Википедија

Mijaci

Македонско племе

Mijaci su makedonsko i srpsko pleme[1][2] koje nastanjuje predeo u zapadnom delu današnje Severne Makedonije. To je predeo u slivu reke Radike, desne pritoke Crnog Drima, i naziva se Reka.[3] Žitelji Reke su u drugim krajevima poznati kao Rekanci. Zbog toga što im je najbliža varoš Debar, kojoj su za vreme Turaka administrativno pripadali, nazivani su i Debarcima. U Beogradu su nazivani Rekalije,[4] a ponekad i Čokalije, iako je ovaj naziv pogrešan jer oni ne nose čoku. Korišćen je i naziv Galičanci, po nekada najvećem mijačkom selu Galičniku.[5]

Galičnik

Etimologija uredi

Ne zna se tačno kako su dobili ime. Prema jednom predanju, tako se zovu jer su uvek bili čisti, umijeni. Drugo predanje kaže da se ovako zovu zato što ličnu zamenicu mi izgovaraju mije. Ovo bi moglo biti najtačnije jer susedno stanovništvo od Debra do Ohrida se nazivalo Estevci, pošto su u govoru dodavali uzrečicu esti ili estit. Prema trećem tumačenju, naziv im dolazi od mi jaki, odnosno mi smo jaki. [6]

Teritorija uredi

 
Radika

Oblast Reka se, prema toku reke Radike, deli na Donju Reku, koja zahvata donji tok i Gornju Reku, koja zahvata gornji tok Radike. Predeo Male Reke, glavne pritoke Radike, se naziva Mala Reka, a predeo od ušća Male Reke u Radiku pa do Gorenačkog Mosta prema Debru, naziva se Golema Reka. Mijaci nastanjuju Donju Reku, Malu Reku i Golemu Reku pa se njihova oblast naziva Mijačke Reke. U Donjoj Reci se nalaze sela Skudrinje, Prisojnica, Janče, Adžijevci, Rostuša, Velebrdo, Bituše, Trebište, Viduše, Boljetin i Žirovnica. U Maloj Reci se nalaze Galičnik, Sušica, Selce, Rosoki, Tresonče, Lazaropolje, Gari, Osoj i Mogorče, dok su u Golemoj Reci Donji Melničani, Gornji Melničani i Donji Kosovrasti.[7]

Zemljište u mijačkoj oblasti je sastavljeno od pleozojskih škriljaca sa ponegde umetnutim krečnjakom. Brda Rusin i Govedarnik, iznad Galičnika, sastavljena su od krečnjaka. Zemljište je dosta raščlanjeno. Iznad rečmih dolina i izvorišta, kao i šumske zone, su prostrane površi, suvati Stogova, Bistre, Jame i Dešata. Ovde se mestimično nailazi na karsne pojave i ponornice. Ovo je jedan od najzabačenijih i najskrovitijih krajeva na Balkanskom poluostrvu.[8]

Njihova naselja leže na visokim planinskim površima, terasastim površima u dolinama i na rečnim terasama. Na visokim površima su Galičnik, Lazaropolje, Sušica i Gari. Na terasastim su Boljetin, Trebište, Bituše, Velebrdo, Prisojnica, Skudrinje, Gornji i Donji Melničani, Osoj, Selce i veći deo Tresonča, dok su na rečnim terasama Rostuša, Adžijevci, Žirovnica, Donji Kosovrasti, Rosoki i jedan deo Tresonča. Prema položaju narod deli sela u dve grupe. Naselja na srednjem i donjem toku Radike zovu Donja Sela, a na visokim površima Bistre i u dolini Male Reke Gornja Sela.[9]

Mijačka sela, nastala migracijom iz matične oblasti, su Smiljevo kod Bitolja, Papradište i Oreše kod Velesa i Ehlovec prema Kičevu.[10]

