Morfologija (lingvistika)

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Morfologija (višeznačna odrednica).

Morfologija je deo lingvistike koji proučava unutrašnju strukturu reči. (Reči kao jedinica u leksikonu se proučavaju u okviru leksikologije). Dok se reči uopšte prihvataju (sa klitikama) kao najmanje sintaksičke jedinice, jasno je da u mnogim (ako ne svim) jezicima, reči mogu biti povezane sa drugim rečima po nekim pravilima. Npr., govornik srpskog jezika vidi usku povezanost između reči “lovac”, “lovina” i “lovočuvar”. Srpski govornik, takođe, primećuje da se ovi odnosi mogu formulisati kao pravila koja se onda primenjuju na veliki, veoma veliki broj reči. Lovac naspram lovci je isto što i šuma naspram šume, ili enciklopedija naspram enciklopedije; lovac naspram lovočuvar je isto što i brava naspram bravar. Pravilo u prvom slučaju je formiranje množine, a u drugom tvorba reči pomoću tvorbenih morfema. Ovi odnosi oslikavaju specifična pravila po kojima se reči prave od manjih jedinica, i kako te manje jedinice sadeluju u govoru. Na ovaj način morfologija proučava ta pravila.

Istorijat

Morfološka analiza datira od antičke indijskog lingviste Panjinija koji je formulisao 3.959 pravila sanskritske morfologije u tekstu AStadhyayi koristeći “sastavnu gramatiku.” Grčko-romanska gramatička tradicija takođe je koristila morfološke analize.

Osnovni koncepti

Lekseme i oblici reči

Termin “reč” je širok i široke upotrebe. Da se vratimo na primer lovac naspram lovci. Na jedan način, ovo su dve iste reči (označavaju čoveka koji se bavi lovom, razlika je samo u broju, tj. množini), ali su isto tako na jedan način i različite (ne možete ih upotrebiti u istim rečenicama a da ne promenite ostale reči kako biste ih uklopili, npr.: glagol “jesam” u rečenicama “Lovac je zadovoljan” i “Lovci su zadovoljni”).

Razlika između ova dva značenja “reči” je stalno pod pitanjem i glavna je u morfologiji. Prvo značenje reči “reč”, ono koje je lovac i lovci ista reč, zove se leksema. Ono drugo zove se oblik reči. Kaže se da su lovac i lovci dva oblika iste reči, iste lekseme. Lovac i lovočuvar su, na drugoj strani, dve različite lekseme. Npr., odnose se na različite entitete. Oblik reči koji se u zavisnosti od situacije bira zove se lema, ili citation form.

Prozodijski oblik reči naspram morfološkog

Postoji još jedna komplikacija pri korišćenju termina “reč” u lingvistici: morfološka reč ne odgovara uvek prozodijskoj reči (koja se često zove fonološka reč). Ovaj problem zahteva razlikovanje između vrsta reči. Za skoro sve jezike, urođena gramatička tradicija i moderna lingvistika prepoznaju/razlikuju lekseme koje pripadaju različitim leksičkim klasama, kao što su “imenica” ili “glagol”.

Neki jezici sadrže, kao engleski, oblike kao što je he’s. He’s kombinuje glagol i zamenicu, a to nije postojeći član neke kategorije. He’s nije morfološka kategorija reči, pa ipak zadržava pravo da bude fonološka reč. Apostrof “s” je alomorf oblika “is” glagola “to be” u enklitičkom spoju prethodnoj zamenici.

