Naučena bespomoćnost
Naučena bespomoćnost je ponašanje koje pokazuje subjekt nakon što je izdržao ponovljene averzivne stimuluse van njegove kontrole. Prvobitno se smatralo da je to uzrokovano subjektovim prihvatanjem svoje nemoći, putem njegovih neprestanih pokušaja da pobegne ili izbegne averzivni stimulus, čak i kada su takve alternative nedvosmisleno predstavljene. Rečeno je da je nakon takvog ponašanja subjekt stekao naučenu bespomoćnost.[1][2]
Kod ljudi je naučena bespomoćnost povezana sa konceptom samoefikasnosti; uverenje pojedinca u njihovu urođenu sposobnost da postignu ciljeve. Teorija naučene bespomoćnosti je stav da klinička depresija i povezane mentalne bolesti mogu biti rezultat stvarnog ili uočenog odsustva kontrole nad ishodom situacije.[3]
Osnove istraživanja i teorije uredi
Rani eksperimenti uredi
Američki psiholog Martin Selidžman pokrenuo je istraživanje o naučenoj bespomoćnosti 1967. godine na Univerzitetu u Pensilvaniji kao produžetak svog interesovanja za depresiju.[4] Ovo istraživanje je kasnije prošireno kroz eksperimente Selidžmana i drugih. Jedan od prvih bio je eksperiment Selidžmana i Overjmajera. U prvom delu ove studije, tri grupe pasa su stavljene u orme. Psi iz grupe 1 su jednostavno stavljeni u pojas na određeno vreme i kasnije su pušteni. Grupe 2 i 3 sastojale su se od „parova u jarmu“. Psi u grupi 2 dobijali su elektrošokove u nasumično vreme, koje je pas mogao da prekine pritiskom na polugu. Svaki pas u grupi 3 je uparen sa psom iz grupe 2; kad god je pas iz grupe 2 dobio šok, njegov upareni pas u grupi 3 dobio je šok istog intenziteta i trajanja, ali njegova poluga nije zaustavila šok. Psu iz grupe 3, činilo se da se šok završio nasumično jer je njihov upareni pas u grupi 2 bio taj koji je uzrokovao da se zaustavi. Tako je za pse grupe 3 šok bio „neizbežan”.
U drugom delu eksperimenta, iste tri grupe pasa su testirane u šatl-boks aparatu (komora koja sadrži dva pravougaona odeljka podeljena barijerom visokom nekoliko inča). Svi psi su mogli da izbegnu udarce na jednoj strani boksa tako što su preskočili nisku pregradu na drugu stranu. Psi u grupi 1 i 2 brzo su naučili ovaj zadatak i izbegli šok. Većina pasa iz grupe 3 – koji su prethodno naučili da ništa što su uradili nije uticalo na šokove – jednostavno je pasivno ležalo i cvililo kada bi bili šokirani.[5]
U drugom eksperimentu kasnije te godine sa novim grupama pasa, Maier i Seligman su isključili mogućnost da, umesto naučene bespomoćnosti, psi Grupe 3 nisu uspeli da izbegnu u drugom delu testa jer su naučili ponašanje koje je ometalo „bekstvo“. Da bi se sprečilo takvo ometajuće ponašanje, psi Grupe 3 su imobilisani lekom koji parališe (kurare) i podvrgnuti su proceduri sličnoj onoj u prvom delu eksperimenta Seligman i Overmier. Kada su testirani kao i ranije u drugom delu, ovi psi iz grupe 3 su pokazali bespomoćnost kao i ranije. Ovaj rezultat služi kao indikator za odbacivanje hipoteze o interferenciji.
Iz ovih eksperimenata se smatralo da postoji samo jedan lek za bespomoćnost. U Seligmanovoj hipotezi, psi ne pokušavaju da pobegnu jer očekuju da ništa što urade neće zaustaviti šok. Da bi promenili ovo očekivanje, eksperimentatori su fizički podigli pse i pomerili im noge, ponavljajući radnje koje bi psi morali da preduzmu da bi pobegli iz elektrificirane mreže. Ovo je moralo biti učinjeno najmanje dva puta pre nego što bi psi počeli da voljno sami preskaču barijeru. Nasuprot tome, pretnje, nagrade i uočene demonstracije nisu imale uticaja na „bespomoćne“ pse Grupe 3.
Kasniji eksperimenti uredi
Kasniji eksperimenti su poslužili da se potvrdi depresivni efekat osećanja nedostatka kontrole nad averzivnim stimulusom. Na primer, u jednom eksperimentu, ljudi su obavljali mentalne zadatke u prisustvu buke koja je ometala. Oni koji su mogli da koriste prekidač za isključivanje buke retko su se trudili da to urade, ali su radili bolje od onih koji nisu mogli da isključe buku. Samo svest o ovoj mogućnosti bilo je dovoljno da se suštinski suprotstavi efektu buke. U 2011. godini, studija na životinjama otkrila je da životinje sa kontrolom nad stresnim stimulansima pokazuju promene u ekscitabilnosti određenih neurona u prefrontalnom korteksu. Životinje kojima je nedostajala kontrola nisu uspele da ispolje ovaj nervni efekat i pokazale su znake u skladu sa naučenom bespomoćnošću i socijalnom anksioznošću.
Reference uredi
- ^ Psychology : the science of behaviour, fourth Canadian edition. Study guide. Mary Carlson. Toronto: Pearson Canada. 2010. ISBN 978-0-205-69918-6. OCLC 732948595.
- ^ „Learned helplessness | Description, History, & Applications | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-02-03.
- ^ Seligman, Martin E. P. (1992). Helplessness : on depression, development, and death. New York: W.H. Freeman. ISBN 0-7167-2328-X. OCLC 26107503.
- ^ Seligman, M E P. (1972). „Learned Helplessness”. Annual Review of Medicine. 23: 407—412. PMID 4566487. doi:10.1146/annurev.me.23.020172.002203..
- ^ Seligman, M E P. (1972). „Learned Helplessness”. Annual Review of Medicine. 23: 407—412. PMID 4566487. doi:10.1146/annurev.me.23.020172.002203..
Literatura uredi
- Psychology : the science of behaviour, fourth Canadian edition. Study guide. Mary Carlson. Toronto: Pearson Canada. 2010. ISBN 978-0-205-69918-6. OCLC 732948595.