Istorija uredi

Od vremena doseljavanja Slovena na Balkansko poluostrvo, nazire se da su Mijaci bili ratničko pleme i da su se bavili stočarstvom. Izgleda da se još nisu bili utvrdili sa svojim stalnim naseljem, jer postoje tragovi da su stanovali na planini Jablanici, na Golom Brdu, pa čak u Buljčici i kod Elbasana. U Tresonču, u crkvi Svetog Petra i Pavla nalazi se ikona Svete Bogorodice, koja je veoma stara i poštovana. Nju su stanovnici Tresonča doneli pre više vekova iz Zagradišča kod Elbasana. Prema predanju, prilikom seobe oni su nju tamo ostavili, pa su je kasnije borbom oteli i preneli u svoje novo naselje. Seoba se desila pre 16. veka, jer Tresončani imaju sultanov ferman iz 1521. godine, gde se spominje njihovo selo.[11] Za selo Rosoki se govori da je nastalo od doseljenika iz Elbasana, odakle su dolazili zimi sa nešto koza, pa su ih tu čuvali na skrovitom mestu i po pećinama. U Lazaropolju rod Kokalevci je poreklom iz Lukana u Matu, a rod Džungulovci ili Hadžijevci je poreklom iz Buljčice. Spasići, koji su se iz Donjeg Melničana odselili u Beograd, su poreklom iz mesta Izvor u Buljčici. Još jedan od pokazatelja da su Mijaci živeli sa druge strane Crnog Drima je slična nošnja Mijaka i Golobrđana ispod planine Jablanice.

Dolazeći sa leve obale Crnog Drima i iz albanskih predela na istok i desnu obalu reke, Mijaci su u novom kraju prvi stvorili stalna naselja. Tamo su zatekli starosedeoce, Kucovlahe, koji nisu imali stalnih naselja. Oni su ih potisnuli sa pašnjaka, a neke privukli sebi i asimilovali ih. Kucovlasi su najverovatnije dolazili iz Albanije, jer su sa sobom doneli neke albanske nazive.[12]

Posle dolaska Turaka, Mijaci su izgleda dugo ostali samostalni, skriveni u šumama i planinama. Postoji predanje da su se Mijaci pobunili protiv Turaka i razvili svoj kosovski barjak. Kada je vojska pošla na njih, uvidela je da ih je teško pokoriti, pošto je neprohodan kraj. Onda je i sam sultan došao do mesta Carevac, gde je česma Carev Studenec, pa kad je video ogromne šume, pozvao je prvake na veru i dao im slobodu ali da ne napadaju vojsku. Radi osiguranja naredio je da ih opkole sa svih strana turskim naseljenicima ili poturčenjacima. Zbog toga je Kodžadžik kod Debra naseljen kolonistima iz Male Azije. Drugo predanje kaže da su Mijaci, vrativši se iz Kosovskog boja, zavili svoj barjak i sakrili ga kod sela Sušice, pa su ga razvijali kad im je bilo potrebno.

Krajem 18. veka, sa jačanjem varoši Debra, gde su se nastanili mnogi Arnauti begovi i spahije, odmetnici sultanovi ili njegovi štićenici, Mijaci su primorani da se ponovo povlače na istok. Tada je nastalo raseljavanje čitavih mijačkih sela, ali se celina ipak održala. Istočno od Lazaropolja postojalo je selo Lopušnik. Kako su se razvili Debar i Kičevo, nastalo je jače kretanje između ovih varoši, zbog čega su turski vojnici ili nasilnici često dolazili u ovo selo i vršili nasilje. Zato su stanovnici sela bili prinuđeni da se rasele, ka Bitolju (selo Smiljevo), Kruševu, Babuni i Tikvešu. Između Galičnika i Sušice je postojalo naselje Staro Selo. Nalazilo se na putu između Debra i Gostivara. Zbog velikog zuluma, meštani su se raselili, jedan deo je otišao ka Sušici, drugi u Galičnik, a najveći je krenuo ka Prilepu i Velesu. Na zapadnoj strani od Lazaropolja je postojalo Glavino Selo. Veoma je moguće da je tu živeo plemenski poglavar.[13] Posle nekog rata vraćali su se azbije i pustošili sela. Kada su došli do Glavinog Sela, ono je bilo pusto. Svi su se meštani sklonili u pećinu Kalinina dupka. Na njenom ulazu bila je ostala neka luda Kalina. Kada su azbije prošle, luda Kalina je počela iz sveg glasa da peva: Svi vojskari pominale, Kalina je ne videle. Azbije su čule njen glas, vratili su se i sve ljude pobili ili ugušili dimom. Jedino je neki Lazar uspeo da izađe na drugu stranu brda, a potom je osnovao današnje Lazaropolje. Ovaj period je bio najteži za Mijake, tada su janičari bili nasilniji u Osmanskom carstvu. Ovo je i najverovatnije vreme poturčavanja Mijaka, zbog čega su danas velikim delom muslimani, zvani Kurke i Torbeši. Iako su promenili veru, i dalje su bili raja za Arnaute i Turke, koji su ih ismevali kao poturice. Smatra se da ih je poturčio Sinan-paša iz Prizrena, možda isti onaj koji je poturčio Prizrensku Goru.[14]