Evo još nekih primera iz drugih jezika koji oslikavaju nemogućnost podudaranja fonološkog i morfološkog oblika reči. Na latinskom, jedan od načina da se izrazi spoj “imenska sintagma 1 i imenska sintagma 2” (kao u “jabuke i narandže”) je da se sufiksira sa ‘-que’ druga od dve imenske sintagme/imenske reči: “jabuke narandže-i” gde “que=i”. Ekstremni nivo ovog problema predstavljaju neke fonološke reči iz Kvakvala jezika. Na Kvakvala, kao i u drugim jezicima, odnosno značenje između imenica, uključujući značenje posesije i “semantički slučaj”, formulisani su afiksima umesto nezavisnim rečima. Engleska fraza od tri reči, “with his club”, gde “with” identifikuje svoju odnosnu imensku reč kao instrument a “his” označava odnos posesije, sastojala bi se od dve ili jedne reči u drugim jezicima. Ali afiksacija u semantičkim odnosima u Kvakvala razlikuje se dramatično od afiksacije u drugim jezicima: afiksi se fonološki ne vezuju za lekseme na koje se semantički odnose, nego na prethodne lekseme.

Dodatne poruke

1. vršilac-determinator označava entiten na kome se nešto radi
2. determinatori su reči kao “the”, “this”, “that”.
3. koncept osnovnog determinatora je teorijski konstrukt koji nije relevantan za diskusiju.

Tako ova fraza Kvakvala ne sadrži oblike kao “him-the-otter” ili “with-his-club”, neki markeri –i-da (PIVOT- “the”) koji se odnose na čoveka vezuju se za glagol, a markeri –x-a (ACCUSATIVE- „the”) koji se odnose na “vidra” vezuju se za čoveka.

Fleksija naspram tvorbe reči

Moguće je razlikovati dva osnovna morfološka procesa. Neki od tih procesa odnose se na različite oblike iste lekseme, dok se druga pravila odnose na dve različite lekseme. Procesi prve vrste zovu se fleksija, a druge derivacija. Srpska množina, ilustrovana u primeru „lovac“ i „lovci“, predstavlja fleksiju. Oblik kao „lovočuvar“ jeste primer derivacije ili tvorbe reči. Razlika je u tome što u prvom slučaju imamo različite oblike iste reči, a u drugom dobijamo novu reč.

Postoji dalja distinkcija između više vrsta tvorbe reči: 1. slaganje ili kompozicija – tvorba reči pomoću srastanja dveju ili više posebnih reči, odnosno njihovih tvorbenih osnova u jednu reč (npr.: jug+o+istok = jugoistok); 2. izvođenje (derivacija u užem smislu)predstavlja primere sufiksacije postojeće lekseme. Primer: poštapa + lica = poštapalica; 3. prefiksacija je dodavanje prefiksa na tvorbenu osnovu: ne + osnovano = neosnovano; 4. kombinovana tvorba je nastanak nove reči dodavanjem i prefiksa i sufiksa: do + kolen + ica = dokolenica; 5. pretvaranje (konverzija) jeste proces promene vrste reči bez dodavanja tvorbenih afiksa: dobro (imenica od prideva), Divna (imenica od prideva), put (predlog od imenice), leteći (pridev od glagola).

Paradigme i morfosintaksa

Paradigma je kompletan set povezanih oblika reči date lekseme. Poznati primeri paradigmi jesu konjugacije glagola i deklinacije imenica. Paradigma može biti podeljena u tabele po kolonama koja odgovara svakoj pojedinačnoj flektivnoj kategoriji. Npr, lične zamenice u srpskom mogu biti organizovane u tabele po kategorijama: lice, broj, rod i padež. Nepromenljive kategorije korišćene za grupaciju oblika reči u paradigmi ne mogu biti izabrani otprilike, to moraju biti kategorije relevantne u odnosima datog jezika. Npr., lice i broj su kategorije koje mogu biti korišćene u paradigmama u srpskom jeziku, zato što on ima pravilo koje zahteva da se glagol u rečenici pojavi u obliku koji odgovara licu i broju subjekta. Drugim rečima sintaksička pravila brinu u srpskom o razlici između lovac i lovci, zato što ovaj oblik određuje u kom će obliku biti glagol. Ali za razliku od ovog nema sintaksičkog pravila koje kontroliše razliku lovac i lovočuvar, zato što su obe imenice i ponašaju se kao bilo koje imenice.

