata, ali pretpostavlja se da je rođen između 1280. i 1292. Bio je osnivač dinastije Šišmanovića, poslednje vladajuće dinastije Drugog bugarskog carstva. Nakon krunisanja Mihailo je koristio ime Asen da naglasi svoje veze sa dinastijom Asena, prvom vladajućom dinastijom Drugog bugarskog carstva.
| Mihailo Šišman | |
|---|---|
 Mihailo Šišman | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Mihailo Asen III |
| Datum rođenja | nakon 1280. |
| Datum smrti | 1330. |
| Mesto smrti | Zemljengrad, Drugo bugarsko carstvo |
| Grob | crkva Svetog Đorđa u Nagoričanu |
| Porodica | |
| Supružnik | Ana Neda, Teodora Paleolog |
| Potomstvo | Jovan Stefan, Šišman, Mihailo, Ljudevit |
| Roditelji | Šišman I |
| Dinastija | Šišmanovići |
| Bugarski car | |
| Period | 1323-1330. |
| Prethodnik | Đorđe II Terter |
| Naslednik | Jovan Stefan |
Kao energičan i ambiciozan vladar, Mihailo Šiman je vodio agresivnu, ali i oportunističku spoljnu politiku protiv Vizantije i Srbije, što se okončalo katastrofalnim porazom u bici kod Velbužda, koja ga je koštala života. Mihailo Šišman je bio poslednji srednjovekovni bugarski vladar koji je težio vojnoj i političkoj prevlasti na Balkanu i poslednji koji je pokušao da osvoji Carigrad. Nasledio ga je njegov sin Jovan Stefan, a kasnije sinovac Jovan Aleksandar, koji je preokrenuo Mihailovu politiku osnovavši savez sa Srbijom udajom svoje sestre Jelene za srpskog cara Dušana.
Uspon do vlasti uredi
O ranom životu Mihaila III malo je poznato. Rođen je između 1280.[1] i 1292[2] godine. Sin je despota Šišmana Vidinskog i anonimne ćerke sevastokratora Petra i Ane-Teodore Asen, ćerke Jovana Asena II. Mihailo je daleki rođak svojih prethodnika, bugarskih vladara Teodora Svetoslava i Đorđa II. Nakon što je njegov otac sklopio mir sa srpskim vladarem Stefanom Milutinom (1292), Mihailo je veren za Milutinovu ćerku Anu Nedu. Njih dvoje su se venčali 1298. ili 1299. godine[3]
Još od sredine 13. veka, oblast Vidin ima autonomiju i njome upravljaju Jakov Svetoslav (do 1276), Šišman (umro između 1308. i 1313), a zatim i Mihailo Šišman. Mihailo i njegov otac dobili su titulu despota od bugarskog vladara Teodora Svetoslava. Nakon smrti srpskog kralja Milutina, Mihailo je bio u stanju da igra aktivniju političku ulogu u Trnovu, prestonici Bugarske. Ubrzo je postao jedan od vodećih plemića. Godine 1323, nakon smrti mladog Đorđa II Tertera, Mihailo Šišman izabran je za bugarskog cara od strane plemstva.[4] Prema mišljenju pojedinih istoričara, plemstvo se odlučilo za Šišmana jer je pripadao dinastiji Asen[5] Mihailov brat Belaur nasledio ga je kao despot Vidina[6]
Rat sa Vizantijom uredi
Period opadanja bugarske moći izazvan Terterovom smrću iskoristio je vizantijski car Andronik III Paleolog. Vizantinci upadaju u Trakiju i osvajaju veliki broj gradova uključujući i Jambol, Lardeju, Kteniju, Rusokastro, Pomorije, Sozopol i Carevo. Istovremeno, Vizantinci podržavaju Vojsila, brata bivšeg bugarskog cara Smileca, koji je kontrolisao teritoriju izmđu Balkanskih planina i Srednje Gore, od Slivena do Kopsisa.[7] Mihailo Šišman je pokrenuo vojsku ka jugu dok je Andronik III opseo Filipopolj. Odbranu grada vodio je Ivan Ruski. Opsada je završena neuspehom iako su Vizantinci koristili petospratne opsadne kule[7][8] Dok su Vizantinci bili angažovani oko Filipopolja, Šišman je povratio izgubljene gradove u severoistočnoj Trakiji. Vizantinci se povlače[7]
Iako je Šišman primorao Andronika na povlačenje, Vizantinci ipak uspevaju da osvoje Filipopolj prilikom bugarske promene garnizona.[9] Šišman je uspeo da protera Vojsila i obnovi svoju vlast nad severnom i severoistočnom Trakijom (1324)[10] Iste godine Šišman napada vizantijske teritorije i napreduje ka Trajanopolisu i Viri. Andronik je ponudio mir jer mu je vojska bila brojčano slabija od bugarske. Bugarski car je odbio pregovore[11] Ponudio je Androniku III protiv njegovog dede Andronika II u slučaju rata. Vratio se u Bugarsku obećavajući da će ubrzo započeti sa pregovorima[11]
Vizantijski građanski rat uredi