Od sredine 19. veka nastupa bolje vreme za Mijake, janičari su oslabili a pojedine paše su se odmetnule od sultana. Oni su tražili podršku u narodu, a zauzvrat su mu davali izvesnu slobodu. U selima gde su bili u većini hrišćani, Mijaci su povratili svoje poturčenjake u staru veru. Takođe, pokušavaju da nadoknade ono što su u ljudstvu ranije izgubili, tako što su mnoge svoje ovčare i sluge iz okolnih krajeva zadržali i oženili ih. Krajem veka, usled propasti stočarstva, počinju pojedinačne selidbe Mijaka, koji su kao pečalbari odlazili da zarađuju, da bi kasnije počeli da odvode i svoje porodice tamo gde su zarađivali. Ima ih u Tetovu, Skoplju, Kičevu, Gostivaru, Velesu, Prilepu, Bitolju, Kumanovu, Gnjilanu, Jagodini, Beogradu, Solunu, Seru, Vodenu, Sofiji, Staroj Zagori, Lom Palanci, Vidinu, Varni, Bukureštu, Turnu Severinu, Moldaviji, pa čak i u Ukrajini. Oni se u novoj sredini dugo odupiru i ne asimiliraju se lako, svuda sebe smatraju da su bolji. Mnogi Mijaci su u Bugarskoj nosili svoje dolame, čak i po najvećoj vrućini, da bi time pokazali ko su. Tako je jedan Mijak iz Galičnika, industrijalac u Sofiji, održavao svoje navike, pa čak i preterivao, samo da bi pokazao da je Mijak. U svojoj kući je naslikao i izrezao u drvetu mnoge scene iz života Mijaka u Galičniku.[15]

Mijake je oslobodila turskog ropstva srpska vojska na Aranđelovdan 1912. godine. Vojska je dočekana po selima sa velikim oduševljenjem. Mnogi su se odmah pridružili vojsci i pomagali da se završi oslobođenje i Turci proteraju zauvek.

Glavari uredi

Imali su svoje starešine, koji su se zvali glavarima ili glavatarima. Oni su se u pojedinim selima nametali svojom pameću, bogatstvom i umešnošću. Glavari su imali zborove kada je trebalo rešavati nešto što se tiče cele Reke. Skup je bio kod jednog prvaka, a prethodno u svakom selu kod kuće samog glavara ili pred crkvom. Kada se rešavalo kod crkve ili ispred nekog drveta, zbor je sazivan pomoću vikača. Na zboru se sedelo u krugu, u čijoj je sredini bio glavar. Ovakav način rešavanja seoskih pitanja se zadržao sve do oslobođenja 1912. godine. Poznatiji glavari su bili Đurčin Kokale iz Lazaropolja, Sardžo Bradina iz Tresonča i glavari iz roda Tomovci u Galičniku.[16]