Važna razlika između oblika lekseme i složenice je to da promenljivi oblici reči bivaju organizovani u paradigme, koje su definisane zahtevima sintaksičkih pravila, a pravila složenica nisu ograničena odgovarajućim zahtevima sintakse. Stoga su derivacija i flektivni oblici reči važni za paradigmu, a slaganje i složenice nisu. Deo morfologije koji pokriva odnose između sintakse i morfologije zove se morfosintaksa i brine se promenama i paradigmom, ne i derivacijom u širem smislu, pa ni slaganjem.

Alomorfi

U engleskom jeziku morfološka pravila opisana su analogijom između oblika: dog-dogs kao cat-cats i dish-dishes. U ovom slučaju analogija se odnosi na formu i na značenje reči, prva znači “jedan od h” a druga “dva ili više od h”, i razlika je uvek oblik množine sa sufiksom -s na drugoj reči, singnališući ključnu razliku između jednine i množine.

Jedan od najvećih izvora složenosti u morfologiji je ovakav jedan na jedan odnos između oblika i značenja koji nije uvek primenljiv na sve oblike u ovom jeziku. U engleskom imamo parove ox/oxen, goose/geese, sheep/sheep, gde je razlika između jednine i množine signalisana na način koji se razlikuje od regularne šeme, ili uopšte nije signalisan. Čak i slučajevi sa-s koji se smatraju “regularnim” nisu tako jednostavni: -s u dogs ne izgovara se na isti način kao –s u cats, i u pluralu kao dishes, gde se pojavljuje “dodatni” vokal ispred –s. Ovi slučajevi, gde je ista distinkcija učinjena alternativnim oblicima “reči”, zove se alomorfija.

Fonološka pravila regulišu koji glas se može pojaviti posle kog u jeziku, a morfološka pravila, ako bi se primenjivala lepo, bi često narušavala fonološka pravila. Npr., oblik regularne množine od dish je dish+s= dishs što nije dozvoljeno fonotaktikom u engleskom. Da bi “spasio” reč vokal se ubacuje. Slična pravila se primenjuju i kod primera dogs i cats, tj. r azlikuju se po zvučnosti/bezvučnosti finalne foneme.

Leksička morfologija

Leksička morfologija je grana morfologije koja se bavi rečnikom, koji morfološki gledan, predstavlja kolekciju leksema u jeziku. Kao takva, brine se primarno o derivaciji (u užem smislu) i slaganju.

Modeli (oblici) morfologije

Postoje tri principalna pristupa morfologiji, gde svaki pokušava da uoči razlike spomenute iznad na više načina. To su:

1. baziranje na morfemama, koja koristi jedinica -i- slaganje (složenost).
2. baziranje na leksemama, koja koristi jedinica -i- proces
3. baziranje na rečima, koja koristi reč -i- paradigma pristup.

Morfologija bazirana na morfemama

Ovde se oblici reči analizirani kao sklop morfema. A morfeme kao minimalne smisaone jedinice jezika. U reči independently, vidimo da su morfeme in-, depend, -ent, -ly; depend je koren a ostale morfeme, u ovom slučaju, derivacioni afiksi. U reči dogs, ovo dog je koren, a –s je inflektivna morfema. Ovakav pristup je prvi koji početnici u morfologiji primenjuju najčešće. Primenljiva i prisutna do tog nivoa da se misli da je morfološko proučavanje nedovoljno bez morfema. Analiziranje reči kao sekvenci morfema je jedan od načina u morfologiji, ali ne i jedini. Danas ovo nije dominantan pristup.

Morfologija bazirana na leksemama

Umesto analiziranja oblika reči kao sastavljenog od morfema, oblik reči je rezultat primenjivanja pravila koja menjaju oblik reči kako bi proizveli novi. Deklinaciono, flektivno pravilo zahvata koren, u ovom slučaju, osnovni oblik i stvara oblike reči; derivaciono pravilo stvara derivate, pravilo slaganja stvara složenice, odnosno sistem složenica, derivata, itd.