Na savetu održanom u Carigradu odlučeno je da se ne preduzimaju kaznene ekspedicije protiv Bugarske. Šišman se razveo od Ane Nede i oženio Teodoru Paleologinu, tridesetpetogodišnju udovicu Teodora Svetoslava.[12] Tačni razlozi za to su nejasni. Mnogi istoričari objašnjavaju ovaj razvod pogoršanjem bugarsko-srpskih odnosa zbog prodiranja Stefana Dečanskog u Makedoniju[13][14] Brak je učvrstio mirovni sporazum Bugarske i Vizantije. Granica je utvrđena na Filipopolj-Černomen-Sozopolj liniji[13] Sporazum je potpisan krajem jeseni 1324. godine. Šišman je narednih nekoliko godina proveo u miru sa svojim susedima[15]
Godine 1327. Šišman se umešao u građanski rat stajući na stranu Andronika III. Njegov deda, Andronik II, stekao je podršku Srbije. Šišman i Andronik II sreli su se na Černomenu (prema Nićiforu Grigori na Dimotici).[16] gde su zaključili savez protiv Srbije. Vizantijski car obećao je Bugarskoj nekoliko gradova i veliku količinu novca.[17] U skladu sa Černomenskim sporazumom, Androniku je pripala Makedonija. Šišman mu je poslao odred od 3000 konjanika pod Ivanom Ruskim da brane Carsku palatu u Carigradu od Andronika II[18] Nakon pobede mlađeg Andronika, juna 1328. godine Šišman napada Trakiju. Oktobra 1328. godine potpisan je sporazum[19] Šišman se vratio u Bugarsku nakon što mu je isplaćen danak[20] Zauzvrat je vratio tvrđavu Bukelon[21] Početkom sledeće godine potpisan je "trajni mir i večni savez" Vizantije i Bugarske[19] Dve države zbližene su zajedničkom opasnošću od sve moćnije Kraljevine Srbije.
Rat sa Srbijom uredi
Razvod od Ane Nede (1324) pogoršao je odnose Bugarske i Srbije koji su bili dobri od početka 14. veka.[22] Ana Neda morala je da napusti Trnovo sa svojim sinovima. Potražila je utočište kod svoga brata, Stefana Dečanskog, kralja Srbije[13] Dečanski je upravo bio u ratu sa svojim rođakom, Stefanom Vladislavom II, te nije bio u mogućnosti da ratuje sa Bugarima[12] Šišmanova pomoć Vladislavu nije bila dovoljna. Dečanski je u proleće 1324. godine poslao budućeg srpskog arhiepiskopa Danila II da pregovara sa bugarskim carem u Trnovu. Danilova misija završena je neuspehom[16] Bugarska i Srbija ponovo su se suprotstavile jedna drugoj u vizantijskom građanskom ratu podržavajući suprotstavljene frakcije.
Nakon dogovora sa Andronikom III, Šišman je 1329. godine započeo sa pripremama za napad na Srbiju. Srbi su u to vreme bili u pohodu oko Ohrida. Prema srpskim hroničarima, Šišman je "drsko zatražio da mu se kralj preda i pretio da će postaviti svoj presto na sred srpske zemlje".[23] Pohod na Srbiju Šišman je započeo 1330. godine očekujući pomoć od Andronika. Vodio je vojsku od 15.000 ljudi, uključujući i pojačanja od svojih saveznika iz Vlaške i Moldavije[23]. U početku se kretao ka Vidinu gde se sastao sa snagama svog brata Belaura[24] Zatim je marširao ka Velbuždu (Ćustendil)[25] Na ličnom sastanku, dvojica vladara sporazumela su se oko jednodnevnog primirja do dolaska pojačanja. Bitka kod Velbužda vođena je 28. jula. U jutarnjim satima, glavnina srpskih pojačanja, 1000 teško naoružanih katalonskih konjanika pod komandom sina Stefana Dečanskog, Stefana Dušana, stigla je na bojno polje. Postoje tvrdnje da je Dečanski pogazio primirje i prvi napao Bugare[26] Šišman je pokušao da dovede svoju vojsku u red, ali je već bilo prekasno. Srbi su odneli pobedu[23] Ishod bitke uspostavio je ravnotežu moći na Balkanu u narednim decenijama. Bugarska nije izgubila mnogo teritorija, ali su Srbi zauzeli veliki deo Makedonije[27]
Smrt uredi
Okolnosti oko smrti Mihaila Šišmana su nejasne. Prema vizantijskom istoričaru (kasnijem caru) Jovanu Kantakuzinu, Šišman je smrtno ranjen u borbi, a ubrzo je umro.[26] Drugi vizantijski istoričar ukazuje na to da je Šišman živeo još tri dana bez svesti i da je umro četvrti dan nakon bitke[28] Srpske hronike navode da je Šišmanov konj pogođen u borbi i da je pao preko jahača. Dečanski je žalio zbog Šišmanove smrti ističući da je vodio rat radi mira[29] Vizantijski istoričar Grigorije Camblak piše da je Šišman zarobljen i ubijen od strane Stefana Dušana[29] Sahranjen je u crkvi Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu[30] Šišmana je na prestolu nasledio Jovan Stefan koga je postavio srpski kralj.