Religija uredi

Glavni članak: Manastir Sveti Jovan Bigorski
 
Manastir Sveti Jovan Bigorski

Duhovni centar Mijaka je manastir Sveti Jovan Bigorski, koji se nalazi na levoj obali Rdike, blizu sela Trebište. Manastir je osnovao, početkom 11. veka, neki Jovan, po predanju srpski knez Jovan Vladimir, pronašavši tu na jednoj steni ikonu Svetig Jovana Glavoseka, za koju se veruje da je pribegla iz jednog porušenog manastira. Drugi ktitor mu je bio veliki župan Stefan Nemanja, a zatim njegov sin Stefan Prvovenčani. Manastir je bio nekada vrlo bogat, Marko Kraljević mu je poklonio metoh u Nebregovu kod Prilepa, a kod Elbasana je imao svoj maslinjak. Tako je mogao plaćati silne begove i druge radi zaštite. Krajem 16. veka manastir je opusteo zbog najezde Turaka, da bi iz ruševina bio obnovljen 1743, a crkva je 1800. proširena i živopisana. U pomeniku, koji je prepis starog pomenika, pisan mešavinom crkvenoslovenskog jezika i mijačkog govora, spominju se kao ktitori stari srpski vladari, kao i patrijarsi Pećke patrijaršije. U crkvi su naslikani likovi srpskih svetitelja Jovana Vladimira, Stefana Dečanskog i Lazara Hrebeljanovića. Bugarski egzarhisti, kako bi uništili srpske tragove, izbrisali su srpske natpise 1916. godine, i iznad glave kneza Lazara napisali "Boris bolgarski" a iznad glave Stefana Dečanskog "Šišman bolgarski". Ikonostas je u drvorezu, najbolji ove vrste na Balkanu, umetničko delo Mijaka rezbara iz Galičnika i Gara. Manastir se smatra za veliku narodnu svetinju, pored hrišćana, njega posećuju i muslimani, koji dolaze na molitve i traže isceljenje.[17]

Život i običaji uredi

Praznici uredi

Sveden ili krsnu slavu praznuje svaki Mijak. Za sveden se mese sveti lebovi i kolač išaran obično šarnikom ili kružićima. Pop kršit hleb obično uoči slave u vidu krsta, i preliva ga vinom i pšenicom. Slavi se tri dana, na večer, na denot i paterica. Neki Mijaci imaju dve slave, a svako selo ima seosku slavu. Crkve su posvećene svetiteljima seoskih slava.

Na Badnji dan se uveče stavlja hrastovo sirovo drvo na vatru, što se naziva bodnik (badnjak). Za večeru se sprema pita sa orasima i pogača. Tokom večere se od svega sa sofre odvaja po malo za starca govoreći: Ela, dedo, da večerame! Ti da oraš i da kopaš, nas da ne raniš!. Badnjak dočekuje dete da pregori, a kraći ugarak se meće u kut i potpaljuje se svakog jutra do Bogojavljenja, pa se posle baca v’mugla. Uoči Nove godine deca koledari idu po selu, skupljaju kobasice i kolendari (kolači), u rukama imaju drveve topuze i njima udaraju po vratima.

Nova godina se zove Vasilica. Deca uveče naseku drenove grančice i to zovu surovica (sirovica). Svako dete se naoruža surovicom, koju sveštenik blagoslovi posle službe. Deca je posle prodaju, a prutovima udaraju ljude po leđima govoreći: Surova surovica, vesela godinica, do godina poveseli!. Na ovaj način oni čestitaju Novu godinu svojima. Žene na Vasilicu daju svojima kolače, kolendari, koji liče na broj 8, na pticu ili na lutku.[18]

Svadba uredi

Glavni članak: Galička svadba
 
Odlazak na groblje da bi se pozvali preci na svadbu
 
Deveri iz Debra pozivaju zvanice na venčanje. Fotografija objavljena u kalendaru Vardar za 1909. godinu.