Morfologija bazirana na rečima

Ova teorija tretira paradigmu kao centralnu pojavu. Umesto da primenjuje kako su reči kombinacije morfema ili oblici reči generisani, morfologija bazirana na rečima primećuje generalizacije koje drže zajedno oblike promenljive paradigme. Glavna činjenica iz ovog pristupa je da mnoge od tih generalizacija nije moguće primetiti bez primene ostala dva pristupa. Primeri se često navode iz fizionih jezika, gde dato “parče” reči, koje bi se po prvoj teoriji zvalo flektivna morfema, odgovara kombinaciji gramatičkih kategorija, npr., “treće lice množine”.

Teorija bazirana na morfemama nema problema sa ovom situacijom, jer kaže da data morfema ima dve kategorije. Druga teorija, bi s druge strane, često posustala u ovakvim slučajevima, jer često pretpostavlja da je ovde reč od dva različita pravila; jedno za treće lice, drugo za plural, ali se razlika među njima pokazala veštačkom. Reč –i- paradigma pristup tretira kao cele reči koje se odnose jedna na drugu pravilima analogije. Reči se mogu kategorizovati u zavisnosti od šeme u kojoj se uklapaju. Ovo se da primeniti i na postojeće i na nove reči. Primena šeme različita od ono koja se istorijski koristila može dati “stepen više” novoj reči, kao što older zamenjuje elder (jer prvi prati regularno građenje komparativa) i cows zamenjuje kine (jer je prvo regularni oblik množine). Dok reč –i- paradigma pristup lako objašnjava ovo, drugi pristupi imaju poteškoće sa ovakvim fenomenima.

Morfološka tipologija

U 19. veku, filolozi su predložili novu klasifikaciju jezika prema njihovoj morfologiji. Prema ovoj tipologiji neki jezici su “izolativni”, nemaju ili imaju malo morfologije; drugi su “aglutinativni” i njihove reči teže tome da imaju više lako-izdvojivih morfema; dok su ostali flektivni ili fuzioni, jer njihove flektivne morfeme se često udružuju (fuzija). Ovo vodi jednoj kompleksnoj morfemi koja nosi više “parčeta” informacija. Klasičan primer “izolativnih” jezika je kineski; klasičan primer “aglutinativnih” jezika je turski; latinski i grčki su primer fuzionih jezika.

Uzimajući u obzir različitost svetskih jezika postaje jasno da ova klasifikacija ne može odgovarati svakom. Tri modela morfologije izgleda da pokušavaju da analiziraju jezike tako da više ili manje odgovaraju različitim kategorijama u ovoj tipologiji. Jedinica -i- sklop pristupu prirodno odgovaraju aglutinativnim jezicima, dok jedinica -i- proces i reč -i- paradigma odgovaraju fuzionim jezicima. Imajte na umu da klasična tipologija skoro uvek se da primeniti na flektivnu morfologiju. Malo je fuzija koje idu sa derivacijom. Jezici mogu biti klasifikovani i kao sintetički ili analitički u zavisnosti od načina izražavanja koji nisu u vezi sa flektivnim: bilo koristeći derivaciju (sintetički), ili koristeći sintaksičke fraze (analitički).