Naslednici Mihaila Šišmana uredi
| 2. Šišman I | ||||||||||||||||
| 1. Mihailo Šišman | ||||||||||||||||
| 6. Petar | ||||||||||||||||
| 3. ćerka Ane-Teodore Asen | ||||||||||||||||
| 28. Jovan Asen I | ||||||||||||||||
| 14. Jovan Asen II | ||||||||||||||||
| 29. Elena Bugarska | ||||||||||||||||
| 7. Ana-Teodora Asen | ||||||||||||||||
| 30. Teodor Anđel Duka Komnin | ||||||||||||||||
| 15. Irena Komnina Duka Epirska | ||||||||||||||||
| 31. Marija Petralifana | ||||||||||||||||
Reference uredi
- ^ Andreev 1996, str. 255
- ^ Kazhdan, "Michael III Šišman". pp. 1365.
- ^ Fine 1994, str. 268
- ^ Fine 1994, str. 268–269
- ^ Božilov, Gюzelev. pp. 562.
- ^ Fine 1994, str. 269
- ^ a b v Andreev 1996, str. 256
- ^ Historia by John Kantakouzenos" in GIBI, vol. X, Bulgarian Academy of Sciences, Sofia. pp. 224.
- ^ "Historia by John Kantakouzenos" in GIBI, vol. X, Bulgarian Academy of Sciences, Sofia. pp. 227.
- ^ Božilov, Gюzelev. pp. 563.
- ^ a b Andreev 1996, str. 257
- ^ a b Fine 1994, str. 270
- ^ a b v Andreev 1996, str. 258
- ^ Božilov, Gюzelev. pp. 566.
- ^ Božilov, Gюzelev. pp. 564.
- ^ a b Božilov, Gюzelev. pp. 565.
- ^ Andreev 1996, str. 259
- ^ Jireček, str. 419
- ^ a b Andreev 1996, str. 261
- ^ Fine 1994, str. 271
- ^ Božilov, Gюzelev. pp. 567–568
- ^ Andreev 1996, str. 250
- ^ a b v Andreev 1996, str. 262
- ^ Božilov, Gюzelev. pp. 571.
- ^ Fine 1994, str. 271–272
- ^ a b "Historia by John Kantakouzenos" in GIBI, vol. X, Bulgarian Academy of Sciences, Sofia. pp. 265.
- ^ Fine 1994, str. 272
- ^ Andreev 1996, str. 263–264
- ^ a b Andreev 1996, str. 264
- ^ Božilov, Gюzelev. pp. 573.
Literatura uredi
- Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5.
- Kolektiv (Collective) (1980). „XIX. Йoan Kantakuzin (XIX. John Kantakouzenos)”. Grъcki izvori za bъlgarskata istoriя (GIBI), tom X (Greek Sources for Bulgarian History (GIBI), volume X) (na jeziku: Bulgarian i Greek). Sofiя (Sofia): Izdatelstvo na BAN (Bulgarian Academy of Sciences Press).
- Gregory, T. (2005). A History of Byzantium. Blackwell Publishing. ISBN 978-0-631-23513-2.
- Jireček, Konstantin (1977). Geschichte der Bulgaren (na jeziku: German). Frankfurt am Main: Textor Verlag. ISBN 978-3-938402-11-5.
- Kazhdan, A.; collective (1991). „Volume II”. The Oxford Dictionary of Byzantium. New York, Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
- Pavlov (Pavlov), Plamen (Plamen) (2005). „Ruski "brodnici", političeski političeski begъlci i voenačalnici prez XII-XIV vek (Russian "Vagrands", Political Refugees and Commanders during the 12th–14th Centuries)”. Buntari i avantюristi v srednovekovna Bъlgariя (Rebels and Adventurers in Medieval Bulgaria) (na jeziku: Bulgarian). Varna: LiterNet. ISBN 978-954-304-152-7.
- Andreev (Andreev), Йordan (Jordan); Milčo Lalkov (Milcho Lalkov) (1996). Bъlgarskite hanove i care (The Bulgarian Khans and Tsars) (na jeziku: Bulgarian). Veliko Tъrnovo (Veliko Tarnovo): Abagar (Abagar). ISBN 978-954-427-216-6.
- Vožilov (Bozhilov), Ivan (Ivan); Vasil Gюzelev (Vasil Gyuzelev) (1999). Istoriя na srednovekovna Bъlgariя VII-XIV vek (History of Medieval Bulgaria 7th–14th Centuries) (na jeziku: Bulgarian). Sofiя (Sofia): Anubis (Anubis). ISBN 978-954-426-204-4.