Svadba traje četiri dana. Prvog dana redi se barijak u zoru na ćošak od kuće i oglašava se puškom. Pevaju se naročite pesme i turuvat se vino u burad i ide se na zovenje u druga sela. Mese se dve naročite pogače od bele pšenice, jedna išarana, a druga sa srebrnim starim sitnim novcem u testu, i to su svaći. Svaća sa novcem jede se te večeri, a druga se nosi sutra kod devojke. Devojka se vodi na voda pred zoru, pa tom vodom poliva svoje poslednji put da se umiju. Sutradan pobratimi idu na zovanje po selu. Zove se so karta, drveni sud za vino, okićen cvećem i novcem. Zatim zeta brije stari pobratim uz ženske pesme, podešene za tu priliku. Pošto je zet pozvao kuma, i otišao na groblje da pozove i svoje mrtve, oblači se i svatovi se spremaju za put. Časnici su kum, starosvat, star-pobratim, mal-pobratim, dever i barjaktar. Kada se svatovi približe kući, star-pobratim ide prvi na konju kao muščuldžija. Većina svatova ide na konjima, naročito zet i pobratimi. Svatovi ne jedu i ne piju sve dok ne izađe devojka na prsten. Ona se vodi na prsten, pošto joj se da sve što momak daje - igla, nizaljka, prsten, ogledalo, češalj i druge sitnice. Kad izađe momkovu rodbinu zdrauvat ljubeći ih u oba obraza i u ruku. Nevesta se penje na konja, i preko glave nosi dulak. Pri rastanku klanja se selu, crkvi i svojima. Kada stigne momkovoj kući dočekuje je svekrva. Kada nevestu skinu sa konja, vode je u kuću i daju joj da mesi. Kad je odvedu u kled (prostorija za sklanjanje odela, voća, povrća), otkrivaju je, i zet grabi priliku da je iz usta poprska vinom. Kad je penju na konja i skidaju, svekrva baca preko nje sitan novac, ječam i grožđe. Sledeći dan se ide po venčanje. Uveče se zet i nevesta zatvorat u kled. On se te večeri prašta sa svima i ljubi ih. Kad zatvori vrata, razbijaju o prag šutka (zemljani sud), koja je puna oraha i šećera. U zoru se nevesta vodi na voda, i time je svadba uglavnom završena. Tog dana dolazi devojčina rodbina na vidum, a uveče poklonari. Od devojke se uvek traži devojačka čast, u protivnom barjak se skida i devojka se vraća natrag.[19]

Narodno stvaralaštvo uredi

Nekada su se pevale naročite kraljski pesni. Stariji ljudi do Drugog svetsko rata su znali odlomke junačkih pesama o Kraljeviću Marku, Musi Kesedžiji, Đemi Brđaninu, Orloviću Pavlu, Milošu Kobiliću, Detetu Golemešu . Svako godišnje doba, praznik, običaj propraća se narodnim pesmama. One su originalne, imaju stare slovenske, pa i mitske motive. Pesme su u osmercu i desetercu, a ima mnogo i poskočica.

Narodne pripovetke sačinjavaju duhovnu hranu pečalbara za vreme odmora. Bilo je ljudi koji su znali po čitave dane da pričaju uvek druge i druge pripovetke. Pričanje obično proprate svojim refleksijama. Takođe, ima mnogo uzrečica, bajki i gatki.[20]

Poznate ličnosti uredi

  •  
    Đurčin Kokale
  •  
    Golub Janić
  •  
    Đorđe Puljevski
  •  
    Josif Mihajlović

Reference uredi

  1. ^ Trojanović, Sima (1927—1928). „Mijačko pleme”. Etnolog. 1: 68. 
  2. ^ Jastrebov, Ivan (2018). Stara Srbija i Albanija. Beograd: Službeni glasnik. str. 249. 
  3. ^ "Balkanski rat u slici i reči", Beograd 1913.
  4. ^ "Prosvetni glasnik", Beograd 1911.
  5. ^ Smiljanić 1925, str. 9.
  6. ^ Smiljanić 1925, str. 47.
  7. ^ Smiljanić 1925, str. 10.
  8. ^ Cvijić 1966, str. 486.
  9. ^ Smiljanić 1925, str. 23.
  10. ^ Cvijić 1966, str. 495.
  11. ^ Smiljanić 1925, str. 38.
  12. ^ Smiljanić 1925, str. 40.
  13. ^ Smiljanić 1925, str. 41.
  14. ^ Smiljanić 1925, str. 42.
  15. ^ Smiljanić 1925, str. 44.
  16. ^ Smiljanić 1925, str. 50.
  17. ^ Smiljanić 1925, str. 34.
  18. ^ Smiljanić 1925, str. 56.
  19. ^ Smiljanić 1925, str. 59.
  20. ^ Smiljanić 1925, str. 61.

Literatura uredi

  • Smiljanić, Toma (1925). Mijaci, Gorna Reka i Mavrovsko Polje. Beograd. 
  • Trojanović, Sima (1927—1928). „Mijačko pleme”. Etnolog. 1. 
  • Cvijić, Jovan (1966). Balkansko poluostrvo. Beograd. 

Spoljašnje veze uredi

 
Mijaci na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мијаци&oldid=26942449”