Vidi još

• Deklinacija
• Potencijalna reč

Literatura

• Haspelmath, Martin.. Understanding morphology. London: Arnold (co-published by Oxford University Press). 2002. ISBN 978-0-340-76025-3.
• Spencer, Andrew, & Zwicky, Arnold M. (Eds.). The handbook of morphology. Blackwell handbooks in linguistics. Oxford: Blackwell. 1998. ISBN 978-0-631-18544-4.
• Živojin Stanojčić, Ljubomir Popović, “Gramatika srpskoga jezika”, Beograd 1995.
• Aronoff, Mark (1993). Morphology by Itself. Cambridge, MA: MIT Press. ISBN 9780262510721. 
• Aronoff, Mark (2009). „Morphology: an interview with Mark Aronoff” (PDF). ReVEL. 7 (12). ISSN 1678-8931. Arhivirano iz originala (PDF) 2011-07-06. g. .
• Åkesson, Joyce (2001). Arabic morphology and phonology: based on the Marāḥ al-arwāḥ by Aḥmad b. ʻAlī b. Masʻūd. Leiden, The Netherlands: Brill. ISBN 9789004120280. 
• Bauer, Laurie (2003). Introducing linguistic morphology (2nd izd.). Washington, DC: SGeorgetown University Press. ISBN 0-87840-343-4. 
• Bauer, Laurie (2004). A glossary of morphology. Washington, DC: Georgetown University Press. 
• Bloomfield, Leonard (1933). Language. New York: Henry Holt. OCLC 760588323. 
• Bubenik, Vit (1999). An introduction to the study of morphology. LINCOM coursebooks in linguistics, 07. Muenchen: LINCOM Europa. ISBN 3-89586-570-2. 
• Dixon, R. M. W.; Aikhenvald, Alexandra Y., ur. (2007). Word: A cross-linguistic typology. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Foley, William A (1998). Symmetrical Voice Systems and Precategoriality in Philippine Languages (Govor). Voice and Grammatical Functions in Austronesian. University of Sydney. Arhivirano iz originala 2006-09-25. g. 
• Hockett, Charles F. (1947). „Problems of morphemic analysis”. Language. 23 (4): 321—343. JSTOR 410295. doi:10.2307/410295. 
• Fabrega, Antonio; Scalise, Sergio (2012). Morphology: from Data to Theory. Edinburgh: Edinburgh University Press. 
• Katamba, Francis (1993). Morphology. New York: St. Martin's Press. ISBN 0-312-10356-5. 
• Korsakov, Andrey Konstantinovich (1969). „The use of tenses in English”. Ur.: Korsakov, Andrey Konstantinovich. Structure of Modern English pt. 1. 
• Kishorjit, N; Vidya Raj, RK; Nirmal, Y; Sivaji, B. (decembar 2012). Manipuri Morpheme Identification (PDF) (Govor). Proceedings of the 3rd Workshop on South and Southeast Asian Natural Language Processing (SANLP). Mumbai: COLING. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Matthews, Peter (1991). Morphology (2nd izd.). Cambridge University Press. ISBN 0-521-42256-6. 
• Mel'čuk, Igor A (1993). Cours de morphologie générale (na jeziku: francuski). Montreal: Presses de l'Université de Montréal. 
• Mel'čuk, Igor A (2006). Aspects of the theory of morphology. Berlin: Mouton. 
• Scalise, Sergio (1983). Generative Morphology. Dordrecht: Foris. 
• Singh, Rajendra; Starosta, Stanley, ur. (2003). Explorations in Seamless Morphology. SAGE. ISBN 0-7619-9594-3. 
• Spencer, Andrew (1991). Morphological theory: an introduction to word structure in generative grammar. Blackwell textbooks in linguistics. Oxford: Blackwell. ISBN 0-631-16144-9. 
• Spencer, Andrew; Zwicky, Arnold M., ur. (1998). The handbook of morphology. Blackwell handbooks in linguistics. Oxford: Blackwell. ISBN 0-631-18544-5. 
• Stump, Gregory T. (2001). Inflectional morphology: a theory of paradigm structure. Cambridge studies in linguistics. Cambridge University Press. ISBN 0-521-78047-0. 
• van Valin, Robert D.; LaPolla, Randy (1997). Syntax : Structure, Meaning And Function. Cambridge University Press. 

Spoljašnje veze

• Lecture 7 Morphology in Linguistics 001 by Mark Liberman, ling.upenn.edu
• Intro to Linguistics – Morphology by Jirka Hana, ufal.mff.cuni.cz
• Morphology Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. decembar 2022) by Stephen R. Anderson, part of Encyclopedia of Cognitive Science, cowgill.ling.yale.edu
• Introduction to Linguistic Theory – Morphology: The Words of Language by Adam Szczegielniak, scholar.harvard.edu
• LIGN120: Introduction to Morphology by Farrell Ackerman and Henry Beecher, grammar.ucsd.edu
• Morphological analysis by P. J. Hancox, cs.bham.ac.uk